ZAGONETAČ: GODINA PRVA

 

Autori: Stevan Subić (crtež), Pol Dejno (scenario)
Žanr: „BLACK LABEL”, BETMEN
Prevod: Draško Roganović
Format- 21,5 x 33 cm
Povez- Tvrd
Broj- strana 224
Štampa- Kolor
Serijal- DC Gold SPECIJAL
Junak- Betmen

Šta kaže izdavač?

 

„IMA LI IKAKVE NADE U OVOM GRADU?“
Edvard vodi skroman život. Radi svoj posao iako drugi kupe zasluge umesto njega, i utehu nalazi u zagonetkama i slagalicama. Ali Edvardov genijalni um sve vidi, pa i pukotine na uglancanoj fasadi Gotama. On vidi kako korupcija i zločin izviru iz svake od tih pukotina i natapaju grad tamom. Betmen je jedina svetla tačka na mračnom nebu Gotama, simbol mogućeg suprotstavljanja zlikovcima koji ga odvlače u ponor. Edvard želi da sledi njegov primer.

 

Zagonetač: Godina prva narativna je prethodnica bioskopskom blokbasteru Betmen Meta Rivsa iz 2022. godine. Glumac i scenarista Pol Dejno, koji je u tom filmu igrao ulogu Zagonetača, osmislio je priču kojom će produbiti motive ovog negativca, ogoliti njegovu ljudsku stranu i mapirati njegovo poniranje u svet ludila i zločina. Stevan Subić je Dejnovom scenariju dodao košmarnu dimenziju energičnim i inovativnim crtežom kakav se retko viđa u superherojskom stripu, tako da i ne čudi to što Zagonetač: Godina prva spada među najimpresivnije stripove 2023. godine i favorite kritike i publike.

Čarobna knjiga vam predstavlja jedno od prvih evropskih izdanja Zagonetača: Godina prva, dopunjeno ekskluzivnim skicama i intervjuom sa Stevanom Subićem.

Pogledajte privju ovde:

https://carobnaknjiga.rs/zagonetac-godina-prva

 

Šta kaže Ghoul?

 

Već godinama unazad vam, u svojim preporukama za sajam knjiga, kao i u izveštajima sa njega, besomučno hvalim i preporučujem svako izdanje koje krasi artwork Stevana Subića: mada nisam stigao da se bavim detaljnim prikazima tih dela, oni su maltene i izlišni, jer slike dovoljno govore: svako od njih apsolutno zaslužuje da se poseduje i pomno gustira pre svega zbog zadivljujućeg crteža.  

Tako, TREĆI DAN (Veseli Četvrtak) donosi spektakularni crnobeli crtež uporediv sa najboljim Roijevim radovima (ali ima tu i Batalje, pa možda pomalo i Breće), u naglašeno lavkraftovskoj priči koja je, za moj groš, scenaristički previše zapetljana i konfuzna, ali je zato atmosfera na vizuelnom planu gusta i gnusna i obilato lavkraftovska!

Subićev KONAN (Makondo) je spektakularna horor fantazija, takođe sa snažnim lavkraftovskim notama (pustinja + bog-demon koji je više iz HPL nego iz Hauardovog „svemira“) – now in color! Istina, pošto je ovo kolor izdanje rasprodato, Makondo je najavio da će izdati i klot crno-belu verziju, što pozdravljam.

Najzad, tu je bio i TARZAN (Makondo), za moj groš najslabiji, ili barem – u poređenju s pomenutima – ne baš toliko genijalan, ali još uvek više nego vredan album za svakog ljubitelja dobrog i lepog stripa (ovo nevezano za činjenicu da u njemu, od svih pomenutih, ima najmanje horora).

            A sad – spektakl!  

            ZAGONETAČ: GODINA PRVA je ultimativna ilustracija (sic!) svega što gore rekoh: Subić na vrhuncu svojih moći, u mega-ambicioznoj i zahtevnoj priči koja od njega traži da puca iz svih topova – što on, nesputano, i čini, tako da ovo sve vrca od užitka. Nek priča ko šta oće, ali vidi se kad neko UŽIVA u svom poslu, jer tek onda može da uživanje prenese i na čitaoca.  

