HLADAN KAO LED

 

Nedavno je iz štampe izašao prvi tom jednog stripa koji vredi pažnje. Izdao ga je Darkwood, što je već po sebi garant kvaliteta, a pošto se radi o retkom primerku horor stripa koji izlazi kod nas a da nije deo nekog tematskog (npr. Lavkraft) ili autorskog univerzuma (Alan Mur, Ričard Korben i sl.), niti je vezan za neku TV seriju ili film, ili za klasike žanra (Drakula, Frankenštajn…) zaslužuje da se na njega skrene pažnja.

O čemu se tu radi? Evo zvanične najave.

Bivši pacijent ludnice uništene u požaru, Deklan Tomas, primetio je da mu konstantno opada temperatura tela poslednjih pedeset godina. Nikad se ne razboleva, nikad ne oseća bol i naizgled ne stari. Takođe, ima posebnu sposobnost da „zakorači” u ludilo druge osobe – i ponekad ga izleči.

Nada se da će jednog dana uspeti da izleči i svoje, ali vreme ističe, dok ga demonski entitet progoni ulicama Bostona iz najgorih noćnih mora – i kada Deklanu temperatura dosegne nulu... svemu je kraj.

Da ja to još malo konkretnije rečem, naš junak pada u neku vrstu kome nakon što se u zapaljenoj ludnici otvori neka vrsta portala i kroz njega uniđe čovekoliki-Džokeroliki stvor kojeg muči nekakva „glad“ – za čime tačno, neću da spojlujem (hint: nije za deset upola s lukom)!

Komiranog ludaka uzme pod svoje mlada i zgodna (aren’t they all?!) psihološkinja, da se stara o njemu kod svoje kuće, ali ubrzo se ovaj probudi istovremeno sa buđenjem aktivnosti pomenutog Džokerolikog stvora…

Sledi obilje preokreta i slikovitih vizija i putovanja u paralelni svet – t.j. pakleno naličje našega (slično onome što vidimo u filmskoj verziji Konstantina) – uz mase nadahnutih kreatura i ponešto splattera.

Pošto je ova sveska tek jedna trećina celokupne priče, teško je suditi o ukupnoj vrednosti i o tome kuda to sve ide, i zašto, ali za sad mogu reći da sam dovoljno zaintrigiran da to ispratim dalje.

Glavni aduti ovog stripa su sledeći. Prvo, originalna, moderna i nepredvidiva priča, ispričana zadovoljavajućim, nesmaračkim, dapače dinamičnim tempom.

Zatim, nema previše brbljanja: ako nešto mrzim to su stripovi koje kad otvorim sve što vidim su ogromni baloni sa beskrajnim blebetanjem, brbljanjem i torokanjem.

To dovodi do trećeg kvaliteta: ovde su slike primarne, i ima ih maštovitih, nadahnutih i horor-lepih (dakle, grozomornih, kako u hororu i treba), i tu ih je sasvim dovoljno da se ima na čemu zastati i oko napasati. Tim pre što i one, često, sadrže građevine, ambijente, kreature i telesni horor odmaknute od uobičajenih, stoput viđenih prizora.

Blagu rezervu, istina, imam prema crtežu, koji je za moj ukus ponekad previše normalan, maltene školski, ali takav je samo u scenama normalnih situacija (dijalozi itsl). Ali, valja napomenuti, takve scene se, na svu sreću, svako malo prekidaju nadrealnim, košmarnim i gadnim dešavanjima gde crtač očito sebe nalazi mnogo više i unosi se jače, pa time (bar u mojim horor očima) više nego popravlja prosek.

Vidim na Darkvudovom forumu da se mase i rulje zgražavaju nad ovom koricom: pazi, molim te, horor strip, a ima nešto strašno-gadno-šokantno na korici! Dajte nam Barona Rakošija u belalugošijevskom plaštu kako kidiše na Zagora da si smirimo živce!

