THE RING (2002)

  

            Nedavno sam uredno preskočio po svemu sudeći traljav pokušaj da se oživi brzo umrtvljeni serijal američkih KRUGOVA pod nazivom RINGS kojeg su naši distributeri uredno doveli u bioskope. A onda, pišući nedavno o američkoj adaptaciji japanskog GHOST IN THE SHELL uporedio sam domete tog poduhvata sa izvornim amerimejkom ultimativnog J-horora i shvatio da na blog nisam okačio svoju kritiku tog poludupastog (mada, masovno obožavanog) proizvoda. Ova kritika je donekle ponovo aktuelna i zbog toga što reditelj američkog KRUGA, Gor Verbinski, ima po svemu sudeći odličan novi horor, A CURE FOR WELLNESS, koji jedva čekam da pogledam, iako su ga naši distributeri uredno preskočili.

Ova kritika izvorno je izašla u magazinu OК (Agencija n.g.n press, Beograd), br. 24, 2003, a sada se ekskluzivno obznanjuje u kiberprostoru.

 THE RING, 2002 

režija Gor Verbinski

KRUG

 

Uloge: Naomi Vots, Martin Henderson, Brajan Koks, Dejvid Dorfman

Ocena: 

*** 

(3)

Kako smo se nadali, dobro smo se udali: režiser MEKSIKANCA uspeo je da ne oskrnavi remek delo čijeg rimejka se poduhvatio i da, čak, napravi gledljiv i ne preterano uvredljiv visokobudžetni film. Svakako da njegova dostignuća ne prilaze igde blizu suptilnosti, višeznačnosti i filmofilskom bogatstvu koje nudi originalni KRUG (režija Hideo Nakata, 1998), u šta su čak i naši gledaoci mogli da se uvere, a zahvaljujući neverovatnoj i ničim zasluženoj dobroti RTS-a. Savršeni tajming omogućio nam je da se na vreme upoznamo sa trilogijom japanskih horora koja je dovela do revolucije žanra u tom delu Azije i čiji talasi uticaja već stižu i do zapadnjačkih obala. Odlična prođa na box office-u ovog rimejka već je dovela do planirane amerikanizacije još najmanje pet uspešnih japanskih horora iz prethodnih godina (jer, za slučaj da niste u toku, Japan je trenutno vodeća velesila u pogledu visokokvalitetnih, originalnih i istinski zastrašujućih horora). Stoga je i logično da krug američkih rimejka kreće upravo od naslova koji je započeo trend – Nakatinog KRUGA.

            Scenario Ehrena Krugera (VRISAK 3) prilično verno prati zaplet originala: mlada i ambiciozna novinarka (prelepa i mega-talentovana Naomi Vots) istražuje misterioznu smrt svoje rođake i tako dolazi do video snimka koji je, kako izgleda, odveo u smrt devojku i još dvoje njenih drugova koji su ga zajedno gledali. Urbana legenda tvrdi da svako ko pogleda taj video umire za tačno 7 dana: skeptična i radoznala Rejčel to ipak učini, samo da bi u narednim danima dobila sve više razloga da veruje kako u toj priči ima mnogo istine, i da joj natprirodna kletva visi nad glavom. Počinje trka sa časovnikom, pojačana činjenicom da je i njen sinčić slučajno odgledao nesrećnu traku...

            Za pohvalu je napor režisera da postigne atmosferu zlokobnosti i pretnje kroz ceo film, ali taj napor se prečesto ogleda i u nepotrebnim preterivanjima i dodacima koji ekspliciraju, konvencionalizuju ili čak i banalizuju japansku verziju, pravljenu sa većim poštovanjem prema gledaocu. Takođe, scenario menja neke suštinske detalje iz Nakatinog filma, i daje potpuno drugačije poreklo devojčice Samare (tj. u japanskoj verziji – Sadako) čiji duh stoji iza kletve, čineći ga nedorečenim i nimalo jezivim (pa čak i nezanimljivim).  

