vilhelm meloun (tačnije, ali dosadnije, znan i kao vilijem – bil – maloun) do sada nije pružio bogzna kakvog povoda za anticipaciju njegovih filmova: potpisao je derivativnu ali umereno-gledljivu fotokopiju ALIENA sa klausom kinskim (i drugorazrednim efektima maske) maštovito nazvanu THE CREATURE, te šminkeraje znane kao THE HOUSE ON HAUNTED HILL (umereno gledljiv samo zbog zabavnog džefrija raša koji impersonira vinsenta prajsa) i FEAR.COM (šaradu koja je imala toliko loše kritike da se još uvek nisam naterao da protraćim 90ak minuta na nju, ali verovatno u nekom trenutku hoću). iako je u ovim filmićima pokazao tragove vizuelnog nadahnuća, totalna nebriga za scenario, likove i smisao ostala je kao teg na njegovom opusu, tek neznatno olabavljen sasvim solidnom epizodom za serijal 'masters of horror' pod nazivom FAIR HAIRED CHILD.
zbog svega toga, očekivanja vezana za ovo sočinjenije sa glomazno-rogobatnim naslovom nisu mi bila visoka.
zato sam bio tim više prijatno iznenađen PARASOMNIJOM, prvim malounovim filmom u kome sam, zapravo – uživao!
da se razumemo: scenario je prilično budalast, i neki zlobnik mogao bi se zabavljati njegovim seciranjem u sitna crevca i dokazivati koliko je besmislen. ipak se ovde govori o momku koji slučajno u ludari spazi 'uspavanu lepoticu' (tj. curu koja pati od parasomnije, spavaće bolesti zbog koje veći deo svog života provodi u snu), odakle je kidnapuje i nosi svojoj kući da se tamo stara o njoj (što uključuje i svlačenje u kupanje njenog nesvesnog tela).
blaženstvo u činjenici da njegova draga uglavnom spava umesto da ga smara da je vodi u pozorišta, bioskope, koncerte, restorane itd. suviše je veliko da bi potrajalo, i ubrzo postaje jasno da je na spavačicu svoje hipnotičko oko bacio psiho-ubica iz te iste ludare (koga drže raspetog kaiševima u stojećem položaju, i sa kukuljicom preko lica – i to mi je neka mentalna institucija!). on uspeva da uđe u njene snove zahvaljujući hipno-moćima, i pretvara je u instrument svojih sadističkih planova. naravno, naš kidnaper mu te planove kvari jer totalno zli psiho veruje u narodnu izreku da se suprotnosti privlače, i neće ni da čuje za neku drugu nego baš za našu vrlu, čistu, anđeosku djevu koja je, budući prespavala veći deo svog života, propustila sve prilike da se oda razvratu i bludu.
hm, eto leka za današnju razvratnu omladinu: kura C-C mušicama, i rešen problem!
enivej, glavni razlog što sam u ovom luckasto-bleskastom filmu uživao umesto da se dosađujem i vrtim glavom leži u nekoliko srodnih faktora:
-dobar kast: gl. junak je simpatičan momak koji bi, ako bi smeđu kosu ofarbao u crno, više ličio na dilana doga od ovog teen-supermena koji je tu ulogu već dobio; zahvaljujući tome, i budalaste stvari koje ima da radi ovde deluju pitko i prijemčivo, i gledalac ih može prihvatiti jer ovaj deluje kao neko ko, zapravo, ima dušu. uspavana lepotica je, takođe, dobro odabrana i ubedljiva u svojim anđeoskim pojavama – svakako ne izgleda kao jedna od tipičnih fufica recentnih torture-porn-cum-slashera, baš kao što ni naš dilan ne liči na nekog od bezličnih jock-hunkova tih istih kvazihororijada. znači, to su netipično napisani likovi u nekonvencionalnim situacijama, solidno odglumljeni. dž. patrik keli je takođe dobar kao preteća psiho-copina, a i džefri kombsa je zabavno gledati kao pajkana (iako je njemu moglo da se da i malo više mesa od ovog statiranja kroz opšta mesta).
