ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE: Ghoulish ejakulacija

****

4+

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je najbolji i najznačajniji srpski film nastao još od LEPIH SELA (1996), a možda i duže.

Njegova pojava sada i ovde i baš u ovom obliku je vanredno značajna, iz više razloga.

Prvi i najvažniji je, svakako, to da se radi o odličnom filmu.

Da, dobro ste pročitali: radi se o ODLIČNOM srpskom filmu. Znam da to zvuči neverovatno. Potpuno smo se odvikli od fraze "odličan SRPSKI film" kada govorimo o novim naslovima. Možda kada govorimo o ponekom od onog tuceta davno-prošlih filmova, pravljenih pre našeg rođenja, ili dok smo još bili u štramplicama. Za novije srpske filmove navikli smo da (eventualno, u retkim, izuzetnim slučajevima) koristimo epitete kao što su "značajan", "vredan", "koristan", "hrabar", "neobičan" itsl. Njima smo prikrivali to da se radi o filmovima u kojima nismo baš iskreno i do kraja uživali, ali ih iz ovog ili onog razloga poštujemo i raduje nas što su nastali makar i takvi, sa nezanemarljivim problemima. Ali, ako ćemo iskreno, u poslednjih 12-ak godina ja zaista ne znam ni jedan domaći film na koji bih bez ostatka nalepio etiketu ODLIČAN.

Sve do nedelje 1. marta, kada -poslednjeg dana FEST-a!- pogledah ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je ODLIČAN film.

To, pre svega, znači da ga je uživanje gledati. To znači da ne moram, ako neću, da ga po svaku cenu intelektualizujem ili istorizujem ili sociologizujem ili filozofizujem kako bih ga "opravdao". Niti da ga pravdam kontekstom. Znate već ono: "siman sa X budžetom"; "napravljen za samo Y nedelja snimanja"; "imao XYZ probleme u produkciji, post-produkciji" itsl. Iako, konkretno, PORNO BANDA jeste imala grdne probleme od svog nastanka do danas, ono što je kod nje posebno slatko jeste to što sada, kad je pred nama, uopšte nema potrebe da se vadi na njih i koristi ih kao izgovore. Za razliku od većine srpskih filmova koji sjebanom produkcionom pričom na kraju ispadnu kao polu-abortirani, blago-retardirani proizvodi sa ozbiljnim poremećajima koji ometaju puno uživanje u njima - PORNO BANDA je iz svih gnjavaža kroz koje je prošla izašla jača, i SKORO neokrnjena. Ima tu poneki ožiljak, da se razumemo, ali zaista, ovo je redak primer domaćeg filma koji ima sve udove na broju, koji ima glavu, oba oka, usta, ima muda, ima netaknut mozak… i zdravo srce na pravom mestu.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je autentičan film. On je hiper-realističan. On je ISTINIT. Nema laži, nema prevare, nema kalkulacije. On samim svojim postojanjem, u ovom obliku, svojom istinitošću, predstavlja ne šamar nego udarac maljem u potiljak retardiranih abominacija novijeg srpskog filma i njihovih jalovih, kalkulantskih, polovičnih, kukavičkih, praznjikavih pokušaja da se bave (po)ratnom, tranzicijskom Srbijom na prelomu milenijuma i mrakovima koji je opsedaju. Iako smo to i do sada slutili, tek PORNO BANDA nam direktno, neopozivo razotkriva koliko su svi ostali skorašnji srpski filmovi – FEJK!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE na sto iznosi GOLI RUČAK. Ne, ne mislim na onu hit TV seriju kulinarskih recepata. Mislim na jednu od kapitalnih knjiga XX veka, by William Burroughs. Goli ručak – onaj trenutak kada shvatiš ŠTA ti je na vrhu viljuške, kada se život oko tebe OGOLI u potpunosti. Mladen Đorđević čini baš to. Ide do kraja, ogoljava lice Srbije danas - i to lice nije lepo. O, ne, daleko je od lepog. On ulazi u SRCE TAME – kako beogradske, tako i Srbije u unutrašnjosti – i vraća se sa rentgenskim snimkom koji, možda, nije baš najoptimističniji po pacijenta, ali je barem – za razliku od ostalih fejk i polu-fejk retuširanih i zaslađivanih i doktorovanih "snimaka" Stanja Stvari u Srbiji – ISTINIT. To je kao da se mesecima i godinama majete kod kojekakvih baba-vračara i gatara, vidovnjaka, astrologa, "tarota", nadrilekara, nadrikuraca i nadripalaca – a onda na kraju odete na VMA. Na žalost, 95,6% trenutno aktivnih srpskih reditelja su nekakvi nadri-reditelji koji prave nadri-filmove bez prave, dubinske relevantnosti. A onda dođe ovaj rentgenski snimak.

OVO je Srbija, hteli mi to ili ne.

Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći akoliti ZLA.

Simpatija za slikovite autsajdere je definitivno žilnikovski momenat kod Mladena, kao i taj motiv "road-movieja" po iznutricama Srbije, ali –srećom!- umesto nekih levičarskih palamuđenja Porno Banda srpskom seljaku i domaćinu nudi bazične sile: Eros i Tanatos. Kako se ispostavlja, Naš čovek je skloniji Tanatosu. To ne treba da čudi u narodu gde je jedna od glavnih psovki - pretnja: JEBAĆU TE LOŠE! U narodu u kome sex nije nešto pozitivno, lepo, što služi za uživanje i opuštanje, nego – za kažnjavanje, za ispoljavanje dominacije, za dokazivanje "ko je ovde glavni"; u narodu u kome domaćini, ako i jebu svoje žene, ne čine to toliko zato što im je to lepo, koliko da ih podsete ko je Dole a ko je Gore; ko je Gazda; ko koga JEBE. Znači - JEBAĆU TE LOŠE! Jebem li ti majku, sestru, oca – jebem li ti žive i mrtve, bez razlike – jebem li ti decu krvavu, itd. To su "normalne" psovke u Srbiji. Penis kao ultimativni malj i pištolj. Ne kao izvor zadovoljstva, nego pre svega – patnje.

Ovo je sjajno prikazano u sceni u kojoj besni seljaci iz osvete siluju vezanu Porno Bandu (uz "Dodirni mi kolena" by ZANA, sa kasetofona). Ovo, prepričano, možda zvuči kao vic – u narodu u kome je najveća kletva: dabogda tebi radili ono što ti radiš drugima. Ali sjajno je što ta scena u filmu uopšte nije komična, to nije weird crni humor ili geg za dodvoravanje publici i kasnije prepričavanje: zapravo je vrlo potresna (a Zanina pesma na neverovatan način doprinosi skoro elegično-mučnom ugođaju)! Mladen ide IZA vica, i pokazuje crni mrak IZA našeg smeha. Zapravo, balans između komedije i tragedije – tako karakterističan za ovo podneblje – izveden je maestralno! Moje – i ne samo moje – davnašnje ubeđenje je da se o Srbiji zaista ozbiljno i potpuno može govoriti samo kroz tragikomediju: gola komedija ili gola tragedija bi, svaka za sebe, bile nedovoljne, polovične. Ovaj narod je najsmešniji kad mu je najgore; zapravo, u svoja govna redovno upada iz najsmešnijih razloga. Najsigurniji način da ovde ispadneš smešan jeste da se prčiš da budeš ozbiljan.