I drugi bitni likovi, poput Rejčelinog bivšeg muža ili Samarinog očuha, pretvoreni su u jednodimenzionalne skice daleko kompleksnijih likova iz japanskog filma. Verbinski svojom režijom uspeva tek da dotakne stravu i užas koji natapaju originalni KRUG, ali čak i to je, valjda, nekakav uspeh u sve ispraznijem i nenadahnutijem Holivudu, prinuđenom da uvozi i prežvakava tuđe ideje i originalnost koju je šićardžijstvom na svom terenu uspeo da uguši. U kontekstu modernog američkog horora, jadnog kakav jeste, KRUG se može smatrati blago natprosečnim ostvarenjem. Tek u poređenju sa japanskim KRUGOM njegova sirovost i usiljenost postaju napadno očigledni.

* * *

Detaljnije sam o ovoj problematici – i o japanskim KRUGOVIMA i o rimejku i njegovim nedostacima u odnosu na original  – pisao u eseju „Japanske priče o duhovima“ koji ste sigurno odavno čitali u mojoj zbirci eseja STUDIJA STRAVE.

GHOST IN THE SHELL (2017)

 *** 

 3- 

            Ova igrana, amerikanizovana verzija kultne anime spada u podžanr „Kako smo se bojali, dobro smo se udali.“ Nije to veliki film, ne dobacuje ni blizu dometima i značaju anime, sigurno neće imati ni približnu trajnost i uticaj u godinama koje dolaze, ali radi se, ipak, o pristojnom, više nego gledljivom filmu koji vredi overiti u bioskopu, a nakon toga, možda, i još koji put u kućnim uslovima.

            Istina, ova tvrdnja važi pre svega ako NISTE zadrti manga-anime fanatik koji zna napamet i mangu po kojoj je rađena anima, i animu, i njen dugometražni nastavak (INNOCENCE) i animiranu TV seriju (STAND ALONE COMPLEX) i ko zna šta još sve pride uz ovo ide. Jer, ako JESTE hardkor fan japanskih DUHOVA, ovaj američki biće vam u najboljem bledunjav a u najgorem – ogavan.

            Originalni DUH je, zaista, nešto što se jednom pravi: unikatan, revolucionaran, predivan, savršeno odmeren spoj nenametljive kontemplativnosti i odličnog akcionog spektakla i uopšte vizuelne predivnosti svih vrsta, uz više nego dvije žlice tipičnog japanskog fetišizma prema tehnologiji (kompjuteri, razne vrste oružja, letilice, vozila, tenkovi, grdne složene mašine koje rade „Ping!“ itd) ali i fetišizma ženskog tela 

(ovde sa savršenim alibijem da junakinju često gledamo u izdanju kao da je gola, iako strogo gledano nije – a pošto je ionako robot, nema tu voajerizma i krivice; hej, pa to je samo mašina, s duhom unutra!) a povrh svega tu su i predivne note smele imaginacije i kontemplacije (post)humanog.

            Pa još, kao da je sve to malo, tu je i čarobni saundtrek genijalnog Kendžija Kavaija! Sasvim sigurno spada u top-10 najboljih muzičkih skorova filmske umetnosti svih vremena; ko se s tim ne slaže može smesta da napusti sahra... ovaj, blog! I mnogo slabiji film bio bi dignut za tri nivoa ovakvom muzikom. Na svu sreću, ovoj animi tako nešto nije bilo neophodno, ali kad je već tu, savršeno se uklapa sa ostalim njenim vrhunskim kvalitetima.

(Digresija: Priznaću vam jednu stvar. Samo dva puta u životu bio sam na ovakav način šokiran filmskim saundtrekom, istovremeno osetivši a) oduševljenje i b) pomisao: „Jebote, zar se ovo uopšte može/sme ovako?!“ Prvi put osetio sam to kad sam čuo muziku iz GHOST IN THE SHELL i našao se njome oduvan. 

Bilo je to sredinom 1990-ih, u vreme VHS-a, i sećam se da je krivac za moje trovanje ovim filmom bio Vlada Vesović, koji je nemilice i neštedimice širio, pozajmljivao i presnimavao ovaj i srodne filmove sa svojih originalnih kaseta...

Drugi put je to bilo kad sam po prvi put, na proleće 2004. u jednom kultnom američkom bioskopu u San Francisku na ponoćnoj projekciji počeo da gledam HAUTE TENSION – i našao se smesta zaljubljen u film već pre isteka najavne špice.)

