ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2015. godinu

            Danas, 19. januara, rođendan je oca modernog horora, E. A. Poa. Zastanimo, načas, da se poklonimo besmrtnim senima ovog genija.

            Takođe, danas Srbi slave praznik koji se u narodu zove „Bogojavljenje“, zbog toga što se tada na ovom svetu javio Bog Otac Strave i Užasa Lično. Ovaj praznik proslavlja se kuvanjem i jedenjem pihtija, što je očigledan omaž Pou, čiji se nesrećni g. Valdemar na kraju legendarne priče „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ pretvara u gomilu pihtijaste mase.

            E, u skladu sa svim tim, danas je takođe dan kada se na ovom blogu tradicionalno dodeljuju godišnje nagrade za najbolje stvari u hororu koje su izašle tokom prethodne godine. (Uzgred, dobitnike iz prethodnih godina imate OVDE.)

            A sada, pošto je zasedala Akademija za Horor na čelu sa Dr Dejanom Ognjanovićem, i jednoglasno odabrala dobitnike zlatnih statueta, da vidimo ko se ove godine zakitio:

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR

GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh ich seh)

ZLATNI GHOUL

ZA NAJJEZIVIJI HOROR

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBRUTALNIJI HOROR

BASKIN

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI ARTY HOROR

GERMAN ANGST

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU

Wyrmwood: Road of the Dead

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE

SPRING

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE

CREEP

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU

THE EDITOR

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

THE NIGHTMARE

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU

Dark Star: HR Gigers Welt

ZLATNI GHOUL

ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR

THE BOY

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU REŽIJU

Brian O'Malley

LET US PREY

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI SCENARIO

Joshua John Miller, M.A. Fortin

THE FINAL GIRLS

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

Liam Cunningham

LET US PREY

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

Malin Akerman

THE FINAL GIRLS

ZLATNI GHOUL

ZA MUZIKU

Rich Vreeland (as Disasterpeace)

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA KAMERU

Martin Gschlacht

GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh ich seh)

ZLATNI GHOUL

ZA EFEKTE MASKE

Gavin Kyle and Zebulon Tilden

Wyrmwood: Road of the Dead

ZLATNI GHOUL

ZA SCENOGRAFIJU

Thomas E. Sanders, Brandt Gordon

CRIMSON PEAK

ZLATNI GHOUL

ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

Keir Gilchrist

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

Jessica Chastain

CRIMSON PEAK

ZLATNI GHOUL

ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

Jonas Govaerts

CUB

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

Kako se plaše deca 

Tamara Lujak

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

The Sea of Blood

Reggie Oliver

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

Killing for Culture

David Kerekes, David Slater

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

The Art of Horror

Stephen Jones (ed.)

 * * *  

Podsećam, Zlatni Ghoulovi za postignuća izvan horora dodeljuju se na jedan drugi rođendan (moj!) - dakle, 30.01. biće obznanjeni najbolji nehorori.

Pre toga, slede osvrti na zakićene a na blogu do sad nerivjuisane horore, kao i lista naj-horora 2015. Neki dobri sa nje prosto nisu uspeli da dobiju Zghoula. Koji? Čuće se!

E. A. Poe's EXTRAORDINARY TALES (2015)

*** 

3-

            Bliži se rođendan najvećeg genija horora, E. A. Poa (19. januar) – ali pošto je taj dan rezervisan za dodelu Zlatnih Ghoulova za horor, proslavu tog blagdana počinjemo ranije, osvrtom na omnibus inspirisan pričama ovog umetnika strave.

            U pitanju je animirani omnibus, sa svakom epizodom rađenom u primetno drugačijem stilu, i mada nisu sve vizuelno uspele (najslabiji su „vezivno tkivo“ i „Bunar i klatno“) – ovo dobija od mene relativno visoku ocenu zbog povremeno fascinantnog vizuelnog aspekta. Dakle, u svojim najboljim momentima („Izdajničko srce“, „Ašer“, „Valdemar“ i „Maska Crvene smrti“) ovo je prvorazredna bombonica za oko.

Hvale je vredna i nesvakidašnja odluka da se, kao „naratori“, jave s one strane groba Kristofer Li i Bela Lugoši (preko zvučnih zapisa u kojima Poove priče čitaju ovi sad već preminuli majstori) a njima društvo prave neki još uvek živi, kao što su G. del Toro i Džulijan Sends.

