NOVI HORORI 2023

 

Dugo se nisam osvrtao na noviju hororfilmsku produkciju. Poslednji put, na gomili, ukratko, bilo je to baš za Novu godinu, OVDE.

            U međuvremenu, za ovih pet meseci, zasebne rivjue zaslužila su samo tri filma, i to: odlični MEGALOMANIAC (2022), njanjavo-gledljivi EVIL DEAD RISE (2023) i pretežno dosadni a mestimično jezivi SKINAMARINK (2022).

            Razlog za to je samo delom u tome što sam prezauzet radom na Orfelinkama i još ponečemu (uskoro obznanjujem horor planove!); a delom je, prosto, u tome što nema filmova vrednih da se njima naširoko bavim. Zato, evo, ukratko, šta sam od NG do danas pogledao a da mi nije sasvim izvetrilo iz pamćenja.

 

 

INFINITY POOL

**(*)

3-

Sve ono što sam pisao za prethodna dva filma KroniJr-a, važi i za ovaj: ideja-dosetka, na ivici horora ali ne baš, znatno je zanimljivija i potentnija kad o njoj čitaš i misliš nego rezultat koji na kraju, na ekranu vidiš, ali ipak, čak i poludupasta exploatacija te SF premise nudi dovoljno novog i neviđenog ili bar erzac-drugačijeg da vredi pažnje. I kao i ranije, tako i ovde, nepreskočiv mi je problem što se novum koristi radi debilno-neubedljivo uske specijalizacije iako bi, realno, da postoji, sigurno bio korišćen na sto drugih, pametnijih načina. Možeš da kloniraš ljude da budu identični originalima, ali to koristiš samo i jedino u slučaju da neki obesni turista u tvojoj tiraniji-turističkom raju ubije domoroca. I to NE da bi iz mrtvih vratio domoroca, nego da bi klonirao zlikovca, i klona mu na oči rodbine žrtve (ili baš i njihovim rukama) pogubio. Prc! Odnosno, meh. No, obilje nasilja, krvi i nešto čizi lsd sexa, plus hrvatske primorske lokacije (i EUstaške asocijacije), dodaju začina na ovo problematično, nedokuvano „novo“ meso. I naravno, čak i ovakvo, medium-rare, ukusnije je od žilavog, suvog, tatkovog.

 

 

MATRIARCH

**

2

Osvežavajuće antipatičan gl. ženski lik bakće se sa svojom čudnom kevom u rodnoj kući (davno neposećenoj), i to neko vreme deluje ok jer nije smesta očigledno šat se zbiva i u kom pravcu tačno ide, dok se ne desi apsurdno besmislen i loše realizovan klimaks koji je hrabar na nivou zamisli, ali nije imao muda (talenta? budžeta?) da kako valja i prikaže to što je naumio, pa zato to ostaje mlako i na kraju razočaravajuće. Mada ne sasvim nevredno gledanja, ako ste baš mega-strpljivi i mega-tolerantni, a željni nečega drugačijeg.

 

 

A WOUNDED FAWN

**

2

Neshvatljivo prehvaljen filmčić koji krene od relativno zanimljive arđentovske premise (Furije umesto Tri majke), ali se svede na vremenom sve nezanimljiviju igru „mačke i miša“ između slabo kastovanog ubice i njegove meh žrtve u jednoj kolibi. Skučeno u svakom smislu, i ni izdaleka toliko vizuelno bogato da bi opravdalo sve te internet-hajpovske baljezgarije o giallo masterpisu.

 

OLD PEOPLE

**

2

Mnogo je potencijala bilo u ideji da naprasno starci postanu ubilački nastrojeni – kao matori pandan već viđenih THE CHILDREN – ali se od dramskih i konotativnih potencijala međuljudskih odnosa i rata generacija ne uradi ništa, i sve se svede na jednu neubedljiviju varijaciju na filmove o zombijima. Zamenite zombije matorcima, i sve ostalo je isto. Samo ne znam kome će biti strašni ti nemoćni kljakavi kilavi reumatični starci sa njihovim išijasima, pritiscima, šećerima, prostatama. Dramaturgija, likovi, situacije (opsada jedne kuće: zeeev), sve je to deža vi.

