Psihopatologija tribine o SRPSKOM FILMU (audio)

U četvrtak 25.11.2010. održana je u Nišu tribina o SRPSKOM FILMU koju sam OVDE već najavio pre par dana. Učesnike i druge detalje o njoj imate na datom linku. 

Tribina je bila vanredno uspela, bar što se mene tiče. Održana je pred preko 60 posetilaca, što je čini jednim od najposećenijih zbitija ove sorte na kome sam ikada učestvovao kao govornik. 

 

Istina, dobar broj njih bili su studenti psihologije, ali došao je sasvim dovoljan broj "slobodnih strelaca" da zapapre čorbu i da sve ne bude suviše glatko, čisto i bistro. Hajlajtovi su: 1) čiča koji je insistirao da iz sale izađe pametniji nego što je u nju ušao, tražeći po svaku cenu da mu kažemo ŠTA JE PORUKA FILMA (koji, inače, nije gledao), i 2) čovek koji se nije slagao sa sopstvenim tumačenjem scene "incesta" u filmu, i tražio je od nas da mu obrazložimo njegov (pogrešni) doživljaj te scene.

U oba slučaja je inače standardno staloženi, akademski Dejan Ognjanović dopustio da iz njega načas pokulja nesputani i fool-unfriendly Ghoul, tako da su ta nagvaždanja svakako podigla amplitudu rasprave koja je i inače, i bez toga, već bila dovoljno živahna, dinamična, vatrena, sa aktivnim učešćem publike. 

U publici je bio i jedan, reklo bi se, militantni "vernik-patriota" koji je dobacivao neko vreme, raspravljao se i gunđao na moju sasvim logičnu i neutralnu opasku o Crkvi (jedna od mojih najsuzdržanijih i najneproblematičnijih stvari koje sam ikada javno izrekao o toj gnusnoj instituciji), ali taj je dešavanje napustio pre kraja.

Inače, najavljeni profesor Ivajlo (sic) je u zadnji čas otkazao svoje učešće, navodno zbog iznenadnog virusa, a kako iz izvora bliskih psiho-komandi saznajem, i mnoge njegove kolege diskretno su odbile da ovom dešavanju priđu i na kilometar, valjda zbog pipave problematike i tematike, ili tako nešto. 

 

Zbog toga su na braniku SRPSKOG FILMA ostali Dabić, kao uvodničar i moderator (egzemplar suzdržanosti i anderstejtmenta), Slavković kao expert za psihologiju (koji je relativno malo govorio – pretežno zato što su se pitanja iz publike uglavnom bila izvan njegove struke) i naravno Ognjanović kao već dokazani veteran ovakvih i sličnih okršaja.

Cela priča traje puna dva sata, ali siguran sam da će biti više nego zabavna onima koji se odluče da ovo daunlouduju i preslušaju. Fajl ima samo 35 MB: evo Mediafire linka - kliknite OVDE.

Originalni DVD-i na prodaju

            odlučio sam da prodam određeni broj DVD-a koje sticajem okolnosti imam duple, ili mi više ne trebaju iz bilo kog razloga, a pre svega kako bih napravio malo mesta u svojoj sve napučenijoj kolekciji.

            napomena: SVI diskovi dole navedeni jesu ORIGINALI (a ne rezanci), u svojim originalnim kutijama, i sa svim dodacima (gde ih ima) onako kako su kupljeni ili dobijeni. svi diskovi su novi, uglavnom jednom ili dvaput gledani, čisti i ispravni, a i kutije i omoti su im novcati.

            takođe, ne radi se o screenerima, već o regularnim izdanjima koja, u najvećem broju slučajeva, imaju i neke dodatne materijale.

            sve ovde okačene slike odgovaraju omotima izdanja koja su u ponudi.

            zainteresovani neka se jave na dogstar666 et yahoo dot com

            cene su u dinarima: lična isporuka DVD-a u nišu i bg, a za druga mesta – ptt će da radi (za veće količine)

 KAZUO UMEZZ'S HORROR THEATER 3 (The Present; Death Make) – Y. Yamaguchi; Taichi = 400

 BE WITH ME – Eric Khoo = 400

 BLUE GATE CROSSING – Chih-Yen Yee = 400

 KIREI: THE TERROR OF BEAUTY – K. Matsumura = 500

 LAND OF THE DEAD (spec. edition) – G. A. Romero = 500

 NEIGHBOR 13 – Y. Inoue = 500

 NEZULLA: THE RAT MONSTER – K. Tagawa = 400

 PRAY –Y. Sato = 300

 PRAYER BEADS –M. Okano, etc. (2 discs, 9 episodes) = 400

 SHADOW OF THE WRAITH – T. Ikeda = 500

 TALES OF TERROR – various = 300

 THE BOOTH –Y. Nakamura = 300

o istom trošku podsećam i na akciju FILMSKI POSTERI NA PRODAJU!

ima još slobodnih naslova.