Inače, u igranom filmu skor je radio Klint Mansel – ali pre nego što počnete da ejakulirate očekujući masterpis u rangu onoga što je u prošlom veku radio za Aronovskog, žurim da naglasim: njegov skor za DUHA je jezivo nenadahnut, neupečatljiv, prazan, jedva korektan ali zaboravljiv; ništa za kupovanje/skidanje i preslušavanje osim kao generička ambijent pozadina dok nešto radite. Ali vrhunac travestije je kada, na samom kraju, tokom odjavne špice, krene Kavaijeva muzika (blago remiksovana), ovom filmu sasvim neprikladna!

Animu krasi smelija dramaturgija: ona kreće in medias res, glavna junakinja je već robot na zadatku, ne znamo njenu prošlost ni tada, a ne saznamo bogzna šta ni kasnije, tj. sve do kraja filma.

Film je daleko konvencionalniji: on ne samo da počinje prikazom pravljenja robota (u sceni koja je, 20 godina kasnije, i sa svom usavršenijom tehnologijom i povećanim budžetom, inferiornija od one u animiranom filmu!) nego nam crta situaciju kroz natpis na početku filma, kroz ekspozicijske dijaloge (morali su već u prvih 5 ili 10 minuta da objasne i naslov da ne bi neki glupi Američanin počeo da se vrpolji u stolici i buni se: „Kad će više ti duhovi?“), kroz njenu eksplicitnu zapitanost nad time ko je i šta je 

(u animi je kontemplacija rešena neverbalno, kroz predivne atmosferične nedijaloške i neakcione scene praćene pomenutom pregenijalnom muzikom) i, najzad, kroz čitav razrađen podzaplet o ljudskom poreklu njenog duha.

Da, ona u filmu ima i ime i prošlost i majku – koju pronađe i poseti u starom stanu, a na kraju ode i na sopstveni grob. I sve je to, mada suštinski nepotrebno i konvencionalno, ipak obavljeno bez preterane holivuđanske vulgarnosti i sa solidnom dozom suzdržanosti i elegičnosti, mada ipak previše potencira to „ljudsko, suviše ljudsko“. 

Izvorna manganima je bila smelo zagledana u budućnost i bavila se evolucijom ljudskih bića i duha, smelo i otvoreno fascinirana mogućnostima ljudsko-mašinskog interpleja, razvojem veštačke inteligencije itd. Američki film je, tipično, više zagledan u prošlost, i nudi nam prozaični „origin story“ gde se, i uz sve tehnikalije i gedžet-čudesa, priča neminovno kreće centripetalno, vraća se na ognjište, u toplinu doma, u majčino krilo.

Ova tendencija je – da vam sad dr Ghoul nešto objasni – tipična za američki film, i uopšte američku pop kulturu, ali naročito za Holivud, koji je suštinski infantilan i orijentisan ka Majci: sve se te priče pre ili kasnije svode na povratak domu, kući, porodici, svaka priča se svodi na povratak korenima, traganje za poreklom, za izvorom, retrogardno, reakcionarno, unazad, samo retro, idemo nazad pravo u matericu – svaka individua mora da se pre ili kasnije (re)definiše kroz pripadnost nekoj verziji porodice (nekad to nije doslovna, biološka, nego surogat, a la X-MEN, čopor vampira, gangsterska banda itsl).

Ta napadna i naporna ne-samo-potreba nego nužnost da se pripada nekome ili nečemu – taj jebeni „belonging“ – da se ukutkaš i utopliš u neko krdo, u neku familiju, izvornu ili surogat, nebitno, samo da ne budeš ni slučajno sam, jer moraš obavezno da se povežeš sa precima... 

(čak i onda kada je odnos sa njima u datom zapletu antagonističan, ostaje potenciranje tog odnosa kao nezaobilaznog za tematizaciju!), sa porodičnom prošlošću, uvek neizbežno moraš da se odrediš prema njima, uvek ti je familija reper, kao težnja ili kao nešto od čega bežiš... Uvek taj neizbežni sveprisutni FEM'LI, jebem li im familiju, i seme i pleme!

Za razliku od Amera, Japanci – a naročito u mangama i animama – potenciraju istinski samotne likove koji nisu determinisani ni svojim majkama ni očevima, barem ne doslovno (ponekad su tu surogat-očevi u vidu učitelja, naučnika-Frankenštajnotvorca, mentora itsl) 

...i tamo se daleko smelije i subverzivnije ispituju vanporodični odnosi i vrednosti, često sa likovima koji stoje daleko od bilo kakvog porodičnog stabla, evolutivno skrajnuti ili uznapredovali, „prvi od svoje vrste“, jedinstveni, unikatni, i zbog toga (doslovno ili metaforički) monstruozni; rečju, nenormalni.