-duševni dijalozi i luckaste situacije: umesto rutinskih žanrovskih prežvakavanja ("čuo sam neku čudnu buku"… "halo, ima li koga tamo?"… "ovde se nešto dešava što ja ne razumem"… "Hej, Džejmi, ti znaš da te ja volim, pruži mi još jednu šansu!"… i sl. sranja) likovi ovde ćaskaju kao živi ljudi, a to naročito važi za razgovore našeg dilana sa svojim džanki-prijateljem. znači, više je to 'indie' nego standardni 'žanr' fazon. a situacije su ljupke i bizarno-smešno-groteskno-dirljive, kao u prvom 'sastanku' sa uspavanom ljepoticom, tokom koga ona –neiskusna u budnom svetu – pokazuje da ne zna kako se jede sladoled (razmaže ga pola po stolu a pola po svom licu!), a u lepoti zelenila u parku uživa tako što počne da maltene pase travu (naočigled sablaznutih staraca-prolaznika).
-originalan i svesno otkačen, nadrealan scenario: nekada davno – ako su 1980-te bile davno- horori se nisu libili da budu bizarni, blesavi, da imaju zaplete koji ne liče ni na šta dotad viđeno, da se takmiče jedni sa drugima po blesavosti, a naročito nakon što je A NIGHTMARE ON ELM STREET otvorio kapije snova, bizarnosti i iracionalno-nadrealnih zamešateljstava. pod direktnim uticajem tog filma i nj. nastavaka nastali su, recimo, DREAMSCAPE i DREAM DEMON, u čijoj senci i PARASOMNIA obitava kao sasvim dostojan okasneli prirepak.
i uopšte, čitav etitjud kojim odiše ovaj film ima jednu nostalgičnu retro auru, kao neki izgubljeni film iz '80ih koji je danas pronađen u nekom magacinu i samo malo retuširan CGI tehnologijom da ga svari današnja omladina. PARASOMNIA, zaista, deluje kao da je zasnovana na nekoj vintage DILAN DOG epizodi, iz vremena kada je taj strip bez pardona, a sa mnogo smisla i originalne aure, horor fanovima pružao vrlo idiosinkratičan spoj mračne romanse, nadrealizma, gorkoslatke ironije, egzistencijalizma i splatera. svega toga ima i ovde, odmereno i odrađeno s dušom, kao u vintage sclavijevim scenarijima.
-nadahnuta vizuelnost: e, gorepomenuti malounov kvalitet uspeo je da dođe na svoje tek onda kada su se već pomenuti a daleko važniji faktori poklopili. njegovo oko za 'lepu' sliku horor provenijencije ovde je upotrebljeno maximalno (tj. koliko je budžet dopuštao, a ponegde to baš i nije bilo mnogo). ima tu sjajnih slika, kako u budnom stanju (psiho-ćelija; vrlo krvave vratosekuće, crevoistrisajuće pogibije; zlokobna knjižara sa svojim ezoterično-goth dizajnom…) tako i u scenama snova koje sadrže vizuelne hajlajtove.
za potonje je bio zadužen poljski slikar bekšinski, čuven po tome što je radio koricu za moj roman NAŽIVO; mislim da vam je odmah jasno o kakvom profilu umetnika govorim. znači, prva liga. morbidno-nadrealna čudesa iz snova-košmara naše spavačice zasnovana su na njegovim slikama, kao i na nekim originalnim konceptima, što tim prizorima daje pedigre kojim se ne mogu pohvaliti mnogi slični žanrovski naslovi. uostalom, pogledajte slike, šta dalje da pričam?
istina, maloun se malo i zaneo sa stilizacijom, i pred kraj njegove opsesije postaju skoro razularene kada na pozornicu stupe nekakvi mehanički automatoni (spoj tima bartona i spotova merilina mensona odnosno nemačkog umetnika luetke-a) prema kojima su oni dr- fajbsovi još bili oličenje umerenosti i dobrog ukusa! ipak, pošto nas je maloun do tog trenutka već 'kupio' svojim likovima i pristupom, onda se i ovi ekscesi mogu lakše svariti, jer radi se o delirijumu i ludilu kakvo smo voleli i u bizarno-besmislenim završnicama dilana doga.
sad, lepo bi bilo da je svog zlikovca maloun još malo doradio i učinio još ikoničnijim i moćnijim i tako nam dao poor man's fredija za XXI vek, što za dlaku nije učinio (ovaj psiho ovde bliži je horasu pinkeru, aka ŠOKERU), iako mi se javlja da će, čak i u ovom polunedokuvanom obliku on biti bliži frediju od onog reimadžiranog koga nam spremaju u (nesumnjivo konvencionalnom) rimejku ELM STREETA.
sve u svemu, PARASOMNIA je hrabar mali veliki film po tome što ne hoda utabanim stazama i što pokušava nešto novo i drugačije, i što u tome umnogome i uspeva. to je jedan dražestan old school hororac sa mnogo krvi, solidnim dozama saspensa i sa luckastim likovima kojima ćete se vraćati.
prava je šteta što živimo u vremenu u kome ovako nadahnuti filmići završavaju direktno na DVD a u bioskope idu nebuloze tipa HOSTEL 2 i slične idiotarije. oh, well, nama u srbiji je ionako svejedno pošto nemamo bioskope…
šon jang dobija zločesti telefonski poziv u prologu filma:
veliko razočmarenje, imajući u vidu da se od reditelja više no vrlo dobrog SPUN-a moglo očekivati i nešto živahnije, supstancijalnije i manje derivativno!
