Predavanje o Edgaru Alanu Pou (izveštaj i audio)

Predavanje o Edgaru Alanu Pou, povodom 200 godina od njegovog rođenja, desilo se 27. marta 2009. u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.Poseta je bila izvan svih očekivanja: dvorana je bila bukvalno krcata, sva mesta za sedenje bila su zauzeta, a bar 5-6 mlađih ljudi stajalo je sa strane. Praktično, nije bilo mesta ni za stajanje. Svojim očima sam video nekoliko posetioca koji su se vratili nazad zato što su zakasnili i nisu mogli nigde da se smeste.

Oni koji su došli na vreme i zauzeli svoja mesta pažljivo su odslušali priču o gotiku i Pou, samo 4 ili 5 osoba je napustilo priču tokom trajanja, a posle predavanja, koje je trajalo 50-ak minuta (prema dogovoru sa organizatorom, zato što je nakon njega bio predviđen i film), bilo je i zanimljivih pitanja iz publike. Jedno se ticalo prisustva metafizičke kazne u priči 'Bunar i klatno' a drugo eventualnih autobiografskih momenata u Poovim pričama o 'mrtvim dragama'.

Najveći broj došavših ostao je da odgleda i film Žana Epštajna.

Ja sam zadovoljan skoro svime, osim činjenicom da sam zbog još uvek pomalo rovitog i suvog grla govorio malo 'ravnije', tiše (u mikrofon, naravno), i što nisam ni pokušavao da publiku zabavljam pošalicama, ironijama i nepotrebnim savremenim aluzijama koje bi im 'približile' temu. Uostalom, kao i svako, tako i ovo predavanje prilagodio sam ciljnoj grupi, a cijenim da ovi koji su došli da čuju nešto o Pou (mnogo studenata, kao i popriličan broj starijih, zrelih slušalaca) nije došao da sluša neko zevzečenje i stand-up comedy.

Uostalom, evo audio zapisa predavanja, pa se uverite sami kako je to sve zvučalo.

http://rapidshare.com/files/215793214/PREDAVANJE_O_E._A._POU__Bg__27.03.09..rar

A evo i jednog pogleda sa strane, odnosno, evo kako se na predavanju (i posle njega) proveo Meho Krljić:

Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…

Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.

Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava...

Preuzeto ODAVDE, gde imate i nastavak, ali na druge teme...

THE CHILDREN

 *(*) 

 2- 

englezi su nas razmazili u poslednje vreme svojim SPUŠTANJIMA i RAJSKIM JEZERIMA i navikli smo skoro po difoltu, na neviđeno, da se udivljavamo svakim novim hororčićem otuda.

avaj, ovu DECU je zlostavljao čovek koji je prethodno potpisao film WAZ – a ako ikada pogledate tu prenadrkanu jeftinoću koja bi po svaku cenu da bude stylish i edgy, samo što nema ni duha ni muda ni likove ni priču, onda će vam biti jasno zašto su DECA bila pobačena u startu.

pre svega, postavka je šućmurasto urađena: gomiletina 'likova' se uvede u prvom minutu filma, a gledaocu je ostavljeno da razabire ko je kome šta u toj halabuci sa gomilom dečurlije i roditelja misteriozno mladolikih tako da čovek samo uz najveće napore može da razluči, npr, dal je neko tu nekome mama ili sestra. ovo se ne raščišćava ni kasnije tokom filma jer nijedan od tih stvorova ne bude zaista razvijen u lik –bilo kakav, a kamo li simpatičan i prijemčiv. znači, imamo 5-6 nekakvih entiteta koji ubeskraj kenjaju ni o čemu interesantnom, i njihovu jednako nezanimljivu, neupečatljivu decu koja postepeno počinju da se ponašaju 'čudno' – valjda pod uticajem neke smole na drveću, mada se to niti objašnjava niti osmišljava.

zašto je baš drveće ovde spooky? zašto je dolazak na obod šume – zlo? zar deca nisu u većoj opasnosti da postanu monstrumi na asfaltu velegrada? koje nam se to imbecilne poante spočitavaju ovim? nemam pojma, a ne verujem da su ni scenaristi razmišljali o takvim implikacijama.

od tenzija na relaciji roditelji-đeca – nije izvučeno ništa.

od jezivih potencijala dece – tih 'malih stranaca' kako ih je v. barouz zvao – opet ništa.

od potentnih dramskih situacija – dal da ubijem dete (u samoodbrani) il sebe?- takođe ništa.

to be or not to be roditelj – ništa.