Mladen kamerom ne beleži onaj uobičajeni Beograd koji beogradski reditelji (kao i "poturice" među njima) obično beleže: on slika mesta kojima pre svega gravitiraju marginalci i dođoši iz te famozne "unutrašnjosti" (tj. sve što nije Beograd). Tu je Železnička stanica, tu je bioskop Partizan, tu je podzemni prolaz kod Zelenog venca… slikovita i značajna mesta za pipanje pulsa Srbije (i Beograda!) koja na filmu retko, if ever, viđamo. Takođe, u njegovom filmu ne oseća se ona ogavna beogradocentrična vizura koju tako često, implicitnu ili explicitnu, osećam u skoro svim novijim Bg filmovima, kojom se Bg vidi kao bastion "normalnog života", dok su horde varvarskih giliptera i ljudoždera odmah izvan njegovih granica. Mladenovi austajderi dok cunjaju Srbijom jednako su zgađeni Beogradom, i pomišlju na povratak u njega. Mladen, prosto, apstrahuje tu podelu: autsajdera ima SVUDA, i u najzabačenijim selima, i on ih zaista i nalazi tamo, i iznosi njihove priče.

To me dovodi do glumaca: GLUMCI su jedno od primarnih blaga PORNO BANDE. Imao sam veliku strepnju od njih; bojao sam se da će njihovo neiskustvo možda da pokvari eventualno dobre dijaloge ili scenario koji od njih traži stvari za koje oni nisu sposobni. Bojao sam se, pre gledanja, da će film na tom polju da "prokliza". Ne samo što se to nije desilo, nego su oni zaista ZVEZDE filma. Pri tom mislim podjednako na glavne junake, članove Porno Bande (koji su skoro bez izuzetka odlični), kao i na ljude koje oni sreću po selima – sa naročitim naglaskom na "žrtvama" njihovih snuff filmova.

Ja sam zadivljen – ne: impresioniran tim facama, prirodnošću i ubedljivošću tih likova, njihovih životnih priča – (nepatetičnom) potresnošću koju oni bez problema oživljavaju i prenose. Ja im verujem. To moram da naglasim, jer inače, kod 94,7% današnjih srpskih glumaca i dijaloga ja ne verujem ni reči tim facama i njihovim beživotnim recitovanjima. A ovde: KASTING je potpuno GENIJALAN. Što je posebno važno, Mladen te face nije uzeo da bi im se, bar u nekom momentu, podsmevao, da bi od njih pravio karikature, tj. koristio ih kao ready-made karikature (poput, npr, one babe sa piskutavim glasićem u VRANAMA i drugim crnotalasovskim filmovima; ili onog čičice iz KO TO TAMO PEVA i MARATONACA). Lako je izrugivati se; teško je razumeti i poštovati. Mladen to čini.

Ove "žrtve" su ravnopravni likovi sa junacima filma, i zapravo – njihove priče, njihove POJAVE, njihovi razlozi zbog koga su rešili da dobrovoljno budu ubijeni pred kamerama sjajno su i zamišljeni, i napisani, i odglumljeni, i režirani – toliko, da sam na ivici da poverujem da ti ljudi ništa nisu odglumili, da su stvarno ispričali SVOJE prave priče, jedino što nisu (bar se nadam) stvarno i ubijeni pred Mladenovom kamerom. Taj mladić u nekom vukojebinskom selu koji za sebe ne vidi izlaza nego da se seče britvom po stomaku i grudima, i koji ne želi da ostavi ni dinara majci, "toj kučki"; taj snajperista, "terijer", obezljuđen na hrvatskom ratištu, koji želi da bar svojom smrću svojoj deci ostavi nešto, i koji sa jezivim mirom i tihom patnjom čeka na to oslobađajuće "udri!" po sebi; pa čak i ti seljaci koji se nadaju parama za operaciju svoje devojčice mutirane od NATO uranijuma bačenog na obližnje njive… to je potpuno genijalno!

To je istinito! To su ljudi koji do sada nisu imali svoj glas, čije priče do sada nisu zabeležene, koji od urbanih, beogradskih problema nisu stigli na red: to su ubedljivi, upečatljivi glumci koji nisu mogli da dođu na red od raznih Vukova Kostića, Nebojša Glogovaca, Dragana Jovanovića i Nikola Đuričaka. Mladen je OSVEŽIO srpski film nekim novim facama pored kojih se napred-navedeni, i brojni drugi, pokazuju kao nadri-glumci; pored kojih se vidi ko su tu pravi amateri! Istovremeno je OSVEŽIO srpski film temama vrednim istraživanja. To znači da nam Mladen ne prodaje priču o kriminalskoj sponzoruši i kriminalskom henčmenu kao tragičnu ljubavnu priču sa beogradskog asfalta. Ne, ništa tako besmisleno i fejk. On proniče u srž.

Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje koje je uvek iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta što zasadiš može da nikne nekim lepim i vrednim plodom – da bilo kakva akcija neće smesta ili vrlo brzo postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto sasvim deseto od prvobitnog plana… Taj jad i čemer Srbije – ogoljeni su zaista ingeniozno! Prepoznavanje koje nudi ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je bolno koliko i okrepljujuće: gledajući taj film imao sam stalni osećaj: "Da! To je to! Tako je! Jeste! Tačno je to – to!" Evo, najzad, filma koji je priključen na puls naroda o kome govori; koji ga ne opisuje iz neke zaštićene (novo)beogradske plastične opne, već koji ga oseća, poznaje, razume – i koji ga ne mrzi. Kritikuje – da. Ali nije mizantrop. Ovaj narod je teško ne mrzeti, naročito ako si stalno uronjen u njega, ali Mladenu nekako to polazi za rukom. On uspeva da bude objektivan.

Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije nagovešten je u ovdašnjem obliku zadrtog patrijarhata. Neopisivo ikonoklastična je Mladenova genijalno dosledna dekonstrukcija roditeljskog (a pre svega očinskog, kao dominantnog) autoriteta – kako kroz prikaz očeva u filmu, tako i kroz indirektnu njihovu transpoziciju kroz prikaz predstavnika autoriteta (policija) i moći (porno-producent, snuff-naručilac). Začudo, prikaz religioznog autoriteta je neočekivano blag, čak pozitivan: taj momenat u kome, u jednom trenu filma jedan lik, niotkuda, reši da ode u manastir, nije adekvatno pripremljen niti obrazložen. Možda to ima više smisla u verziji filma od 8 sati (kažu da je toliko trajala prva verzija u montaži!), ali u ovoj od 110 to i dramaturški i idejno dolazi niotkuda i stoga – "štrči". Taj ključni sukob roditelji-deca, svakako, nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) ni nov u srpskom filmu (viđen je u mali milion filmova sa Batom Stojkovićem kao ovdašnjim arhi-pater familijasom: krupnim, debelim, brkatim, glasnim, naizgled opasnim – a zapravo, čim malo zagrebeš, patetičnim, ograničenim, slabim, čak smešnim). Ali taj sukob otelotvoren je u filmu sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna fora ili fazon, ili plot device, nego kao jedna od implicitnih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca, ali ih on ipak sa asfalta pronalazi i sustiže u šljivarima i šumarcima.