Jonas Åkerlund se ovde zadovoljava potpisivanjem besramnog rip-offa filma SE7EN, čiji se senzacionalistički over-the-top sadizam pokušava opravdati tj. osmisliti vrlo problematičnim zapletom.
rivju koji sledi sadrži SPOJLERE pa imajte na umu da se tu otkriva kraj filma i sve vezano za njega!
u suštini, ovaj film bi hteo da nam poruči da 4 jahača apokalipse NISU Rat, Glad, Kuga i Smrt, nego : Geek, Gay, Emmo i Orphan.
svet će da propadne ne zbog ratova i bolesti koje izazivaju zlikovci teške kategorije, nego zbog gomile slabića, odbačenih, nikakvih, jadnih, patetičnih, nevoljenih, koji će da se udruže zahvaljujući internetu itsl. i da krenu u 1-on-1 apokalipsu sa mega-komplikovanim ubistvima za koja čovek mora da bude hiper-stručnjak za najveće medicinske finese (jebo vas džek trbosek!), uz to vrlo imućan. da, deco, ne može svaki emmo gay geek da bude sado-ubica: samo oni koji sebi mogu da priušte custom-made ludo-skupocene sprave za samovešanje na kuke, te nakit pravljen po porudžbini sa adekvatnim simbolima. pristup napuštenim skladištima za korišćenje u ubilačke svrhe je takođe obavezan. ali to nije problem: svaki nerd može da tek tako upadne u ma koju pustu fabriku i pretvori je u svoje zlikovačko gnezdo. ako su nas nešto naučili stripovi o superherojima, onda je to baš ovo.
znači, jezikom saut parka, apokalipsu neće da izazove kartman, nego baters – u svojoj 'professor chaos' inkarnaciji.
ne zezam se. scenarista je 'ozbiljan': kada se sve niti raspletu, otkrivamo da je ovo ladno moglo da se zove BUTTERS RISING: REVENGE OF THE BULLIED!
jezikom t.s. eliota: ovako svetu dođe kraj – ne s treskom, nego s cviljenjem nekih patetičnih emoa!
prosto ne znam da li je ova 'poenta' gluplja dramaturški (nekome ovo zvuči iole uverljivo?) ili idejno.
idejno je upitna iz sasvim očiglednih razloga, jer demonizuje ŽRTVE. to je neverovatno nepromišljeno i neodgovorno – ŽRTVE su, dakle, te koje će da se odaju bezrazložnim, besmislenim, preteranim, neviđeno sadističkim klanjima i torturama – da bi skrenuli pažnju sveta na SVOJE patnje i održali im bukvicu koliko nije u redu to što su im uradili!
e pa, prc!
neopisivo je imbecilna ta strategija pravljenja monstruma od žrtava.
konkretno, ubice su ovde
– jedna azijatkinja (žang ziji), bez roditelja, usvojena u belu porodicu koja ju je nekako zapostavila kada je naizgled neplodna mama ipak počela iznenada da rađa (belu) dečicu;
- jedan školski primer patetičnog plačljivog pederčića koji cmizdri u dajneru što ga njegov brat-rmpalija (erik balfur) ne prihvata takvog kakav jeste;
- trećeg zaboravih u ovoj konfuziji od storitelinga ali to je lik koga živog nismo ni videli, no samo njegov leš;
- i najzad, četvrti i glavni je neopisivo iritantni emmo (izgleda kao pevač SUEDE-a pre 15-20 godina!) sa konstantno-plačnom facom, podignutim obrvama i na-nos-nabijajućom patetikom vezanom za rakovsku smrt njegove keve kojoj je on, zaboga, prisustvovao, a njegov tatko, zaboga, nije, jer je pajkan i bio je baš tada na poslu. da je samo gledao u bob kad će žena da mu umre, ili bar da je uzeo odmor i sačekao njenu smrt! ali ne, ta sviiiinja je otišla na poso, a mama umrla na sinovljevim rukama.
