Intervju za "Narodne novine": Zavodnik, nagrade, blog, novi projekti

            Dr Dejan Ognjanović je čovek iz naroda, i za narod. Stoga je prirodno da je dao novi intervju za niški dnevni list NARODNE NOVINE, ovog puta povodom nedavnog plasiranja u najuži krug za nagradu "Nikola Milošević". Evo šta ga je pitala Aleksandra Gojković, a šta je on njoj (i narodu) odgovorio.

Ako više volite da sve ovo čitate na ćirilici, imate tu stranicu iz novina skroz ispod ovog teksta: kliknite na nju ili je sačuvajte/skinite, pa otvorite i čitajte u većoj rezoluciji.

Ovaj post je ilustrovan fotografijama koje je iz Egipta poslao verni čitalac bloga, Miloš P. kojem zahvaljujem na njima. Svako njihovo neovlašćeno korišćenje biće kažnjeno kletvom faraona. Copyright: The Cult of Ghoul for Nyarlathotep Inc. Klikni da vidiš veće.

Bili ste iznenađeni da je „Poetika horora“ ušla u najuži izbor za nagradu „Nikola Milošević“. Zbog žanra kojim se bavi?

- Da, pre svega zbog toga, jer horor je u našoj sredini praćen predrasudama o navodnoj nižoj vrednosti, što se pruža sve do akademskog sveta. Stoga me je prijatno iznenadilo kada je žiri ove prestižne nagrade moju studiju uvrstio u tri najbolje književno-teorijske knjige objavljene u Srbiji prošle godine. Izgleda da se polagano nešto menja i na polju recepcije horora kod nas, i drago mi je što sam delimično i sam zaslužan za to.

Kakva je sudbina „Zavodnika“ koji ste objavili kao samizdat?

- Roman Zavodnik je ispunio moja očekivanja: zahvaljujući minulom radu, odnosno prethodno objavljenim knjigama, ali i drugim aktivnostima (promocije, predavanja, medijska gostovanja, članci i kritike, blog, festivali itd.), shvatio sam da postoji dovoljno ljudi u ovoj zemlji kojima je moje ime dovoljno da se odluče i kupe knjigu direktno od mene. Njena prodaja je izvedena bez posredovanja knjižara i bez ikakve reklamne kampanje izvan mog bloga i par internet foruma. Tiraž od 500 primeraka za osam meseci je sveden na 40-ak preostalih, i ja već razmišljam o II izdanju. Naravno, najvažnije mi je što su čitaoci bili zadovoljni.

Kažete da je danas mnogo teže plasirati knjigu. Zbog čega?

- Novi propisi u poslovanju knjižara praktično su u potpunosti ubili šansu da samizdati dođu do njih. Svaka knjiga mora da ima famozni "ulaz", nekakav papir na kojem stoji žiro račun pravnog lica koje tu knjigu daje knjižari na prodaju, i ako toga nema, ako se ne radi o firmi nego o privatnom licu koje je sam svoj izdavač – od prodaje u knjižari nema ništa. Ovo je samo jedan od niza nakaradnih i štetnih propisa u našoj kulturi koji, pod maskom "zavođenja reda", zapravo omogućavaju uniformnost u kojoj su moćni izdavači povlašćeni a individualci sve više skrajnuti.

Šta ostaje kao varijanta piscima?

- Gerilska borba, jedan na jedan. Promocije. I, naročito, internet. Jer knjižare su izgubile nekadašnji značaj, a novi oblici komunikacije i obraćanja omogućavaju da čak i autsajderski autori nametnu svoju knjigu potencijalnim čitaocima putem društvenih mreža. Naravno, prvi uslov je taj da uopšte imaju nešto vredno što bi ponudili ionako prezasićenom tržištu poplavljenom skribomanskim produktima.

Nedavno ste obeležili šest godina pisanja bloga o hororu.  Priličan broj godina za jedan blog, uglavnom ljudi izgube entuzijazam...

