by Hans Rodionoff, Enrique Breccia and Keith Giffen
za razliku od beskrajnog niza lavkraftoidnih adaptacija i inspiracija (pretežno neinspirisanih), ovo je strip koji za protagonistu ima samog tvorca ktulu mitosa, h. f. lavkrafta.
no, pošto je u pitanju strip, to, kao po kletvi, znači gomilu simplifikacija i banalizacija – iako, mereno stripovskim standardima, ovo je iznad proseka. mada ne previše.
glavna zamerka je etitjud: iako je, nominalno, ovo neka vrsta 'omaža' velikom HPL-u, u suštini se radi o trivijalizaciji njegovih tema, ideja, stila i značaja, i o svođenju svega toga na – pogađate – simptome. pošto stripovi po svojoj idejnosti – en generale, i uz čast retkim izuzecima – kaskaju za tekovinama ozbiljnijih umetnosti (književnosti, filma...), a da o filozofiji i dr. disciplinama ne govorimo, onda ne treba mnogo da čudi što je etitjud ovog stripa savršeno na liniji one zloglasne, debilne knjige nekog našeg psihijatra (davno sam čitao a mrzi me da ga guglam), poznate pod naslovom TRAGEDIJA GENIJA.
u njoj, svi velikani književnosti, slikarstva, muzike itd. svedeni su na nekakve bolesnike koji su švrljali, mazali i cigu-ligali svoje simptome i tako pokušavali (bezuspešno!) da se izleče: jedan bio narkoman, drugi alkoholičar, treći imao sifilis, četvrti epilepsiju, peti bio peder, šesti imao militantni sukob s ocem, sedmi bio patološki vezan za majku, osmi imao problema sa ženama, deveti bio paranoik, deseti bio grbav, jedanaesti mucao... itd. iz ove popularne vizure, koja nipošto nije ograničena samo na ovu debilnu knjigu, svi velikani duha prikazani su kao patetične lujke u vlasti svojih poremećaja, sa malom ili nikakvom (samo)kontrolom, sa malim ili nikakvim razumom, bukvalno: opsednuti svojim tragičnim stanjem tako da se njihova dela imaju posmatrati kao skladišta simptoma. implicitno u ovom pristupu jeste cementiranje pozicije tzv. 'normalnih': posle TRAGEDIJE GENIJA, i dela koja dele sličnu vizuru, svaki mediokritet će se osećati lepše i lakše povodom svoje osrednjosti, i moći će čak da oseti jednu vrstu nadmoći nad ljudima o kojima su ih u školi (bezuspešno) učili kao o 'velikanima'.
'velikani'?
"pih! gomila bolesnika! da su imali više pičke, manje alkohola, manje droge, lek protiv tuberkuloze ili sifilisa... ništa od njihovih 'velikih' dela ne bi nastalo. ha ha ha! eto vam ih vaši geniji! ženo, daj pivo iz frižidera!"
jedan od novijih primera ovakvog pristupa, bar što se tiče horora i njegovih ikona, jeste epizoda THE BLACK CAT iz serijala MASTERS OF HORROR (II sezona), u režiji stjuarta gordona, u kojoj je veliki e. a. po prikazan kao patetična pijandura u vlasti svojih delirijuma iz kojih su, navodno, potekle sve njegove horor priče.
a slično nalazimo i u ovom stripu o lavkraftu. naravno, HPL se više nego zgodno namestio za ovu vrstu 'anal-ize': prvo otac, a onda i majka završili u ludnici; naučio da čita sa 5 godina; deda ga kljukao jezivim pričama odmalena; bio opsednut nekakvim fantazmama, sa slabim kontaktom sa 'stvarnim' svetom oko sebe; imao problematičan brak relativno brzo okončan razvodom, itd.
klasičan 'bolesnik'.
ok, postoje neke osnove za ovu sliku, ne poričem. ali ta slika je jedna polu-istinita distorcija, zapravo laž veća od nečega što bi bilo 100% netačno, pa stoga automatski van razmatranja.
momenat koji izmiče zastupnicima 'tragedija genija' vizure je sledeća: većina njihovih 'pacijenata' – a po i lavkraft sasvim sigurno, to je dobro dokumentovano – imali su vrlo jak i čvrst kontakt sa stvarnošću, i izražen razum i lucidnost, do samog kraja. njihova dela nastala su sa maximumom kontrole i promišljanja, izgrađena su i izbrušena koliko je to potrebno, daleko je to od črčkarija nekih ludaka koji ne umeju da razlikuju stvarnost od mašte, snova, delirijuma.
ako su od nečega bolovali, to je bila – povećana BUDNOST.