na kraju, naravno, otkrijemo da je emmo sinak denisa kvejda (koji je toliko grizzled, toliko propalo izgleda da je to strašno!) bio mastermajnd čitave komplikovane operacije – koja se, zapravo, svodi na jadni pokušaj skretanja pažnje prezauzetom ocu; eto, neka deca se upuste u 'alternativni lifestyle/sexualnost', extremnu frizuru ili odeždu, slušanje bučne muzike i sl. kako bi na sebe privukli pažnju roditelja (ili se od njih distancirali?) – a ovaj naš emmo, ni 5 ni 6, nego organizuje gay-geek squad of sadistic killer experts i ofarba svoju sobu u BELO (pošto je on Smrt, je li), a na kraju zamera ocu dok visi (sin, ne otac) sa kuka: "svega ovoga ne bi bilo da je policajac bar jednom u 3 godine ušao u sobu svoga sina!"
to je zaista neverovatno glupa poenta koja može da ima smisla samo nekom matorom drkadžiji: pa jebote, klinci baš ŽELE da ih se ostavi na miru i da im matorci ne ulaze u sobe, njima TREBA inner sanctum a ne soba na vetrometini kroz koju se prolazi kao na okretnim vratima! (to je inače glupo i dramaturški: taj emmo ima mlađeg brata, i NEMA ŠANSE da klinja nije ušao u bratovljevu sobu cele 3 godine – znajući radoznalost 10-godišnjih dečaka- a da jeste ušao, sigurno bi prijavio ćaletu da je ovaj sve živo okrečio, i nameštaj, i postere - SVE.)
znači, taj slinavi emmo je toliko preokupiran sobom i svojim osećanjima da ga zabole dupe za to ima li njegov tatko poso, i koji je to poso, i kako on zarađuje leba za njih troje (sad kad nema mame)! on se duri kad tatu iznenada pozovu jer je bez najave (!) pronađen novi leš. on se duri kad mu ćale kaže 'ej, oladi malo, sinko' kada emmo donese belu tortu sa crvenim natpisom 'happy birthday mom'! (dakle, mali emmo nekrofil je napravio tortu za rođendan mrtve mu mame, i duri se što tata u tome ne vidi najnormalniju stvar na svetu! ne znam da li je luđe što dečak u tim godinama uopšte pravi jebenu tortu, ili čitav kontext sa njom!?)
da skratim priču: scenario ovog filma ko da je piso toma nikolić pod pseudonimom. naravoučenije glasi: "roditelji, pripazite na svoju decu, gledajte šta rade i s kim se druže, šta slušaju i šta gledaju, ulazite im u sobe! vodite ih na utakmice ako oćete da izrastu u zdrave muškarce, inače ima da postanu gay emmo seka perse koje prave torte i cvile za mrtvim mamama, a u extremnim slučajevima ima da postanu psiho-ubice koje će da izazovu apokalipsu!"
znači, ovo je jedan od onih gnusnih radikalskih filmova u kojima se propagira: Zlo, to su Drugi i Drugačiji! zato, pripazite da vaša deca ne budu Drugačija, nego Ista kao i vi što ste, i sve će biti u redu sa svetom.
da ne pomislite da su sve moje zamerke vezane za sam kraj i rasplet filma, evo šta ne valja pre toga.
ukratko, skoro sve.
-serija zločina nadahnuto morbidne gnusobe je gola exploatacija, naročito u svetlu kraja filma, kada postane jasno da te torture porn metode nisu bile neophodne za željene moralizatorske ciljeve;
-sve vezano za kvejdovu životnu priču, familiju i posao je uvredljivo blatantni kliše – i nebriga prema sebi, i prema deci, i to kako mu policajski posao otima druženje s decom, i to kako tužno gleda sliku mrtve žene, i to što u plakaru čuva kutiju sa natpisom 'ženine stvari' među kojima je prominentna BIBLIJA, i sve sve sve ostalo;
-pritom je ionako glupi film skraćen za oko pola sata (ovaj rivju zasnovan je na producentskoj verziji od oko 90 min; full cut bi trebalo da bude 110') pa se tu bukvalno protrčava kroz scene i ritam je primetno osakaćen;
-žang ziji je SMEŠNA, a ne strašna kao psiho-azijatkinja; njeno kreveljenje i 'zlokobni' osmesi su neverovatno patetični, kao u nekoj parodiji!;
-zbog pomenutog skraćenja sve je zbrzano pa nije jasno šta su rupe u zapletu, šta trapavi šavovi a šta moje dizanje ruku od pažljivog praćenja fabule radnje u kojoj se rafalnom paljbom izbacuju imena likova i njihove veze jednih sa drugima: npr. u jednom trenu prvi put čujemo nečije ime; u sledećem smo već u njegovom stanu i nalazimo ga mrtvog; minut kasnije u nekom zbrzanom razgovoru otkrijemo kako se on i zašto povezao sa osobom B ili C i sve tako.