čak se ni od podatka da je jedna od likinja zapravo 'the abortion that got away' ne napravi ništa stvarno zanačajno.

ovaj zaplet nudi MILION zanimljivih, potencijalno podsticajnih ili barem dramski, žanrovski interesantnih puteva – a DECA ne krenu nijednim od njih. što je najgore, ne samo što ne idu onima koji se ovom prikazivaču čini kao logične opcije – ovaj film nema NIKAKVU razlučivu, primetnu agendu, pa makar i promašenu: prosto, nije mi jasno ŠTA se ovim konkretnim scenarijem htelo reći? zašto praviti film o deci koja ni zbog čega postaju ubice? ovo niti je exploatacija u stilu solidnog španskog KO BI MOGO UBIT DETE niti je intelektualno-metafizička elaboracija ranga ROZMERINE BEBE; niti je žanr, niti je drama, niti je treš, niti ništa.

ovaj film je kao jedno veliko dosadno bezubo kilavo derište sa povelikim mlakim smeđezelenim tovarom u svojim pelenama, i to je sve.

BEOGRADSKI FANTOM

***
3

ispratio sam mnogonajavljivani film na premijeri u savinom centru. bila je masa sveta, skoro krcat sava. željni ljudi premijera, dešavanja, pa još ako povod obećava da bude nešto bar upola zanimljivo – eto rulje.

sad, BEOGRADSKI FANTOM, strogo gledano, baš i nije film, ovo više izgleda –kako reče moj saučesnik tokom gledanja - kao KULTURNI NOKAUT sa nešto većim budgetom za igrane deonice. znači, imamo gomilu tih talking heads na crnoj pozadini koje pričaju o fantomu i svojim vezama ili saznanjima vezanim za njega, nešto malo arhivskih snimaka (pretežno vezanih za titovu posetu kubi), i igrane inscenacije fantomovih poduhvata i policijskih napora da ga uhvate.

da se razumemo, sve je to prilično zabavno za gledanje: sagovornici u onom televizijskom delu 'filma' su kratki i koncizni (tj montažom su učinjeni takvim) a neki od njih su i prilično inspirativni, poput taxiste koji sa mangupskim smešakom govori sa neskrivenim simpatijama prema osobama sa određenom kriminalnom tendencijom i sa zlobnim podsmehom prema pajkanima. akcione inscenacije sa belim poršeom koji juri čudno pustim ulicama grada i smešnim pajkanskim autima koja pokušavaju da ga stignu takođe su zabavni za gledanje, fino je to sve režirano i montirano, mada, naravno – nema tu nekog pravog saspensa jer od samog starta znamo i koliko je to sve trajalo (10 dana) i kako se tačno završilo, pa je malkice izlišno navijati 'dal će sad da ga uvate? dal će da im umakne? šta će dalje biti?'

umesto toga, možemo samo da se zavalimo u sedište i uživamo u jurnjavama autima kakve odavno nismo videli u srpskom filmu. i da žalimo što one nisu deo nekog dramskog tkiva, što nemaju pravi i puni dramski (akcioni, triler) potencijal. unutar ovog koncepta, one su malo više od puke egzibicije – kao što je fantom jurio poršeom ulicama Bg ZATO ŠTO JE MOGAO, tako i todorović stavlja te scene u film ZATO ŠTO MU SE MOŽE; kao što je fantom dizao srednji prst tadašnjim pajkanima, tako reditelj ovde diže srednji prst svojim srpskim kolegama podsećajući ih na neke scene i zaplete kojima se odavno ne bave.

sam fantom, kao i svi pravi fantomi, ćuti ko zaliven: igrani film nam ne kazuje skoro ništa o njemu, a u intervjuima s njegovim prijateljima čujemo naznake mnogo zanimljivije od onoga što vidimo u filmu. ideja je da svaki gledalac u glavi izgradi svog fantoma, fantom – to smo svi mi (u potencijalu), tako da je 'lik' koga bezglasno upriličuje milutin milošević – samo platno na koje bi svako iz publike trebalo da projektuje svog fantoma. to je legitiman koncept, dosledno je sproveden, ali nisam siguran da film time više dobija nego li što gubi. milutin, mora se priznati, bolje izgleda (da ne kažem – bolje glumi) ovde nego u AŽDAJI: deluje kao simpatičan mladić s kojim bi se moglo saživeti i za njega navijati. ni u ovom filmu (kao ni u AŽDAJI) ne čujemo njegov glas. ko zna zašto je to dobro?