Istorija novijeg srpskog (i uopšte ex-Yu) stripa prepuna je ovdašnjih gastarbajtera koji su se lepo prodali u tuđini i s manje ili više uspeha (i duha, pečata, i meraka) radili za strip mejdžore, ali Subićev ZAGONETAČ nesumnjivo spada u najuži izbor onih koji su se izdigli iz nivoa dobro plaćene tezge („gun for hire“) i uspeli da zadrže, i čak obogate, autorski dignitet stvaraoca koji je, u ovom slučaju, imao sreće da mu je data sloboda da svoj lični pečat koristi do mile volje, umesto da ga, kako u zlim mega-korporacijama češće biva, razvodnjava, suzdržava i kompromituje, prilagođavajući ga rulji i najnižem zajedničkom imenitelju.

Drugim rečima, u ovom stripu očigledno je da su poslodavci prepoznali Subićeve kvalitete, i angažovali ga ZBOG njih a ne UPRKOS njima; i dali mu priču u kojoj će on maksimalno da zasija, umesto da se konformiše nekim unapred zadatim okvirima.

Subić savršeno hvata urbanu paranoju i otuđenje velegrada, ubistvenu čamotinju, tenziju usred prozaičnog (kuća – poso – metro – kuća – samoća – ništavilo), i pravi retko viđen balans realizma i (gotičarske) stilizacije. Njegovom senzibilitetu, reklo bi se, horor savršeno leži: to se najbolje vidi u TREĆEM DANU, ali izbija i iz svih drugih radova, pa tako i iz ZAGONETAČA, koji nominalno nije horor, ali je nabijem psihozom glavnog lika, iz čijeg ugla se sve prati, i čiji je um izrazito klaustrofobično i košmarno mesto, čije kutke i podrume Subić besprekorno (s)hvata.

            I baš kao što se u mom omiljenom žanru u poslednje vreme često govori o „elevated horroru“, mislim da bi se u ovom slučaju, dakle u ZAGONETAČU, moglo govoriti o „elevated graphic novelu“. Narativno-dramaturški, to je popriličan slow-burn, koji računa na strpljivog čitaoca, dobro upućenog, kako u ranije „uzvišene“ Betmen stripizacije, tako i u ambicioznu filmsku verziju čiji je ovo prikvel. Nema tu mnogo spektakla i „pirotehnike“ u narativnom pogledu, budući da se ovde više pripremaju teren, likovi i zameci budućih sukoba, i zapravo najkraće bih ovaj strip opisao kao pandan filmskom DŽOKERU (vidi moj rivju OVDE). 

Dakle, „origin story“ o nastanku Zagonetača, jednog od budućih Betmenovih velikih suparnika, čiji je jedini nedostatak taj što možda i previše podseća na već viđeno u filmskoj priči o Džokeru: dakle, još jedan inteligentan ali društveno skrajnut, čak stidljiv, odbačeni autsajder koga guraju i guraju i ignorišu i ignorišu i kome se podsmevaju i podsmevaju sve dok ovaj ne pukne, obuče kostim i drekne: „E, pa šad šte ga prećerali! Švima ču vam še šad ošvećići!“ (Pored toga što mi ovaj karakterni luk deluje previše deža vi u poređenju s Džokerovim, stvarima ne pomaže mnogo što me vizuelno Zagonetačev kostim, kako je u Betmenu mnogo pre Subića kanonizovan, neprestano podsećao na Konspiratora iz ALANA FORDA, pa mi je tim teže bilo da ga zaozbiljno shvatim!)

Švima ču vam še šad ošvećići!

I ako mi nešto škripi u toj priči – i u Džokerovom oridžinu, a sad i u Zagonetačevom – to je sledeće: ovi su jadnici vrlo ubedljivo prikazani kao suviše patetični i bolesni a da bi postali kriminalni mastermajndovi. Osobe s ovolikim nedostatkom samokontrole i s ovolikim drugim simptomima, uključujući drastičnu nesvest o sopstvenoj nesvesti, ne mogu biti pomena vredni organizatori, a svakako ne na dugačke staze. Ova vrsta jadnika može da, nakon duge hibernacije u svom autsajderstvu, PUKNE, ali samo jedanput, u jednom neočekivanom explozivnom izlivu masovnog zločina, recimo da dohvati pušku i pobije neki svet u školi, na ulici, ili ma gde, ili da uradi nešto slično tome, npr. teroristički napad, da digne nešto u vazduh.