-ipak, najmanje jedan iritirajući detalj nije nastao traljavim sažimanjem producentskih makaza nego bedastom mistifikacijom koja ništa ne znači: security kamere u zgradi u kojoj se desilo jedno od ubistava imaju misteriozni 'preskok' baš u trenucima kada ubica (tačno u 3.00 am!) ulazi u lift, kao i tačno onda kada (precizno u 6.00 am!) izlazi iz njega! ne znam da li je natprirodnije to što je uspeo da isprogramira svoje pristignuće do najmanjeg delića sekunde, ili taj ESP uticaj na kameru – ali do kraha filma ne saznamo kako je sasvim ljudski, i čak patetični, ubica 'uticao' na kameru da napravi elipsu tokom njegovog ulaska/izlaska iz lifta! naravno, niko se više i ne osvrne na te detalje!)
itd itd itd
previše vremena posvetih ovoj nebulozi, a i to samo zato što me iznervirao svojim budalaštinama kojima ne želim dalje da se bavim, iako bih mogao.
2+ mu dajem samo zato što je dinamičan, što ima zanimljivih potencijala u tematici (od kojih uglavnom realizuje pogrešne, tj na pogrešan, idejno upitan način), što je krvav i ima originalnih sadističkih detalja, što je dobro uslikan i solidno režiran (na mikro planu).
ipak, u suštini ovo je tek još jedan SON OF SE7EN, i uprkos svojim artsy i idejnim pretenzijama, nije ništa bolji od, recimo, RESURRECTION-a sa k. lamberom, samo što je malkice upeglaniji vizuelno nego kod rasela malkeja, iako je to taj nivo derivativne budalaste exploatacije sa nadobudnim biblijskim overtonovima i sa implicitnom storijom iz žanra 'preko sranja (krvi, creva, pošasti, krasta…) do zvezda (tj boga)' o kojoj sam drugde (npr. u rivjuu filma KNOWING) već pisao, pa da se ne ponavljam.
to je to isto sranje, ta ista prežvakana ogavna moralitet priča o palom, ali ne sasvim izgubljenom čoveku koji će, nakon niza morbidnih i gnusnih iskušenja, kroz krv, znoj, spermu, gnoj i suze, doći do Prave Vere i Boga Istinoga, naučiti The Error of His Ways i postati Bolji Otac, Drug i Član Partije.
Aleksandar Radivojević, ko-scenarista Čarlstona za Ognjenku i scenarista željno čekanog Srpskog filma (trenutno u post-produkciji), ovih dana ponovo privlači pažnju javnosti. Povod je predstojeća premijera njegove diplomske predstave Samoudica, koja će se desiti 22. maja u "Ateljeu 212".
Ovaj komad u tri čina, sa zločestim podnaslovom "Mora samo da se umre", govori o mefistofelskom ispitivaču (igra ga Branislav Lečić) na "Bosanskoj Audiciji iz Pakla" (kako svoj komad Radivojević slikovito opisuje). Tri različite individue prijave se na polu-tajnu audiciju za "Veliki kulturno-umetnički projekat od nacionalne važnosti u dobrotvorne svrhe", ali kada dođu na izolovanu, zlokobnu lokaciju, tamo zatiču suočenje sa sopstvenim nedostacima i problemima koji su blisko povezani sa opštedruštvenim. Ekskluzivnim uvidom u tekst uverio sam se da se radi o britkoj i brutalno crnoj satiri sa jakim elementima groteske i horora, sa živahnim i sočnim dijalozima punim lucidnih i (za neke) uznemirujućih zapažanja o svetu u kome živimo.
U komadu se mogu naći skoro sve Radivojevićeve opsesije: ubistvo, samoubistvo, incest, nekrofilija, snaf, internet, igrani/dokumentarni film, duhovite igre rečima i satirično intonirana mizantropija. Kako to obično biva, gde je Radivojević, ni tabloidi nisu daleko, pa su tako i ovog puta neki senzacionalistički nastrojeni magazini ovu premijeru najavili naslovom "Lečić nagoni u smrt".