kad se sve sabere i oduzme, možemo reći da imamo jedan vredan, zanimljiv, u suštini pozitivan filmski produkt koji nudi pristojno gledalačko iskustvo. osnovni problem je u samom konceptu doku-igranog filma. zašto se išlo baš tim doku putem umesto 100% igranog – nemam pojma. nemam utisak da je ovo najidealniji pristup. eto, šijan je načeo fantoma u DAVITELJU (u jednoj sceni), todorović ga je sada donekle elaborirao u svom dokumentarno-igranom filmu, ali ubeđen sam da prava, puna, ultimativna FILMSKA priča o fantomu tek treba da se ispriča.

fantom je kao zekin KRIK, i ovo je kompliment, ali istovremeno i upozorenje o njegovim ograničenjima. zamislimo da je KRIK izmontiran u film od 100-ak minuta i tako pušten u bioskope, umesto što je išao na TV. fantom nije mnogo različit od toga. biće veći crowdpleaser za publiku, to sigurno, zato što se umesto mračne, tragične i krvave priče o psihopati (što narod baš mnogo i ne voli) bavi jednim pozitivnim junakom sa jasno definisanim i opštepoznatim negativcima bezbedno odmaknutim u jedan drugi (?) režim, tako da je navijanje neizbežno, a uz dozu srbima neiskorenjive jugonostalgije koje taj period (1979) izaziva, fantom ima solidne šanse kod to malo preostale srpske publike. njegovi izvozni potencijali su, pak, krajnje ograničeni, kako doku-igranom formom tako i previše lokalnom pričom. najzad, film je u svojim implikacijama i konotacijama prilično jednodimenzionalan i transparentan: već u prvih 10 minuta više je nego jasno nacrtana slika – represivni režim (čija se represija u filmu zapravo i ne vidi, nego se samo priča o njoj: policija je ovde prikazana poput simpatičnih nesposobnjakovića gde umesto žandara iz sent tropea imamo žandare sa slavije) i jedan buntovnik koji je 10 noći zaredom u rulji nejasno budio potencijal pobune, samo da bi ga potom pajkani skembali i sjebali, a rulja se vratila svojoj bezbednoj idolatriji nemrtvog tita koji gleda sve nas sa svakog zida svake javne zgrade. film se ne bavi ni tom ruljom, ni osećanjima koja je fantom u njima budio, pa ni samim smislom njegove 'pobune', tj da li je uopšte u pitanju bila ikakva pobuna, ili puka mladalačka obest i egzibicionizam.

zbog svega ovoga, od mene fantom ima samo mlaku trojku i umerenu preporuku.

nije to isprazna i emotivno hladna smaračina GEORGIJA niti je to sramotno nekompetentna i tragikomična budalaština kao ZONA MRTVIH; fantom se može odgledati skoro bezbolno, i čak sa mestimičnim uživanjem, ali gorepomenuti nedostaci čine ga nekompletnim iskustvom, mozaikom u kome mnogi bitni komadići nedostaju i čiji je skoro-uvlakački odnos prema policiji naročito upitan. potonji je najočigledniji kroz vrlo prijatno ofarban lik inspektora fanđa, skoro pozitivca; kroz jedan jedini šamar koji 'fantom' dobije kada ga uhvate; i kroz tragičnu fantomovu sudbinu koju saznajemo samo preko natpisa na kraju, umesto preko slike, tj. filma.

prema tome, fantom je odradio mnogo risrča i skockao jednu vrlo elaboriranu SKICU za nekog budućeg filmskog reditelja koji bi nam mogao prikazati pravi, puni panoptikum jednog vremena i njegovih implikacija, što je ovde ostalo u senci ili u krajnje pojednostavljenim, širokim zamasima (broad strokes).

Ranko Munitić (1943-2009)

U subotu rano ujutro napustio nas je Ranko Munitić, jedan od najobrazovanijih i najpronicljivijih filmskih kritičara koje smo imali.
 

Umro je iznenada, vredan kao i uvek, sa nekoliko naslova u raznim fazama završenosti i spremnosti za štampu. Ko zna za koliko smo ih ostali uskraćeni ovim zaista preranim gubitkom.