Da nacrtam: američki junaci teže normalnosti po svaku cenu, čak i kad ih ona snažno odbacuje i kad joj zaista ne pripadaju. Paradigma: Keri (Carrie), koju cela zajednica odbacuje (pa čak i rođena majka!), a ona i dalje samo hoće da bude jebena kraljica maturske proslave; zato na kraju i popije kofu svinjske krvi, kao što i priliči onima koji se upinju iz petnih žila da ih prihvati i glasanjem na tron popularnosti aklamuje najgora stoka i ološ. „They're gonna laugh at you!“ I treba!

Za razliku od njih, japanski junaci prigrljuju svoju „nenormalnost“ i od nje prave novu, revolucionarnu, novu normalnost; oni grade nova merila, prave novi svet po svojoj meri, umesto da se na silu utežu u ranije skrojena odela koja im ne pristaju, da se nasilu uglavljuju u svet i u život koji ih žulja... Izvorni GHOST IN THE SHELL je dobar primer toga. Iako film počinje kao poslušnica sistema, „major“ do kraja više nije lutka u rukama bilo kakvih papetmastera...

Zaplet anime je zapetljaniji nego što bi se dalo podneti čak i u igranom filmu, sa grdnim ambasadorima i predstavnicima ko zna kojih zemalja i agencija i aparatura u ko zna kakvim spletkama oko ko zna čega. U filmu je sve to uprošćeno, jasno je ko za koga radi i zašto, a u razočaravajućem otkriću porekla identiteta glavnog antagoniste ovde to ode u how convenient patetičnu bezvezariju... 

Ipak, dok ne dođemo do toga, mora se priznati da je Majkl Pit odličan u ulozi robota koji podjednako podseća na patetičnog Frankenštajnovog stvora kao i na palog anđela (u teen-EMO modusu a ne u adult-RATNIČKOM kakav smo imali kod Roja Betija u BLADE RUNNERU!).

Kad sam već kod glumaca, da kažem i to da je Skarlet Johanson i ovde, predvidivo, izuzetna, ali to teško da će iznenaditi one koji su je već gledali u Besonovoj LUCY (gde je bila augmentovana pa odmetnuta programirana ubica) i u UNDER THE SKIN (gde je bila neafektirano ledena alien-zavodnica, za šta je bila nagrađena i Zlatnim Ghoulom te godine). 

U ovom se filmu zove Mira, a ja smesta dodajem – ispod Mire sto Đavola vire! To samo Skarlet može tako vešto: da igra vanzemaljku ili robota, sa svedenom izražajnošću, stvorenje koje nema normalne ljudske emocije, a da opet, mikro-mimikom i očima signalizuje nešto itekako živo, živahno i intrigantno unutra...

(Uzgred budi rečeno, Mira radi za HANKU - tako se zove firma koja pravi robote i sranja po ovom filmu, a sponzoriše i njenu anti-T jedinicu. Prvo Mira, onda Hanka, samo sam čekao kad će ovo da se izrodi u nekakav bosanski sevdah - a tome je, vala, i prišlo vrlo blizu u sceni susreta sa majkom, koja se, srećom, ne zove Džemila.)

Baja koji igra njenog partnera je OK, solidan ali neupečatljiv: sve vreme sam, gledajući ga, pomišljao koliko bi bolji u toj ulozi bio Kifer Saterlend – a posle na imdb-u vidim da je jedno vreme za tu ulogu bio razmatran još jedan dobitnik Zlatnog Ghoula, Matijas Skonarts, i mislim se: jebote, pa film bi u tom slučaju bio nepodnošljivo dobar – ili bi barem dobio jedno pola zvezdice više!

Žilijet Binoš daje nešto topline filmu, a prosek popravlja Takeši Kitano sa svojom uber-cool „hladnoćom“ – svaka scena s njim je duplo jača od okolnih. Naročito je dobar detalj taj da on sve vreme govori japanski, čak i sa likovima koji mu odgovaraju na američanskom, što je super u kontekstu neimenovanog nadnacionalnog melting pot megalopolisa, a super je i kao odgovor onima koji su ovaj film još pre premijere napadali za tzv. „whitewashing“.