U senzacionalističkoj verziji tabloida ALO, predstava je najavljena ovako:
Pozorišna sezona u Srbiji će pre letnje pauze dobiti predstavu koja je već sada, u vreme kada se tek rade probe, dobila epitet „kontroverzna“. Naime, Aleksandar Radivojević, scenarista „Srpskog filma“, planira da šokira publiku delom u kome bivši ministar kulture Branislav Lečić igra čoveka koji ljude nagoni na samoubistvo, ali i brojne perverzije koje se graniče sa ludilom.
Prvo pozorišno delo ovog autora pod imenom „Samoudica“ biće izvedeno 22. maja u „Ateljeu 212“, a režija je poverena Snežani Prišić. Popularni Leka će se u ovom komadu koji ima podnaslov „Mora samo da se umre“, kako Radivojević kaže, „vratiti svojim korenima“ u ulozi čoveka koji organizuje misterioznu i veoma čudnu audiciju za izvesno kulturno-umetničko društvo, ali sa ekstremnim ishodom. Koliko smo uspeli da saznamo, jer Radivojević detalje ove provokativne predstave drži u tajnosti, biće tu svega, od rijaliti šoua preko samoubistva do nekrofilije. U ekipi su još i Jelena Đokić, Bojan Dimitrijević i Hristina Popović (ćerka balerine i koreografa Sonje Vukićević) - Postoje izvesne kopče sa „Srpskim filmom“, može se reći da je ova predstava mali uvod u njega. U pitanju je uzbudljiva farsa sa šokantnim elementima, mešavina „Radovana Trećeg“ i audicije „iz pakla“. Biće inovativnih scena koje dugo, još od predstave „Bal“ u kojoj se glumci pojavljuju nagi, a neki čak masturbiraju, nisu bile viđene na scenama srpskih pozorišta. Cela ekipa je bila sjajna, priča ih je veoma zainteresovala, a Lečić blista u svojoj roli, on sve može da uradi i odglumi, mlađi je fizički, ali i duhom od svojih mladih kolega - kaže za „Alo!“ Radivojević. Do komentara Branislava Lečića nismo uspeli da dođemo do zaključenja ovog broja. Iako smo u više navrata pokušavali da dobijemo bilo kakvu izjavu, on se ili nije javljao ili nam je rekao da je na probi i da pozovemo kasnije, da bi posle toga bio nedostupan.
Kraća i svedenija najava na sajtu Ateljea 212 kaže:
Kontraverzni (sic!) mladi autor, Aleksandar Radivojević, svojom subverzivnom i šokantnom dramom SAMOUDICA, na ekstremno otvoren i beskompromisan način prikazuje društveno i kulturno beznađe i trulež koje nas okružuje. Ovaj totalno iskren i brutalan komad predstavlja svojevrsni otpor našoj ustaljenoj, dosadnoj i patetičnoj kulturnoj i društveno-političkoj sceni. A konačno rešenje koje autor nudi kao izlaz iz situacije nalazi se tamo gde ga niko ne očekuje...
Pored Lečića, glumačku ekipu čine još i: Jelena Đokić, Bojan Dimitrijević (nedavno viđen u Zoni mrtvih), Hristina Popović Mijin i Nenad Bekvalac. Režija: Snežana Trišić.
Jedno je sigurno: pozorište surovosti doživljava svoje vaskrsenije na daskama Ateljea 212 - počev od 22. maja 2009-te!
Ekskluzivno za THE CULT OF GHOUL blog, s dopuštenjem autora, kačim dva kraća odlomka iz drame.
Smatrajte ih tizerima, da steknete ideju o tome kako to izgleda i čime se, otprilike bavi, te s kakvom intonacijom, a ne kao "best of" odlomke jer, bilo bi zločinački da okačim neke od urnebesnih i/ili šlogirantno-šokantnih hajlajtova koje je najbolje da overite naživo, u predstavi. Ono što me unapred beskrajno raduje jeste jedva-prikriveno seciranje i egzekucija jednog domaćeg scenariste i reditelja poreklom izbosne (blaži delić razgovora sa njim čini drugi odlomak koji ovde kačim).
Dakle, evo tizera:
SAMOUDICA, ODLOMAK 1 (I čin):
RADMAN:
Umeš li da plačeš ?
LINA:
Molim ?
RADMAN:
Ne da moliš nego da plačeš.Da lučiš slanu tečnost iz tkiva tvojih kapaka.