Tom prilikom, u stvarnom životu, i sami stradaju: ubiju ih, ili se samoubiju, ili ako uspeju da umaknu, uhvate ih ubrzo. Zato što su nekontrolisani bolesnici koji nisu, kao naš Psiho, uspeli da se prodaju UDBI i učlane u Radikale, kako bi svoju mentalnu bolest kanalisali već uhodanim stazama sistema, nego su izolovani pojedinci van sistema koji, kao takvi, mogu samo jednom da opale pre nego što – puknu. Jedino u svetu stripa ovoliko bolesni likovi postaju serijski zločinci, koji stalno iznova uspevaju da umaknu ne samo policiji nego i našim superherojima, ovde: Betmenu.

No, to su uslovnosti stripa koje stripadžijama neće smetati, a ja pominjem samo zato da bih bar nešto kritikovao, jer inače ne znam koju bih manu ovom stripu našao.

Ah, da, imam i jednu subjektivnu zamerku, koju očigledno većina stripadžija sa mnom ne deli, budući da je ZAGONETAČ od svih pobrao sve moguće panegirike i lovorike i muharike. Nju sam već istakao u svom rivuu BETMENA kojem je ovaj ZAGONETAČ prikvel, i to imate da čitate OVDE: „tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji.“

plakat za predstojeće beogradske izbore?

To što rekoh za film THE BETMEN važi možda i više za strip. Umesto da njegov zaplet bude veći od života, on kao da je prepisan iz dnevnih novina, i to ne nužno njujorških (gotamskih): sva ova korupcija na visokom nivou vlasti i režima, ova sprega kriminalaca i vlastodržaca – koja je u srži konkretnog zapleta koji Zagonetača baci preko ivice pravo u maricu – opšte je mesto tzv. nezavisnih medija i u Srbiji, pa mi tim pre ova prljava depra, bezakonje i beznađe iz „Gotama“ deluju i previše prepoznatljivi. No, ako ste voleli pomenutog THE Betmena, volećete i ovaj strip. Dapače, zahvaljujući Subićevom izuzetno minucioznom i prefinjenom artworku, uživaćete i sa ovim scenarijem i uprkos ovom scenariju.

Ovaj post ilustrovan je fotkama sa premijerne srpske promocije ZAGONETAČA u Nišu, krajem decembra, kojom prilikom sam se podružio i popričao sa Subićem, koliko je to bilo moguće od navale upornih stripadžija koji su pohrlili po crtež i potpis na svežeizašlim primercima albuma.

Na osnovu toga mogu reći da je on i kao čovek izuzetan, a ne samo kao umetnik (što je nesumnjivo i iz aviona vidljivo). Zapravo, malo sam strip crtača upoznao a da su ovako samosvesni, inteligentni i ljudski topli: iako je on sada već velika zvezda svetskog ranga (upravo su izašle njegove sveske u serijalu o uzdizanju Pingvinovom, još mračnije i horor-gotičkije nego i ove o Zagonetaču!), to se u njegovom ponašanju prema fanovima, a i inače, ne vidi (možda, donekle, zato što potiče iz Zrenjanina a ne iz Beograda) – pa zato, savetujem da nabavite ovaj strip album, i da iskoristite priliku ako ovaj umetnik ima promociju negde blizu vas: upoznajte ga, nabavite potpis, posvetu, crtež ako može. Vredeće!

P.S. Za slučaj da izgarate za mojim rivjuom DINE: biće i to, u nekom trenutku, iduće nedelje. Ali ne čekajte rivju: film je odličan, upadljivo bolji od prvog dela, i zato gledajte ga u bioskopu!

Dejan Ognjanović: SVE KNJIGE NA JEDNOM MESTU

            Ako želite da nabavite moje knjige, evo ukratko podataka o njima i gde ih najpovoljnije možete naći.

