MUD (2013)

****        

4+

            Još na TAKE SHELTER se videlo da je njegov scenarista i reditelj, Jeff Nichols, ozbiljan igrač, i to sad potvrđuje, mnogo ubedljivije, u filmu sa boljim završetkom, i generalno boljom pričom i likovima, u ovoj coming of age drami (sa nešto malo akcije na kraju).

            Dva dečaka od 14 godina na jednoj adi na američkom jugu nađu brodić nasukan na drvetu. Taman kad pomisle da ga proglase svojom kolibicom za dečačka drkuckanja i srodne akcije – ispadne da ga je neko već zapljunuo: odbegli ubica, kojega zlatnogulovski igra Metju Mekonahi.

            Smesta je jasno da je Mekonahi (odnosno, kako mu nadimak glasi, Mad / Mud) zapravo ubica zlatnog srca: ubio je zlikovca kako bi odbranio svoju celoživotnu ljubu, s kojom ovih dana treba da se nađe kako bi pobegli zajedno.

            Problem br. 1: za petama su mu tatko i batica ubijenog zlikovca sa ruljom plaćenika i podmićenih pajkana. 

Problem br. 2: njegova ljuba nije baš najvernija; zapravo, pati od hronične sklonosti da se meša s pogrešnim (kretenskim) mužjacima koji je, potom, leše od batina. 

Problem br. 3: njegova jedina pomoć u sve komplikovanijoj situaciji (tokom koje ne sme da pokazuje nosinu u gradu jer ga traži i šuto i rogato) jesu ova dva dečkića...

            Kostur priče je relativno jednostavan, deluje blago poznat, i ne zvuči baš kao zemljolomno nezaobilazna stvar; hell, kad se MUD prvi put pojavio, ja sam ga preskočio jer mi nije zvučao kao must-see prvoga reda, a promakao mi je tada detalj, da ga je režirao tvorac TAKE SHELTERA. Tek kad ga, na kraju godine, videh na grdnim listama best-of-2013 kod ljudi čije mišljenje cenim, rekoh: daj da vidim šta je ovo – i oduševih se. Sad zauzima mesto br. 2 na mojoj listi najboljih filmova 2013 (coming soon).

            Znači, nije stvar u priči, nego u načinu kako je obrađena: sa dušom, sa merom, sa osećajem za ambijent i likove. Likovi su svi grešni, niko tu nije anđeo, pa ni deca, a opet – sve to diše i zrači životom, ubedljivo, složeno, crnobelo, gorkoslatko, kao i sam život. 

Ali, kad kažem život, time ne mislim na prostodušni "slice of life" kvazidokumentarizam ili bilo šta tako mrsko i smaračko, već na umetnički obrađen, stilizovan komad života koji pleni svojim arhetipskim aspektima: deca na pragu zrelosti; suočenje s roditeljima; prva ljubav... 

...prvi bol; mučni i krvavi koraci u svet odraslih; potreba za slobodom i nužda (?) kompromisa, rastrzanost između otpadništva i želje za prihvatanjem... Ima ovde jednaka doza Marka Tvena i Stivena Kinga (The Body / STAND BY ME), a opet sve to originalno, sveže i autentično, nimalo epigonski.

Sve to, i još mnogo toga više, uobličeno je kroz naoko jednostavnu priču, bogatu sjajno zapaženim detaljima, simpatičnim replikama i situacijama, memorabilnim epizodama, iskrenim i zasluženim emocijama i srceparajućom detinjom čistotom i dobrotom... 

Pošto se film zbiva među sirotinjskim "belim đubretom", ova deca nisu "civilizovana": nisu iskvarena video igricama, fejsbukom, pornografijom i sličnim sranjima, nego u slobodno vreme jurcaju NAPOLJE, u prirodu, vozikaju se motornim čamcem po reci, lunjaju po adama, grade kućice na drveću, pomažu ljudima u nevolji, još uvek veruju u dobrotu, u poštenje, u slobodu, u večnu ljubav... A pritajeni horor u svemu tome jeste gledati to iz vizure odraslog, i pitati se: dokle će?

Iako MUD traje preko dva sata, odlikuje se savršenim ritmom: to je opušteni, nezbrzani, nimalo smarajući storiteling samouverenog pripovedača koji zna da ima dobru priču u rukama, i nigde ne trči s njom, ne podilazi vam, ne namiguje, ne žuri po svaku cenu da vas zabavi, pušta je da se prirodno razvije, puštajući vas da uživate u njenim detaljima i u njegovom glasu... Hell, ovako dražesne likove i ambijent rado bih gledao i više sati, u mini-seriji ili tako nečemu; u svakom slučaju, kad se film završio, tražio sam još, a to ne biva često.

            MUD se nedavno zakitio s čak četiri nagrade ZLATNI GHOUL i to: ZA DRAMU, ZA NAJBOLJI ORIGINALNI SCENARIO, ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU i ZA DETE GLUMCA. Mekonahi me ne iznenađuje, jer od KILLER JOE-a kao da je vrskrsnuo i ponovo je postao relevantan (biće o njemu još govora ovde na blogu, uskoro...); ne čudi me ni Nikols, jer TAKE SHELTER je, uprkos slabunjavom kraju, pokazivao ozbiljne kvalitete; 

ali pravo otkrovenje filma je mali Tye Sheridan, koji na svojim plećima nosi ozbiljan teret i pruža izuzetno slojevitu performansu zadivljujućeg nivoa, nevezano za uzrast. Ako ga ne iz'edu uobičajene boljke dece glumaca koja se u krhkom dobu, bez adekvatnog starateljstva, prepuste holivudskom hedonizmu, slušaćemo još o njemu, jer ima u sebi prvorazrednu glumčinu.

            A slušaćemo, sigurno, i o Nikolsu: njegov naredni projekat vraća ga u vode fantastičnog trilera, pa možda čak i horora. Takođe, zapažam da poseduje sve suštinske kvalitete za jednu vrhunsku ekranizaciju Stivena Kinga – kvalitete koji inače nedostaju odradecima kakvi se obično hvataju ovog pisca (ne samo retardiranom moronu, Miku Gerisu, nego i "ozbiljnijim" rediteljima od njega); recimo, Nikols bi bio dobar izbor za reditelja BIG screen adaptacije romana IT, ili tako nečega.  

Čak i ako se nikad ne bude uhvatio za Kinga direktno (ili, recimo, Bredberija?), on već ima svog sopstvenog štofa za hvatanje "Amerikane" kao malo ko u današnjem američkom filmu: ima dušu, ima ljubav i razumevanje prema likovima i lokacijama, kapira mitologiju detinjstva i ume da ubedljivo prikaže borbu Dobra i Zla. Plus, ima izgrađen osećaj za saspens i jezu. Ume da skocka priču, samouveren je, smeo da ide neutabanim stazama, zna šta hoće i kako to da postigne... i ako ovako nastavi, a za sada izgleda da hoće, već izrasta u jednog od najznačajnijih novih USA reditelja. Sve i ako iz ma kog razloga "pukne", ovo što je za sada postigao više je nego relevantno.