( Lina je zbunjena. )
RADMAN:
Ti želiš da budeš glumica.Glumci prave onomatopeju emocija.Smeju se, plaču po potrebi.Možeš li da zaplačeš, sada ?
LINA (sabere se):
Mislim da mogu,Trebaće mi par minuta samo.
RADMAN:
Par minuta ?Tebi ?Hoćeš da mi kažeš da ti posle svih tih protraćenih godina u tom “pičkovcu” u kojem si se rodila treba toliko vremena da pustiš jednu suzu ?
( Lina se ozbiljno trudi. )
RADMAN:
Hajde, hajde.Ti znaš koliko je teško dokopati se prestonice.Koliko je teško reći “zbogom” dupetu i popeti se do usta.
( Radman otpije još gutljaj iz svoje šolje. )
RADMAN:
Koliko je teško voleti majku koja ti ne čita priče za laku noć, jer ne zna da čita, i trpeti tatino dahtanje kad ga pitaš da ti objasni šta ti je to lepljivo na prstićima…
( Lina teško diše.Podigne glavu dok joj suze liju niz obraze.Radman je pogleda. )
RADMAN (pogleda na svoj sat):
Vidiš ?Ipak ti je trebalo manje od “par minuta”. Sada ti je valjda jasno ?
LINA (plačno):
Šta ?
RADMAN:
Zašto smo toliko jadni i kao ljudi i kao umetnici. Zato što to svet traži od nas.
( Radman joj prilazi i palcem pokupi par suza s njenih obraza, okreće se ka publici i otresa te suze sa šake. )
RADMAN:
Svet traži da postanemo manekeni svoje nesreće. Traži uplakana lica sirotih mladih devojaka bez budućnosti, kao što si ti.Ako im iznudiš milostinju, olakšaćeš im savest.
LINA (prkosno):
Ja imam budućnost.Ja verujem u sebe.
RADMAN (sažaljivo):
I svet veruje u tebe.I tvoju nesrećnu sudbinu. I platiće da je gleda.
( Radman gleda negde u daljinu, “kroz” publiku. )
RADMAN:
To uvek upali.Svi to traže.Za njih smo mi jadni mali kučići tužnog pogleda, koje je kamion zakačio i ostavio da skapavaju pored puta.Suze je najlakše izmamiti, a njima samo suze trebaju.Mi smo sirov material.“Cmizdrkotina”.Bolje bi nam bilo da se uživimo u ulogu.
SAMOUDICA, ODLOMAK 2 (II čin):
(...) KOLJA:
No, što ću drugo radit’.Mora se preživjet’ nekako.
RADMAN:
Pa, ne baš.Znaš kako kaže naš narod:
“Mora samo da se umre”.
KOLJA:
Aaa, pa, heheh, nećemo tako, što bi se reklo “defetistički” razmišljat.Mi smo umjetnici.Ako mi ne umjemo vjerovat u život, ta kako će tek onda običan čovjek ?
RADMAN:
Običan čovek ne veruje ni u šta.Nikad nije – nikad neće.A ne bi poverovao u život ni da se ovaj ofarba u zeleno, obori mu sestru na astal I jebe je oklagijom na šest različitih načina do nedelje, vičući:“Život je stigao !Život je stigao!”
( Kratki tajac.)
KOLJA:
Ja vam se tu ne bi složio.Ja znam ovaj narod uzduž I popreko.I onaj tamo, I ovaj ovde.I mogu vam samo reć’, ako nešto naši ljudi znaju, to je da se čovjek sa svime može izborit.I preživjet.
RADMAN:
Ah, da.Inat je moćna stvar, dragi moj Kolja.Nego, reci mi, ti si neki “multidisciplinarni” umetnik, čini mi se … ?
KOLJA (zbunjeno):
Što sam ja … ?
RADMAN:
Hoću reći, oprobao si se u više umetničkih disciplina …
KOLJA:
Nema discipline u kojoj se ja nisam dao oprobat.Fudbal, plivanje, trk, skok u dalj … A za umjetnost, tu sam maher.Sve ti Kolja može radit.Sve što mož’ zamislit.I ono što ne možeš.
RADMAN:
Jesi li se prijavljivao za “Velikog Brata” ?
KOLJA:
Aaa, to nikako.Ne prima se Kolja na te niske porive.Kolja poštuje sebe.Ne mogu se ja majmunisat tako da me cijela država gleda.Jasam ozbiljan umjetnik, tako se želim I predstavit’.