- Nije to blog samo o hororu, već o brojnim sadržajima, donekle srodnim, koji mene zaokupljaju, vezanim sa film, književnost, strip, muziku – ukratko, za dela donekle mračnijeg sadržaja i skrajnutog, "kultnog" statusa, ili za drugačiji pogled i strožu kritiku mejnstrim knjiga i filmova od epp-promotivnih napisa kakvi se obično mogu naći u novinama ili na internetu. Odličan fidbek koji dobijam od svojih čitalaca održava mi entuzijazam: dok god ima toliko onih kojima je stalo do mog suda i stava, ja ću ga javno plasirati i deliti s drugima.

Da li pišete nešto novo?

- Sa novosadskim "Orfelinom", koji je objavio Poetiku horora, pripremam čak dve ambiciozne knjige: u jednoj sam kompletan autor, a u drugoj priređivač. Imam gotovu zbirku priča koja je na čitanju kod jednog izdavača, videćemo da li će izaći ove godine. Već godinama mi se po glavi vrzmaju ideje za jedan složen horor roman i nadam se da ću uskoro uspeti da ga privolim na papir. Moja najnovija novela objavljena je u antologiji Haarp: priče o teorijama zavere Gorana Skrobonje, a mislim da ću ovih dana napisati jednu priču iz sveta Zavodnika.

 

HARD TO BE A GOD (Трудно быть богом, 2014)

  ***  

  3+  

Ljudi se mažu blatom i govnima. Žive u lokvama, u sopstvenim govnima. Okruženi stokom, svinjama, kokoškama.

Neprestano kašlju, pljuju i izbacuju slinu iz nozdrva. Neki je ne istresaju nego im slobodno visi. Kaljuga.

Bedna naselja okružena su blatnim pustarama, močvarama pritisnutim izmaglicom i hranjenim skoro neprestanim kišama.

Intelektualci i umetnici su istrebljeni. Vladaju degeni, klinički i metaforički.

Štrokavi, oznojeni, odrpani. U gukama. U blatu.

Mrtve ribe. Mrtvi zečevi. Govna.

Grimase. Spletke. Urote. Prevrati. Borba za vlast nad trulim kokošinjcem.

Koškanja, tuče, klanja. Leševi. U blatu.

Vešala, masovna pogubljenja. Ko će biti novi kralj poljskog klozeta?

Zatvorenici. Robovi. Grupno uvezani.

U kavezima. U lancima. Popljuvani. Posrani. Ali, blato izjednačava sve.

Leševi. Prosuta creva ispadaju iz utrobe i uranjaju u žitko blato.

Tihi čemer, beznađe, prostakluk, poneka mlitava orgija, povremeni pokolj da daju sebi oduška, pa nazad u blato, u stagnaciju. Sjašio Kurta, ujašio Murta.

Ruski SF, kažete? Ne, nego srpski hiperrealizam.

Vizija budućnosti? Ne, nego naša evergrin srednjovekovna današnjica.

TEŠKO JE BITI BOG je najljući, najogorčeniji, najbeznadežniji vrisak očaja nad prevlašću glupih, divljih, nekulturnih, drčnih, prostih nesposobnih budala koji se uopšte može zamisliti. 

To je krik protesta nad prevlašću najnižeg, najprimitivnijeg u čoveku koje će, neminovno, da zavlada jednom kada se istrebe školovani, kulturni, pametni – kada se ugase (ili, kao u Srbiji danas, obesmisle) univerziteti i kad se zabrani umetnost, kad zbirke poezije završe u poljskom čučavcu, kad svekolika ljudska kultura ode u klozet, u govna, u blato.

Ovom naracijom počinje film: "Ovo nije Zemlja. Ovo je druga planeta. Ali je slična Zemlji od pre osamsto godina. Ima nekoliko sličnih planeta. Ovo je jedna od bližih i manjih. Lokalni sivi zamkovi podsećaju na ranu renesansu. Tridesetak naučnika je poslato ovde. Ali do renesanse ovde nije došlo. 