  

 GHOUL PRESS 

 

Za sve knjige navedene ispod pisati na mejl dogstar666@yahoo.com

Poštarina za 1 primerak iznosi oko 230 din za preporučenu tiskovinu, ili 350 din za cc paket. Ako neko baš želi da časti Poštu Srbije nenormalnom poštarinom za Post Expres, može slanje i tako, ko voli (za jednu knjigu to košta oko 400-500 din).

Plaćanje na tekući račun.

Može i pouzećem, ali tad poštarina košta malo više.

Pišite na dati mejl radi dogovora.

 

 

KULT GULA

kritike, prikazi, eseji, liste…

 

Biblija horora! Izabrani tekstovi, pretežno kritike i prikazi, postovani tokom prvih 10 godina (2009-2019) postojanja bloga Dejana Ognjanovića The Cult of Ghoul.

Liste i izbori; skrajnuti horori; skrajnuti nehorori; mejnstrim horori; mejnstrim nehorori; treš; chetnixploitation; tv serije; dokumentarci; festivalski izveštaji; strana horor književnost; domaća fanta-horor književnost; tirade.

„Kao jedno, tu je dosta dobre zabave; ti tekstovi su pisani tako da budu informativni i zabavni, i to i jesu. I potpuno je nebitno da li se slažete sa autorom ili ne, zabava je i dalje tu. A i informacije. Plus je i super kao podsetnik. Ne samo na minule dane, već i na knjige, serije, filmove (brdo horor filmova, što poznatih, što skrajnutih, što onih za koje bez ovog bloga ne bih ni čula jer ne pratim baš sve što se dešava baš toliko pomno) za koje su me prikazi zainteresovali, i koje ću možbit u nekom trenutku i da pogledam, ako ih se setim (a knjiga je tu da me podseti).“

-Ivana Milaković, pisac

 

500 strana, tvrd povez, ilustrovano, šiveno

Cena 1.000 din. + ptt

 

 

 

NAŽIVO

roman

 

Kosovo 1995: stravičan crni ritual u divljini...

Niš 1995: jedan autsajder dolazi do video zapisa tog rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti oko sebe...

Ako volite žestok horor; ako volite bolesne filmove; ako volite Lavkrafta; ako vas zanimaju okultizam, satanizam, tajna društva, teorije zavere... ovo je roman za vas!

„Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana ‘Naživo’. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže. Kosovo – satanizam – snuff filmovi – sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha.“

-Goran Skrobonja, pisac, prevodilac i izdavač

 

Četvrto, ultimativno izdanje ovog romana sadrži i brojne dodatke.

300 strana, tvrd povez, ilustrovano, šiveno

Cena 1.000 din. + ptt

 

 

PROKLETIJE

roman

 

Kraj 1990-ih na prostorima bivše Jugoslavije. Ratišta tinjaju… ali iza prizemne klanice pljačkaša i ubica vrebaju senke nevidljivih upravljača sa dalekosežnim planovima i namerama…

Nakon lične tragedije, Jovan, veteran okultnog rata u Bosni, povlači se iz borbe. Prijatelj i saborac Mladen šalje ga u psihijatrijsku bolnicu u Toponici da ispita niz neobičnih smrti. Ono što Jovan tamo sazna odvešće obojicu, sa grupom specijalaca, u srce planinskog venca Prokletije – gde se prožimaju Ljudsko, Podljudsko i Nadljudsko…

Prokletije se nadovezuju na Naživo ali se mogu razumeti i bez Naživog.

„Prokletije se bave okultnim na Kosovu, proučavajući nedokučivu silu koja nas veže za taj prostor, opisujući teskobu, pa možda i nemogućnost opstanka tamo... Prokletije su pokušaj da se decenije besmislenog života jednog pojedinca koji je empata, pa samim tim u većem dodiru sa ponorom besmisla, i decenije besmislenog života jednog naroda objasne kroz ezoteričnu priču fantastike, odnosno strave i užasa.

