POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (2019)

**

2

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (odnosno, u originalnom naslovu na hrvatskom: POSLJEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ) je SF, ali ne zato što ima par kratkih scena na nekakvoj haj-tek dobar tek svemirskoj stanici, i što se, kao,  dešava u vrlo bliskoj budućnosti, nego zato što u njemu osoba srpskog podrijetla, a u Hrvatskoj, postane basnoslovno bogata tako što proda neku svoju zemlju (nekretninu, ne državu). I sad taj asimilirani, za Hrvatsku spreman kvazi-Srbin (u ormaru glede toga i pred sobom i pred drugima) živi životom bogatog skorojevića imbecilnog imidža. Prava znanstvena fantastika! A to nam je još i glavni junak ovog filma.

Lepo žive ovi ostaci zaklanog naroda u Lijepoj njihovoj...

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je horor, jer ima neke, kao, zombije, i nešto malo, kao, krvi. Ali, ako se u ovaj film upuštate zbog zombija – nemojte, jer to je najtanji, najkonvencionalniji i najnebitniji njegov aspekt. Zombi imidž je kranje lenj i sveden, ne krivicom maskera M. Lakobrije već zbog svedenog rediteljevog koncepta i njegove ciljne grupe (rulja! masa! prosečan puk a ne žanrovci!). Dakle, nema truleži ni raspadanja (uostalom, ovo nisu pravi živi mrtvaci, tj. zubati zombi ustali iz dubokih katakombi – nego zaraženi besnici), nema složenih maski ni zahtevne protetike (kakve je Miki mogao da deliveruje, da mu je to neko tražio, i platio), nego samo neki ljudi nešto malo našminkani puderom, sa nacrtanim žilicama, i eventualno sočivima u očima. Opcionalno, s malo kečapa oko usta. 

Šminkeraj

Još gore, zombi-akcija je isto tako konvencionalni deža vi. Istina, u tom prenapučenom i sve dosadnijem podžanru stvarno je rocket science smisliti i prikazati nešto što nije već 10 tisuća puta viđeno! Jedino što ovom po svemu lokalnom uratku daje privid svežine jeste – što se dešava kod nas, ili bar „tu negde“, akterima koji govore (i psuju) na regionalnim inačicama srpskoga jezika. Nekima će i to biti dovoljno.

"Zombi"-hipster

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je komedija / parodija / satira sa „društvenim angažmanom“ – tj. sa ambicijom da se podsmehne lokalnim ograničenostima, ksenofobijama, nacionalizmima itsl. U teoriji, lepo; u praksi – jezivo neduhovito, a u angažmanu duboko otprilike kao ŠOVINISTIČKA FARSA. S tim što je ŠF, pre 30-ak godina, bila i dublja i hrabrija i duhovitija (ne, nisam fan tog uratka, niti bio niti ostô, ali u poređenju s ovim filmom zaista mi se ukazuje kao neznatno superiorniji).

            Šta je pošlo po zlu? Scenarist i redatelj Ličina mi je FB frend već neko vreme (barem je to bio do ovog rivjua; videćemo za nadalje!), i mogao sam da se uverim da je duhovit: smisao za humor nesumnjivo ima. Pa gde mu je onda u ovom filmu? Zašto sve ovo nije duhovitije i zabavnije? Imam nekoliko teorija, koje su moje, i ja sam im vlasnik, i pripadaju meni, pa ću ih sad podjeliti s vama.

            1) Ličina nije naročit pripovedač, barem u ovom filmu (inače, izašla mu nedavno i zbirka priča i novela s lepim naslovom: BLJUZGA U PRASKOZORJE, koja deluje zanimljivo). Humor mu je kratkog daha, prečesto se svodi na dosetke i dobacivanja, male gegove. Malo toga se razvije u nešto veće. Dapače, čitav film bi se dao opisati kao gomila potencijalno zabavnih dosetki koje nisu adekvatno razvijene, i uglavnom su ostale na nivou semena i pelcera. Ali OK, i sa takvim pristupom moguće je biti vickast, što ovaj film uglavnom nije. Osim za najšire mase.