U svakom slučaju, ko voli horor, takve stvari ne da mu neće smetati nego će navaliti još brže da ovo sebi nabavi. I, da naglasim, ako vas horor, strip i/ili horor stripovi zanimaju, onda HLADAN KAO LED nudi sasvim dovoljno horor užitaka da se preporuči vašoj pažnji.

Osnovni podaci:

Br. strana: 140 / Kolor

Uvez: Meki

Format: 170 x 260 mm

Promotivna cena (do 31.11.2020) 1.100,00

Puna cena 1.390,00

OVDE: http://darkwood.co.rs/izdanja/edicije/graficki-romani/hladan-kao-led-prvi-tom/ 

Ukupno ima tri trejda, za sva tri trejda je napravljena finansijska konstrukcija i sigurno će izaći. Ritam izlaženja će biti na oko 3 meseca.

Ako vam moje reči i gornje slike nisu bili dovoljni, imate i ovaj zavir gde možete baciti pogled na čak 28 strana početka ove sveske – OVDE.

Važna napomena: ovaj zavir baš i nije mnogo napaljujuć jer prikazuje tek zagrevanje, vizuelno najmanje zanimljivo, za mnogo zabavnije stvari koje dolaze kasnije, i narativno i slikovito.

Relativno nove HOROR TV serije

            Osvrnuću se, ukratko, na neke nove i relativno nove serije koje sam gledao ove i prošle godine, a o kojima se do sada na blogu nisam izjašnjavao. Skoro sve su vredne pažnje, ili barem osvrta, pa čak i one koje mi se, na kraju, nisu dopale.

            Toga se baš nagomilalo pa moram da podelim u dva dela. Idem od starijih ka najnovijima. U ovom nastavku, osvrt na pomena vredne serije koje sam gledao u prethodnih par godina (2017-19).

 

 

ASH VS EVIL DEAD

žanr: horor komedija/akcija

***

3+

Mnogo je vremena prošlo od skončanja ove serije i dosad su je valjda svi oni koji su hteli već pogledali: pošto ne stigoh da se oglasim kad je bila aktuelna, samo ukratko ću sada reći sledeće. Kad već nismo mogli da dobijemo film, ovo je the next best thing.

Jeste to kompromitovano slabim sporednim likovima, pretežno iritirajućim (ponajviše mexikanski sajdkik, ali ni ostatak ekipe nije ništa posebno!), i klinački glupim fazonima („Ashy-Slashy!“) i ponekad bolno vidljivim niskim budžetom, ali je zato to nadoknađeno time što se Brus Kembel nije štedeo – dao je sve od svog talenta i harizme, a scenario ga je bacao u situacije i okolnosti koje su mu naprezale komičarske i druge mišiće do pucanja.

Pored toga, nije se štedelo ni sa splatterom, ima tu obilje divnih krvopljusnih prizora – dobro, mnogi su nacrtani u kompjuteru, al šta da se radi, takva su vremena. Dovoljno toga je ipak stvarno, materijalno i sočno u vidu opipljive krvi i efekata maske da je ovo zaista ljubavno pismo fanovima (filmskog) serijala.

Vrhunac gnusobe – nešto najodvratnije što ćete videti ne samo na TV nego i šire, a da nije iz žanra Psiho-Vučić-Brnabič-Slina-Vulin – jeste 2. ep. 2. sezone u mrtvačnici, gde se Eš bori sa oživelim crevima jednog već obdukovanog leša…

…kad ga ta creva zgrabe oko guše i uvuku, kroz čmar leša (uz mnogo prdenja i tečne kake) u njegovu otvorenu trbušnu duplju, pa onda ovaj ima da se lomata po krvlju oblivenoj prostoriji sa čmarom oko guše i facom u crevima dok mu okolo landara mrtvi kurac (sa alkom na vrhu!)…

„Zaplet“ je napadno nebitan, od 'inventing as we go along' tipa, ali koga je briga: na mikro planu ovo je vrlo zabavna razbibriga od sorte kakvu naše Ministarstvo Kulture nikad ne bi podržalo. Osim ako u glavnoj ulozi ne bi bio Aca Lukas…

3 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

HAPPY

žanr: antiherojski splatter

***

3+

Po stripu i scenariju Granta Morisona, ova cinična sapunica o sjebanom liku koji bi da spasi malu ćeru od zlih dedamrazoido-pedofila (iz druge dimenzije? iz svemira?) uz pomoć njenog imaginarnog frenda (!) uoči Božića može biti u početku antipatična i ne sasvim prijemčiva. 