Naime, u vladavini terora političke korektnosti digla se u Muriki velika halabuka oko toga što glavnu junakinju ne igra neka Japanka – nego vrlo arijevska Skarlet. Meni je izlišno da se uopšte bavim retardiranom promašenoću tih napada, ali ću sad, kao Vučić („neću da vam odgovaram, ali samo ću ovo da kažem“) podsetiti samo na to da ni u izvornoj animi taj lik nije baš nešto primetno azijatskih crta, 

a da u svom „oklopu“ ima duh Japanke isto kao što ga ima i Skarletin oklop, što je u američkom filmu još i (pre)naglašeno kroz ceo taj podzaplet s njenom kevom, Japankom, itd. Ukratko, ako vam smeta „whitewashing“ (koji jeste legitiman problem u Holivudu), to je legitimno i OK, ali pustite ovaj film na miru, loš ste primer odabrali.

Inače, jedan od scenarista ovog filma je Ehren Kruger, poznat po amerikanizaciji japanskog KRUGA (RINGU). Može se zato reći, da jasno nacrtam, da se ovaj DUH prema izvornom odnosi vrlo slično kao USA RING prema JAP RINGU: to je, kako jedan fan na netu reče, GHOST IN THE SHELL for dummieS, 

u kojem je zaplet uprošćen, linearan, očišćen od svih višeznačnosti i dvosmislica, sve što je bilo složeno i originalno svedeno je na kliše, ali je (ovo ja dodajem) to izvedeno sa natprosečnom tehničkom veštinom i sa dovoljno vizuelne imaginacije (odlični WETA efekti!) da bude više nego prijatno i pitko (iako suštinski praznjikavo, s tim što je takvo ne toliko po sebi koliko tek kada se uporedi sa znatno superiornijim originalom). Isto to vredi i za kontrast JAP vs USA RING. Američki je korektna mada šupljikava boza za mase, a japanski je Prava Stvar (TM). To možemo reći sada i za ove DUHOVE U OKLOPIMA.

 SPOJLER: 

Kraj anime je tipično japanski pred-postapokaliptički, glorifikujuće posthuman – u njemu se duh glavne junakinje spoji sa duhom „Puppetmastera“ i tako nastane novi entitet koji u genijalnom poslednjem kadru stoji nad svetlucavom panoramom megalopolisa, pred širokih horizontom mogućnosti, i pita se: „Well, where shall I go?“ samo da bi zaključio-la-lo: „The net is vast and infinite.“

U USA filmu ne očekujte ovakve evolutivne nagoveštaje

Ovaj prelep kraj nesumnjivo parafrazira (pa i blago unapređuje) kraj Klarkovog romana Odiseja u svemiru 2001, kada se hiper-evoluirani više-nego-ljudski astronaut, u formi „Zvezdanog deteta“, pita nad time šta i kuda sa svojim novim moćima: „Then he waited, marshaling his thoughts and brooding over his still untested powers. For though he was master of the world, he was not quite sure what to do next. But he would think of something.”

E, deco, to je moć dobrog SF-a – da nam sugeriše i nešto više nego ljudsko, veće od života, parče torte usred dijete od suvog leba.

Američki DUH nije dobar SF jer njega ne zanima ništa od preokupacija originala, on ne sme niti ume da zamisli ništa pametnije od povratka u majčino krilo. Još gore, na samom kraju, umesto da zakorači u smelu neizvesnu ali bogatu budućnost posthumanog, naša Mira deklamuje ovo: „We cling to memories as if they defined us. But our actions define us. My ghost survived to remember to the next... that humanity is our virtue. I know who I am...and my purpose here.“

A to kazuje dok se baca s vrha zgrade kako bi kroz prozor upala u ko zna koji stan i sredila ko zna koje „teroriste“ (iako bi prethodni zaplet filma trebalo da je učini sumnjičavom prema šefovima i sistemu a ponajviše prema olakom korišćenju termina „terorista“). Dakle, koja je njena SVRHA kojom se ona kurči na kraju? Da nastavi da radi za vladu, za sistem, da bude pion, robot, da vezuje „teroristu“ gde joj gazda kaže... Divan američki hepi-end...