„U nečemu što je mogao biti eskapistički ili hermetičan roman, Ognjanović uspeva da ogoli širu sliku i uključi se u polemiku koja se svih nas tiče. Prokletije su izvanredan roman. Ova knjiga će imati svoj život a verujem i trajnu vrednost, s tim što je svoje mesto u našoj žanrovskoj tradiciji već odmah zauzela.“

- Dimitrije Vojnov

 

386 strana, tvrd povez, ilustrovano, šiveno

Cena 1.000 din. + ptt

 

 

DIVLJA KAPELA i druge priče

zbirka priča

 

Moja prva zbirka priča. Objedinjuje ih podžanr tzv. folk horora, odnosno ruralne strave. Inspirisane su srpskim paganskim nasleđem, iznova osmišljenim u sudaru ruralnog i urbanog.

„Divlja kapela“: Dvojica prijatelja putuju Srbijom u potrazi za slikovitim ruševinama iz prošlosti. Oni naiđu na kapelu kraj puta u kojoj susretnu nešto što možda nije sasvim mrtvo, a ima veze sa selom iza obližnjeg šumarka.

„Crni čovek“: Žena u planinskom selu nikako da rodi živo dete. Na savet vračare ode u jednu pećinu u šumi i tamo čeka – Crnog Čoveka… Ova priča opisuje dešavanja koja su prethodila onima u romanu Zavodnik.

„Noćenje“: U olujnoj noći tajanstveni putnik svrati u zabačeni motel. Motelijer nasluti mušteriju posebnih zahteva i šalje mu u sobu dežurnu prostitutku. Uslediće noć kakvoj se nisu nadali ni u najgorim košmarima… Ova priča se dotiče sveta Prokletija.

„Sekta prljavih“: Čovek se odrekne svih veza sa tzv. normalnim životom i počne da živi kao beskućnik. Ubrzo od drugih lutalica dozna da na obodu sveta margine, kraj zidina stare tvrđave, obitava sekta beskućnika od koje svi drugi zaziru.

„Mladež“: Čovek srednjih godina vozi noću kroz ruralne predele i na ivici šume pokupi mladog autostopera. Između njih se razvije razgovor koji poprima zlokobne, predatorske konotacije, ali teško je reći ko se tu kojom stazom kreće i ka kojem cilju.

Fredi Kruger je šokiran!

U opširnom pogovoru pišem o mojim počecima pisanja, o odnosu prema kratkoj i dugoj prozi i otkrivam ono što bi čitaoce moglo zanimati o mestima, likovima i događajima koji su nadahnuli ove priče. Sve ranije objavljivane priče za ovu su knjigu redigovane, u nekim slučajevima (npr. naslovna) intenzivno. Peta, najnovija („Mladež“), nalazi se u ovoj knjizi premijerno.

210 strana, tvrd povez, ilustrovano, šiveno

Cena 900 din. + ptt

 

 

ZADUŠNICE

roman

uvršten u UŽI IZBOR za NINOVU NAGRADU za 2023.

 

Radnja se dešava pretežno na jugoistoku Srbije, u Nišu i okolini, gde tokom jesenjih zadušnica mrtvi ustaju iz grobova. Mrtvi ustaju i iz mrtvačnica, sa stolova za obdukciju, iz sanduka, usred sahrana… Počinju vanredno stanje i haos. Ali haos je u Srbiji prirodno stanje…

Četvrti horor roman Dejana Ognjanovića prikazuje slom ljudskih i društvenih vrednosti pod pritiskom vanrednog stanja. Sadrži snažne primese crnog humora, groteske i satire, elemente kojima autor oneobičava apsurdnost i nadrealnost života u Srbiji danas.

Knjiga, pored samog romana, sadrži pogovor „Veseli domaći horor“ iz pera Ilije Bakića, „Odjavnu reč autora“, poduži osvrt na nastanak i inspiraciju za roman, kao i spisak pretplatnika.

„Ognjanovićeve stilske vežbe na temu oživelih mrtvaca uspele su da žanrovske obrasce izdignu iz rutinske oveštalosti zahvaljujući visprenom insistiranju na veselom lokalnom koloritu koji ovim pričama donosi dobrodošlu notu razgaljujuće grotesknosti.“

- Ilija Bakić, iz pogovora romanu

320 strana, tvrd povez, ilustrovano, šiveno

 

Cena 1.000 dinara + ptt

 

 

 ORFELIN IZDAVAŠTVO 

 

Ako želite moj roman ZAVODNIK, tražite ga direktno kod Orfelina, na mejl orfelinns@gmail.com. Trenutno je RASPRODAT, ali možda ga ima u nekim knjižarama,  po većim cenama.

