Predavanje o Edgaru Alanu Pou

Ove godine navršava se 200 godina od rođenja Edgara A. Poa, velikog američkog pisca i pesnika, oca savremene horor priče. Tim povodom predavanje o gotiku u njegovim delima održaće Dejan Ognjanović sa Filozofskog Fakulteta u Nišu. Predavanje se dešava 27. marta 2009. s početkom u 19h, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda. Nakon toga biće prikazana umetnički najvrednija ekranizacija E. A. Poa, film PAD KUĆE AŠER (1928) Žana Epštajna.

Ime Edgara Alana Poa neraskidivo je povezano sa pričama strave. Prva asocijacija na tog autora, bilo kod običnog čitaoca ili kod kritičara i teoretičara, često je povezana sa nekim od motiva kao što su: gavran, mrtva draga, ukleta palata, grobnica, tamnica, katakombe, crna mačka, prevremena sahrana i slično. Oslonivši se na postojeću gotsku tradiciju, koja je u Engleskoj u to vreme bila u zamiranju, ali je na američkom tlu tek davala prve vredne plodove, Po je uspeo da ove teme i motive učini osobenim i svojim. Budući da gotski motivi u Poovom delu imaju istaknutu ulogu i nalaze se u gotovo svim njegovim značajnim pričama, tema ovog predavanja jeste mesto, uloga i značenje gotika u Poovom delu, kao i uticaj i aktuelnost njegovog opusa danas, 200 godina kasnije.

BABY BLUES

**(*)
3-

dobro, mada ne previše maštovito napravljen film o krajnje upitnoj temi, ili još preciznije: sa krajnje problematičnim pristupom njoj. konkretno: ovo je slasher u kome umesto teens in peril imamo KIDS in peril.
umesto sisatih fufica koje juri maskirani manijak, ovde imamo 1 bebu, 2 dečaka od otprilike 10 i 6 godina i curicu od oko 7, koji beže pred svojom pomahnitalom MAJKOM, koju su sjebali postporođajna depresija (bejbi bluz iz naslova) i pretežno-odsutni muž.
što je još gore, natpis na početku tvrdi da je ovo inspirisano istinitim događajem.
sad, ja zaista nisam neki moralista i trudim se da filmovima prilazim na najotvoreniji mogući način, ali u ovom konkretnom slučaju prosto nisam mogao da se otrgnem od neminovnog gađenja, ili barem zbunjenosti, konceptom u kome je 1 istinit, ogavni, traumatični događaj upotrebljen za žanrovsku exploataciju horror-slasher provenijencije. prosto, upitan mi je entertejment velju ovog materijala, i toga kako je tretiran. mučenje tinejdžerki i devojaka mogu da prihvatim, ali devojčice i dečkiće ispod 10 godina koji plaču i cvile, zbunjeni i uplašeni, pred svojom poludelom majkom... to je ne samo neprijatno nego i neukusno, i ružno.
da se razumemo, sama činjenica da je esencijalno ovo KIDS IN PERIL movie nije po sebi loša: postoje izvanredni filmovi sa tim pristupom (npr. NIGHT OF THE HUNTER, u kome r. mičam proganja 2 deteta približno istog uzrasta kao ovi ovde u BLUZU), pa čak i oni koji svesno ali promišljeno balansiraju na granici neukusa (kao genijalni TRAS EL CRISTAL). ovde nema ni poetizacije HUNTERA ni art-exploatacije-exploracije CRISTALA: BABY BLUES je puka ilustracija koja čak ne počinje suviše loše (gluma je odlična, likovi i dijalozi ubedljivi...) ali se vrlo brzo srozava u slasher kliše preterivanje koje devalvira svu dramu i muku i patnju i svodi ih na, rekoh već, krajnje problematičnu 'zabavu'.
no dobro, čak i ako načas prihvatim da dečji plač i suze i strah mogu imati entertejnment velju, jedna druga stvar mi ne da mira: u bizarno-nepromišljeno strukturisanom filmu, majka je praktično svedena na monstruma i izvor strave, a otac (evidentni sukrivac za njeno ludilo in the 1st place) – na kraju biva skoro iskupljen, kao 'konjica' koja stiže u zadnji čas i SPAS. istina, film prikazuje i njegovu krivicu, ali ona je i kvantitativno (minutažom u filmu) i kvalitativno (insistiranjem na tome u zapletu) sasvim diminutivna i subordinisana kolosalno karikiranoj majčinoj 'krivici'. utoliko, baby blues zauzima neverovatno reakcionarnu, muškošovinističku i neobjektivnu, jednostranu vizuru koja bi u fras bacila robina wooda!
ove 2 gigantske zamerke na stranu, film je fino uslikan, pristojno režiran, a SVI glumci su odlični (majka izgleda kao poor man's mix između angeline jolie i beatrice dale). glavni klinac je odličan, a pohvalno je (dubiozno!) i to što nema zaslađivanja – nekoliko deteta (da ne spojlujem baš tačan broj) ZAGINE pre kraja filma!

OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI – Danijel Sinani

Evo još jedne zanimljive knjižice koja mi je nedavno pala šaka zahvaljujući počiniocima i njihovim saučesnicima a koja se, uslovno govoreći, može povezati sa hororom u Srbiji.

Istina, u pitanju je antropološka studija određenih narodnih verovanja a ne neko senzacionalističko ili žanrovsko naklapanje, ali mislim da bi ovaj rad morao da zanima svakoga ko prati horor, bilo kao konzument, bilo kao stvaralac u pokušaju. Naročito za pisce, ovde ima obilje inspirativnog, originalnog materijala koje je dr Sinani sakupio na terenu, tj u selima u okolini Knjaževca.

Materijal se sastoji iz priča lokalnog stanovništva o raznim fantastičnim fenomenima iz svog iskustva ili iskustva sebi bližnjih, a koja se pretežno tiču vidovitih osoba, proroka i iscelitelja. Sad, kakve veze oni imaju sa OPSEDNUTOŠĆU, pitate se vi? Pa, veza je u tome što većina njih tvrdi da svoje vizije i saznanja dobijaju od neke više sile, a pojedini su i bukvalno u transu kada 'im se javlja' to što treba. Zato, odmah naštelujte svoja očekivanja: nema ovde priča o opsednutim tinejdžerima koji se bacakaju po krevetima, prave razna sranja a onda ih vode u pravoslavne manastire na obrede isterivanja. Na žalost. Izgleda da se te stvari retko dešavaju kod nas. Ja sam slušao o nekim slučajevima, ali ta vrsta opsednutosti, a kamo li egorcizma, vrlo je malo zastupljena u prikupljenoj građi za ovu knjigu. Neki Velikosrbin rekao bi: dok kod katolika Đavo vodi glavnu reč, pa opseda narod, ovde kod nas Bog je jači, tako da kada ljudi uopšte budu opsednuti, u njih ulazi neka dobra sila, koja pomaže ljudima, umesto da psuje kao kočijaš i bljuje gustu čorbu od graška.

Dakle, evo samo nekih od hajlajtova iz sakupljene građe: žena kojoj 'vasione javljaju'; vidovnjak koji po imenu oslovljava posetioce i pre nego što mu se predstave; rituali 'ovijanja' kuće mrtvačkim kostima i vodom od kupanja mrtvaca; mesta koja 'ošamućuju' prolaznike koji gube put i lutaju kao omajani; duše prizvane od medijuma gube svoje mesto u raju i potom lutaju po zemlji; ljudi koji 'nisu ispravni' za u crkvu; ljudi kojima se 'raščepe usta' kad su pod dejstvom 'sile'; nevidljiva sila koja diže ženu do visine I sprata, a onda je spušta na zemlju, itd.