na žalost, dramaturški su mnogo manje zanimljivi lucidni, zdravorazumski junaci od poremećenih, zaluđenih, pomućenih, naročito u pulp okvirima.
strip 'lovecraft', dakle, ide linijom manjeg otpora. iako je neki manji research vidljiv (čitalo se ponešto malo od biografije i pisama), prenebregava se HPL-ova mega-lucidnost koju je zadržao do svojih bukvalno poslednjih trenutaka života, dok je u bolesničkoj postelji zapisivao svoje simptome i impresije ne bi li bili od pomoći lekarima i medicini uopšte. taj i takav lavkraft, koji je aktivno pratio štampu, kako dnevne novine tako i stručne časopise iz nauke i književnosti – nije baš mnogo zanimljiv za film ili strip. taj lavkraft koji je imao vrlo jake, izgrađene stavove o modernom dobu, o usponu nacizma, o socijalnim pitanjima amerike svog doba, o najnovijim otkrićima fizike, hemije i astronomije – on je za stripadžijsku publiku samo dosadni 'nerd'. jedini način da se učini 'zanimljivim' jeste da ga se prikaže lujkom, opasnim manijakom s kojim niko normalan ne bi mogao da posedi i popriča ni 5 minuta a da ovaj ne počne da bulazni o 'starim bogovima' i 'paralelnim dimenzijama' (uprkos obilatim memoarima, pismima i dr. dokumentima koji svedoče o njegovoj lucidnosti i prijatnosti kao sagovornika i prijatelja za čije društvo su se otimali oni koji su imali privilegiju da ga uživo upoznaju).
nije stvar u pukom 'skrnavljenju' idola: postoje načini da se HPL-ov mračni bekgraund upotrebi na umetnički zreo i efektan način: videti, recimo, priču LOVECRAFT IN HEAVEN granta morrissona, u zborniku STARRY WISDOM (najboljoj zbirci HPL-oidnih priča izašloj do danas). stvar je u rezultatu toga, koji u slučaju ovog ovde 'lovecrafta' –ispod sveg svog besa i buke uskomešanih pipaka i razjapljenih čeljusti monstruma – ostaje jedna detinjarija. malkice bolja od mnogih, ali još uvek nedovoljna i nedostojna svog uzora.
artwork enrikea breće ima svojih momenata, ali nije ni približno tako nadahnut kao HPL-ovski radovi njegovog oca, alberta breće, koji su, za moj novac, najbolje nešto što je iko uradio sa HPL pričama na polju stripa. čak i korbenovi impresivni crteži u njegovim HPL adaptacijama, recimo, stoje u službi infantilizovanih, trivijalizovanih scenarija. slično važi i za pulp radove majka minjole. lepi su za oko, ali priče... čist palp.
breća previše karikaturizuje likove, ambijenti su mu prečesto zamenjeni skicama i zbrzanim mazarijama ili golom razlivenom farbom, dok je dizajn HPL-ovskih 'bogova' i monstruma vrlo neinspirisan i u egzekuciji prejednostavan: to su uobičajeni pipci i raščepljene vilice, najčešće 'rešeni' u nekoliko brzih i jednostavnih poteza četkicom, bez detaljisanja, bez smisla za originalni morbidni detalj. iako su i radovi njegovog oca vrlo stilizovani i 'jednostavni', tata alberto je daleko uspešnije umeo da nagovesti i uhvati srž 'neopisive' grozote oko koje njegov potomak enrike uglavnom neuspešno ili polu-uspešno obigrava. slično važi i za HPL-ovske ambijente, nacrtane i ofarbane na prilično predvidive drečave načine, sa vrlo slabom atmosferom. arkham asylum kao lokacija je najmanje neuspešna od tih kreacija, ali i on bledi pred bilo kojim gigerovim pejsažem, dok trulež tih zgrada ne prilazi ni blizu urođenom smislu za korupciju (materijalnu kao i organsku) koja prožima korbenove radove.
lavkraft je ipak mnogo više od ovoga što e. breća crta, ali... stripadžije to još uvek nisu uspele da shvate i uhvate svojim pričicama i kičicama. a to, nažalost, važi i za one koji slove za najveće među njima. case in point: YUGGOTH CULTURES alana moore-a. pulp pulp pulp. i malo toga sem pulpa.
sve ovo ne znači da je strip 'lovecraft' loš i nevredan čitanja; on to nije. solidan je, za ovaj medij. u suštini praznjikav, i sa sumnjivim odnosom prema sopstvenom materijalu, te sa likovnim kvalitetima koji ostavljaju poprilično prostora za poboljšanje, ali 'lovecraft' se ipak, uz pomenuta upozorenja, može preporučiti fanovima horora i lavkrafta kao solidna šarena laža.