U tom smislu je, rekao bih, za srpske okvire (o-queere) revolucionaran i tretman homosexualnosti, koja se ovde niti problematizuje, niti karikira, niti napada, niti brani. Ona je prosto – tu: matter of fact. Ne zbog šoka, ne zbog provokacije, ne zbog jeftinog efekta, nego zbog neumoljive logike priče. Za razliku od stidljivog, epizodnog, često i ne-expliciranog prisustva u filmovima Crnog talasa (videti esej o ovome u NOVIM KADROVIMA!), u PORNO BANDI se to opredeljenje prihvata kao jedan od fakata (kao i, recimo, narkomanska zavisnost nekih drugih likova), maltene kao sastavni deo autsajderstva nekih članova te ekipe. Tim je duhovitija i subverzivnija parafraza u jednom momentu filma (ne znam da li je bila svesna i namerna, ali je u svakom slučaju genijalna) – kada jedan gay kaže svom ljubavniku da neće moći da vode ljubav pošto ima sidu, a ovaj uzima refren koji je desničarski (pa time i homofobni) reditelj Džon Milijus ponavljao kroz svog pravoslavnog KONANA: "Ma nema veze, ja neću da živim večno." Istovremeno dirljiva, i moćno subverzivna replika!

Što se tiče "šokantnih" scena, kojih ovde ima mnogo, i o kojima će vam senzacionalistički i površni mediji najviše i trubiti, ja se nad njima neću zadržavati, sem jednog aspekta koji je meni bio najšokantniji, i koji sam retko viđao i u svetskom filmu. Naime, Lakobrijini set-pisovi sa krvoliptanjima, glavosečenjima, vratorezanjima i sl. ovde - nisu "cool"! To nisu slešer scene kojima se aplaudira (kao u ZONI MRTVIH, npr.), koje su spektakl i senzacija za uzburkivanje krvi i za zabavu "otkačenih" koji uživaju u takvim prizorima. Teško da ćete uživati u ovim scenama. One su mučne. Zato što se dešavaju likovima do kojih vam je stalo, ili barem koji su predstavljeni dovoljno zaokruženo da ih vidite kao žive ljude, a ne kao pione u rukama papet-master-reditelja. te scene imaju impakt. One bole. Isto važi i za rekonstrukciju ratnog snuffa, skoro negledljivo ubedljivu: svi smo videli bar poneki od njih, ako ne od domaćih, a ono od ruskih, avganistanskih, iračkih. Ili bar bili na ivici da pogledamo. Ti filmovi su tu. Svako ko poželi može lako da ih nađe i pogleda. Na internetu, ili na kompjuteru kod vašeg prijatelja ili komšije. Te grozote su deo naše stvarnosti, deo našeg bekgraunda, čak i ako za njih znamo samo iz priča onih koji su ih gledali. To je svet u kome živimo. I Mladen se njime bavi. Još malo pa NAŽIVO.

(BTW: Moguće je da je Mladen bio delimično inspirisan romanom NAŽIVO za ovaj film, budući da postoje neke paralele između njegovog sinopsisa, a naročito scena koje je hteo da ubaci u svoju adaptaciju a koje nisu bile u mom romanu, i nekih scena u PORNO BANDI; ali ako i jeste tako, inspiracija je bila idejno-tematska, kroz identično korišćenje pornografije, snuffa i horrora za bavljenje užasima Srbije koje je tim romanom na ovim prostorima inicirano, an e kroz reciklažu zapleta. Na žalost, kasnije je ta NAŽIVO tematika masovno raširena u svom zaglupljenom, ništanerazumevajućem obliku, u SRPSKOM PSIHU, ali evo, hvala Azatotu, ako sam kroz srpske psihiće stvorio monstrume, Mladen je – u pravom času na pravi način nadahnut adekvatno-inspirativnim štivom- stvorio nešto dostojno uzora, iako sasvim drukčije od njega.)

Toliko, za sada, o kvalitetima. Mada mnoge od njih nisam ni pobrojao, kao npr. neke odlične lokacije (razdrkani vagoni na skrajnutom koloseku; seoske udžerice; napuštene zgradurine, itd.) ili sjajnu kameru, ili upotrebu postojećih pesama (pored pomenute odlične Zane, tu je i "Uzeću veliki ekser" by Kolibri, npr. ili onaj neki domaći death metal koji slušaju porno-producent i policijski inspektor dok guziče uMETnika).

Dakle, da kažem i par stvari o problemima koje sam imao sa nekim aspektima filma. Moje zamerke mogu se svesti na dve glavne: 1) ritam, i 2) glavni junak.

1) Ritam: skoro sve ključne scene u kojima emocionalna involviranost dostiže krešendo kao da su kraće za 5-10 sekundi, za po kadar ili dva da bi imale PUNI impakt. Prosto, fejd-aut dođe prebrzo, bez pravog i punog panča. Mislim, OK, ima udara i ovako kako sada jeste, ali… nisam neki muzički expert, pa ipak to je kao da u ključnom momentu omašiš takt, ili oktavu, ili šta li. Rezultat nije falš, nije tragičan, ne umanjuje tu scenu mnogo, ali… čini je donekle krnjom. Ponekad se bukvalno radi o samo još jednom nedostajućem kadru, samo o još jednom izrazu lica, još jednoj reakciji, ili još jednom totalu koji bi vezao mašnicu na scenu i dao joj onu završnu jagodu na šlagu. Ta jagoda mi je, u 3-4 navrata, zafalila. Scena se završila prebrzo.

U manjoj meri, moglo bi se reći da i naglašena fragmentarnost filma povremeno smeta; ona se može braniti obiljem snimljenog materijala koji je posle bilo teško izmontirati, ali to nije neki izgovor. Možda je epizodičnost mogla biti malkice manja, a veze između epizoda jače. Ali, da ne tupim previše, ovo je za srpske standarde zaista cepidlačenje. Film ipak teče prilično glatko i pregledno, za ovu vrstu (road movie).

2) Glavni junak: ovaj baja zaslužuje sve aplauze za hrabrost, i svakako je sveže novo lice koje vredi pozdraviti. Ipak, u ovom ansamblu glumaca on mi je bio najmanje ubedljiv. Krivica je samo delom do njegove glume, a delom je, reklo bi se, kriv i scenario koji nije baš najubedljivije (bar ne u ovoj verziji od 110') definisao ni njega, ni njegovu motivaciju. Prelaz od trash-hororčića na porno-teatar dešava se maltene kao nešto samopodrazumevajuće, a jednako glatko i bez mnogo premišljanja on čini i taj korak od porno-teatra u snuff-teatar. Njegova evolucija, a naročito ta 2 ključna koraka koja načini, nisu mi baš bili ubedljivo pokazani. Njegove fraze o Erosu i Tanatosu iz off-a su verbalne deklaracije, ali ja bih voleo da mi je film zapravo pokazao KO je taj lik zapravo, ŠTA on hoće, i ZAŠTO bi se neko poput njega bavio time čime se bavi?