 

ZAVODNIK

 

Zabačeno, opustelo selo Špaj u brdima jugoistočne Srbije. Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine? Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice.

Ovo je drugo izdanje Ognjanovićevog romana – prvo je izašlo 2014. godine – prošireno obimnim appendixom „Crni čovek“. „Crni Čovek“ je priča iz istog sveta, sa nekim od istih likova, ali se zbiva znatno pre radnje Zavodnika, i opisuje određena, u romanu tek nagoveštena dešavanja, ali iz novog, sasvim drugačijeg ugla.

„Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je i egzistencijalna i fundamentalna.“

Đorđe Kadijević

Format: 210 x 145 mm
Broj strana: 310
Povez: tvrd
Pismo: latinica
Appendix: „Crni Čovek“: str. 263-302
Str. 305-307: Jedno čitanje romana „Zavodnik“ / Đorđe Kadijević

Cena 990 din

 

 

Kod Orfelina možete naći i:

 

POETIKA HORORA

 

Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima („Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), „Čudne priče“ kosmičke strave („Boja izvan ovog svemira“ H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra. Studija se sve vreme, a naročito u poznijim deonicama, koje se bave modernim hororom, bavi i dvosmernim vezama između književnosti i filma, a za definisanje žanra podjednako se oslanja na uvide teoretičara filma i književnosti, pa stoga može biti vredna i onima koje zanima žanr na filmu isto kao i u književnosti.

Knjiga je ilustrovana crno-belim fotografijama, slikama i crtežima autora i dela koji se obrađuju.

 

Godina izdanja: 2022
Format: 165x235mm
Broj strana: 574
Povez: tvrd
Pismo: latinica
Hronologija horora: str. 541-548
Beleška o autoru: str. 573-574
Izvodi iz recenzija: Zoran Paunović, Sava Damjanov, Žolt Lazar

 

Cena: 2.200 din

 

Nažalost, moja knjiga VIŠE OD ISTINE; KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU rasprodata je: nema je izdavač, nemam je ja. Tiraž od 500 primerka je otišao, a da li će biti novog, u ovom trenutku ne znam.

 

Ako vas zanima inostrana horor književnost, kako klasična tako i savremena, razmotrite Orfelinovu ediciju POETIKA STRAVE (32 naslova do sada!), koju uređujem i za koju pogovore i napomene pišem.

Kliknite OVDE za spisak naslova i detalje o knjigama:

https://www.orfelin.info/kategorija-proizvoda/poetika-strave/ 

 

Izbor najboljih priča prvorazrednog majstora strave, u mom izboru i s pogovorom i napomenama: NEKRONOMIKON

 

Najbolje priče Lavkraftovog sabrata, proznog pesnika kosmičkog mraka, Klarka Eštona Smita: KNJIGA EJBONOVA

 

Biblija savremenog horora koja je donela revoluciju u žanr sredinom 1980-ih: KNJIGE KRVI

 

*

 

NOVI KADROVI

Zbornik o skrajnutim vrednostima srpskog filma koji sam ko-priredio (unutra su dva moja eseja, o srpskom hororu, i o Kadijevićevom PRAZNIKU), potražite kod izdavača: CLIO.

 

*

 

STUDIJA STRAVE

Zbirka mojih ranih napisa o hororu u književnosti i na filmu, potražite kod izdavača: MALI NEMO

 

*

THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT 

Moju knjigu o Lavkraftu, na engleskom, možete naručiti od izdavača: RUE MORGUE.

U pripremi je srpsko, prošireno izdanje.

 

*

 

Moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN (2006) 

i U BRDIMA, HORORI (2007) 

rasprodate su odavno.

U pripremi su nova, proširena izdanja.