Ovaj materijal zauzima 30ak stranica u knjizi koja ih ima oko 190. Uvodni deo daje opširan pregled inostranih teorija opsednutosti, naravno, zasnovanih na pretežno zapadnom iskustvu, ili na egzotičnim afro-azijskim primerima, bez slovenskih, a kamo li srpskih radova – jer srpskih uopšte i nema. U tom pogledu, Sinanijev rad je uistinu pionirski, ali njegovi kvaliteti su mnogo veći od puke činjenice da je prvi. Izlaganje teorijske građe, sakupljanje etnografskog materijala, i njegova iscrpna analiza na kraju svedoče o visokom akademskom i intelektualnom nivou i upućenosti u materiju, zbog čega i ova knjiga ima Ghoul's Seal of Approval.

Izdavač je Srpski Genealoški Centar i Odeljenje za Etnologiju i Antropologiju Filozofskog Fakulteta u Beogradu.

Kupovina: u knjižari Inicijal u Kneza Mihaila (desno od IPS -Akademije) ili od izdavača (Srpski genealoški centar) na 063 250 271.

PUKOVNIKOVICA

***

3

najzad pogledah ovaj bizaran naslov – bizaran za srpsku kinematografiju, a bizaran čak i u jednako idiosinkratičnoj kadijinoj filmografiji.

dakle, crna istorijska tragi-komedija sa elementima burleske i maltene slepstika, sa austrougarima kao protagonistima! i posle još neki kažu da osim MARŠA NA DRINU pre GEORGIJA nije bilo domaćih filmova o I svetskom ratu! pa evo vam ga još jedan, i to bolji od GEORGIJA! pa šta ako su austrijanci neki od protagonista – tu su, u važnim ulogama, takođe i 'domaći' izdajnici, tj vojvođansko-hrvatski regruti i dobrovoljci. a srbi se javljaju samo na kraju, da donesu katarzu, kako jedino i treba.

dakle, vrlo zanimljiv film o silovanju evrope usred srbije, o srpskoj fruli koja proteruje mocarta, o dekadentnoj evropi koja nije ništa bolja od onih koje bi da prosvećuje i civilizuje, i o velikoj tragi-komediji zabune koja predstavlja ne samo I sv. rat, nego i odnose Nas i Njih.

niko tu i ništa nije kao što izgleda: dešava se u srbiji koja nije srbija (vojvodina), tu je austrougarska vojska koja nije stvarno austrougarska, tu je pukovnikovica koju zamalo da zamene za neku lokalnu gospu, tu je retard koji izgleda isto kao pukovnik, tu je pukovnik koji ima ljubavnicu-leptiricu, tu je leptirica koja se uvlači u krevet pukovnikovice, tu su mrtvi koji nisu mrtvi i leševi koji ustaju… ukratko, istorija kao slepstik, kao jedna velika bezvezna šala – full of sound and fury, signifying nothing!

vidljiv je kadijin pokušaj da napravi nešto malo komunikativnije nakon flopova PRAZNIKA i POHODA, te ćorka sa zbrzanim ŽARKIM – a da opet ostane u svom maniru: uneo je malo kostima, kolora, humora, akacije, aviona, pirotehnike… ali ipak je to prepoznatljivi mračni kadija kakvog svi volimo, iako u možda malkice razvodnjenom obliku, i svakako ne na svom vrhuncu.

ako bismo cepidlačili, moglo bi se reći da ovaj film pokazuje da je vojvodina toliko plodna da u njoj čak i u oktobru (kad se film dešava) trava zeleni kao da je maj, a krošnje drveća su pune gusto nabujalog lišća; takođe, lepo je što su doveli stranca da komponuje muziku, ali nekako imam osećaj da taj volfgang (po imenu reko bih da je bečlija, il tu negde) nije baš najbolje osetio duh filma i napravio je muziku koja je možda lepa po sebi, al nisam siguran koliko je prikladna baš za ovaj film. ipak, kao što rekoh, na kraju se stvara pravi kontrapunkt sa 'maršem na drinu' koji egzorcira sa našeg tla sve te dotadašnje inostranske, uvezene, ne-endemske nepogode.