Likčina: scenarista i reditelj

            2) A u masama bi (kako to obično biva) mogao biti ključ neuspeha: naime, za razliku od, recimo, srpskih žanrovskih filmova, koji se pre svega obraćaju žanrovskoj publici, pa tek onda, eventualno, i ponekome od dalekobrojnije rulje (ali bez očekivanja značajnijeg krosovera), Ličina kao da je pišući i praveći ovo na umu imao najniži zajednički imenitelj srpskohrvatskog puka, pa su stoga dosetke izrazito sirove, prenaglašene, podvučene crvenim, u boldu, da nekom slučajno ne promaknu. Zato je gledanje ove „komedije“ nalik slušanju nekog kakti duhovitog lika koji vas, na svaku svoju „foru“, muva laktovima u rebra i viče: „Vic!“ i „Humor!“

Hristijan Milić i Likčina ilustruju da smo na ovim prostorima svi ista govna, i da puka promena kape, šajkače ili kečeta znači krupnu razliku; odnosno - ne znači

            Dobar primer vulgarne neduhovitosti su bezveznjačke parole koje se čuju tokom filma koje bi trebalo da parodiraju našu zatucanost (npr. „Zombija do Tokija!“ i sl), ili sramotno preterano glumatanje odnedavnog precednika nekakvog Pokreta Građana, ili tako nečega, Sergeja Trifunovića, koji ovde igra drečavu karikaturu američkog trigger happy generala, koji proždire scenografiju ovog skromnog filma kao da neće Puknuti Zora novoga dana. 

Intruzija SRPSKOG FILMA u hrvatski film x 100

          Ili prvoloptaške patetične fore, tipa, da se srpska familija u Hrvatskoj preziva Drakula (wow, kako maštovito!), jer bi, recimo, Savanović – ili, ne dô bog, Blagojević – bilo previše ezoterično i elitistički! Ciljna grupa ne bi to shvatila...

Hrvatski trigger happy Srbi, tj. Drakule

            Ovakve sirovosti, istina, nisu smetale nekim mojim nominalnim „kolegama“: na pres projekciji na FEST-u često se čuo smeh novinarske rulje, što će reći da neku elementarnu komunikaciju ovaj film postiže – pitanje je samo sa kojim slojevima publike. Avaj, ja sam se osmehnuo samo par puta tokom celog trajanja. Ghoul is not amused! I horor i komedija - nasuprot popularnom mišljenju - zahtevaju više suptilnosti od ovde ispoljene.

            3) Glede toga kome je ovaj SRBIN namenjen: krupan deo problema počiva u tome što se on, kako izgleda, pre svega obraća kretenima, odnosno računa na kretenske reakcije. Konkretno, ono čime on „provocira“ – može da isprovocira samo potpune idiote. Treba da ste srbonaci dizelaš, ili Blajburg-voršiper, ili zadrti za dom spremni katolik, ili bradati četnik, pa da se skandalizujete sitnim i zatupastim „žaokama“ ovog filma. Ako niste ništa od toga, ako NE robujete tim sitnim zadrtostima i predrasudama, ovaj film vam se ne obraća, ne deluje na vas – tj. deluje kao bičevanje mrtvog konja.

            4) POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je iznenađujuće blag i lejm u svojoj kakti provokativnosti, idući na siguricu uravnilovke: žaokica Srbima, žaokica Hrvatima, al' nijedna duboka, nijedna da zaboli, nego sve neko sitno peckanje, drugarsko zezanje, bratstvo i jedinstvo, mir mir niko nije kriv, a kamoli krivlji od drugih, nego svima pomalo, nikome ništa previše. Zezanje Slovenaca je, zapravo, najbliže što se ovde priđe nečem nadahnutom i duhovitom; a to je bezbedno, lako se sa malima zezati.

            Možda se radi o kalkulaciji, kako bi se dobile pare od Filmskog Centra Srbije (kao što se i jesu dobile), mada to je bila neiskusna strategija, ako je uopšte bila, jer FCS odavno ima track record davanja para izrazito antisrpskim filmovima, od dosadno-zlog ORDINARY PEOPLE pa do onog negledljivo dosadnog i fejk govneta od TERETA, tako da Srbe uopšte nisu morali da štede. (Neko bi rekao da i nisu, ali ne bih ulazio u cepidlačenje ko je više „žaoka“ i ocrnjivanja u ovoj travestiji dobio.)