Meni je to tek u 2. sezoni našlo svoj ton i leglo mi baš kako treba, što ne znači da 1. sezona ne valja, dapače, samo mi je glavni lik isprva bio više iritantan nego simpatičan pa mi je involviranost bila relativno niska.

A u 2. sezoni ima više fantastike i horora i ludila, zaplet postaje zabavniji. Horora kao takvog (u smislu: strava, jeza, košmar) nema mnogo, više je to neki bizarni akcioni/triler saspens + iracionalno + neukus + splatter + creepy monstrumi i creepy psiho ljudi – neke kao SF-horor vizije…

Dve sezone, 17 epizoda od po oko 45 min.

 

 

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

žanr: horor komedija/parodija

***

3+

I ovde mi je trebalo neko vreme da se naviknem na likove, koji mi nisu bili smesta dopadljivi (a nisu isti kao u filmu, sasvim su novi), ali dao sam im šansu, i nisam se pokajao. Prilično je to zabavna i pametna dekonstrukcija horor klišea, urađena s ljubavlju, nezlobno, a mada je svaka epizoda za sebe, vremenom to ipak počinje da kapitalizuje na akumuliranoj involviranost s likovima, i postaje još bolje u 2. sezoni.

Znači, grupica vampira živi zajedno u jednoj kući na periferiji – nisu svi krvopije, jedan od zabavnijih među njima je emocionalni vampir, onaj koji sisa emocije, ukratko: „trol“ (onaj što troluje ljude pa se hrani njihovim nerviranjem) – i susreću se s drugim vampirima, stvorovima i iskušenjima u svom neživotu.

2 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

WELLINGTON PARANORMAL

žanr: horor komedija/parodija

***

3-

I ovo je kao neko dete iz drugog braka serije WHAT WE DO IN THE SHADOWS, samo što je ona prebačena u Ameriku (a snimana u Kanadi), dok je ovo, kako naslov veli, Velington, NZ, što znači da su titlovi, makar kakvi, pa i engleski, obavezni, inače pola nećete pohvatati te novozelanđane šta mrmljaju. Likovi su manje zanimljivi –muškoženski par skeptičnih pajkana koji slučajno nabasavaju na natprirodna bića i događaje – ali situacije nisu neduhovite, i vredi to pogledati ako ste u moodu za neobavezno horor zezanje.

6 x 20-ak min.

 

 

LOVE DEATH AND ROBOTS

žanr: SF, ponekad SF-horor

***

3+

Serijal kratkih animiranih filmića: neki su 5, neki 10, neki 15-ak minuta, svaki priča za sebe, ali objedinjuje ih pokušaj da se pruži neki kao pametan, groundbreaking SF… Pa, priče su i ovakve i onakve, ima svega, ali zapleti i ideje su uglavnom sekundarni i slabunjavi.

Ono što najviše vredi jeste izuzetna vizuelnost. Radi se o animiranoj seriji sa raznim pristupima: od hiperrealističnog cgi-ja do karikaturalnog crtanog filma.

Budžet je manje bitan, a važnija je mašta grafičkih dizajnera, a ona je bila dovoljno razuzdana (naročito u dizajnu izobilja čudovišta) da sam u svemu ovome uživao mnogo više nego što sam očekivao.

Ovo mu dođe nešto kao Heavy Metal za 21. vek, samo bez tog epskog i ambicioznog zamaha i bez tako dobre muzike, ali zato sa mnogo više horora i mraka i adult sadržaja. Prikladniji naziv bio bi LOVE DEATH AND MONSTERS.