SRPSKI FILM kao povod: Prikaz društvene psihopatologije (tribina)

SRPSKI FILM je malo ljudi videlo u bioskopima, nešto više ga je 'gledalo' kod kuće na divxu, najveća većina ga nije gledala uopšte, niti to želi, ali SVI imaju neko 'mišljenje', a naročito ovi koji ga nisu gledali.

Niš je posebna priča: 'grad' koji nema bioskop, ali ima filmski časopis; 'grad' u kome je projekcija SRPSKOG FILMA (tokom Filmskih susreta, u spec. prostoru i spec. terminu) bila na ivici incidentne... taj grad, sada, pruža priliku da zainteresovani i kolko-tolko informisani filmofili, i ostali, saslušaju potencijalno ozbiljan razgovor o ovom filmu i temama koje on pokreće - a možda i da daju svoje učešće? Stranger things have happened!

Naglasak će biti na psihološko-psihijatrijskom uglu, kao što naslov - Prikaz društvene psihopatologije – i sugeriše, ali biće tu i nadležne osobe da to povežu sa estetikom. Dođite, biće zabavno a možda čak i poučno:

Učestvuju:

dr Ivajlo Ilijev, psihijatar

mr Dejan Ognjanović, pisac i kritičar

Zoran D. Slavković, diplomirani psiholog u psihoterapijskoj edukaciji

Dejan Dabić, filmski kritičar i urednik filmskog programa NKC-a

četvrtak 25.11.2010.

Mala sala NKC-a (Palilula)

20h

SCOTT PILGRIM VS THE WORLD (2010)

**(*)  

2+

            u okviru akcije 'srednjački novi filmovi reditelja od kojih smo očekivali mnogo', nakon mlakih i skoro nebitnih produkata dejvida finčera i gaspara noea, evo i sasvim zasluženog flopa edgara rajta.

ovo bi mi verovatno bio izvanredan film da sam normalan i da sam tinejdžer; pošto nisam nijedno, dakle pošto nisam ciljna grupa za ovu tvorevinu (čije bi prikazivanje trebalo zabraniti starijima od 20 godina!), nisam imao sa čime da korespondiram. ništa ne pomaže ni hiperstilizacija da ovo učini bitnije prijemčivijim i zabavnijim nego što bi bilo, lišeno sve te šminke i šarenila i animacije i videoigrizacije koji su debelo naslagani na jednu krajnje dosadnu, predvidivu, ispraznu i nebitnu pričicu od 'boy meets girl, so what?' sorte. a još manje pomaže što su i 'boy' i 'girl' savršeno iritantni moroni za čije zdravlje, dobrobit, ljubav i potomstvo me baš živo zabole.  

recimo, glavni i naslovni junak je nekakav mediokritet koji pozira da je neki 'alternativac': on je toliko 'alter' da čak spava u istom krevetu sa gay cimerom (bez sexa, naravno) a to natkompenzuje time što ima i po dve 'cure' istovremeno, pa bi čak trebale da nam budu zabavne i smešne peripetije kroz koje prolazi poigravajući se sa osećanjina jedne i na sve načine pokušavajući da zadobije osećanja one druge – i još da se 'bori' sa bivšim dečkima njegove željene curice, koja btw. budući jedva punoletna, a već sa sedam bivših, mora da se pustila u promet već negde oko svoje 11. godinice... 

skot je, pored toga, toliko 'cool' da čak drnda gitaru u nekom klinačkom 'bendu' za proizvodnju nečega što samo 15-godišnjaku može da bude slušljivo i gotivno – apsolutno odurno i šuplje poziranje sa instrumentima koje, naravno, služi samo za namamljivanje kokoši koje padaju na dečake koji imaju 'bend' (videti epizodu pevca krelca i njegovog sina nebojše koji na tu foru zasenjuje kokoši za ilustracije ovog truizma). a još ga igra majkl sera, hurt puppy asimetrične lobanje & face te unjkavog glasa, koji je iz meni nepojmljivih razloga postao zvezda run-of-the-mill teen romkomova nafilovanih manjom ili većom dozom onoga šta plitkoumni doživljavaju duhom 'alternative'...