 

 

PROJECT WOLF HUNTING

**

2

Mnogo beslovesno prolivene krvi u nehumanom korejskom akciono-hororičnom splateru u kojem se desetine bezličnih a antipatičnih njuški (zatvorenici na jednom brodu koji ih prevozi) makljaju i kolju i razbijaju glave čime god u spektakularno koreografisanim scenama u kojima me ama baš ništa ni za koga nije bilo briga. Bezdušna (bez duha) psihopatska klanica u kojoj sva ta krv već negde na pola filma postane dosadna. A ovo traje li traje… Ako bi neko hteo promidžbu ideje o tome da nasilje na filmu obezljuđuje, dehumanizuje, otupljuje gledaoca i ubija mu empatiju prema fellow men (and women), teško da će naći bolju ilustraciju od ovog ogavnog „filma“.

 

 

THE LAKE

*(*)

2-

Solidni cgi efekti dinosaurolike kreature iz jezera bukvalno su sve što se može pohvaliti ovde: inače, scenario je đubre, likovi i situacije i dijalozi najotrcaniji mogući, ovo bukvalno kao da je neki A.I. i pisao i režirao. Mentalna uvreda za svakoga starijeg od 10 godina i/ili ko je pogledao više od dva monster-muvija u životu. Samo za decu i vikendaše.

 

 

THE ANDY BAKER TAPE

*(*)

2-

Ne znam čime je ovaj FFF zaslužio da se nađe na nekim prošlogodišnjim listama top-horora. Mada mi plot nije obećavao, rekoh ajd da mi slučajno ne promakne skriveni biser. Kad ono – PFFFT. Dva brata, jedan lud (?), jedan budala (!), i 70 minuta s njima u kolima, dok jedu fast food i neprestano kenjaju. A nije zabavno čak ni toliko koliko to možda moj opis nekome zvuči.

 

 

RENFIELD

*(*)

2-

Napadno neduhovito, a napreže se iz petnih žila nekim otrcotinama od dosetki. Zabavno jedino kad je Kejdž (kao Drakula) na ekranu, i skoro negledljivo šmiranje i recitovanje kad nije. „Zaplet“ je mašinski, bez duha, jeftino-kičasta stilizacija (kao MI NISMO ANĐELI 3), a ceo film gledljiv jedino u kontekstu nekog dugog putovanja busom ili avionom, kad vam je pažnja podeljena i kad nije greota i zaspati. Jer, ako se to desi, ništa nećete propustiti.

 

 

THE TANK

**

2-

Uvredljivo kliše mehanički pisano, ne mogu više ove A.I. scenarije, dajte ČOVEKA negde, dajte nešto s DUŠOM, jebo vas kompjuter i ko ga izmisli! Sve je ovde toliko GENERIC da to vrišti iz svakog bezličnog kadra. Kažu da ima neka kreatura na kraju, ali prvih pola sata je nešto toliko generički osmišljeno, uslikano i izgovoreno, da se to retko ovoliko ogoljeno viđa. Mašina pisala, mašina režirala, mašine dijaloge odrecitovale, fletlajn na sve strane, otaljavanje za popunjavanje „programa“ striming platformi…

 

 

SCREAM 6

**(*)

2+/3-

Odavno nemam živce za Skubi-Du-Budalaštine ovog serijala; da ima boga koji nije Mamon, ovaj bi se serijal završio sa 2. ili max 3. delom. Ali, zbog Mamona sad moramo svakih godinu-dve gledati nove majmune u novim ceđenjima odavno isceđene drenovine, u zapletima toliko usiljenim da to nema trunku smisla a kamoli macolom nabijenih „autorefleksivnih“ „metatekstualnih“ „konotacija“. Ima nešto malo saspensa ovde-onde, u prvoj polovini, ali rasplet (sa „hramom“ svim dosadašnjim ubicama) je napadno glup i nezanimljiv, a moje strpljenje i svi krediti na izmaku. Bio sam rešen da ovaj nastavak sasvim preskočim, pa me ubediše dušmani da nije tolko loš. Za sledeći (a biće ga!) nadam se da ću biti odlučniji u nameri da preskočim.

  

ENYS MEN

**

2

Ovo je isto kao onaj OVČAR (SHEPHERD) iz prošle godine: spori dosadni arty one-person show o izolaciji na pustom ostrvu i popuštanju uma nepouzdanog „pripovedača“, odnosno protagoniste (tamo beše mladić, ovde tetka u nizu rutinskih, repetitivnih zadataka). Zeeeev. Ovde je glavni štih u vidu odlične 16mm 4:3 fotografije i u tom moodu slikovitog creepy ostrva, ali… predvidivo je to, tanko, i svodi se na idenje „na vr’ brdo za kašiku pilav“.