18 x 15-ak min. u proseku

 

 

SERVANT

žanr: horor /triler

****

4

O ovoj iznenađujuće mračnozabavnoj predivnosti već sam nadugačko pisao, a ovde ću vas samo podsetiti na nju, ako vam je promakao moj rivju i moja preporuka OVDE.

9 x 30-ak min.

 (Čeka se 2. sezona...)

 

SANTA CLARITA DIET

žanr: horor sitkom

**(*)

3-

Ova serija sadrži mnogo toga što me inače nervira: napadno kreveljenje svih involviranih ali ponajviše Timotija Olifanta, laktovi u rebra na svaku „foru“, vozdizanje familije kao svetinje (das familie uber alles!), najmanje jedan iritantan lik koji baš bode oči i škripi po nervima (onaj rumeni pegavi teen komšija)…

ALI, pored toga i uprkos tome, ima i Dru Barimor u naponu komičarskog talenta i šarma, ima njenu ljupku šarmantnu ćerčicu, ima zabavnu premisu, obilje neočekivanog nekro-splatter neukusa koji jače i podmuklije udara ovde, u prividnom feelgood ambijentu sitkoma nego u mračnom ASH/EVIL DEAD okruženju 

– a povrh svega, za ovdašnju publiku ima i dodatni začin u vidu uplitanja neke kvazi-SRPSKE mitologije o vampirima i nemrtvima, pa čak i likove koji su, kao, Srbi (mada ih igraju Hrvati i još tako neki drugorazredni, odrođeni Srbi).

To sve počinje kad Dru postane nešto između vampira i zombija – mrtva je i krvožedna, ali inače sasvim svesna i lucidna kao ranije, dakle izgleda isto, prividno normalna, samo što povremeno mora da jede ljudsko (i samo ljudsko!) meso i pije krv, i prvi fazoni tiču se pokušaja da se takvo njeno stanje prikrije, da ne otkriju komšije i ostali, ali vremenom se to razvija upravo zahvaljujući tim Srbima koji postaju sve prominentniji.

Šteta što se niko nije potrudio da išta o nama i našim verovanjima prouči, makar pola sata da su čitali na Vikipediji nešto, nego je to sve „srpsko“ koliko i mitologija Ljudi-mačaka iz klasičnog filma iz 1942. 

Ipak, nekako je simpatično gledati to kako smo postali opšte mesto svetskog vampirizma čak i onda kad scenariste mrzi da zapravo upotrebe išta od naše bogate vampirologije, nego radije izmišljaju i projektuju neke svoje nebuloze…

Npr. lik po imenu Janko svoje ime tu više puta izgovara kao Dženko, a o sprdnji sa srpskim 16-vekovnim jezikom iz knjige starostavne (ja bih je nazvao SRBONOMIKON) neću jer to se ionako vidi samo u trepni-i-propusti frejmovima…

3x10 po pola sata.

Upozorenje: serija je otkazana posle 3. sezone, pa ne očekujte razrešenje priče.

 

-NASTAVIĆE SE… serijama iz 2020. godine.

Yûko Takeuchi R.I.P.

 

Znam da ovaj post neće privući mnogo čitalaca, i još bolje znam da bih više klikova namakao s naslovom tipa PROSLAVILA SE ULOGOM U ČUVENOM HOROR FILMU – A ONDA SE UBILA (FOTO). Ali, ja ne jurim klikove, ne prodajem reklame, ne prodajem ništa. Ko došo, dobrodošo. Koga ovo ne zanima, niko ga ne bije (niti silom tera, ili vara navlakušama od naslova) da čita.

Elem, ispod je jedan kraći osvrt na prerano (samoubistvom) prekinutu karijeru jedne japanske glumice čijih ste nekoliko filmova svakako gledali.

Autor teksta je „Matoji“, povremeni saradnik ovog bloga, kojem zahvaljujem na ovom prilogu ovdašnjoj raznovrsnosti. 

 

Yûko Takeuchi R.I.P.