Od sirotog studenta režije koji bi samo da snima beokonske filmove (dakle, normalni momak sa normalnom snob-devojkom-kokoškom, s kakvim svako može da se identifikuje) on previše lako i brzo prelazi u svet narkomana, kvirova, trandži, pornićara… Za jednog filmadžiju previše olako prelazi u TEATAR, tj. nekakav maltene akcionizam. OK; pojedini akcionisti su snimali i filmiće, ali naš Marko jednom kad osnuje Porno Bandu potpuno ostavi kameru, i njoj se vraća tek kada ga angažuju da snima snafove – što je takođe krupna odluka koju on donese tek tako, preko noći. KAKO je jedan prosečni mladi beokonac postao psiho-ubica, ili bar saučesnik u ubijanju – to za moj groš nije dovoljno ubedljivo pokazano. Slično važi i za sam kraj filma, ali da ne bih spojlovao, neću o tome. Samo ovo: zbog određene zbrzanosti i neopravdanosti, taj kraj ima manji impakt nego mnoge scene u sredini filma, a to svakako nije dobro. Valjda bi za glavnog junaka trebalo da me je mnogo više briga nego za nekog ko se pojavio niotkuda i nestao 5 minuta potom, ali u PORNO BANDI biva obrnuto. O tom reditelju najmanje saznamo, tokom većeg dela filma zasenjen je većim "zvezdama", a on bi zapravo trebalo da bude kičma ovog filma.

Sa svim ovim na umu, zaključujem da navedeni nedostaci nisu toliko veliki da bi bitno umanjili neosporne, zaista ogromne i –zašto ne reći- revolucionarne kvalitete filma, te stoga mogu samo da izrazim svoje veliko poštovanje, divljenje i uživanje u ovom filmu.

E, TAKO se to pravi!

Samo još par usputnih opaski:

-Zaista je sramotno da film koji je koštao bar 3 puta više (ZONA MRTVIH) izgleda bar 3 puta jeftinije, ružnije, mračnije, amaterskije u skoro svakom departmanu nego što izgleda jedan dokumentaristički film kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE! Prosto me je sramota što će beli svet da gleda onu orgiju amaterštine (ZONA MRTVIH), dok je takva sudbina neizvesna za istinski vredan i dobar film! :(

-Biće zanimljivo videti šta će SRPSKI FILM imati da ponudi u svojoj varijanti ispipavanja pulsa Srbije kroz motive pornografije i snafa, i da li će moći da postigne ovaj nivo ISTINITOSTI i EMOCIONALNOG IMPAKTA. Naravno, ta 2 filma su nebo i zemlja, drugačiji stilovi, pristupi itd. Ostaje da se vidi da li je za pravu rentgensku sliku Srbije prikladniji sirovi, direktni, dokumentaristički pristup PORNO BANDE, ili uglađeni, minuciozni, elaborirani movie-making SRPSKOG FILMA. Nadajmo se da to uopšte nije ili/ili situacija, i da će se oba ova filma lepo uklopiti i nadopuniti jedan drugoga kako bi zajedno – slutim- pružili jednu do sada zaista neviđenu sliku srca tame koje se Srbijom danas zove.

-Kako čujem, ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće u srpske bioskope bar još dva meseca. Koliko god mi bilo drago što sam ga video ovako rano iz sebičnih razloga (nestrpljivost!), objektivno gledano možda nije bilo mudro praviti zbrzanu, neadekvatno najavljenu premijeru na FEST-u, pa još sa DVD-a (pošto prebacivanje na traku još nije urađeno). Ovaj film je trebalo da bude sa trake prikazan u Sava Centru, i da odmah potom zajaše talas word of moutha kroz to malo preostalih srpskih bioskopa. Hajp koji je film zasluženo stekao od skoro svih koji su ga pogledali a imaju nekog pojma o filmu malo će da splasne dok ne dočekamo bioskopsku distribuciju.

Šteta, ali u svakom slučaju PORNO BANDI kultni status ne gine, kao ni podrška sa najrelevantnijih mesta.

Narode – srpski film, a ODLIČAN! Ko bi se pa tome nadao? Eto, kad se već i taj redak zver pojavio, treba ga "ispoštovati"!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je film kakav je nama ovde preko potreban.

ZONA MRTVIH: Ghoulish čerečenje

 *(*) 

 2- 

ZONA MRTVIH je, na žalost, sve ono što sam se bojao da će biti.

zapravo, još malkice gora.
nikakav patriotizam, nikakva vera u budućnost 'novog srpskog filma', nikakve pridike o 'hvali ako ikako možeš' ne mogu me naterati da lažem.

ovo je jadno u skoro svakom zamislivom smislu: bez trunke duha ili inventivnosti, bez one dosetljivosti koja krasi velike reditelje low budget arene sposobne da ni od čega naprave nešto - ovo je prosto patetičan, čak mučan film, težak za gledanje tim pre što bi hteo da bude drugačiji od uobičajene srpske čamotinje - a zapravo je isto tako mučno gledalačko iskustvo kao i 94,7% novijih srpskih filmova. samo na malkice drugačiji način, proizvedeno neuobičajenim sredstvima.

mogu vam tamo neki pričati o niskom budgetu, o tome za koliko nedelja i u kakvim uslovima je ovo snimljeno, o bolesnim kanarincima autora i o građenju tradicije koja će za 8 godina da proizvede srpskog čanvuk parka; ali ja vam kažem - ovo je bilo mrtvo još na nivou scenarija, a svi ostali faktori samo su zabetonirali beznadežnost da od... znate čega... ispadne jestiva pita.
pazite: ne ukusna.
ne unikatna.
ne neprejebiva pita.
samo jestiva.

ne, ova pita je gletava, bajata, neslana, suva, tvrda, sa vrlo malo ustajalog sira, i sa buđi na ivicama.

možda će pekari za 8 godina naučiti zanat, možda će već sledeća pita biti bar jestiva, možda će svinje naučiti da lete, možda će srbija ući u EU do nove godine, možda...

ali ja ovu pitu ni sa svim patriotskim i žanru-naklonjenim maslom ne mogu niti da svarim niti da drugima preporučim.

stvarno mi je žao što je ovo još veći ćorak nego što sam mislio.

ovo nije film to laugh WITH: ovo je 'film' to laugh AT.
ali gorak je to smeh, i nisam se mnogo ni nasmejao na ovoj projekciji. a nije baš ni publika. uglavnom su uzdisali, meškoljili se, 12ak njih je napustilo film oko polovine, zgroženo.

ako treba nešto i pohvaliti, hajde da vidimo:

-ken fori je sjajan: ne zato što mu je uloga sjajna, nego jer je on svojom pojavom i glasom uspeo da većinu traljavosti i nedopečenosti koje su mu scenaristi/reditelji namestili – proda.

a što se tiče njegovog 'lika': kad otvorite knjigu SCREENWRITING FOR DUMMIES, kad otvorite poglavlje STOCK CHARACTERS, na njegovoj 1. strani naći ćete ga pod 'GRIZZLED (EX-)COP (WITH DEAD/DIVORCED WIFE, TRAUMA FROM THE PAST, PILLS ETC.) – USUALLY COMES ACROSS TROUBLE ON THE LAST DAY BEFORE PENSION'.

a kad sam već kod ove knjige, ako SCREENWRITING FOR DUMMIES otvorite samo jednu stranu dalje, naći ćete i 'lik' kristine klebe, pod rubrikom 'ROOKIE ON THE 1ST DAY OF HIS/HER WORK ASSIGNED TO AN IMPORTANT MISSION/INVESTIGATION'

-scene sa zombijima pred kraj filma nisu toliko loše kao one u prvoj polovini.

-efekti maske nisu loši, u onih par kadrova u kojima se od mrdanja i štucanja kamere uopšte mogu REGISTROVATI.

to znači da mi je baš žao lakobrije i ekipe što su toliko vremena i živaca potrošili a da to njihovo na kraju skoro da nije ni usnimljeno kako valja.