 

THE TUTOR

*(*)

2-

Ovo je po zapletu delovalo kao da bi moglo donekle, izdaleka nalikovati mom ZAVODNIKU, ali ne – ova međuigra između zločestog učenika i njegovog unajmljenog kućnog uče je uvredljivo neubedljiva, nezanimljiva, lišena bilo čega originalnog, smelog, promišljenog, goli gimik koji je uz to glup. I to najgora vrsta: ona koaj na početku pomalo i obećava, i kažeš ok, ajde da vidimo, a onda kako odmiče, kuva te ko žabu, i kad shvatiš kolko govno gledaš, shvatiš da si već nadomak kraja.

 

COCAINE BEAR

*(*)

1+/2-

Kokainski međed je samo još jedno besmisleno hajpovano govno: neduhovito napisano, loše glumljeno i ravno, bez varnice i impakta režirano. Recimo da je scena sa hitnom pomoći ok. Sve ostalo mnogo ispod. Da li međed sere u šumi? Itekakao! Od polusveta, o polusvetu, za polusvet!

P.S. Bukvalno je Girdlerov GRIZLI bolji od ovoga. A ja mrzim taj film.

  

MEGAN

**(*)

3-

Očekivao sam nešto vrcavije, pametnije, zabavnije – ovo je tek OK. Dizajn i gluma Megan je super, ali likovi i situacije su morali biti duh-ovitiji. Suviše je konvencionalnosti oko suštinski subverzivnog i potentnog koncepta, kojim nas ovde samo golicaju ali ne deliveruju punim šakama, nego na kašičicu. Ipak, pogledaću nastavak u nadi da će biti izdašniji u repeteu.

 

 

P.S.  I ne pitajte me dal sam gledo ovu ili onu SERIJU: bukvalno i za filmove imam sve manje vremena, cepkam jedan na po tri noći-jutra, a kamoli da gledam sate i sate i saaaaateee nekakvih pantljičara od po 13 epizoda svaka. Nije da mi se neke ne gledaju, nije da neću ili ne znam za njih, nego ne postizavam. Trpam na hard pa ću gledati kad stignem, kad odem u penziju il tako nešto. First things first!

Šta čitaju oni koji pišu: Dejan Ognjanović

 

            Ako do sada još niste otkrili književni web magazin GLIF, savetujem vam da ga prelistate: ima zanimljivih stvari. Nema mnogo žanra, još manje horora, ali ako vas zanimaju domaća i strana nežanrovska književnost, ima vrednih eseja, prikaza i intervjua.

            Intervjua? Kakva slučajnost (or is it?) – u njihovoj rubrici „Šta čitaju oni koji pišu“ našao sam se, ove zime, i ja. Ako vam je promaklo kada je to izašlo, 22. februara 2023. na GLIFU, i to baš OVDE, onda evo vam sada premijerno, odmah ispod.

 

 

 

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

= Dečaci Pavlove ulice. Prva knjiga koju pamtim da mi se baš baš dopala, otprilike u 2. ili 3. razredu o.š, a da je nisam morao čitati (nije bila u lektiri: čitao sam je „za dušu“, na preporuku starije rođake.)

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

= Demijan, Hese. Čitan sa 18 godina, kad i treba. Ta mi je knjiga prva otkrila da to što piše u knjigama može i duboko da se tiče mene lično, mog života i nazora, da nije samo manje-više zabavna razbibriga kakve su mi bile knjige do tada čitane.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

= Lavkraftu. Neiscrpan je. Titan. Genije. Najbogatija horor mašta koja je ikad postojala.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

= Gospodar prstenova. Pokušao sam prvi put sa 18 godina, na srpskom, i mučio se sve do pred kraj prve knjige (od tri). U to vreme u jeku mi je bilo otkrivanje subverzivnih, radikalnih autora (De Sad, Selin, Kafka, Barouz), i ovo mi je delovalo kao isprazno, prevaziđeno, a-moderno idealizovanje tradicionalnih vrednosti s kojima nisam nikako korespondirao. Zatim sam, nekoliko godina kasnije, uzeo to isto, ali na engleskom: ovog puta hteo sam samo da obogatim svoje znanje engleskog, da uživam u stilu nevezano od sadržaja koji me i dalje nije zanimao – ali, ne vredi. I ovog puta sam se smorio negde oko kraja prve knjige, i shvatio da mi je gubljenje vremena dalje se boriti s tim tekstom.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