sve u svemu, jedan neobičan, blesav, sulud, otkačen, duhovit, sumoran i vrlo dražestan film, blaženo lišen pretencioznosti i deklamovanja a la GEORGIJE, a opet – tako pregnantan značenjima… šteta samo što leptirica mirjana nikolić (koja igra ljubavnicu pukovnika) nema nijedan close-up, a vala ni golišavu scenu kakvu je scenario vrlo lako mogao da ponudi (naročito na samom početku).

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Evo mog texta o novijim srpskim hororima koji je izašao u subotu 22. marta u Kulturnom dodatku POLITIKE, a dostupan je i na ovoj adresi:

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Domaca-i-uvozna-strava.sr.html

Evo ga u izvornom obliku:

DOMAĆA I UVOZNA STRAVA

Dejan Ognjanović

Na nedavno završenom FEST-u premijerno su prikazana dva domaća filma za koja se može reći da baštine tekovine žanrovskog filma: Zona mrtvih Milana Todorovića i Milana Konjevića je najavljivana kao akcioni horor, prvi srpski zombi film, dok Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića takođe dodiruje horor, zajedno sa elementima "road-movie-ja" i pornografije. Njihova istovremena pojava oživljava jednu staru dihotomiju koja je od skoro samih početaka opsedala srpski žanrovski, a naročito horor film. Radi se o odnosu stranog (tj. uvezenog) i domaćeg (autentičnog).

Аko preskočimo filmove Đorđa Kadijevića i Branka Pleše (inače vrlo dobre, ali rađene za televiziju), prvi naši bioskopski filmovi sa jasnim činiocima horora bili su Variola Vera (1982) Gorana Markovića i Davitelj protiv davitelja (1984) Slobodana Šijana. Marković je koristio horor atmosferu i horor šokove u strukturi baziranoj na filmu katastrofe kako bi se pozabavio metaforičkim razotkrivanje bolesti jednog društva, pri čemu bolnica na ivici raspada, opterećena nezdravim ljudskim odnosima, postaje mikrokosmos u kome tipski likovi predstavljaju određene društvene slojeve, a više je nego eksplicitna paralela između beskrupuloznih političara i pošasti velikih boginja. Dok je Marković hororu pristupio kao angažovani reditelj, Šijan je svoju "komediju strave i užasa" (kako glasi podnaslov filma) snimio pre svega kao filmofilski omaž i dobroćudnu persiflažu jednog od najfilmičnijih žanrova, istovremeno beležeći "puls" Beograda ranih 1980-ih.

I jedan i drugi film naišli su na nerazumevanje kod pojedinih tada uticajnih kritičara, a jedna od češćih zamerki bila je upravo – prisustvo žanr-filma u srpskim okvirima. U očima konzervativnijih kritičara tadašnjeg Sineasta, Yu filma danas i drugih časopisa, elementi horora u pomenutim naslovima (a kasnije i u Markovićevom psiho-triler hororu Već viđeno iz 1987.) osuđivani su kao tuđinski, veštački unet element, strano tkivo koje nema šta da traži u domaćem filmu. Na svu sreću, delimična smena generacija i dolazak mlađih, žanrovski svesnih kritičara donekle su popravili odnos prema žanru, ali je dihotomija strano-domaće ostala aktuelna.