Hrvatski naci koji otkrije da ima bar pola srpske krvi u sjebi

            A možda je „humor“ celog filma u rukavicama zato što je autor srpskoga podrijetla a tjelesno nastanjen u rodnoj mu Hrvatskoj, pa je mudro procenio da mu nije uputno biti previše provokativan, i previše čačkati HR-Mečku, nego sve uzdržano, blago, infantilno, kao dobacivanje nekog osnovnoškolca iz zadnje klupe, da se nitko osim baš najvećih retardiranih ustašoidnih navijača ne uvrijedi i ne pošalje mu zombi Oluju na vrata!

Autentični snimci ispraćaja Srba iz HR tijekom "Oluje"

            U svakom slučaju, za moj groš ova ŠOVINISTIČKA FARSA sa zombijima niti je dovoljno farsična, niti je dovoljno šovinistička, a i zombiji su, kao što rekoh, lejm.

Sve vam je jasno ako je OVAJ - najbolji

            Mali plus za upotrebu „Masovne sarane“ Horor Bišketa, mada je čak i u tome film neumeren i oseća za potrebu da to podvuče i naglasi toliko da, maltene, smori i sa tom divnom pesmom, tj. njenim neumornim vrćenjem.

            PS: Ne volim kad me naslov filma laže. Naime, moglo bi se reći da je naslov jedan od retkih zaista dobrih elemenata ovog filma – ali čak i on je kompromitovan činjenicom da je besmislen, odnosno da NIKO u ovom filmu nije POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ. Niti je to glavni junak, onaj cheesy SF Srbolid s ćubom i parama, niti je ijedna druga osoba u ovome filmu – poslednji pripadnik srpske nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj. Dapače, po onome što vidimo na djelu, reklo bi se da ih tamo ima poprilično još koji nisu ni zaklani, ni proterani, ni pokatoličeni. Možda se u podsećanju (Hrvata) na tu činjenicu sastoji najveća provokacija ovog filma.

Hrvatski glumac koji igra Srbina posmatra srpsku glumicu koja igra Hrvaticu (baš kao u zlatno doba SFRJ)

KULT GULA je izašao iz štampe!

  

            Narode, verovali ili ne (a neki sigurno i sad još sumnjaju), evo u inat dušmanima, KULT GULA je izašao iz štampe!

            Danas sam od štampara uzeo samo nekoliko komada koje sam mogao u rancu da ponesem, a u sredu mi stiže na noge veći deo tiraža.

            To znači, dragi moji pretplatnici, da prvu turu pošiljaka nosim na poštu u četvrtak i najsrećniji će svoje primerke dobiti već u petak. Šaljem po redosledu vaših prijava za pretplatu, dakle, uredno, po spisku.

            Svi ostali koji su se pretplatili dobiće svoje primerke tokom iduće nedelje.

            VAŽAN DETALJ sledi!

            Kao što sam već u OVOM POSTU kazao, skoro polovina pretplatnika je iz Beograda i bliže mu okoline.

            E pa, Beograđani i svi vi što u njemu maštate o sreći: beogradska promocija zakazana je za 8. april, u klubu POLET.

            Zamolio bih sve vas koji biste mogli da dođete naživo na tu promociju, a niste baš smrtno nestrpljivi da SMESTA, ovog časa, najkasnije SUTRA već krenete da čitate tu knjigu – dakle, vi koji možete da sačekate 10-ak dana, i dođete da je uzmete naživo od autora a da se usput ne bakćete s poštarima i njihovim dobrim raspoloženjem – ajde javite mi mejlom da vam ne šaljem primerke poštom nego da računam da ćete ih uzeti lično, na promociji, 8. aprila.

            Meni je svakako lakše da pošaljem poštom jedno 7-8 PAKETA od po 10 knjiga do POLETA, nego da pakujem i šaljem skoro 60 zasebnih primeraka svakome.