= Tihi Don. Mrzim tu knjigu, mrzim njen ogavni obim, mrzim moranje (lektira!), mrzim što sam divne letnje dane jednog raspusta traćio na tu knjigu (a ne neku vredniju), mrzim piščevo detaljno opisivanje kretanja vojnih formacija u neznam-kojim bitkama, mrzim sve u vezi s tom knjigom.


U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

= Ne znam. Ovo me je pitanje zateklo, jer o čitanju i knjigama ne razmišljam na taj način. Nikad nisam tražio eskapizam u literaturi – naprotiv, sad kad razmislim, sve moje najomiljenije knjige opisuju užasne, košmarne, paklene svetove u kakvima ni u ludilu ne bih voleo da živim – ne mislim samo na dela horor žanra, nego i uopšte (Proces, Zamak, Mučnina, Stranac, Putovanje nakraj noći, Sudar…).

 

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

= Zahvaljujući Kindlu, sada takvih situacija praktično više i nema.

 

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

= Pošto sam urednik nekoliko edicija u Orfelinu, tamo upravo, već sedam godina unazad, ostvarujem svoje želje u tom smislu: samo treba pogledati spisak u ediciji „Poetika strave“. Ali naročito mi je drago što sam, kao urednik a mestimično i prevodilac, ovde doveo Ejkmana, Ligotija, Blekvuda, Makena, Klajna, Topora, Rea.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

= Kafkin Zamak.

 

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

= Čiča Gorio, Balzak. Šta ja znam, oduvek mi je tzv. realizam bio odbojan, nezanimljiv.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

= Nikad nije prekasno, dok se čita strasno!


Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

= H.F. Lavkraft. Ted Klajn. Dž. G. Balard. Filip K. Dik. Tomas Ligoti.

 

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

= Običnom (tehničkom) olovkom, na marginama, uglavnom ostavljam neke moje lične znake (tačku, ili X, ili kružić, ili crticu), ređe podvlačim redove. Ako je veća deonica, npr. pasus ili cela strana, to obeležim tankom linijom na margini.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odluženje doživotne zatvorske kazne?

= Na ovo sam pitanje već odgovorio na mom blogu, ovde: http://cultofghoul.blogspot.com/2020/05/za-pusto-ostrvo-12-knjiga.html

Ako mora samo po jedna, na ostrvo bih poneo sabrane Lavkraftove priče, a u zatvor – Goli ručak.

 

Šta trenutno čitate?

= Više knjiga i radova o R. L. Stivensonu, u pripremi za pisanje pogovora izboru njegovih horor priča, koji radim za 29. knjigu „Poetike strave“. Od toga se odmaram nekolikim strip izdanjima koja sam dovukao sa Sajma knjiga.

Festival fantastike VRAČEVI I MAČEVI 2023

 

            Iskoračite, bar načas, iz užasa i terora tzv. stvarnosti Srbije, i kročite u svet fantazije. I nešto malo horora, ali umetničkog, a ne ovog ogavnog u kojem smo inače.

            Evo najave jednog lepog dešavanja u Nišu, u okviru kojeg ću održati jedno predavanje, a na „Bazaru fantastike“ moći ćete da kupite i neke moje knjige. Ispod najave daću nešto više detalja o mom učešću na festivalu.

 

Adrijan Čajkovski i Piter V. Bret na Festivalu fantastike u Nišu

 

Ovogodišnji niški Festival fantastike koji se pod nazivom „Vračevi i mačevi“ održava od 12. do 14. maja u Niškom kulturnom centru, ugostiće dvojicu svetski popularnih pisaca fantastike Adrijana Čajkovskog i Pitera V. Breta.

Organizatori, Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DracoNiš“  i Niški kulturni centar, pored gostiju iz inostranstva najavljuju film iznenađenja, izložbu, bazar fantastike, pab kviz i druge aktivnosti. Svečano otvaranje je 12. maja od 18 sati u NKC-u na Paliluli.