Bila je to reakcija na nešto čega nije bilo. Ovde, u Arkanaru, upravo se počelo sa uništavanjem univerziteta. S obzirom da je univerzitet stecište misli, to je označilo početak lova. Lova na mislioce, pametne ljude, ljubitelje knjiga i talentovane zanatlije. 

Neki su pobegli u susedni Irukan. Tamo je bilo bolje. Drugi su se pokorili ili su ih ubili odredi smrti ministra bezbednosti, don Reba."

Ovo nije Zemlja, kažete? Koješta! Ovo JESTE Zemlja: i ne zavaravajte se tom naizgled prevaziđenom glazurom blatnog i kužnog Srednjeg veka. Osvrnite se oko sebe, pogledajte lokve u svojoj ulici, pogledajte kontejnere, ljude... 

Ovo je Zemlja DANAS. Planeta kojom caruju neznanje, nekultura, glupost, sebičnost, pohlepa i primitivizam. Planeta mržnje – mržnje prema znanju, kulturi, pameti, plemenitosti, čovekoljublju, tekovinama civilizacije...

A vi biste, ipak, SF? Hoćete ljude u blesavim kostimima i sapunooperske spletke i zavrzlame, hteli biste malo akcije? 

Okej, imate i nemački film TEŠKO JE BITI BOG (Es ist nicht leicht ein Gott zu sein, 1989), on je daleko konvencionalniji, možda vam takav legne. Ja nisam uspeo da ga izdržim duže od pola sata: ništa ne vredi ni kameo pojava Vernera Hercoga (koga smesta ubiju, pa i ne kaže niti uradi ništa vredno pomena). Džaba, kad je film kičasta trešerica.

A ova ruska verzija – e, to je nešto sasvim drugačije. Nešto unikatno. Da se razumemo: ovo je užasno naporan film. Traje tri sata. Crno-beo je. Mučne i neprijatne slike defiluju sve vreme. Naracija je izluđujuće eliptična i konfuzna. Ko tu koga i zašto – ne samo što nije jasno, nego nije ni bitno. Ista su to govna. 

Umesto da se naprežete da pratite zaplet (ili odsustvo istog) ili da se vezujete za iritantno opskurnog glavnog "junaka", bolje se prepustite ugođaju – zagazite, do kolena ili do dupeta, u blatište, u kal, u govna, u smrad ovog minuciozno izgrađenog i spektakularno predivno uslikanog sveta. Iskustvo je mučno i gadno, a tuširanje posle filma obavezno.

Ali ako posle svega odahnete i kažete: "Hej, pa nama ovde ipak i nije tako loše" – biće to znak da ništa niste shvatili.

TEŠKO JE BITI BOG igra na FEST-u. Iskoristite doslovno UNIKATNU priliku da ga pogledate (predviđena je samo jedna projekcija: očekujte gužvu i gnjavažu u rulji koja će na ovo da pohrli: možda dođe i do tuče, guranja, drugih obaveznih znakova primitivizma). Veliko platno jedino može da do kraja ponese nadrealno-apokaliptičnu viziju pokojnog Alekseja Germana, koji se godinama mučio da ovo ostavi iz sebe i koji je umro pred sam kraj svog života, tako da je film morao da dovrši njegov sin. 

Šavovi se ne vide. Ovo je konzistentno sumoran i gnusan film, opominjući, baš kako i treba, da nikad ne treba suviše opušteno verovati da se "prevaziđeno" Zlo neće vratiti, da je Srednji vek iza nas, da su devedesete iza nas...

A sad da pustimo TV i vidimo šta je novo za transfer blama provalio naš nekulturni predsednik s kupljenom master-diplomom, 

koji je simptom iz svog bogatog psihopatološkog repertoara danas ispoljio naš premijer, 

šta su novo slagali naši lažni doktori, naša elita koju za kulturu i pamet baš živo zabole kita... 

Nazad u blato... Svom snagom!

Onastrani kolor horori by Vanja Čanković

Već sam ranije na ovom blogu predstavljao perverzne umetnine odnosno crteže Vanje Čankovića. Prvo su to bili mladalački body horror omaži Karpenterovom STVORU (evo OVDE), a onda je Vanja otkrio sex i pred šokiranu javnost izručio porno-horror radove koji definitivno nisu za decu i osetljive (ko sme i želi, neka klikne OVDE).