 

U ovo jesenje vreme dešava se da se sa dugom noći poklope sumorno kišno nebo, loša epidemiološka situacija, izolacija, usamljenost i shodno tome specifično melanholično raspoloženje. Izlaz može biti gledanje eskapističkih filmova, ali i za to su potrebni određeni preduslovi. Da bih se usudio da startujem japansku romantičnu dramu – fantaziju iz 2004. godine pod nazivom Be with You, bilo je potrebno da prvo ugušim cinika u sebi, a oslobodim romantika i tek onda bi mogla da mi porastu očekivanja od ovog bega iz stvarnosti. Uspeo sam u svojoj nameri, jer mi je bezbolno proletelo dva sata tokom kojih sam i uživao topeći se u sentimentalnosti. Razmišljajući o ovom nenadanom udaru na moj integritet ličnosti ili na sujetu, dok sam pokušavao da isplivam iz mora jeftinih emocija (možda tako nazvanih iz čiste arogancije), zaključio sam da je uzrok moje raspilavljenosti gluma i pre svega prirodno zračenje lepotom, spoljašnjom i unutrašnjom, Yûko Takeuchi, ili lika Mio u koji je ona ušla u ovom filmu.

Posle filma potražio sam njenu filmografiju da proverim gde sam je već gledao, a gde bih mogao ponovo da je gledam. Našao sam je. Počinje ovako: Yûko Takeuchi (Born: April 1, 1980 in Saitama, Japan; Died: September 27, 2020 (age 40) in Tokyo, Japan). Umrla?! Guglam dalje i saznajem da je nađena u svom domu u Tokiju bez znakova života i da uzrok smrti nije potvrđen. Ostavila je za sobom osmomesečno dete. Tek sad ne mogu da verujem! U filmu Be with You radi se o majci koja umire otprilike godinu dana nakon porođaja iz nejasnih razloga. Prethodno ostavlja poruku detetu i mužu da očekuju njen povratak za vreme kišne sezone. To se i dešava. Mia se pojavljuje živa i zdrava, bez sećanja, ali fizički opipljiva, od krvi i mesa. Kako je i najavila, nastavlja život sa porodicom i nakon završetka kišne sezone vraća se na onaj svet. Tako njeno ustajanje iz mrtvih evocira mit o Persefoninom povratku sa onog sveta u vreme bujanja vegetacije kao simbolu cikličnog obnavljanja života. 

Ne želim da kažem da mi je gospodin slučaj ili neka viša sila dala mig da poverujem u reinkarnaciju Yûko Takeuchi, niti da sugerišem da je ona poverovala u priču iz filma Be with You, takođe ne želim da kažem ni da smo Yûko-in duh i ja u nekakvoj tananoj paranormalnoj vezi, čak ne verujem ni u efekat leptira, tj. u povezanost svih na planeti i svega u univerzumu, ali je sve ovo ispalo takva neverovatna koincidencija da su se za trenutak pokolebala moja zdravorazumska načela. Dovoljno da ovu šokantnu koincidencija shvatim kao znak da treba nešto da napišem o ovoj popularnoj japanskoj glumici i to javno obznanim. 

Ali šta bih mogao dalje da pišem, znalački i argumentovano, kada sam odgledao svega nekoliko njenih filmova. Pošto mi ne pada na pamet da otkrivam uzroke njene smrti posežući za stanjem glumačke profesije u Japanu ili uopšte glumačke profesije u doba korone ili, ne daj bože, čeprkajući po njenom privatnom životu, preostaju mi ipak samo filmovi. U prilog tome da nastavim pisanje ide činjenica da su tih nekoliko filmova uglavnom horori, što je i sfera interesovanja čitalaca ovog bloga, a ujedno i internacionalno priznati uradci u kojima je Yûko ostvarila zapažene uloge.