Uz poruku „Fantastika stanuje u Nišu“, iz Udruženja ljubitelja fantastike „Ordo DrakoNiš“ navode da će prilikom svečanog otvaranja biti održan i bazar, kao i dodela festivalske nagrade „Minas Edel“.

Program će voditi pisac Miloš Petković, a muzički gosti biće Stanislava Petrović i Lazar Petrović. Za 18:30 najavljeno je otvaranje izložbe „Fantastični Bob“ autora Dobrosava Boba Živkovića, koji će biti gost. Studentski kulturni centar izvešće od 19:30 tog dana predstavu „Tajna stare vodenice“.

Drugi festivalski dan u 12 sati otvara pab kviz fantastike, koji će voditi Snežana Ilić Gligorijević i Jelena Đorđević.

Dva sata kasnije svi zainteresovani moći će da čuju predavanje Milice Vlajčić pod nazivom „Proces pravljenja kosplej propova iz serijala Demonski ciklus Pitera V. Breta“. 

Od 15 sati Marko Vasić održaće predavanje o podzemnom svetu u Tolkinovom legendarijumu.

Predavanje „Portret pisca: Piter V. Bret“ zakazano je za 13. maj u 17 sati, a moderatori će biti Miloš Petković i Ivan Nightflier Jovanović. Petković će moderirati i narednim predavanjem, od 19 sati, o Dobrosavu Bobu Živkoviću.

Veče od 21 sat zatvara predavanje Dejana Ognjanovića pod nazivom „Deca doktora Džekila i Mister Hajda: Viktorijanski gotik“.

Kreativna radionica „Krila i rogovi“ Milice Vlajčić otvara poslednji festivalski dan u 14 sati. Sledi predavanje „Prikaz vanzemaljskog života u naučnoj fantastici“ od 15 sati, koje će održati Vladimir Gašić i kojim će moderirati Goran Tokić.

O piscu Adrijanu Čajkovskom biće reči na predavanju od 17 sati, čiji će moderatori ponovo biti Petković i Jovanović. Od 19 sati četvorica predavača (Piter V. Bret, Adrijan Čajkovski, Ivan Nightflier i Miloš Petković) govoriće o mačevima i vračevima.

Festival zatvara film iznenađenja 14. maja od 21 sat. I drugog i trećeg dana Festivala od 16 sati planira se potpisivanje knjiga na Laguninom štandu.

Izvor: Južne vesti / Tamara Radovanović

 

            O mom predavanju:

 

Deca Dr Džekila i g. Hajda: Viktorijanski gotik

-Dr Dejan Ognjanović

Predavanje o delima natprirodne strave, fantazije i proto-naučne fantastike, nastalim krajem 19. veka u engleskoj i američkoj književnosti, u kojima je koren savremene horor i fantastične književnosti. Poseban naglasak je na delima R.L. Stivensona (Dr Džekil i g. Hajd), Artura K. Dojla (Parazit) i Roberta V. Čejmbersa (Žuti znak), gde su uobličeni arhetipovi strave, prisutni u današnjim pričama, romanima, filmovima, TV serijama, stripovima i igrama. 

Na „Bazaru fantastike“ moći ćete, tokom sva tri dana, na štandu NKC/Edicija Fantazija da kupite i neke moje knjige po najpovoljnijim cenama:

ORFELINKE:

- ŽUTI ZNAK - Robert Čejmbers, 1.100

- SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM - H.F. Lavkraft, 1.000

- KRADLJIVAC TELA - R. L. Stivenson, 1.100

- TAJNI SAPUTNIK– Dž. Konrad, 1.000

- NEKRONOMIKON, H. F. Lavkraft, 2.500

 

GHOUL PRESS:

- PROKLETIJE (roman), 950

- DIVLJA KAPELA (priče), 850

- KULT GULA (kritike), 950

 

            Biću lično na festivalu u petak i u subotu uveče, pa ko želi potpis i posvetu, može ih od mene dobiti naživo, na licu mesta, u NKC-u.

            Vidimo se!

Dejan Ognjanović dobio nagradu Rondo Haton (INTERVJU)

 

Dejan Ognjanović dobio je jednu od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji za Najbolji članak. Dobitnici nagrada obznanjeni su 5. maja rano ujutro po našem vremenu, kao rezultat glasanja u kojem je, kako kaže organizator, učestvovalo zamalo pa najveći broj glasača u dosadašnjim glasanjima, koja se odvijaju već 21 godinu (samo jednom ih je bilo više nego sada, a sada ih je bilo 5.250).

            Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

            Nagrade se dodeljuju u čak 28 kategorija i pokrivaju film, TV, video igre, blu-rej izdanja, knjige, časopise, članke, i mnogo toga drugog. Punu listu svih dobitnika možete videti OVDE.

            Povodom ove nagrade Dejan Ognjanović je bio ljubazan da nam da ekskluzivni intervju samo za naš blog.

 

            The Cult of Ghoul: Kako se osećate sad kad ste dobili ovu značajnu nagradu?

 

            Dejan Ognjanović: Osećanja su mi pomešana. Lično, naravno da sam srećan zbog toga, jer to jeste jedna od horor nagrada sa najvećom vidljivošću, uticajem, značajem. Već sam dva puta do sada bio nominovan za nju, i na kraju sam bio u najužem krugu, ono što kaže naš narod: „Close, but No Cigar.“ Ovog puta se, eto, desilo: treća sreća.

 

The Cult of Ghoul: Kažete da su vam osećanja pomešana: zbog čega?

 

            Dejan Ognjanović: Pa, čitate li vi, gledate li vesti? Zar ne vidite u kakvom smo HORORU – koji traje već barem desetak godina unazad, ali u prethodnih nekoliko dana se baš ogolio u svom najodvratnijem obliku: deca ubijaju decu, jedva punoletni psiho ubija decu i omladinu, masovno, bezobzirno… Kako da budem slavljenički raspoložen usred tolikog besmisla i crnila? Kako je ikome do bilo kakvog veselja i zabave ovih dana, i uopšte, dokle god imamo ovu zlikovačku, izdajničku, kriminalnu, toksičnu bagru na vlasti? Otrovali su sve što su mogli da otruju, pa eto, i decu i omladinu.

 

The Cult of Ghoul: Ovih dana se u domaćim medijima, i od strane zvaničnika, čuju napadi pored ostalog i na horor, kao deo zlih „zapadnih vrednosti“ koje nam kvare omladinu. Šta biste poručili onima koji danas optužuju horor za masakre prethodnih dana?

 

Dejan Ognjanović: Kad bih hteo da budem vickast, samo bih citirao repliku iz prvog VRISKA: „Horori ne proizvode ludake; samo ih čine kreativnijim.“ Ali neću da budem vickast, jer situacija nije za šalu. Realno, ja ne znam ni za jedan slučaj od tolikih masovnih ubica, u Americi, a da je počinitelj bio pasionirani ljubitelj horora. Motivacija tih likova je uvek slična: rasizam, ksenofobija, teorije zavere, osveta ugnjetavanih i odbačenih (stvarno ili umišljeno), želja za slavom, psihopatija, mentalne bolesti, itsl. Horor filmovi, pored ostalog, nude katarzu, pročišćenje, ventil – a ovi što se hvataju pušaka i pištolja su upravo prsotine koje nisu imale adekvatne izduvne ventile, pa su prsle zato što NISU gledale horore, ili su gledali neke loše.

Da, video sam da je ovaj mali psiho veče uoči svog nedela okačio na Instagram fotku na kojoj se identifikuje sa zaštitnim znakom iz filma PURGE, koji neki svrstavaju u horor – iako je, čisto žanrovski gledano, to spoj akcionog trilera i antiutopije. Ali čak i da je to horor, da je čist primer horora – pa šta? Taj film su gledali milioni i milioni širom sveta, pa nisu uradili to što je mali psiho. Ni izdaleka. Uglavnom za tim „rešenjem“ posežu oni koji ne znaju ništa o hororu – bilo je tužno slušati onog Šefa Policije kako, na konferenciji za štampu, pokazuje nekakve skice koje je ovaj crtao, i kaže da su one „nalik onima iz horor filmova“. Voleo bih da mi taj pajkan navede JEDAN horor film u kojem je video takve skice. Takođe, na horor i druge „zapadne vredosti“ se ostrvljuju upravo oni koji su lično, i preko svojih kompanjona i svoje sekte, ZATRLI sve vrednosti u ovoj zemlji i ostavili samo pustoš. I iz te pustoši rađaju se monstrumi.