-miki krstović izgleda kao neko ko bi mogao da se nosi sa ken forijima, lans henriksenima i žan-majkl vinsentima ovoga sveta.

pokušaji humora su skoro bez izuzetka – ćorci.

500ak duša u niškom domu vojske ostalo je mrtvo ladno na 'kurac' i 'pičku' – čak se čulo glasno trenje ženskih svila o muške džinseve dok su se parovi zgledali u neverici.

sala je prsla u masovni smeh u samo nekoliko situacija:

-kad se emilio baca ustranu i puca dok leti: scena zalutala iz TORRENTE 4: MISSION IN SERVIA

-kad miki priča xtini o pogibiji kenove žene – o tome kako se jednog dana - okliznula... i pala na šine...

-kad miki k. postaje zombi, transformiše se i traži od xtine da ga upuca

-'die you yombie bastard!'

-'pazi se. ovaj je od onih prvozaraženih zombija. oni su zajebani.' 'aha.' CAP! gotovo.

-kad se pojavi dimbo sa pecaljkom.

što se tiče 'angažmana' filma, svuda se u medijima potencira prenaglašeni EKOLOŠKI angažman (ready-made pančevo, pali na prvu loptu – iako ovako smešno inscenirano i objašnjeno zagađenje nema veze s pančevom per se, i taj vagon je mogao da isto ovako bude jednim metkom izbušen i na žel. stanici u niškoj banji!),

pa angažman za NATO & PARTNERSTVO ZA MIR (da nam nije tih ex-CIA agenata nikada ne bismo sami mogli da počistimo sranja iz sopstvene prošlosti!),

angažman za RAZUMEVANJE IZMEĐU RAZLIČITIH RASA,

angažman za AMERIČKO-SRPSKO PRIJATELJSTVO,

angažman VERUJ SVOM PRECEDNIKU (zlikovci su uvek mangupi u njegovim potčinjenim redovima, ali bez njegovog znanja: u najsvetlijoj tradiciji američkih filmova – mada ne i karpenterovih, na koje se ovi milani nominalno, ali ništa u njima ne razumevši, naslanjaju),

angažman MAČO-FEMINIZMA (uzmi ženi-početnici laptop, daj joj pištolje, puške i bazuke, i samo gledaj kako puca ko da joj je sigurni viver mama a džejmi li kertis tata!)

angažman USERIMO NAŠE (prokleti JUGO!),

angažman za promociju VERONAUKE I IZUČAVANJA BIBLIJE,

angažman OJAČAJTE SVOJ KUĆNI ARSENAL ORUŽJA – TREBAĆE VAM!

i brojni drugi angažmani.

but seriously guys:

ako me nešto nervira to je kad 'autor' nema nikakav etitjud, ali hini da ga ima, i priča priču koja ga NAMEĆE a on ga ili izbegava ili promašuje; pazi, jedno je kad imaš 5 omladinaca u šumi koje juri manijak: to je sasvim izopšteno iz bilo čega (ne mora da bude, ali ako jeste – ima smisla);

ali kad skockaš 'zaplet' (ajde da ovo što se u filmu izdešava nazovemo tako – posle nek neko kaže da nisam blag!) u kome su ti sastavni delovi: NATO vežbe sa srbijom; mračne tajne i klike unutar (naših) vladajućih krugova; predsednik zemlje lično ti je jedan od ključnih 'likova' (užasno odglumljen, al ajde... ne mož svako da bude maneken; ovaj je očigledno neki državnik!); ekološko zagađenje; kolateralna šteta; izvoz našeg oružja na tuđa ratna područja; itd. itsl. – i KAD O SVEMU TOME NEMAŠ NIKAKAV DOSLEDAN, SMISLEN, ISPOLJEN STAV nego ih tretiraš kao neki retardirani Timm-ey kockice neke slagalice, nabacane pre nego spojene – šta više, kad umesto tog vajkadašnjeg kritičkog, subverzivnog, satiričkog, oštrog, anti-establišment stava koji je krasio najbolje filmove autora na koje se pozivaš (karpenter i romero) ti proizvedeš jedan detinjasto MLAKONJAV, NEZREO, MLITAV, nedokuvan, nepromišljen, banalan filmić – to pokazuje da ništa nisi naučio ni o žanru kojim bi hteo da se baviš, ni od uzora koje deklarativno prizivaš a koji ni u svojim najbunovnijim momentima ne bi potpisali jedno ovako površno i šuplje delce.

ne, ne kažem da je ovo trebalo da izgleda kao film larsa fon trira: dopustite da NACRTAM: karpenter i romero su veliki, pored ostalog, zato što su UMELI da kroz akciju, kroz splatter, kroz spektakl, kroz ZABAVU provuku i neku poentu, neki ETITJUD (you gotta have a fucking attitude!).

ZONA MRTVIH je delo ljudi nesvesnih šta rade, zašto to rade, i kako to uopšte treba da se radi.

oni ne znaju azbuku.

njima je žanr samo mindless fun – što bi takođe bilo legitimno, da su samo uspeli da nekako proizvedu taj osećaj ZABAVE, DUHA KOJI VRCA, ZEZANJA, ZAJEBANCIJE, TAJ DUH – NOTHING REALLY MATTERS LET'S GO FOR THE HELL OF IT!

ovo potonje je daleko uspešnije ostvareno u amaterskoj kućnoj produkciji IKONE SV. TODORA – duhovitog, zabavnog, neambicioznog, ali u svojim okvirima savršeno ljupkog i zabavnog filmića (gde takođe nema ozbiljnijih tragova satire i ostalih 'poanti' – mada je deo sa knjigom mire marković u biblioteci duhovitiji od bilo kog fazona u ZONI) uspeva da na publiku PRENESE tu zabavu koju su tvorci osećali dok su ga pravili.

i to je super.

sad kad je taj baja upisao FDU, možemo da očekujemo da će praviti još bolje stvari (mada postoji i škola mišljenja po kojoj FDU postoji za zaglupljivanje, a ne obrazovanje)!

s druge pak strane, ako su se milani i ekipa i zabavljali dok su snimuckali ovo, to se uglavnom nije prenelo na gledaoce koji u snimanje nisu bili uključeni.

ZONA je, naprosto, lišena DUHA.

D.O.A.