            Naravno, biće onih koji ne mogu da dođu, ili neće, ili su previše nestrpljivi da knjigu uzmu SMESTA, i to je OK. Na preuzimanje naživo računam samo od onih koji mi se jave na mejl i kažu: GULE, NE ŠALJI POŠTOM, DOLAZIM NAŽIVO 8. APRILA!

            Svima ostalima šaljem poštom tokom ove nedelje, a što ne stignem fizički da odnesem tada, odneću početkom sledeće, ali do petka 5. aprila trebalo bi SVI pretplatnici da je dobiju.

            Nišlije ću kontaktirati lično, pošto ih nema mnogo, bzvz da šaljem poštom, dogovorićemo neki termin za susret u gradu, za naživo preuzimanje.

            Verujem da ima i onih među vama koji sad misle: STO MU MUKA, MISLIO SAM DA OVAJ GUL SAMO LAŽE I OBMANJUJE NAROD, DA NIŠTA OD TE KNJIGE NEĆE BITI! AL SAD KAD VIDIM OVU LEPOTICU, OVAKO BUCKASTU I SLATKU, MORAM JE IMATI NA SVOJOJ POLICI!

            Ako ste jedan od tih, ne očajavajte: tiraž od 500 komada je za sada rasprodat samo nešto preko polovine. Još uvek imam oko 200 primeraka slobodnih za zainteresovane. Javite se, pišite na dogstar666@yahoo.com i naručite svoje primerke! Cena je 900 din + ptt (60 din).

            Naravno, ako ste iz Beograda, a niste pretplatnik, možete doći naživo 8. aprila i kupiti knjigu na licu mesta.

            Toliko o tome, za sada...

VAŽAN APDEJT: Zbog upravo započetog štrajka u Pošti Srbije, koji je počeo u Beogradu ali širi se i na druge centre, a od danas mu se priključila i pošta u Nišu, pakete odnosno knjige pretplatnicima neću slati dok se ta situacija ne raščisti, odnosno dok Pošta ne bude opet normalno funkcionisala. 

        U ovom trenutku je neizvesno da li rade makar malo, ili nimalo, ograničeno ili nikako, a jedino je izvesno da se već stvaraju gomile i gomile neisporučene pošte, ponajviše u Beogradu, ali i u drugim centrima. Zbog toga, kako ne bismo rizikovali da u tom HAOSU knjige budu zaturene, zadržane, izgubljene itsl. molim vas za još malo strpljenja dok se ova vanredna situacija, na koju ne mogu da utičem, ne okonča. 

      Promocija u Beogradu biće održana kao što je zakazano, 8. aprila, i na njoj će i pretplatnici i svi drugi moći da dobiju, odnosno kupe knjige, koje će biti dopremljene alternativnim putem, a ne poštom.

US (2019)

**(*)

3-

            Pohitao sam da već prvog dana prikazivanja u našim (i svetskim) bioskopima overim novi film reditelja GET OUT-a, nazvan još ekonomičnije – US (iliti MI). Uz određene ograde prema BEGAJ, iznete u blog rivjuu, pozitivne stvari su meni ipak pretegle, i bio sam zaintrigiran, naročito posle creepy trejlera, da vidim kako će i u koju svrhu Džordan Pil da uposli svoj nesumnjivi talenat za jezu i stravu. Pa, long story short, protraćio ih je na jedan, po meni, u najboljem poludupasti film.

            Veoma sam zauzet ovih dana, zato su i apdejti bloga nešto ređi (pišem pogovor jednoj važnoj neorfelinskoj horor knjizi koja izlazi za mesec dana: o tome najava uskoro!), pa ću zato morati da budem vrlo sažet. Spojlera neće biti, dok ne dođe vreme za njih, kada će biti uredno zacrnjeni.