Tako je, recimo, film Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje, pokušao da kroz horor motive prozbori o užasima prisilnih mobilizacija s početka ratnih 1990-ih, ali je zbog nepoznavanja žanrovskih matrica svoju aktuelnu temu ekranizovao na neubedljiv, nenamerno tragi-komičan način. Kadijevićev film Sveto mesto (1990) bio bi sjajan primer uspešnog balansa tuđeg i domaćeg, ali su ga zameli vetrovi rata (negativ ostao zarobljen u Jadran filmu u Hrvatskoj, premijeru imao na televiziji kojom su već defilovali siroviji horori građanskog rata). T. T. Sindrom (2001) Dejana Zečevića bio je pokušaj da se zaplet tzv. slasher horora, karakterističan za američki niskobudžetni film, prenese u Beograd. Iako je ta transplantacija izvedena pomalo mehanički, i bez dovoljno lokalnih sokova, taj film je barem demonstrirao autorovo poznavanje i pristojnu primenu žanrovskog pisma.

Za njim je usledio Šejtanov ratnik (2006) Stevana Filipovića, mladalački razbarušen omaž tinejdžerskim komedijama, te filmovima fantastike i horora, koji je uz mnogo duha, štapa i kanapa plenio svojim entuzijazmom, ako već ne i koherentnim scenarijem ili glumom. Na ovu struju čistog žanrovskog pristupa nadovezali su se i tvorci Zone mrtvih, čija okrenutost stranim uzorima ide toliko daleko da je njihov film ne samo prepisao čitave likove i situacije iz stranih uzora, nego je, u želji da se u inostranstvu što bolje proda, čitav snimljen na engleskom jeziku.

Istina, želja da se dobro prodaš je legitimna, ali problem sa Zonom je što ona stranom gledaocu ne nudi ništa što ovaj nije već video urađeno originalnije i ubedljivije na svom jeziku. Jedini razlog da neko izdrži jeftino, nemaštovito recikliranje oveštalih konvencija, pa još na lošem engleskom, bio bi kada bi taj produkt imao bar neku dozu egzotike, lokalne boje i autentičnog "šmeka". Na žalost, Zona nudi samo aluzije na prvu loptu (Pančevo i zagađenje; NАTO vojnici i bivši CIА-agenti) a one nemaju ni konotativne ni žanrovske dimenzije koje bi ih učinile svežim i zanimljivim, i iscrpljuju se u infantilnom, nepromišljenom omažu drugorazrednim filmovima.

S druge strane, film Mladena Đorđevića, Život i smrt porno bande, pripada struji angažovanih, idejno samosvesnih i zrelih umetničkih filmova koji žanru prilaze sa istinskom potrebom za izrazom nečeg autentičnog, ovdašnjeg, a što se naročito uspešno kroz horor može. Drugim rečima, Porno banda je potpuni antipod Zoni mrtvih: radi se o modernom spoju art-filma i žanrovskog izraza, odnosno delu koje se nadovezuje na tradiciju našeg "Crnog talasa" i prilagođava je tematici i senzibilitetu XXI veka. To je film u kome žanr nije krajnja svrha, već mudro upotrebljeno sredstvo za slikanje mračne odiseje u srce tame poratne, tranzicione Srbije u kojoj svi ideali deluju devalvirano i gde se čak i Eros nalazi u službi sveprisutnog Tanatosa.

Ovo je Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći sledbenici Zla. Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje uvek su iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta zasađeno može da nikne lepim i vrednim plodom, da pozitivna akcija neće postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto deseto… Taj jad i čemer Srbije ogoljeni su zaista ingeniozno, za neke možda šokantno, uz prizore koji se ne mogu posmatrati ravnodušno čak ni sredini u kojoj su ravnodušnost i rezignacija postali opšte stanje duha. Mudro i efektno koristeći estetiku šoka, Život i smrt porno bande uspeva da bude tematski aktuelan i estetski relevantan i u okvirima širim od srpskih baš zato što njegovo bavljene bazičnim silama dotiče univerzalne okvire. To je pravi primer kako se može razmišljati globalno delujući lokalno, i napraviti svetski film bez ikakvog dodvoravanja nekome sa strane.