A o tome šta je gledao i kome se divio onaj drugi, malko stariji ludak – tek o tome da ne govorim: divio se stalnim gostima upravo onih televizija bez čije svakodnevne propagande Zla ovaj režim ne bi opstao ni mesec dana… Na tim televizijama nije bilo „zapadnih vredosti“ nego samo lokalna estradno-kriminalno-političarska kaljuga i šljam.) 

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas ova nagrada znači?

 

            Dejan Ognjanović: Ona znači da neko prepoznaje i nagrađuje vrednost toga što radim barem u inostranstvu, ako već ne ovde. Ovde – na dan dodele ove nagrade bilo mi je zakazano redovno jednom-u-tri-meseca javljanje u Biro za Nezaposlene, na kojem sam već 13 godina, i na kojem ću verovatno i ostati doživotno. Barem dokle god je bagra na vlasti, a možda i duže. U ovako bolesnom okruženju kakvo je Srbija danas maltene je sramota biti priznat i hvaljen i nagrađivan. Da, zvuči kao „kiselo grožđe“, ali u okruženju u kojem roman kao što je PROKLETIJE ne uđe čak ni među 40-ak naj-romana u izboru NINO-vog žirija, ja nemam čemu da se nadam. Ovde sam ja autsajder, bio i biću.

 

The Cult of Ghoul: Ako vam ovde ne valja, a u tuđini vas priznaju – podsetimo, vi ste prošle godine bili u najužem izboru („finalist“) za vodeću svetsku horor nagradu, Brem Stoker! – zašto ne krenete putem tolikih drugih, koji su iz ove zagađene sredine otišli u neku malo čistiju?

 

            Dejan Ognjanović: Selidba nije rešenje, barem za mene. Selidbu odavde doživeo bih kao lični poraz. Uostalom, meni lično, u egzistencijalnom smislu, ovde nije toliko loše. Imam svoju kuću i mogućnost da se izdržavam od rada na onome što volim. U tuđini bih morao da radim i ono što ne volim, samo da bih otplatio kiriju u stanu koji nikad neće biti moj, da ne pričam o drugim stvarima. Ne, meni lično ovde nije dogorelo da bih se selio, barem za sada. Ali ne mogu da sasvim ignorišem to kako žive oni oko mene, niti mogu da se naročitim elanom ispunjavam dok sam okružen čemerom i beznađem. Radim to svoje, iz prkosa, inata, jer drugo i ne želim i ne umem i neću.

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas uopšte znače nagrade?

 

            Dejan Ognjanović: Pre svega, ne znače mi skoro ništa u smislu lične validacije: ne treba mi neki žiri, ili narod, da mi kaže ko sam, šta sam, koliko vredim. Znače mi, donekle, u smislu da potvrđuju da moj subjektivni osećaj ima i neku objektivnu dimenziju, da neko tamo zaista vidi nešto dobro u tome što radim – lagao bih kad bih kazao da to ne prija. Ali to nije moja motivacija za rad. Niti sam pao u depresiju i samo-sumnjičenje kada prošle godine nisam dobio Stokera, niti bih se sad rastužio da nisam dobio Ronda, t.j. da sam se opet našao „samo“ među onima „ALMOST“.

 

The Cult of Ghoul: Ali ipak je sad jeste dobili. Šta ona zapravo podrazumeva?

 

            Dejan Ognjanović: Ono prvo što Srbi pitaju kad čuju da sam dobio Ronda: „Ima li tu nekih para?“ Ne, dragi Srbi, ova nagrada nema nikakvu finansijsku dimenziju. Sastoji se iz jedne simpatične statuice, i Večne Slave. S tim što je ovo za slavu ironija, a još ćemo videti i za tu statuicu, kojim putem će i da li će ikad doći do mene, jer mislim da sam ako ne prvi, a ono jedan od užasno retkih dobitnika koji ne žive u sferi Severne Amerike ili barem Engleske. Poštarina da mi to pošalju preko okeana u Srbiju koštaće ih otprilike kao 10 takvih kutijica da pošalju iz jednog u drugi deo Amerike.

 

The Cult of Ghoul: Pih, izem ti „nagradu“ koja dobitniku ne donosi barem 1.000 evra, mada one koje se stvarno računaju donose oko 10.000 e! TO su nagrade!