ZOMBI: LA CREAZIONE -Feministički traktat par excellence

ZOMBI: LA CREAZIONE je pravi dokaz vitalnosti niskobudžetnog italo zombi horora: u bezbednoj niši direct-to-DVD produkcije, sa budžetom koji teško da je bio veći od 20-ak iljada $, sa svim površinskim znacima hack joba, ovaj naslov zapravo predstavlja jednu od najbeskompromisnijih modernih osuda patrijarhalne idologije i uopšte poretka zasnovanog na falos-logosu kroz prikaz patologije inherentne procesu KREACIJE života u bolesnom patrijarhalnom kapitalističkom poretku!

instrumentalna u tom pravcu je genijalno-luda i ludački-hrabra odluka da se napravi film koji je, bez pardona, rimejk ni manje ni više nego kameronovih ALIENSA!

ta namera je ostvarena beskompromisno, i bez ostatka: ne kroz neki half-assed 'omaž' u jednoj ili dve scene koje repliciraju svoje slavnije pandane. ZOMBI: LA CREAZIONE je iz kameronovog nabudženog uratka uzeo i doslovno, maltene scenu po scenu (ili barem sve one ključne) - preuzeo i reinterpretirao! otud, testamentarni film velikog neshvaćenog italo genija, bruna mateija, nudi jednu krajnje intrigantnu reimaginaciju ALENSA!

da se odmah razumemo: ako zagrebemo ispod površine adrenalinskog superspektakla, ALIENS je zapravo (još) jedna muškošovinistička potka koju su bezbrojni slepci u prethodnim decenijama 'čitali' kao maltene feministički film (zbog poznate kameronove sklonosti prema 'jakim ženama' u životu i na filmu). to je, naravno, bulšit. ALIENS je šovinistički film koji bi trebalo da bude uvredljiv po svaku ženu koja drži do sebe (teoretski, pretpostavimo da i takvih ima; uostalom, ako stvarnost ne odgovara teoriji, utoliko gore za stvarnost)!

paradigma 'ženskosti' koju promoviše kameron zasnovana je na po-ženu-uvredljivoj dihotomiji majke i ratnice: ripli je u tom filmu okarakterisana kroz dva ključna ikonografska detalja: 1) iracionalno predimenzionirana pucaljka (preoteti falus!), i 2) mala devojčica kojoj ripli postaje surogat-majka.

dakle, koje se opcije nude ženi? ili da bude merena muškim merilima, 'jedna od nas', vojničina (što je jedna od najzastupljeneijih i najdubljih zabluda površno primenjenog feminizma, koji za ženu traži da bude 'ravnopravna s muškarcem', da joj se dopusti sve ono što muškarac već ima i može – čime se implicitno priznaje da je muškarac merilo /ne/uspeha žene, odnosno paradigma u odnosu na koju ona doveka mora da se upravlja), ili da prihvati svoju praiskonsku (biološku) sudbinu – da bude hodajuća materica, mašina za rađanje. kameron te dve slike veštački spaja u svojoj fantaziji, nudeći nam svoju idealnu ženu, koja u jednoj ruci drži pušketinčinu, a u drugoj preslatku devojčicu.

ogavno, zar ne? žena ostaje osuđena na večito boravljenje između čekića falusa i nakovnja materice.

da vidimo kako to matei u svom ingenioznom iščitavanju i reinterpretiranju ALIENSA izvodi.

film počinje isto kao ALIENS: jedina preživela je pronađena kako pluta na splavu usred okeana i prebačena u bazu Kompanije na ispitivanje. kroz njen izveštaj i košmare koji je proganjaju otkrivamo šta se desilo u prvom delu (slično kao u ALIENS – ALIEN priči). naravno, niko joj ne veruje. Kompanija je oličenje besprizornog falusnog poretka, exploatatorskog bezdušnog kapitalizma kao vrhunske ideologije patrijarhata kojom se sve tendencije ovog svetonazora dovode do svog paroxizma (jer, poznato je da falus ne zna za dobro ili zlo: on bi samo da buši i buši – baš kao i pozni kapitalizam)! genijalan mateijev detalj –kojim se nagoveštavaju konotativne razlike u odnosu na kameronov reakcionarni filmčić- izražava se i kroz kasting.

površnom posmatraču može se činiti da je matei glumce (?) za ovaj film našao među pijancima i besposličarima na ulici negde na filipinima (gde je ovo delo snimano). međutim, u sceni ispitivanja pred Kompanijom to se (kao i drugde) pokazuje kao dodir genija: za razliku od buntovne junakinje, reprezent dobre, tj. poslušne žene, one koja je inkorporirana u sistem, jeste nekakva odvratna babuskara, veštica koja izgleda kao ofucana kurveštija sa železničke stanice! mateijeva poruka je jasna: žene, ako prihvatite muškarca kao svoje merilo uspeha i postanete 'poslovne žene' u svetu muških kompanija – pretvoriće vas u OVO! njegova 'ripli' je smesta stavljena u nedvosmislenu dihotomiju sa ovom babuskarom, i njih dve čak ulaze u otvoreni fizički okršaj.

radnja se dalje odvija isto kao u ALIENS: ženi niko ne veruje (naravno! da je muškarac u pitanju, onda bi, ali njoj… nikako!), ona se povlači u budistički manastir (u kameronovom militarističkom svetu budizam nije opcija!) i muče je košmari – istina, pomalo repetitivni, jedna te ista scena ponavlja se čak 3 puta u prvih 15 minuta!- ali zar nije još lenjin govorio da je ponavljanje majka mudrosti? a mudrost bruna mateija ogleda se u suptilnosti s kojom izvrće temelje muškocentrične ideologije preuzimajući ih za svoje ciljeve. case in point: kada Kompanija shvati da je neko sranje posredi na ostrvu i da je nužno poslati marince (i 'ripli', koja je kroz pakao tog ostrva prošla u prethodnom nastavku), oni do njega putuju – PODMORNICOM! iako bi logičnije bilo da to učine brodom, ili spec. helikopterom, matei se opredelio za podmornicu! samo naivni će to prihvatiti zdravo za gotovo, kao slučajnost!

ne samo što je podmornica, od svih prevoznih sredstava, najpribližnija FALUSU po obliku, dakle ikonografski, nego je i konotativno –u američkom filmu (znači, DAS BOOT ne računamo)- najčešće bila povezivana sa najextremnijim desničarskim, muškocentričnim, militarističkim filmovima (LOV NA CRVENI OKTOBAR itsl.). više nego čak i BROD, PODMORNICA oličava strogo, isključivo muški svet, gde je –zbog uslovnosti tog skučenog prostora – i male bonding još extremniji nego u drugim vojnim transportnim sredstvima. dakle, podmornica kao ultimativno falični objekat u kome se muškarci odaju svojim militarističkim (suštinski, anti-ženskim) fantazijama i koriste ga ispaljivanje jednako faličkih torpeda zarad uništavanja. podmornica je, dakle, protiv-životni falus koji pljucka smrt iz sebe usred okeana kao praiskonskog ženskog simbola.

kada stignu na ostrvo, situacija je slična kao u ALIENS: baza je pusta, poneki leš, zatim vojničine budu opkoljene neprijateljem (na šta im ukazuju i njihovi senzori, kao i pretpostavljeni koji ih posmatraju preko monitora), nastaje borba, pucnjava, mnogi stradaju u okršaju sa zombijima itd. znate priču, ko ovde nije gledao ALIENS?

međutim, savršena genijalnost ovog ultimativnog feminističkog filma ogleda se u dva ključna momenta:

1) kao prvo, iz svog prilično doslednog reimaginaranja ALIENSA, matei nimalo slučajno IZOSTAVLJA DEVOJČICU! njegova 'ripli' uopšte ne nalazi objekat za ispoljavanje svojih 'materinskih instikata' niti je tako ponižena muškocentričnim nametanjem uloge majke. to, na žalost, znači da u filmu nije ostavljena prilika za kartmanovu omiljenu repliku iz ALIENSA: 'they mostly come out in the night. mostly.' mateijeva ripli je ostavljena usred falusnog pakla bez uobičajenog pribežišta u materinstvu. (nema tu niti utočišta u naručju muškarca koje kameron nudi, u obliku mlakonjavo-beličnog majkla bina kao potencijalno neutrališućeg faktora za muškobanjasto-samodovoljnu sigurni viver! kod mateija nema ni romanse ni rađanja!) to je sasvim logično, jer u mateijevoj vizuri, materinstvo se ispoljava kao fundamentalni oblik ženskog porobljavanja i tlačenja od strane muškaraca: 'napravi joj dete, i smiri je'. e, pa, neće moći – kaže matei!