            Bez spojlera govoreći, MI je jedan mestimično efektan, u prvoj polovini prilično jezovit hororčić koji uspešno fingira da ima nešto na pameti; počinje to polagano, samouvereno, bez žurbe, ređa hintove, daje nagoveštaje, gradi likove i ambijent i atmosferu, kači puške na zidove koje će kasnije opaliti – i sve je to ljepaja i krasnaja, dok traja (prvih 30-40 minuta). Glumci su mu svi odreda odlični, i matori i đeca, i crni i beli, i njihova posvećenost donekle stvar vadi od čiza i treša na čijoj ivici inače sve vreme igra (dok na kraju i ne sklizne, posle dugog koprcanja).

            Nažalost, film počne da pada već u prvoj „mesnatoj“ sceni, odnosno kad horor najzad pokaže svoje pravo lice, i do kraja to sve više klizi nadole – bez obzira što, na tom putu, ima zabavnih prizora, slika, scena, ideja... Poslednja trećina je nešto s čime će verovatno problema imati čak i najveći fanovi filma; za moj groš, tu film najozbiljnije pada, i završava vrlo slabim krajem.

            Ali hej, to sam samo ja, Hard To Please Ghoul! Koliko vidim u onlajn rivjuima, uključujući i najprestižnija mesta (npr. Varajeti), Pilu iz ruke jedu, što bi reko Vuk Drašković, SVI, SVI, SVI! Svi su oduševljeni, svi mu sve gutaju i praštaju, vide tu trista čuda i muda u tom filmu, makar većina njih i ne pokušava da uopšte definiše O ČEMU je film uopšte, koja mu je TEMA, i šta je O NJOJ, i KAKO, rekao. Zadovoljavaju se njegovim migovima, svi srećni što su primetili da tu ima „klasa nešto-nešto“, „rasa nešto-nešto“, „1980-te / danas nešto-nešto“, „materijalizam nešto-nešto“, „Amerika danas nešto-nešto“ – ali ŠTA je to nešto-nešto, šta nam se kazuje o tome, i koliko smisleno i koherentno... o tome, predvidivo, kod tih površnih, mistifikacijama zasenjenih, ni reči.

            Što se mene tiče, jedna reč kojom se da opisati ovaj film je, nažalost, strana, jer mi ne pada na um njen pravi srpski ekvivalent; a ta reč je MISGUIDED. Nepromišljeno i nedomišljeno mi je sve to, promašeno u samoj koncepciji, jednom kad se otkriju sve karte i kad se vidi šta je centralna metafora, šta je pravi plot, ko su i šta su ti dvojnici i šta 'oće. Stiče se utisak da ni Pil nije dovoljno promislio šta bi sve to moglo da znači i koliko smisla tu ima, nego je previše bio fasciniran nekim idejicama, detaljima, slikama, pa je neki privid zapleta ispleo, naknadno i na silu, oko unapred zacrtanih sličica i prizora i kao-idejica. Problem je, međutim, što zaplet, na svom osnovnom (doslovnom) nivou nema skoro nikakvog smisla, jer se krije iza jedne Velike Metafore – nešto kao nedavni MOTHER, recimo, samo sa manje arty a više komercijalnim (žanrovskim) pretenzijama.

            Zašto se to desilo? Kako to? Moja dijagnoza je dvokraka.

1) Pil je požurio. Prebrzo je pohitao u svoj drugi film, na talasu slave (i dozivanja producenata) prvenca, sledeći maximu „Gvožđe se kuje dok je vruće“. Avaj, u toj žurbi nije ni primetio da ovo po čemu lupeta svojim čekićima nije gvožđe nego neki lim, aluminijum, šta li je, ništa čvrsto i stameno. Nije mu dovoljno odležao taj scenario; nije dovoljno o njemu promislio. Kao da je snimio prvi draft.

2) Pil se osilio. Posle svih nominacija i nagrada koje je dobio za debi, uključujući Oskara za scenario, Pil je umislio da je Veliko Mudo, da je Genije, da svako njegovo govno može smesta da se pozlati i izloži u Muzeju – i zato mu ovaj film zrači nadobudnošću bez pokrića, samouverenošću koja zrači iz svakog minuta u suštini ipak misguided filma. A nikog oko njega nije bilo ko bi mu ša'nuo na uho da mu je ovo ili ono bezvezna ideja, da je glupo, promašeno, da izbaci ovo ili ono... Znači, „sindrom Kusturica“. Nikog on tu nije slušao sem samog sebe; on je i scenarista (jedini), i reditelj, i producent. Kao Kjubrik, nekada davno, na kojega ovaj kao da ozbiljno pretenduje, pa i aludira u nekim detaljčićima na THE SHINING.