Artur Maken (Arthur Machen)

  

            Kao što je već ranije bilo najavljeno (OVDE) – prva sledeća knjiga u ediciji „Poetika strave“ jeste VELIKI BOG PAN, izbor najboljih horor priča Artura Makena koji, pored naslovne novele, sadrži još sedam drugih vrhunskih priča strave. Iduće nedelje biće raspisana pretplata, i tada ću ovde okačiti kompletan sadržaj, kao i privju korice i unutrašnjih ilustracija koje radi dobro vam znani i dokazani majstor, Ivica Stevanović.
             Evo, kao privju, UNUTRAŠNJE ilustracije koju je Ivica uradio, za tzv. pregradne strane (one koje najavljuju svaku priču u zbirci):

            Ovo izdanje će, kao i sva druga iz ove edicije, biti praćeno iscrpnom biografijom autora (a Maken je imao zanimljivih nazora i detalja u svom dugom i slikovitom životu), kao i stručnim, detaljnim pogovorom o njegovom delu, pod naslovom Artur Maken: Mračna ekstaza. Rad na ovim materijalima uzima mi sve vreme poslednjih dana pa zato ne stižem da pišem rivjue i druge stvari za blog. 

Zato ovom prilikom, kao neku vrstu privjua, kačim nekoliko zanimljivih odlomaka (neki od njih neće stati u knjigu!), kako Makenovih, tako i o Makenu, da bih vas zaintrigirao za ovog autora koji do sada nije bio na srpskom predstavljen kako treba. Naravno, pominjan je i citiran u mojoj POETICI HORORA, ali to je maltene sve. Do sada!

            Evo malo fragmenata, a sinteza i ekstaza slede najkasnije do Valpurgijske noći!

            Jedno od centralnih Makenovih životnih uverenja, iz priče „The Red Hand“, poslužilo je kao moto Lavkraftove priče. Na početku priče „Užas u četvrti Red Huk” Lavkraft citira Makenove reči:

„Svete tajne zla kao i dobra svuda su oko nas, i živimo i krećemo se, verujem, u nepoznatom svetu, mestu gde postoje pećine i senke i žitelji sumraka. Moguće je da se čovek ponekad može kretati unazad putanjom evolucije i verujem da jezivo predanje još uvek nije mrtvo.“

(Hauard F. Lavkraft, „Užas u četvrti Red Huk”, u: Šaptač u tami, Orfelin, Novi Sad, 2015, str. 139)

Lavkraft je Makena bespogovorno hvalio u svom znamenitom eseju, gde je pored ostalog rekao:

„Među živim stvaraocima kosmičke strave i kosmičkog straha uzdignutih do najčistijih umetničkih visina malo je onih – ako ih uopšte i ima – koji bi mogli da se uporede sa mnogostrano obdarenim Arturom Makenom, tvorcem dvanaestak dugačkih i kratkih pripovesti u kojima elementi potajnih užasa i nepojamne strave dosežu do najdublje suštine i istinske realističnosti.“

(Hauard F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti“ u: Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Bigz, Beograd, 1990, str. 192)

            U svom pregledu vrhunskih dometa horor književnosti, S. T. Džoši kaže:

„U karijeri koja pokriva više od šest decenija, Artur Maken je proizveo neka od najevokativnijih dela jezovite proze u svekolikoj istoriji književnosti. Napisani u besprekorno melodičnoj prozi, obogaćeni snažnom mističkom vizijom i prožeti čudesima i stravom koje je njihov autor osećao svakim atomom svog tela, njegovi romani i priče preživeće i opstati čak i onda kada dela daleko većih tehničkih postignuća budu skrajnuta.“

S. T. Joshi, Unutterable Horror, Hippocampus Press, 2014,  p. 373

„On ima samo jednu temu, Mističku Viziju, i samo jedan zaplet, Cepanje Vela.“

Džozef Vud Krač 

(Joseph Wood Krutch), "Tales of a Mystic," Nation, 13 September 1922, p. 259

„The Great God Pan (1894) is a story which takes seriously the opposite of Darwinian evolution, the hypothesis that a primitive capacity for evil and horror survives in us all and can, under the right circumstances, drive us to commit the most dreadful of deeds.“

(David Punter and Glennis Byron, Gothic, Blackwell, 2004)

            Iz odličnog eseja, koji toplo preporučujem kao dobar popularno pisan ali znalački uvod u Makena, izdavajam ovo:

„And yet: Machen’s writing has qualities that defy conventional standards. All the basic faults of construction and style should preclude the expression of higher things, yet they do not. The intangible atmosphere of mystery persists in spite of, perhaps even because of, the grossly malfunctioning mechanics. His vision of horror has a beauty that derives from its origins in the Welsh landscape. 