U međuvremenu je Vanja otkrio i kolor, a uz to je dodatno sazreo kao crtač i slikar, i sada imam veliko zadovoljstvo da vam ekskluzivno na ovom blogu predstavim izbor iz njegovih najnovijih i najzrelijih radova – izbor od 30 kolor perverzija koji sam sâm načinio iz daleko mu opsežnijeg opusa.

            
Sav artwork je ovde ekskluzivno (c) by Vanja Čanković for The Cult of Ghoul.

            I tu nije kraj ekskluzivi! Ovi divno bolesni i uznemirujući radovi praćeni su sada i intervjuom koji je Vanja dao samo za The Cult of Ghoul kako bi bar donekle bacio svetlo na sve ovo mračenje (i mrčenje). Evo šta sam ga pitao, a šta je on priznao.




Budući da si školovan za reditelja, šta tebi crtanje znači? I otkud ovolika navala tvojih likovnih radova u poslednje vreme?

Nužda. Ispoljavanje neizdrža.  Kao i druge vidove kreativnog izražavanja, naročito kroz pokretne slike, i samim tim komunikaciju sa publikom, tako bih i crtanje mogao uporediti sa nečim što je najjače u ljudskoj prirodi, a to je seksualni nagon. Takođe, što sam zreliji, svesniji sam prolaznosti svega, i verovatno mi to daje dodatni podstrek da bar na neki način pokušam da ostavim svoj trag.

Odakle, zapravo, dolaze ovi crteži? Snovi? Razmišljanje? Asocijacije? Pogledani filmovi? Meditacija na wc šolji?

Često se i sam to zapitam.  Ne znam tačno. Deluje mi logično da je jednostavno pukla cevka u domenu mašte, tamo između svesnog i podsvesnog, i da je došlo do curenja. Ne pamtim uvek snove, ali kada se to desi, neretko na javi bivam inspirisan i potpiren sanjanom atmosferom i prizorima, koji su uglavnom i uznemirujući i interesantni. Takođe, dešava se često da određeni motivi iz nekog nesnimljenog filma zažive na papiru.

Reci nešto konkretnije o tome kako oni nastaju: postoji li bilo kakav plan, skica, namera...? Da li osmisliš "kadar", odnosno "platno", raspored stvari u prostoru, ili se baviš nekom vrstom "automatskog pisanja", vođen samo instinktom, ne znajući kad započneš rad šta će sve na njemu biti?

Uglavnom ne pravim skice. Instiktivno se prepuštam papiru, i nakon što na isti spustim četkicu, pero ili olovku,  to automatski stvara soptveni sistem, autentičan set pravila, po kojima crtež/slika krene sebe da stvara, i to u meni raspali novu lavinu inspiracija. Naravno, sve je to pod kontrolom verovatno urođenog, i dodatno istreniranog osećaja za kompoziciju i boje.

Kojom tehnikom su rađeni najnoviji kolor radovi, i na kom materijalu?

U pitanju je kombinovana tehnika, pri kojoj je najzastupljeniji tuš. Većina crteža je A3 formata.

Možeš li da najaviš i neke nove filmske radove?

Svakako. Uvek se nešto kuva. Pored scenarija za celovečernji film, o kome je bilo šta nezahvalno i prerano reći, trenutno su aktuelna dva nova kratkometražna, po trajanju slični epizodama Twilight  Zone-a, koji su u fazi pretpripreme, i čijem se snimanju nestrpljivo radujem. Takođe, ljubitelji video igara koje se igraju na mobilnim telefonima  moći će uskoro  da zaigraju nešto što je proizašlo iz mašte moje malenkosti, i što je, pored toga što će biti zabavno i zarazno, tematski dijametralno suprotno od  crteža rađenih u proteklom vremenu.

            Širi izbor Vanjinih radova, od kojih mnogi nisu u ovom ovde izboru, može se videti OVDE.