Međutoa, a) Kjubrik je bio GENIJE, što Pil ipak nije, i b) Kjubrik je svaki svoj film pripremao GODINAMA; čak i takav genije je fucking godinama promišljao te scenarije i sve što je vezano za njih, znojio se nad njima ko zna kolike neprospavane noći, radio 300 risrča, 300 verzija, menjao, cinculirao, živeo je sa njima mnogo mnogo pre nego što bi ih snimio; i ZATO oni stoje kano klisurine i danas, decenijama kasnije. Nema u njima rupa ni pukotina ni trećerazrednog lima tamo gde samo gvožđe sme da stoji. 

Neću reći da je Pil ovo ofušario – želim da verujem da mu je srce bilo u ovome, i da je dao svoje najbolje, koliko je u datom kratkom vremenu mogao – niti da je ovu zgradu sazidao po SNS-principu: „drži vodu dok majstori odu“; ali ta građevina jeste, ponavljam, nedovoljno pažljivo izgrađena, i u gradnji je korišćen drugorazredni materijal, tako da to, slutim, neće baš dugo potrajati pre nego što se pojave prve pukotine...

Sad moram da se bacim na SPOJLERE, pa zato ovo dole ne čitajte pre gledanja filma, koje ipak, uz gornje ograde, preporučujem jer u svoj toj poludupastosti ima nešto jeze i strave da se nađe, za lek.

 

Kako su nastali ovi dvojnici? Nekakvim para-naučnim experimentom? I motivacija, i zamisao i ostvarenje toga je sušta besmislica. KO je to hteo da napravi, i zašto? Šta dvojnici hoće? Zašto se toliko dugo poigravaju sa „našom“ familijom, umesto da ih pobiju očas posla, kao što su učinili sa SVIMA DRUGIMA (uzgred, neubedljivo lako, brzo i tiho!)? I kako-zašto „naši“ uspeše tako glatko, bez većih problema, i bez ikakvih žrtava (što fizičkih, što duhovno-etičkih), da prekantaju svoje duple verzije? Svi ostali u belome svetu izgiboše ko debili, samo naši crni superjunaci (čujem da su oboje glavnih, koji igraju roditelje, igrali u nekoj superherojštini, nedavno: Crnja panter, il' tako nešto) sjebaše ove bez gubitaka. Isprva se čini da je privatni momenat bitan (taj prolog, sa devojčicom), i sve do pred kraj se čini da gledamo intimnu storiju o, možda, gubitku razuma jedne osobe (te iste curice sad odrasle u mamu), ili tako nešto, ali kraj to sve negira, i pokazuje da ta epizoda nije bila nikakav „okidač“, da bi se sve ono 30 godina kasnije desilo isto tako. A zašto baš tada, i baš tako (npr. što baš s krojačkim makazama?) – ne se znaje! Eto tako! Because fuck you, that's why!

Centralna metafora, sa „senkama“ koje su vezane za žive ljude, pa su gladne, pa jedu sirovu zečetinu (!!!), naprosto je besmislena u srži i bez ikakvog korelata sa nečim u ljudskom iskustvu: unutar ovog zapleta, te „senke“ (ili, kako ih u filmu zovu, „privezani“ / „tethered“) NISU nekakva niža klasa obespravljenih koja se proleterski digla da traži svoja prava nego, eto tako, neka gomila entiteta nejasne materijalne i moralno-duhovne prirode i inteligencije – neartikulisana baš kao i metafora koju bi trebalo da oživljavaju. A i to „podzemlje“ – čas je laboratorija ludih naučnika (odsutnih! gde su tvorci, gde su kontrolori?!), čas je Pakao, čas je Zemlja Čuda, čas je Id (nesvesno), sve smućkano a besmisleno.