2) umesto experimenata sa face-huggerima i sličnim andrmoljima kao kod kamerona, u polu-pustim laboratorijama Kompanije vojničine zatiču, i razotkrivaju, tragove gnusnih experimenata u kojima se upravo kroz materinstvo stvaraju nove legije zombija! iako zaplet nije baš najjasniji oko detalja ovoga, ikonografski detalji pregnantni su konotacijama i govore čitave tomove i bez debilno-amerikanizovanog 'logičnog' objašnjenja – jer logika iza ove priče je dublja, i skrivenija. dakle, slike govore same za sebe: porobljene žene, bukvalno zatvorene iza rešetaka, kao pseta u kafileriji, čuvaju se za priplod, tj. ogavne experimente; mrtvi fetusi se podvrgavaju muškim skalpelima i mikroskopima ("we murder to dissect!" – moto čitave falocentrične civilizacije, odnosno muškog logosa koji nešto može da spozna samo ako ga je prethodno umrtvio); trudne žene su vezane na stolovima, a iz njihovih nabreklih stomaka umesto aliena izbijaju zombi-fetusi!

iskusno koristeći fantastični modus za svoju nadahnutu metaforu, matei zapravo u zombi pod-žanru izvodi kopernikanski obrt naizgled prostim činom zamene 'tuđinaca' – bebama (ali, zombi-bebama!) kao izvorom užasa. to je vrlo barouzovski momenat, jer stari bil je običavao da za bebiće koristi termin 'little stranger'. matei ovim pregnantnim detaljem vrši radikalno dezavuisanje stoletnog muškog projekta porobljavanja žene, i na svoj umetnički način prikazuje svu grozotu i protivprirodnost toga, odnosno suštinsku nekrofiliju falusocentrične civilizacije koja je, zaista, posvećena PROIZVODNJI SMRTI, te je stoga i najsvetije, najčistije, najživotnije u tim okvirima –rađanje novog života- zapravo proizvodnja ŽIVIH MRTVACA, zombija.

radikalizujući konotativni potencijal ZOMBIJA kao metafore koja se, u dosadašnjem hororu uglavnom koristila za simbolisanje 'povratka potisnutog', odnosno onog što se ne može 'ubiti' i što se stalno vraća nazad, matei izvodi pravu malu revoluciju u žanru, jer do krajnjih konsekvenci izvodi ono što ni deda-romero nije imao mudašca da izvede: dakle, krajnje implikacije njegove maxime 'WE ARE THEM, THEY ARE US'! a ta implikacija je: mi smo VEĆ MRTVI (to je ono andrićevo, 'svi smo mi mrtvi, samo se nekakvim redom sahranjujemo' što je xtijan milić stavio kao moto za svoju, ipak militarističku te stoga muškocentričnu polu-kritiku bosanskog rata u ŽIVIMA I MRTVIMA). u svetu kojim vladaju Kompanije koje satiru Život u samom korenu, u kome Falusoidni objekti pljuckaju smrt na žene i decu, u kome su veštičaste babuskare poput madlen olrajt i kare de ponte ideali 'uspešne žene' (uspešne, pod muškim uslovima!) – jedini 'život' je – život u smrti. život kao travestija samog sebe. zombifikacija!

da sve ovo nije samo učitavanje dokonog kritičara već dosledno sproveden koncept, svedoče još najmanje dva ključna detalja:

1) umesto aliena, matei pred kraj filma uvodi DECU-ZOMBIJE, kao produkte ranije pomenutih experimenata. ima li adekvatnijeg prikaza travestije života i protiv-životnih tendencija muškocentričnog sveta nego u prizoru dece – arhtipova čistote i neokaljanosti – koja se sada svedena na žive mrtvace koji sprovode Zakon Oca? njihova veza sa Zakonom Oca vidljiva je kroz 2 detalja: a) većina zombi-dece su dečaci, i b) ključni detalj koji ih razlikuje od 'normalne' dece jesu njihove predimenzionirane, elipsoidne lobanje – verovatno, kako bi u njima imali još veći MOZAK.

a mozak je najmuškiji organ, još muškiji i od falusa. ovo je, dakako, lukava ironija: jer šta će zombiju – mozak' naglašavajući ovaj detalj, matei prepušta svakome od gledalaca da za sebe potraži odgovor na ovo pitanje. matei je ipak jasan: u svetu kojim valda Zakon Oca, mozak je travestija, nepotrebnost, jer svaki mozak je prihvaćen kao Mozak samo u meri u kojoj je koordinisan (umrežen) sa centralnim Mozgom Oca.

2) MATICA ja je u gnusnoj kameronovoj verziji rađala svoj gnusni nakot i upravljala njime kao svojevrsna predimenzionirana varijanta ultimativnog muškog straha od razuzdane, nekontrolisane, raspojasane materice, tj. žene – dakle, one koja sama upravlja svojim rasplodom i nakotom. kod kamerona, ona je ultimativna meduza, vagina dentata, penisodgrizačica (koja oličava skrivenu stranu tog navodnog 'feministe', odnosno košmar žene koja se ne da smiriti bazukom u jednoj i detencetom u drugoj ruci)!

matei u centar ovog ginekološkog košmara u kome su žene, svedene na materice, ulepljene u sluz i prikačene na zidove kao feminističkoj varijanti muškošovinističkog, exploatatorskog hozemohikamarinsovskog 'pakla' – paklu ženstvenosti u falocentričnom svetu – u centar tog pakla, dakle, postavlja – MOZAK! dakako, muški mozak, koji upravlja čitavom ovog ogavnom operacijom.

zamenivši MATERICU – MOZGOM matei uklanja poslednji izdin veo, i pokazuje muškarca kao papet-mastera ove nakaradne travestije!

njegova ripli – verovali ili ne! – odbija izazov koji joj muški mozak upućuje: s gnušanjem odbacuje Njegovu decu, i pali ih bacačem plamena, a potom puca i u Mozak, čijim rasprskavanjem se okončava Njegova vladavina!

u posebno nadahnutom dodiru, matei za scene ultimativnog uništenja baze koristi sekvence iz ALIENSA čime zapravo travestira njegovu visokobudžetnu ideologiju spektakla za zaglupljivanje mase i koristi ga u novom kontextu, sa sasvim drugačijim idejnim konotacijama. to je vrhunski čin subverzije: uzeti matricu neprijatelja i NA NJOJ, kroz nju, izgraditi sopstvenu, radikalno različitu.

barouz je obilato pisao o tome, o korišćenju cut-upa za podrivanje dominantne ideologije. bruno matei ovim filmom pokazuje da je od barouza naučio mnogo više nego što je dejvid kronenberg, čiji ga novi filmovi pokazuju kao dosadnog, nemaštovitog buržuja koji je nekadašnje hintove subverzije zamenio otvorenom i neskrivenom kolaboracijom sa poretkom i njegovim nagradama i priznanjima i crvenim tepisima. naime, koristeći sekvence iz desničarskih i šovinističkih filmova, matei ih ne samo parodira nego im i izvrće značenje. u tom smislu su, pored pomenute pirotehnike pozajmljene iz ALIENSA rečiti i raniji detalji iz filma CRIMSON TIDE 'pozajmljeni' za scene u podmornici. NIMALO SLUČAJNO baš za scene u podmornici, što bi trebalo da je jasno nakon gornje analize njene faličke simbolike. matei podriva falocentrični poredak pucajući iz njegovih sopstvenih oružja, okrećući oruđa tog sistema sama protiv sebe.