U obilju njegovih interesovanja o kojima je ostavio desetine vrednih monografija (na teme animacije, glume, stripa, domaćegi filma, filmske kritike...) za posetioce ovog bloga i za mene lično svakako je najznačajnije njegovo pionirsko teorijsko bavljenje fantastičnim žanrovima, uključujući horor.

Još u vreme SFRJ, onda kada niko među domaćim kritičarima nije ni pomišljao da se bavi stravom osim ako je ne potpisuju Kobajaši, Hičkok ili Polanski, Ranko Munitić je objavio svoje prvo kapitalno delo za sve ljubitelje fantastike – FANTASTIKA NA EKRANU, u 2 toma (1971. i 1973. godine).

Dvadesetak godina kasnije objavio je i prvi tom svoje kapitalne knjige ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (1991), sa okasnelim 2. tomom 1997. i sa značajno proširenom verzijom u planiranih 6 tomova. Od toga, prva 3 su već izašla, a nadajmo se da je rad na preostala 3 Ranko uspeo da završi i da će se uskoro i oni pojaviti pred ljubiteljima njegovog pisanja.

Njegove knjige o fantastici i hororu imale su veliki, možda i presudan uticaj na mene i na moje opredeljenje da se i sam okušam u teoretisanju o tim žanrovima. To je bio glavni razlog što mi je bilo jedino logično da svoju prvu studiju na te teme – FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu – posvetim "Ranku Munitiću, koji je sve započeo". Mislim da tih nekoliko reči sve govori; i mada su mi pripadnici nekih drugih klanova, koji Ranka nisu baš voleli, tu posvetu uzimali za zlo, ja i dalje stojim iza nje, i mislim da je savršeno logična i smislena. Time ne tvrdim da sam svojim pisanijem uspeo da dosegnem Rankov nivo erudicije, duha, preciznosti i lapidarnog baratanja disparatnim umetnostima – ali želim da naglasim da mi je njegovo pisanje svakako bilo jedan od glavnih uzora.

Malo je reći da je ovo veliki gubitak za našu filmsku misao, i da smo sa Rankom Munitićem izgubili ne samo velikog znalca fantastike (u književnosti kao i na filmu) nego i divnog, nenametljivog čoveka koji je 'jahao sam', nesvrstan, neinstitucionalizovan – i kao takav je odjahao u legendu.

Evo, za sada, mog prikaza ponovljene verzije ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI koja je objavljena na Popboksu. 

ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI, tom I

Ranko Munitić

Kreativni Centar

Beograd, 2007

Piše: Dejan Ognjanović

Prva inkarnacija ove knjige pojavila se u zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Te 1990. godine jedan izdavački gigant koji danas više ne postoji objavio je u tvrdom povezu, na luksuznoj hartiji velikog formata, sa obiljem vrhunski odštampanih crno-belih fotografija, izdanje koje nije imalo pandana ni do tada, a nije ga dobilo ni od tada do danas. ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI Ranka Munitića bila je i ostala enciklopedija ključnih likova književne i filmske fantastike, ili, kako to autor opisuje, "istraživačko putovanje kroz analizu legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, 'horrora', 'science fictiona' i 'heroic fantasy'". Horori koji su naše prostore zadesili samo godinu dana po pojavi I toma učinili su da II tom dočekamo tek 1997., u znatno skromnijem obliku, manjeg formata, mekog poveza, i (skoro) bez fotografija. "Utoliko bolje," pisao je tada Munitić. "Jer, sada svaka na svoj način svedoči o vremenu u kome se pojavila. Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu."

To bi se moglo reći i za treću inkarnaciju ovog poduhvata (kod trećeg izdavača!), ovog puta u najambicioznijem obliku, bar što se tiče sadržine, ako već ne i opreme. Naime, svoj finalni (?) oblik ČUDOVIŠTA bi trebalo da dobiju u šest tomova i šezdeset poglavalja, čime će ranije inkarnacije (svaka sa po dvadeset) biti uvećane za trećinu, odnosno dvadeset potpuno novih poglavalja, ali drugačije raspoređenih, tako da se smisleno smeste uz svoje arhetipske sadrugove.