He explicitly wrote The Great God Pan as ‘an endeavour to pass on the vague, indefinable sense of awe and mystery and terror’ he had received from his native countryside. As a consequence his evil is both repellent and seductive and there is a sense that the victims in his stories in some way desire their dreadful fate. Like the rites of ancient Rome described within his pages, lust, ecstasy and terrible revelation dance hand in hand to weave his literary cloth. Under the beautiful hills of his homeland lies the dreadful, only semi-human race of little people, glibly called faeries, but actually a vile and malevolent early offshoot of humanity.

            (...)

It gives his horror the status of a religious experience, cosmic theogony rather than localised folk tale. It is something that HP Lovecraft would take much further.“

            Arthur Machen and The Fall

Makenovo pismo Polu Žanu Tuleu (Paul-Jean Toulet), francuskom piscu i prevodiocu Pana iz 1899 (Pan je izašao u Francuskoj 1901. u jednom časopisu, ali bez odjeka):

„Dok sam pisao 'Pana' i 'Beli prah' nisam verovao da su se tako čudne stvari ikada dešavale ili da bi se ikada mogle desiti u stvarnosti. Od tada sam imao izvesna iskustva u vlastitom životu koja su potpuno izmenila moje gledanje na te stvari... Potpuno sam uveren da na ovoj planeti ništa nije nemoguće. Nepotrebno je, nadam se, reći da ni jedno od tih iskustava nije imalo nikakve veze sa takvim prevarantstvom kao što su spiritizam i teozofija. no, ja verujem da živimo u svetu najvećih misterija, punom neočekivanih i potpuno zapanjajućih stvari.“

Nav. prema: Luis Pauels i Žak Beržije, Jutro čarobnjaka, Bigz, Beograd, 1998, str. 190.

            Jedan od intrigantnijih aspekata vezanih za Makena jeste i njegovo članstvo u čuvenoj okultnoj organizaciji Zlatna zora. Pojedinci su skloni da brzopleto zaključe kako je Maken svoj okultizam prepisao iz Zore, dok je stvarnost zapravo sasvim drugačija, jer on u Zori skoro ništa korisno i pametno nije ni čuo ni video. Evo šta je Maken pisao o svom članstvu u ZZ:

"I must confess that it did me a great deal of good - for the time. To stand waiting at a closed door in breathless expectation, to see it open suddenly and disclose two figures clothed in a habit that I never thought to see worn by the living, to catch for a moment the vision of a cloud of incense smoke and certain dim lights glimmering in it before the bandage was put over the eyes and the arm felt a firm grasp upon it that led the hesitating footsteps into the unknown darkness; all this was strange and admirable indeed; and strange it was to think that within a foot or two of those closely curtained windows the common life of London moved on the common pavement…"

"But as for anything vital in the secret order, for anything that mattered two straws to any reasonable being, there was nothing of it, and less than nothing. Among the members there were, indeed, persons of very high attainments, who, in my opinion, ought to have known better after a year’s membership or less; but the society as a society was pure foolishness concerned with impotent and imbecile Abracadabras. It knew nothing whatever about anything and concealed the fact under an impressive ritual and a sonorous phraseology. It has no wisdom, even of the inferior or lower kind, in its leadership; it exercised no real scrutiny into the characters of those whom it admitted".

Arthur Machen, Things Near and Far (Caerleon Edition of the Works of Arthur Machen Volume 9) London: Martin Secker, 1923, pp. 149-150

"I must say that I did not seek the Order merely in quest of odd entertainment. As I have stated in the chapter before this, I had experienced strange things - they still appear to me strange - of body, mind and spirit, and I supposed that the Order, dimly heard of, might give me some light and guidance and leading on these matters. But, as I have noted, I was mistaken; the Twilight Star shed no ray of any kind on my path."

Machen, pp 152-53

* * *

VELIKI BOG PAN – više detalja + najava i pretplata: iduće nedelje!