Sve je to potkopano i na mikro-planu: film počinje da pada čim prva dvojnikinja otvori usta, i krene da kenja i kenja i keeenja. To je loše i zbog toga što ona uopšte bilo šta KAŽE; a još gore je zbog toga ŠTA kaže (ta beslovesna pričica o privezanima i zercovima); a stvarima ne pomaže ni način KAKO to kaže, nekim usiljeno promuklim glasom koji, umesto jeze, u meni izaziva samo transfer blama i podseća na detinjasto kreveljenje a ne na nešto jezivo i strašno. I to kenjanje je paradigmatično za probleme ostatka filma: čim se pokuša nešto nalik objašnjenju, film pada – a naročito kad se siđe u „podzemlje“, u tunele...

Sve u svemu, odličan koncept i nešto dobrih, uzbudljivih i jezivih scena na kraju je zatrpano pod teretom neutemeljenih pretenzija prenadrkane „metafore“ ni o čemu. Šteta. Uprkos tome, želim da verujem da će ovaj Pil pružiti još ponešto vredno pažnje; pogledaću mu i naredni film, a sa zanimanjem očekujem i njegovo vaskrsenije ZONE SUMRAKA koje izlazi u aprilu. U polučasovnom formatu će imati manje prostora da jede govna sa pokušajima „velikih priča“... Bar se nadam.

KULT GULA, po gradovima

            Pre svega, APDEJT: ne brinite, knjiga KULT GULA je u štampi, i sve ide po planu. Knjižni blok je već odštampan a trenutno se rade korice. Sledi povezivanje itd. a ja ću primerke knjige iz štamparije dobiti oko 25. marta. Kad se to desi, biće slikovita obznana ovde na blogu, a ubrzo zatim možete početi da očekujete svoje primerke, svi vi koji ste se na nju pretplatili.

            Takođe, i svi vi koji čitate ovaj blog a niste još sebi kupili njegovu ukoričenu verziju, možete još uvek da naručite ovu knjigu po pretplatnoj ceni (840 din + ptt = 900 din). Nakon izlaska iz štampe knjiga će biti 900 din + ptt.

            Gledam sad spisak PRETPLATNIKA, pa evo nekih misli o tome KO, KOLIKO, i ODAKLE podržava ovo što radim.

            Do odlaska knjige u štampu, prijavilo mi se ukupno 126 pretplatnika, i toliko je imena navedeno u zahvalama na kraju knjige. Većina je kupila po jedan primerak, ali bilo je i onih koji su uzimali i po 2, 3, 4 pa i 5 primeraka. Ukupno je, u pretplati, prodato 150 primeraka, od tiraža koji iznosi 500. Dakle, skoro 1/3 je otišla već pre izlaska knjige. To nije loše, za jednu ovakvu knjigu, budući da se njen sadržaj, praktično, nalazi onlajn (bar za sada; a dokle će – ne znamo!).  

            Po pitanju toga odakle su pretplatnici-podržavaoci, jedna stvar se, čak i na moje iznenađenje nameće: neka priča ko šta hoće o našem glavnom gradu, o centralizaciji, beogradizaciji, teroru nad provincijom i tako tome, ali Beograd kao sedište ogromne većine mojih kultista se ističe toliko ubedljivo da je to prevazišlo sva moja očekivanja! Konkretno, od pomenutih 126 pretplatnika KULTA GULA, čak njih 56 je iz Beograda! Još malo pa polovina! A ako tu uračunam još i Vrčin, Zemun i sl., onda stvarno ispada da je polovina mojih ozbiljnih, čvrstih čitalaca – iz Beograda i okoline!

            Istina je da sam ja u Beogradu najaktivniji (malo-malo pa neko predavanje, promocija, festivalsko učešće...), da tamo najčešće boravim (kad nisam kod kuće), da tamo imam najviše prijatelja (mada, zapravo, mnogi od njih nisu kupili ovu knjigu, bar ne u pretplati!), da tu uvek rado odlazim i smatram ga svojim drugim gradom – ALI, FUCK, polovina svih! Svaka čast!