 

* * *

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO (2023)

 

 ** 

 2+ 

            Nažalost, predugo (15 godina!) čekani drugi igrani film Mladena Đorđevića* ne svedoči o njegovom autorskom sazrevanju: iako sadrži teme, motive i pristup na koje nas je već navikao, RADNIČKA KLASA ne nudi materijal dostojan da se u istoj rečenici pomene sa PORNO BANDOM, sem kao njen daleki, mlaki eho. (*Da, znam da on i MADE IN SERBIA i SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU smatra doku-igranim filmovima, što oni i jesu, formalno, jer je tu dominantni doku-materijal prerađen kroz neke nakalemljene igrane delove; ipak, što se mene tiče, njih neću smatrati igranim filmovima zbog tih 10-20% igranog u njima.)

            Premisa je potentna: sjebane žrtve „tranzicije“ u neodređenoj srpskoj provinciji, nemajući druge zaštite i pomoći, okreću se prizivanju Lucifera i/ili pokojnika, uz pomoć čudnog čoveka pristiglog iz Beograda koji „zna kako se to radi“.

            Avaj, baš kao i BANDA, i PAKAO deluje kao je skresan iz daleko obimnijeg snimljenog materijala, a opet deluje predugo (bar 20-25 minuta duže nego što mu treba). Ipak, BANDA je daleko fokusiranija (uslovno i relativno govoreći, naravno) od ovog filma, kome treba mnogo da izdvoji nešto nalik glavnom liku, središnjem problemu, zapletu itd. A ni kad se to desi (posle barem pola sata uvođenja brda likova, slikanja provincijskog ambijenta i njegove menažerije koja Mladena fascinira) – odnosno kad krenu „rituali“ sa jurenjem po sobama kokoške za žrtvovanje – stvari time nisu nužno profilisanije, ni psihološki, ni žanrovski, ni tematski.

            To što PAKAO koketira sa hororom, ali ga ne prigrljuje (onako kako to, ipak, bar polovično čini BANDA) legitimna je autorska odluka da se odmakne od žanra a primakne „festivalskom“ filmu – ali je šteta pre svega po učinkovitost filma, jer bi njegove teme i ideje ubedljivije, življe i s jačim impaktom delali da se žanr nije pipkao proizvoljno, u rukavicama, ovde-onde, nego da se u to zaronilo s odvažnošću i umećem jednog Romera, Krejvena ili satirično-kritičnog Karpentera (iz THEY LIVE).

Umesto toga, imamo koketiranje sa okultizmom gde se ne zna ni šta se, ni zašto se priziva (Đavo ili mrtvi pokojnici?) i šta se tačno očekuje od njih, koji rezultat, u slučaju da se jave (spojler: ne jave se!), a redundantno se, čak tri puta, ponavlja identična invokacija Lucifera (U redu je, čuli smo je dobro i prvi put!); imamo „demonskog“ sektaša sumnjive motivacije; i nešto proizvoljne mistifikacije koja ne vodi nikuda i ničemu. Golubovi padaju mrtvi s neba – eko-zagađenje ili okultni predznak? Ne se znaje. Mrtvi (?) čiča ustaje, ali kako i zašto i šta s tim? Eto, delovalo kao dobra ideja, iz nekog razloga, ali gde je to i zašto u ovoj priči, to mu je „objašnjeno“ slično kao muljavina/mistifikacija s jezikom u TRU DETEKTIVU 4: „To nije deo naše priče“, odnosno „Ne da se taj tako lako ubiti“ (tj. „Because fuck you, that’s why“).

BANDA je imala boljeg direktora fotografije, koji je umeo da lepše snima ružnoću, prljavost i tmušu; i mada ovaj ovde nije nevešt (sudeći po drugim filmovima koje je snimao), reklo bi se da je na ovom projektu previše slepo slušao reditelja, i napravio mu je tmušasto-ružnjikav prosečan „rumunski“ srpski film. BANDA je imala boljeg montažera, koji je praktično spasio film iz višečasovnog izobilja materijala, što se ovde nije desilo, dobrim delom i zbog samog materijala koji kao da ne zna šta će i kako sa sobom, pa je njegovo lutanje teško iole linearno uobličiti onako kako je doslednija primena žanrova horora i roud muvija mogla da omogući u BANDI.