baš kao što nije slučajno to da se film, nakon prizora destrukcije patrijarhalnog poretka okončava friz-frejmom u kome zadovoljni izraz olakšanja na licu mateijeve 'ripli' govori više o zbačenom jarmu muške opresije od svih knjiga isidore bjelice zajedno; niti je slučajno da se iza nje nalazi prizor okeana, te Velike Majke iz koje smo svi mi, srbi i ostali, ispuzali pre ko zna koliko eona, i izašli na kopno.

u tom novom kontextu čak i podmornica koja dolazi u spas više nije nosilac negativnih faličkih konotacija: matei je ne prikazuje u njenoj falusoidnoj celosti, nego samo fragment koji viri iznad površine vode. ona je majušna, svedena na svoju pravu meru u zagrljaju Ženskog Okeana.

iz svega rečenog jasno proishodi da je ZOMBI: LA CREAZIONE zaista vrhunski žanrovski film koji u punoj meri sprovodi subverzivne potencijale horora- to čak i njegov naslov sugeriše, kroz ključnu dihotomiju CREAZIONE – DESTRUZIONE, odnosno kroz dezavuisanje procesa koji ono što bi trebalo da bude Životodavno STVARANJE pretvaraju u Zombifikovano UNIŠTAVANJE!

bravo, bruno: ovo je pravi način da se okonča jedna karijera, i pravi horor film za XXI vek – zabavan, žestok, suberzivan i ideološki osvešćen!

ZOMBI: LA CREAZIONE aka ZOMBIES - THE BEGINNING

Bruno Matei je, budimo realni, od stare garde italijanskih režisera proslavljenih hororom i/ili giallo trilerima uvek bio bottom of the barrel. Međutim, dok su svi senilili, umirali, prestajali da se bave filmom, prelazili na isključivo pornografiju, bavili se televizijom, Bruno je ostao sam u italo-bermudskom trouglu horor-akcija-triler, tonući u sve jeftinije DTV produkcije, ali ne držeći se (možda usled realne nekompetencije) formule koja bi ako ništa drugo donela novac i kakvu-takvu finansijsku sigurnost pod stare dane. Ne mogavši i verovatno često ne umevši bolje, Bruno je tvrdoglavo ostao u niši koju nekad zovu euro-trash, insistirajući na onome što je prolazilo u pred-video doba ofucanih bioskopskih sala gde se za male pare kupovala 90-minutna filmska zajebancija na temu istodobnih mega-hitova.

Međutim, stari trešeri nisu preživeli smenu vekova. Prognani u DTV, pomešali su se sa klincima koji sa petparačkim kamerama sanjaju da će postati novi Romero, kao i sa artsy-fartsy filmmejkerima čiji je ćale prodao pola njive da dete snimi film koji će ga lansirati u stardom. I na većinu toga počela je masovno da se lepi skoro-pa-pežorativna etiketa "kultni"; izraz koji ne mora da znači da dotični autor iza sebe ima bilo kakvo respektabilno delo ili dela, pa čak ni sledbeništvo, kako u autorskom tako i u fanovskom pogledu. "Kultno ovo-ono" često ume da bude ekvivalent za jeftin proizvod namenjen dečurliji koja iz protesta prema svojoj "Melrouz plejs" / "Seks i grad" / itd. generaciji voli da na instant način istakne doživljaj svoje neprilagođenosti. Uvek postoji opcija kopanja nosa i potonjeg pljuckanja iskopanog; neki sada popularni beogradski reperi (ili bar jedan) započinjali su tako svoj put ka umerenoj lokalnoj slavi; neki manje vični uvek su mogli da se okrenu blagodetima života u Tromavilu. Baš kao što Ank, fan Dži Dži Alina iz dokumentarca Hated, objašnjavajući šta je toliko zabavno kod pank-performera koji sebi redovno mikrofonom razbija glavu, sere po bini i govnima gađa publiku, tvrdi da celo to ponašanje nalazi veoma smešnim i da dotični umesto njega radi ono što on ne bi mogao i/ili smeo.

Ergo, Bruno Matei je, bez neke umetničke vizije u klasičnom smislu, do kraja života bar imao za – što se kaže – suvi 'leba.
Zombies the Beginning nije ripof. ZtB je RIMEJK. Veoma jeftini, izuzetno ružni, na brzinu sklepani rimejk ni manje ni više nego – Aliensa. Od detalja poput početnog brifinga sa smenjujućim slikama poginulih iz prethodnog dela, pa preko noćnih mora, do krupnijih motiva vojnika koji idu da izvide šta se dogodilo sa kolonijom na jednom udaljenom mestu. Do nekoliko direktnih replika, praćenja akcije putem monitora, itd itd itd. Gledali smo Aliens, we know the drill.

Za ovu je priču potpuno nevažno ulaziti u detalje koji su elementi Aliensa prekopirani / preuzeti / ukradeni / omažirani (postoji li ova reč?) / iskorišćeni u ZtB-u. Mnogo je zanimljivije udubiti se u ružnoću Brunovog rimejka, slučajnu ili namernu neizbalansiranost kamera, umontirani stok-futidž formata koji se vidno razlikuje od originalnog ZtB materijala, u kome se mogu nazreti ni manje ni više nego Vigo Mortensen, Dani Nuči i Haime Gomez, svi iz Crimson Tide. Prizori zombijskih beba, deformisanih azijata sa ogavnim plastelinskim maskama po kojima se prosipaju bacači plamena koji su tako kul delovali u Alien serijalu... Loš humor koji izgovaraju još lošiji glumci, uglavnom veoma mladi, verovatno u jalovom pokušaju da načine nekakav korak ka bilo čemu što nije ovo... Ili da bi kupili 'leba ili drogu? Mogućnosti su u bedi bezgranične.

Bruno Matei sadistički fiksiranom kamerom slika sve te bizarne, jeftine, ni na šta svedene prizore, jednako sadistički terajući dalje linijom radnje Aliensa, u originalu uslikanom kamerama vrednosti celog budžeta ZtB-a, u hladnim, skoro pa sterilnim tonovima... o, kakva je to razlika sveta basnoslovnih budžeta i dna kace u kojoj se valjaju nevoljnici koje slika već umirući starac!

Koren strave koju ovaj film izaziva nije u generičkim prizorima komadanja i smrti, već u njihovoj ružnoći, višestruko pojačanoj (sada, iz ove perspektive) do besmila nadrkanom sterilnošću izvornika. Da nije imao Aliens kao uzor, ZtB bi bio još jedan jeftini hororčić za otpadničke žitelje Tromavila i možda one koji se greškom uhvate za DVD. Ovako, u pitanju je turobni falsifikat iz sveta bednika u jukstapoziciji sa originalnim megabucks Holivudom.

Ako ima pakla u kome truneš, Bruno, moja malenkost se nada da ti je tamo koliko-toliko udobno. Jer, očekivano, tvoj filmski testament obeležio je tvoj odlazak, što kažu braća sa engleskog govornog područja, not with a bang but a whimper.