Prvi tom najnovijeg izdanja govori o biblijskom Noju, o Odiseju i Herkulu, Sinbadu moreplovcu, Zigfridu, Danteovim paklenim vizijama, kralju Arturu, Doktoru Faustu, Pepeljuzi, Prosperu (Šekspirovom, i onom iz SF filma Zabranjena Planeta) i Guliveru. Kao što se može videti, to je zaista putovanje dugo tri i po milenijuma, kroz likove i mesta našeg kolektivnog nesvesnog, koje iscrtava mape naših snova, mitova, strahova, nadanja i njihovim umetničkih (i manje umetničkih!) ekspresija. Stranicama ovih šest tomova defiluju bogovi i boginje, mumije i vampiri, vukodlaci i ludi naučnici, vanzemaljci i roboti, zmajevi i druga čudovišta, tajanstvena mora i nepoznata ostrva... Kroz sve ove poznate i manje poznate teritorije Ranko Munitić nas vodi sa sigurnošću i pouzdanošću kakvi i priliče pionirskom istraživaču filmske fantastike kod nas (kapitalno delo: FANTASTIKA NA EKRANU, I i II, s početka sedamdesetih). Pri tome se obilato služi odlomcima iz književnih uzora koji su ustoličili matrice iz kojih se, mnogo kasnije, film napajao, pomažući se i stručnom, kritičkom literaturom gde zatreba i sve to uobličavajući svojim kratkim i jasnim sudovima.

Dizajnirana znatno dopadljivije od II toma iz 1997. ali, takođe, ispod nedostižnog, velelepnog toma iz jednog drugog vremena i mesta koje više ne postoji, ova knjiga nudi tri potpuno nova poglavlja, kao i neznatno doterana stara, dopunjena referencama na novije naslove. Ilustracija ima manje nego u nekadašnjem I tomu, ali više nego što su nas recentne knjige slične tematike navikle.

Ozbiljna po pristupu, opravdano ambiciozna ali istovremeno veoma čitljiva i pitka, ovo je knjiga koja će vam otvoriti oči po pitanju najraznovrsnijih obličja fantastike, bila ona horor-mračna ili zvezdano-naučna, i ukazati na praiskonsko utemeljenje likova i zapleta za koje možda verujete da su moderniji nego što, zapravo, jesu. Povezujući pradrevne priče sa njihovim modernim (filmskim i stripovskim) varijacijama, Munitić zapravo pruža svojevrsnu enciklopediju fantastike čiji se naredni tomovi s nestrpljenjem očekuju. Zavirite u svetove koji se ovde otkrivaju i proverite da li i mi na neki način delimo sudbinu opisanih čudovišta.

Promocija Novih kadrova u Nišu

Izveštaj by: ŠOZO HIRONO

Sa velikim zakašnjenjem reagujem na ovaj hepening od pre desetak dana. S razlogom. Čekao sam da se utisci valjano slegnu, a misli odmore od napetih događaja prethodnih dana.
Slika koju sam postovao na simboličan način govori mnogo toga.
Da, nije bilo više od dvadesetak gostiju. SRAMOTA!
Da, sagovornici su bili umorni, udaljeni. Nekako u magli. Ali, opravdano s obzuirom na okolnosti.
NKC je sve efikaniji i bolji. Ali za kog.

Nišlije su ponovo propustile da vide jednu od legendi uživo. Svaka izgovorena reč Đorđa Kadijevića te večeri zlata je vredna svima koji su prisutvovali promociji. Ne samo kulturno umetnički, već jednako nadahnto i istorijski, mala skupina ljudi uživala je slušajući te prohladne martovske večeri stub nosač ili instituciju elokvencije i kinematografskog umeća. Ovo je nenadoknadivo iskustvo. Tim je veća šteta onima koji su ovo propustili.

Ostali učesnici su bili krajnje poslovični. Uz maximalno prozevanje, osetilo se da je promocija knjige Novi kadrovi malo okasnila sa svojom premijerom u Nišu. Svejedno, sama knjiga je doprinos našoj filmsko kulturnoj baštini, i njena vrednost će sigurno rasti s godinama.

Lajt motiv večeri OPET je slaba posećenost.
U čemu je problem?
Da li je reklama NKCa slaba? Zašto se ne pošalje barem 1000 mejlova? Zašto grad ne pomogne nekim reklamama, panoima koji bi bili izlepljeni na prikladnim mestima?
Ili ćemo se konačno suočiti sa činjenicom da je kriza uraganski došla i na naše prostore...... da li je ikad i odlazila?
NE.
gospodo magistri i doktori grada niša. a ima vas sve više fala KURCU!
gurnite duboko srednji prst u vašu guzicu. onda ga lepo izvadite i oližite ga slasno. e to je ukus vaše diplome akademski brđani.