 

            Dejan Ognjanović: Realno, jedini aspekt koji bi me, u teoriji, zanimao da dobijem neku srpsku nagradu jeste upravo novčani: jer znam ko ih, kako, po kojim merilima i „principima“ dodeljuje, tako da je dimenzija „validacije“ tu u startu nemoguća i nepostojeća; jedino ono cinično „Zgrabi lovu i beži“. Za razliku od srpskih nagrada, ove inostrane se ipak dodeljuju po nešto čistijim merilima, i imaju daleko pošteniju dimenziju nego ove ovdašnje. Recimo, za Stokera glasaju svi članovi Udruženja pisaca horora, dok za Ronda glasaju svi horor fanovi koji to žele. U oba slučaja, to što sam dobio, ili sam zamalo dobio, bilo je na osnovu glasova onih koji vole isto što i ja, koji poznaju to što poznajem i čime se bavim, koji to umeju da vrednuju, pa tako, ono što ne bih dobio u Srbiji (validaciju), dobijam u tuđini, a ono što tuđina ne da (barem na nivou ovih žanrovskih nagrada), tj. novac, možda nekad i dobijem na nekoj lutriji u Srbiji, iako sve ređe kupujem „tiket“, odnosno praktično sam digao ruke od prijavljivanja za nagrade.

 

The Cult of Ghoul: Da li vam je ovo najdraža nagrada koju ste dobili do sada?

 

Dejan Ognjanović: Jeste. I to ubedljivo najdraža. Tih par nagradica koje sam ranije dobijao po Srbiji imale su neko mikro značenje za mene kad sam bio mlad i poletan, ali brzo sam video koliko je sati, i prestao da uopšte budem takmičar u toj trci. Mada, moram da naglasim još jednom: ono što me raduje oko Rondo nagrade najviše je to što su nju omogućili brojni moji poštovaoci i prijatelji iz Srbije, a verovatno ponajviše pratioci ovog bloga, kao i činjenica da mi je lepe reči o (tada još nenagrađenom, ali nominovanom) eseju uputio pisac svetskog ranga, prvorazredni horor autor, Ted Klajn (čije sam MRAČNE BOGOVE preveo i doveo u Orfelin pre oko pet godina). Onda kad mi je napisao to što je napisao o tom radu – ja sam već bio nagrađen. Ovo posle je sve samo šlag na torti.

 

The Cult of Ghoul: Šta je sledeće?

Dejan Ognjanović: U smislu nagrada? Pa, mislim da sam već objavio jedan članak u Rue Morgue koji bi iduće godine mogao biti nominovan za Ronda: veliki temat (tročlanak) o stogodišnjici izlaska prvog broja magazina Weird Tales.

            Ali, osim toga – pa, Stoker, naravno.

 

The Cult of Ghoul: Za šta?

Dejan Ognjanović: Magazin Vastarien će uskoro objaviti moj esej o pesimizmu kod Lavkrafta i Ligotija, koji smatram da je bolji od onoga kojim sam prošle godine dospeo u top-5 za Stokera. Naravno, pitanje je da li će taj novi biti prepoznat i vrednovan kao takav: za sada se samo meni čini da je bolji i vredniji. Videćemo. 

 

The Cult of Ghoul: Srećno vam bilo!

Dejan Ognjanović: Hvala, tako vam se i vratilo!

The Cult of Ghoul: Možemo li da ovaj razgovor ipak završimo u svetlijim bojama nego što smo ga započeli?

Dejan Ognjanović: Evo par mudrosti za kraj, koje možete izvući iz ovog mog „slučaja“ i nagrade: Verujte u sebe. Ne obazirite se previše na druge. Ne u psihopatskom ili autističnom smislu, ali prosto, manite se toga „Šta će ljudi reći“, nađite ono što vas ispunjava i radite to, šta god drugi o tome mislili, govorili, radili. Nađite sebi validaciju u svom radu, u ljudima koje poznajete i volite, ne tražite je po svaku cenu u „široj društvenoj zajednici“, u „institucijama“, u „nagradama“, a svakako je nikako ne tražite u novcu. Novac donosi sreću i radost samo ako ga dobijate za ono što biste isto tako radili i besplatno.

 

The Cult of Ghoul: Jao, divnih li poruka! Još nešto za kraj?

Dejan Ognjanović: Hvala svima koji su glasali za mene! A i onima koji nisu sada, ali hoće idući put. Glasajte za horor Dejana Ognjanovića, a ne za horor A. Vučića i njegove bulumente degenerika, i biće vam lepo u životu.