Animacija u „Ašeru“ je previše karikaturalna (pomalo u stilu Tima Bartona), ali to je iskupljeno nekim dobrim slikama i vizuelnim rešenjima (stilizacijama akcije). Nažalost, propuštena je prilika da se nešto zaista spektakularno i vizuelno pompezno napravi od čuvene kulminacije – sam pad (rušenje) kuće Ašerovih nije nimalo vizuelno nadahnut, naprotiv, a glupo je ispušten i moćan prizor koji je Po naslikao, sa ogromnom kuglom krvavocrvenog Meseca koji se nadnosi nad ruševinom.

Crnobelo „Izdajničko srce“ je posvećeno Breći starijem, mada mlađu publiku ovaj stil sa jakim kontrastima i tankim linijama može asocirati i na Frenk Milerov iz Sin City-ja; kako god da bilo, to fascinantno izgleda.

„Valdemar“ i „Maska Crvene smrti“ su namerno staromodno dizajnirani, na različite načine – ima tu odličnih detalja i dražesnog retro ugođaja, ali, nažalost, „Valdemar“ uspeva da skoro smandrlja nezaboravnu gnusobu samog kraja Poove priče (ovde je čuveno telesno rastakanje zbrzano, utuljeno i previše ublaženo).

 „Maska Crvene smrti“, ima svoje pristojne vizuelne momente, i odrešene ruke da radi šta god hoće sa ovom kitnjastom pesmom u prozi: pošto je animacija u pitanju, ne postoji pitanje budžeta za scenografiju i kostime – limit je samo u imaginaciji. 

Ipak, mora se reći da ova varijanta priče primetno kaska za odličnom igranom, niskobudžetnom verzijom Rodžera Kormana sa nikad-boljim Vinsentom Prajsom (čiji glas, uzgred, veoma, veoma nedostaje u ovom filmu!).

Ružan CGI u „Bunaru i klatnu“ prikladan je, možda, za neku jeftiniju video-igru, ali ne i za vizualizaciju ovog masterpisa atmosfere i strave.

Takođe, animacija u okvirnoj priči previše je šarena, razdragana, razigrana, i neprikladna ugođaju – čak i ako su hteli da malo veći naglasak stave na grotesku, ovo je preterano. Plus, taj okvir smarački je razbrbljan i uspavljujući.

U pogledu priča i njihovih konotacija i efekata, stvari stoje znatno slabije i ove adaptacije uglavnom ne hvataju mnogo od onoga što Poovu prozu čini večnom, genijalnom i nedostižnom. To je pre svega zato što su jezivo skraćene, sabijene, sažete, i svode se na protrčavanje kroz dešavanja u njima, bez prostora da "prodišu", bez dovoljno osećaja za ritam, gradaciju, atmosferu i kulminaciju. O podtekstu da i ne govorimo...

Previše je to dajdžestirano, i onaj ko te priče nije čitao nego ih sada prvi put u ovom obliku vidi mogao bi se s pravom upitati: „Šta, zar je OVO taj 'Tatko na Horor'“? Ali, sa njegovom dubinom nisu se izborili ni mnogo pametniji igrači, pa je možda previše to očekivati od ovog crtića, koliko god on bio dobronameran.

Zato, gledajte ovo i parite oči, deco, u dokonom času ali – čitajte, pre svega ČITAJTE tu čaroliju, tu Poovu crnu magiju, napajajte se na izvoru, u knjigama ovog genija, a filmovi poput ovog neka vam budu samo vizuelno poštapalo, podsetnik, prečica, dokolica, grickalica...

DILAN DOG: Obojeni program, knj. 5

Scenario: Giovanni Gualdoni, Roberto Recchioni, Tito Faraci, Giovanni Di Gregorio

Crtež: Bruno Brindisi, Massimo Carnevale, Davide Gianfelice, Giampiero Casertano

134 strane

            Već sam se na ovom mestu osvrnuo na prilično dobru prvu knjigu ofarbanog serijala, i taj tekst imate OVDE. Drugu sam preskočio u smislu rivjua, jer tu nisam imao bogzna šta reći: nikad nisam voleo te „Abot i Kostelo sreću TOG-I-TOG“ storije; dakle, ne volim to ni u principu, a ni in concreto, jer te Dilanove „avanture“ sa Mister Noom, M. Misterijom, Perom Detlićem i V. Kačavendom za moj groš napadno su nenadahnute i bezveznjikave, i namenjene samo najokorelijim fanovima i kolekcionarima koji ne žele da propuste neki broj, ma kakav ovaj bio, i kojima je dovoljno što se „susret“ uopšte desio, bez obzira na to da li je i šta njime postignuto.