edgar rajt je ovde, što se mene tiče, protraćio svoj pozamašni talenat na materijal nevredan (tolikog) truda: mislim, lepe su sve te sličice i način na koji su ukomponovane, ali me uprkos svem sjaju i bleštavilu i dinamici kvazi-witty momenata nije ubedio ni na sekund da bi trebalo da me bude briga za bilo koga i za bilo šta što mrda na ekranu. gomila naduvenih, ispraznih pozera i njihovih banalnih 'ljubavnih' muvanja – zabole me bre za romkom čak i kad ga maskiraju u stripizovanu video-igricu.

ENTER THE VOID (2010)

Gaspar Noe 

FRA/JAP

***     

3-

najnoviji čimbenik žanra 'film gašpara noja': ako ste voleli prethodne, i ovaj će vam biti okej (mada verovatno ne toliko drag kao raniji), a ako niste bili makar blago tolerantni prema njegovim dosadašnjim egzibicijama, nema nikakvog razloga da uopšte traćite skoro 3 sata na ovo. 

svaki naredni noeov film je progresivno 'tanji', površniji i idejno rudimentarniji od prethodnog, dok je istovremeno svaki progresivno sve napadnije formalno egzibicionistički, sve dok, slutim već u narednom 'filmu', forma savim ne pojede 'sadržaj' i ne pretvori se u samodovoljnost. ne bi me iznenadilo, imajući u vidu noeove tendencije, da se njegov naredni projekat zove RINGIŠPIL, i da ga čini tročasovni real-time snimak kamere prikačene na naslovni objekat u nekom luna parku, koji se vrti, i vrti, i vrti okolo...

sad, ja kao ljubitelj 'čistog filma' nemam baš mnogo razloga da se žalim, i svakako ću da pratim gaspara do kraha, ali... ne mogu a da ne zapazim da je, uz svu vizuelnu superiornost koju ENTER THE VOID pruža tokom svog pompeznog trajanja, njegov sadržaj ništa više od trivijalnog, čak infantilnog. 

u pitanju je intelektualno lenj film o intelektualno lenjom mladom čoveku koji usred tokija, uz pomoć droga oživljava nekakve mandale i psihedelične vizije samo da bi ubrzo glupo stradao u nekom šugavom klozetu zato što tu ni vodokotlić ne radi. 

nakon toga, njegov duh luta po gradu, leti, lebdi, ide kroz prozore i kroz zidove, priseća se stradanja svojih roditelja, zezanja sa sestrom koju je obećao da će da pazi, razotkriva izdaju koja nam je jasna i bez predugog puta koji on pređe da otkrije ko šta kako i zašto ga je prodao u tom klubu po imenu ŠUPLJINA, i sve u svemu, i u svom zagrobnom životu naše momče luta isto koliko i za 'života', sve dok u jednom trenutku njegova bestelesnost ne uđe u rodnicu svoje sestre, gde iznutra posmatra in-out & in-out glavić koji mu štrcne nešto belo u duhovno oko, što ovaj iskoristi kao priliku za maraton na 200 metara prsno, kako bi pre svih ostalih spermića doplivao do sekine jajne ćelije i tako efektivno postao svoj sopstveni sestrić. the end.

to je sve gomila preočiglednih edipovskih simbola promućkanih sa prelistavanjem tibetanske knjige mrtvih imena, a sve kao alibi za jedno suštinsko gnušanje od postojanja uz istovremenu ambivalentnu želju da se postojanje započne ispočetka (u jalovoj nadi da 'novi' život neće biti same old, same old...). ja poštujem ludilo i doslednost u njemu, poštujem donekle i emociju (ako već ne ideje) iza ovoga, i s uzdahom olakšanja mogu reći da film (meni!) nije bio nimalo dosadan, iako sam se bojao smora. ova noeova TAŠTINA PRAZNINE je svakako vredno filmofilsko iskustvo kome vredi dati šansu, iako njegova šupljina (i neutemeljena pretencioznost) većini mogu s pravom biti iritantni.