Prvo pojavljivanje na filmu donosi joj planetarnu gledanost, s obzirom da se radilo o modernom horor klasiku iz 1998. godine, Nakatinom Ringuu. Yûko kao tinejdžerka Tomoko i njena drugarica u prologu filma prvi put u horor žanr uvode motiv uklete videokasete navodeći uslove i mehanizam delovanja kletve. Ispostavlja se da je sama Tomoko odgledala video zapis i da joj je istekao period od nedelju dana nakon kojeg joj sledi stravična smrt. To ju je i snašlo, a prikazano je u efektnom krupnom kadru njenog lica sa užasnutim ukočenim pogledom. Ovaj sev beonjača u zamrznutom blic-kadru postaje jedan od trejdmarka J-horora, uostalom kao i motiv ukletog video zapisa, a Yûkoinih nekoliko minuta u debiju na filmu utire joj put ka glumačkoj slavi. 

Slede angažovanja najčešće na televiziji u komercijalnim romantičnim komedijama i dramama, gde se, čini se, maksimalno eksploatiše njen fizički izgled u inače šablonskim ulogama. Njen glumački talenat nema priliku da se razvije, ali koga briga, jer u današnjem društvu fetišizirane mladosti i lepote i novca, koji one donose, nemaju prioritet duhovni kvaliteti, veštine, karakterna gluma, senzibilitet, harizma... Nakon romantične drame Be with You o kojoj sam dovoljno toga rekao i nakon mnogo manje-više jalovih godina (jalovih, opet mi se čini, u smislu kvaliteta projekata u kojima je učestvovala) tokom kojih joj popularnost raste, zaustavljam se na mojoj narednoj stanici, a to je Creepy Kiyoshi Kurosawe iz 2016. godine. Stari vuk Kurosawa umeo je da iskoristi potencijal Yûko Takeuchi i da joj omogući da uverljivo odigra glavnu žensku ulogu Yasuke, novodoseljene komšinice masovnog ubice, koja postepeno postaje svesna da je deo opasne igre koju plete Nishino kao progonitelj oko nje kao žrtve. Iako su kao i uvek Kurosawini karakteri utopljeni u sveobujmljujuću atmosferu i na taj način suspregnuti u svom izražaju, Yûko ovde sa suptilnim preobražajem od srdačne, velikodušne osobe prema Nishinu ka karakteru obeleženom gubitkom samopouzdanja, nepoverenjem i strahom, ostvaruje zapaženu ulogu. 

Nešto pre Kurosawinog filma Yûko je bila u glavnoj ulozi u svom povratku J-hororu u The Inerasable. Njen lik Ai kao pisac misterioznih romana, prima pismo od jedne svoje obožavateljke u kojem je ona obaveštava o čudnim zvukovima u njenom apartmanu. Ai se zainteresuje i zajedno sa stanarkom krene da istražuje sudbine prethodnih stanara, što je dovodi do saznanja o smrtnim slučajevima uzrokovanih starom kletvom. Kao što je motiv kletve izlizan višegodišnjom upotrebom u okviru ovog podžanra, tako je i gluma prilično rutinska, da ne kažem na autopilotu. Sa rediteljem Yoshihiro Nakamurom Yûko je u drugom delu svoje karijere najčešće sarađivala, ali svi ovi filmovi su prošli uglavnom nezapaženo. Možda bi sa moje tačke gledišta vredilo proveriti njen lik detektivke u filmovima Yûichi Satôa kao i, što da ne, još neku od njenih romansi. 

Šarajući po filmografiji Yûko Takeuchi teško se odbraniti od pomisli da nije do kraja iskorišćena jedna obećavajuća karijera. Njene uloge u filmovima Creepy i Be with You, kao i epizoda u Ringuu bile su samo nagoveštaj onoga što bi možda usledilo u njenim zrelim godinama ili je moglo da prethodi uz mudriju selekciju i odabir ponuđenih uloga. Ali sad je kasno, tj. sada jeste kasno, ali možda za vreme neke naredne kišne sezone, nekog narednog pravednijeg svetskog poretka ponovo sevne osmeh Yûko Takeuchi, ovaj put likujući zbog ostvarene egzistencijalne i umetničke slobode.