            E, ako niste od tih „daj-šta-daš, samo da nemam rupu u kolekciji“, nego ako kupujete samo ono što ima izglede da valja, onda stvari nešto bolje stoje sa trećim kolor Dilanom (a petim Obojenim uopšte). Daleko je ovo od idealnog, ali daleko i od lošeg. Evo, konkretno, koje epizode vas čekaju ovde.

Dilan u zemlji čuda

Početak baš ne obećava! Patetična pričica sa kvarnim preokretom koji je uvredljivo usiljen i bezvezan preko svake mere, naročito zbog toga što se poigrava sa mogućnošću da, možda, gledamo epizodu iz Dilanovog detinjstva... Scenarista je zaslužio 25 šljiskanja kandžijom po guz'ci!

Ocena: *(*) 1+

Pregaženi vremenom

 

Ovo je pisao Rekioni, prehvaljeni i nerealno Mesijom proglašeni scenarista a onda i urednik DILAN-serijala. Ova mu epizoda nije nešto revolucionarno, ali je svakako zabavno i natprosečno pametno proigravanje nekih opštih mesta, sa twistom. Zlikovac je ovde skoro-neuništivi ubica zvani Aksel (ime dobio po frontmenu grupe Guns'n'Roses, a likom podseća na mutiranu verziju gitariste te grupe, Sleša – koji je, uzgred, veliki fan horora, a već se bacio i u filmske vode u tom smislu).

On kolje i kolje i kolje... dok mu Dilan ne objasni koliko je slasher passé, stvar koja navodno pripada 1980-im... Na kraju imamo geg, dosetku umesto poente. Takođe, Rekioni pokazuje za moj groš preteranu sklonost popovanju, eksplicitnom deklamatorskom moralizovanju i pridikovanju – ne samo u ovoj epizodi, nego svuda gde sam ga do sad sreo. 

Malko se previše upinje da eksplicitno redefiniše i reimaginiše neke horor motive, teme i kanone, što je lepo kao poriv, ali za sada me rezultati toga uglavnom ne oduševljavaju onoliko koliko njegove vatrene obožavaoce. Malko mi je previše u prvom planu, preeksplicitna i preeksponirana ta njegova meta-dimenzija, to diskutovanje sa žanrom, medijem, pa i samim Dilanom kao likom. Ko zna, možda su ovo rani radovi u kojima se tek zagreva, i možda je njegova pamet mudrije (sic) upošljena u kasnijim scenarijima.

Naročit kvalitet ove epizode je izuzetan Karnevaleov crtež: moram reći da je on jedan od retkih novih Dilan crtača koji mi se, po kvalitetu, čini u punoj meri dostojan stare garde. Većina drugih, novijih, kaska za prvom postavom.

Ova simpa pričica ovde je, ujedno, prikvel za – takođe Rekionijevu – epizodu iz regularne serije pod nazivom Gavranov sud (prikaz stiže uskoro), gde se Dilan ponovo sreće sa Slešom, ovaj, Akselom.

Ocena: ***(*)  3+

Snovokradica

 

Od trenutka kada je Baldo nestao, Bili nema mira. Za njega je Baldo bio sve na svetu. To nije bio običan pas, već najsimpatičniji i najdraži pas koji postoji. Ali više od svega toga, Baldo je Biliju bio pravi prijatelj. Imaginarni prijatelj. Možda je nekome zabavan ovaj spoj Dilana i nečega što je kao malo mračnija epizoda iz Mikijevog zabavnika, ali bojim se čak i taj opis zvuči zabavnije nego rezultat toga u ovoj epizodi.

Ocena: **  2

Vampir boja

Za kraj, eto malo dilandogovske melanholije. Kroz bleštava svetla modernog Londona kreće se nečujna senka jednog strarog izgladnelog bića koje koje napada svoje žrtve i isisava im poslednje kapi…boje?

Solidna pričica, i fino je što barem u punoj meri eksploatiše činjenicu da se nalazi u „Obojenom programu“, tj. koristi kolor za priču, umesto da bude SAMO ofarbana tamo neka priča. Nažalost, moj omiljeni crtač, Kazertano, nekako je anemičan, bledunjav, slabo nadahnut u ovom izdanju – mlak, jedva prepoznatljiv, tek korektan izvođač radova...

Ocena: **(*)  3-