            Sumnjiv je, shizofren i odnos autora, Mladena, prema svojim proleterskim likovima (što u BANDI nije bio slučaj): ovde ih čas sažaljeva i kao saučestvuje, a čas ih karikira i ismeva – ili ih barem snishodljivo tretira kao debile (npr. zombifikovane buljenjem u rijaliti na TV-u). Oni se čas bune na ulici na nekim kilavim „demonstracijama“, čas su hipnotisani TV ekranom, čas oće svoja prava, oće slobodu, a čas ne znaju šta će s njom, slično kao što ni Mladen ne zna šta će s njima jednom kad ih izvede na scenu. Da izabere likove – ume; da postavi pozornicu – ume; da prepozna problem, da ga skicira u zametak zapleta – ume; ali šta onda? Kad treba da se to artikuliše, razradi, da dobije nadgradnju – tu nastaje tuc-muc!

            To je najočiglednije u poslednjoj trećini filma, koja ne zna da li hoće da bude fantazija osvete („Da pobijem govna i gotova stvar!“) ili namerni (?) antiklimaks, da li da ode u krvopljus i horor ili u neku kič-sapunica frust-paradu, da li da izjebani likovi postanu najzad jebači, ili da budu još-jednom-dodatno izjebani, da li da „demonski“ lik bude Satana ili obični patetični paroljubivi pilićar, da li da masa koja se dohvatila „govnjive motke“ bude realna pretnja korumpiranom poretku ili da se razotkrije kao šaka jada, zavedenih bednika koji nikad ništa neće moći ni umeti da promene. Pa stoga film pipne pomalo od svega nabrojanog, ali ništa zaista ne sprovede do kraja, ni sa čim ne uradi ništa zaista za pamćenje, iako mu sve vreme relativno malo fali da načini korak ili dva ka tome. To posebno frustrira zahtevnog gledaoca – taj osećaj da je sve ovo lako moglo da bude mnogo bolje! Voleo bih, recimo, da neki talentovani, žestoki rumunski reditelj uradi rimejk ovog filma…

            Ko voli prvoloptašku simboliku (srp i čekić kao oruđe osvete razbesnele rulje; jebanje uz „Da nam živi, živi rad“ na TV-u), prvoloptaške fore i fazone („A gde je pečat?“ pita jedan čiča baš dok mu sektaš iz Bg pokazuje knjigu sa magijskim pečatima), i uopšte ko voli crnotalasovsku estetiku i tipično srpski zbrkani „angažman“ prošaran prostodušnim pošalicama, voleće i ovaj film.

            Za vašu utehu, ja sam u upadljivoj manjini onih koji su ovim filmom razočarani: iz fidbeka koji vidim na Fejsbuku, ali i u kritikama na netu, velika većina uglavnom je zadovoljna, mada se često bave time ŠTA je Mladen hteo (čime se bavi, kojim tačno užasima Srbije danas), a ne KAKO je to uobličio i kom cilju privoleo. Za moj groš, ovo je ispodpolovičan, nedovoljno artikulisan film: dok je BANDA, pre 15 godina, štrčala i glavom i ramenima iz mulja srpske „kinematografije“, PAKAO pati od većine njenih sad već standardnih boljki, a sa vrlo malo toga što bi ga stvarno i trajno izdiglo iznad. 

Pre 15 godina mogli smo pred svetom da se ponosimo BANDOM i kažemo: „Gledajte šta mi imamo!“ Danas, ako bismo se upinjali da na silu pohvalimo ovaj film, to bi jedva moglo da se učini na pozadini tužnog domaćeg konteksta, u smislu da, šta se sve danas naziva srpskim filmom i kinematografijom, ovaj i nije tako loš. Meni je to premalo, ali ako je većina presrećna, ko sam ja da talasam? U svakom slučaju, drag mi je Mladen, al mi je istina (kako je ja vidim) draža.

             P.S. Gledao sam na FESTU i premijeru još jednog domaćeg filma koji koketira s hororom – a to je VIDEOTEKA Luke Bursaća. To je u nekim (vizuelnim) aspektima prijatnije iskustvo od ovog PAKLA, dok je u drugim (žanrovskim, tematskim, narativnim) skoro jednako frustrirajuće. Napisaću zaseban rivju.