Ghoul's 10 years challenge

            A kako stoje druga dva naša najveća grada u zemlji? Pa, onako, skromno: moj rodni „grad“ Niš = 10 (ajd' nek bude 11 ako računam i Vrežinu, naselje blizu Niša), a drugi-ili-treći po veličini, nekadašnja „Srpska Atina“ i sedište mog izdavača - Novi Sad = 7.

            Kad pogledam ostatak liste, zapažam jednu zakonitost: prisutni su naročito gradovi u kojima sam imao promocije i predavanja (Negotin, Smederevo, Vrnjačka banja...), dok upadljivo nedostaju gradovi u kojima nisam gostovao (Bor, Užice, Valjevo, Šabac), ili iz njih imam samo po jednog skromnog lučonošu da sjaji u mraku. Izgleda da ću morati da poradim na gradovima u kojima do sad nisam bio. Prva prilika za to biće u Boru, gde su me pozvali da gostujem krajem aprila (više detalja kad ih bude bilo). Moraću Zapadnu Srbiju temeljnije da obradim, tim pre što se radi o retko lepom delu zemlje...

            Naravno, na poseban način me raduju poštovaoci koji se jave iz nekih mesta za koja ili nisam čuo, ili imam vrlo mutnu predstave gde bi uopšte na karti Srbije mogla biti: Starčevo, Mužlja, Perućac, Temerin, Arilje, Čenta, Jasikovo, Omoljica... Kako je lepo znati da i u tim malim mestima postoje ljudi koji cene Ghoula, ili barem njegov rad...

            Što se tiče inostranstva, ubedljivo vodi Banjaluka. Ni to ne treba da čudi, jer tamo sam bio dva puta, u dva navrata sam predstavljao svoj rad, pa se neko „seme“ mojih reči i dela primilo. Formalno, na listi imam samo dva pretplatnika otuda, ali to je samo zbog logističkih problema: preskupo je i slanje novca otuda ovamo, a još skuplje je slanje knjiga poštom tamo. Ali zato imam nekoliko upisanih interesenata iz Banjaluke koji će do svojih primeraka doći zaobilaznim putem (preko rođaka, prijatelja itsl), a formalno nisu na spisku pretplatnika.  

            Iz bosanskog dela tzv. Federacije = 0.

Iz Hrvatske = 0 (tačnije, 2 komada idu u Istru, starom prijatelju).

Crna Gora = 1 (+1 koji će otići Crnogorcu-gastarbajteru).

            Slovenaca ima više među interesentima i čitaocima, i oni će do svojih primeraka moći da dođu naživo, jer biću u Ljubljani na novom izdanju Kurja Polt festivala (9-14. aprila), a biću, ako poživim, i na letošnjem Grosmanu (sredina jula).

            Izvan ex-Yu, jedan primerak će otići u Kanadu, a dva u Austriju.

            Posebno ističem da će jedan broj knjiga otići i u daleku Argentinu, gde živi i radi dragi prijatelj Darko Miletić, stari konkretni podržavalac mog rada (pa tako, recimo, i I izdanja ZAVODNIKA)...

            Ko želi da se naknadno javi za kupovinu ove knjige, bio iz Srbije ili izvan, nek se javi na moj mejl dogstar666@yahoo.com.

            Što se tiče promocija, njih će biti, ali ne naročito intenzivno: za sad planiram Beograd, Novi Sad i možda Niš, uz već pomenuti Bor. Ako me pozovu još odnekud, možda – što da ne?

            Na kraju, ali nikako najmanje važno, pomenuću značajnu podršku „Prijatelja knjige“, odnosno Ghoul-friendly izdavača koji su na svoj način, kako i koliko su mogli, pomogli ovo izdanje. Svi su navedeni dole, u IZRAZIMA ZAHVALNOSTI, pa pogledajte sami kako taj finalni deo knjige izgleda.

            (Napomena: pretplatnici su razvrstani po redosledu prijavljivanja. Nisam hteo da primenjujem bilo koji drugi princip, npr. da ih ređam po broju kupljenih primeraka, jer svako je pomogao koliko je mogao ili smatrao da treba, i ne želim da bilo koga ma kako izdvajam. Hvala svima!)