RADMAN:
Ako si tako ozbiljan, zašto nisi upisao neki fakultet umesto što prebiraš po oglasima I tamaraš po napuštenim zgradama gde puštaš da te isleđuju nepoznati ljudi ?
KOLJA:
Heheh.Znao sam da ćete me to pitat.A znam ja I kako se obavlja pos’o na tim vašim fakultetima.Za par onih crvendaća iz evropske unije, Kolja bi bio fakultetski građanin.No, neću tu pjesmu pjevat.Ta nećemo bacat bisere pred svinje.Heh.
RADMAN:
Lepo je to.Imaš svoj stav.Buntovan si.Kao pravi umetnik.To poštujem.
KOLJA (osmeh):
No, što ću drugo bit..Svako kako zna I umije.
A Kolja drukčije ne umije.
RADMAN:
Ah, rimuje se.Fino.Pisao si I poeziju ?
KOLJA:
Heh.Moj cijeli život je poezija.Pjesme pišem od sedme godine.Pisao sam ih I prije, no prvu ozbiljnu pjesmu sam napisao u sedmoj godini.Od tada sam prošao kroz više faza, ali sam poeziji uvijek ostao vjeran.Svijet se ne može bolje umjetnički sročit no kroz stih.Stih je spontani uzdah našega bića.
RADMAN:
Ooo, zvuči nadahnuto.To si sam smislio ?
KOLJA:
Ne, no sam od nekoga video.Što drugo nego sam smislio.Nije ti Kolja spiker, pa da čita tuđe tekstove.Sve što ćeš od mene čut’ od mene je I došlo.
RADMAN:
Oprosti mi.Malo sam sumnjičav.Retko se sreću tako originalni ljudi, autodidakti.Obično se ljudi hvataju za svaku slamku da bi popunili sav taj prazan prostor u njihovoj glavi, pa pokupe par opštih mesta tu I tamo, da imaju šta da razmene sa drugim budalama …
KOLJA:
Heh.Da je Kolja običan papak na obično prase, ne bi ga služili na švedskom stolu…
RADMAN (kez):
Hehe.To mi je jasno.Nego, sad kad si me ovako zaintrigirao, moje umetničko biće treperi od radoznalosti.Nadam se da si poneo neke svoje radove sa sobom …
KOLJA:
Nego što nego jesam !Mislio sam da nikad nećete pitat.Sve svoje sa sobom nosim !
U subotu 9. maja, s početkom u 19h, u beogradskom Domu Omladine započeo sam SERIJU PREDAVANJA sa zajedničkim naslovom KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU.
Dom Omladine je već dugi niz godina unazad Meka za ljubitelje fantastike i horora: tu se dešavaju tribine društva ljubitelja fantastike i horora LAZAR KOMARČIĆ (ponedeljkom u 19h), tu se zbila većina novijih BEOKONA, tu se organizuju živi performansi kultnog ŠOK KORIDORA (nekad TV-šoua, a danas živog šok-porno-horor-cirkusa), tu dolaze blesavi Slovenci sa Grossman-festivala, tu se često vikendom puštaju stari B-filmovi, tu se često dešavaju zanimljiva predavanja na filmske i književne teme... Najzad, baš tu, u Domu Omladine, u proleće 2008. sam održao seriju predavanja o hororu, i to na sledeće teme:
Pošto su sva ta predavanja naišla na lep prijem kako organizatora tako i publike, pozvan sam da i ove godine održim seriju govorancija o hororu na temu koju poželim, pa sam odabrao ovu koja mi se učinila dovoljno popularnom za širi krug ljudi, a opet dovoljno bliskom mojim interesovanjima. Spoj ova dva medija je intrigantna tematika koja, čini mi se, nije najadekvatnije pokrivena kod nas (odnosno, nema ovde baš mnogo onih koji su podjednako kompetentni da govore i o književnosti i o filmu).
Sasvim prirodno su se nametnula tri pisca koja bi bila najsavršenija za ispitivanje raznolikih i mnogostrukih aspekata ove problematike. To su HAUARD F. LAVKRAFT, STIVEN KING i KLAJV BARKER.
Predavanje 9. maja bilo je, dakle, posvećeno Lavkraftu na filmu, uz neminovan uvod u kome je ponešto rečeno i o velikom njegovom prethodniku i učitelju, E. A. Pou na filmu. Po, svakako, zaslužuje svoju zasebnu priču, ali sam nju ovom prilikom provukao kroz priču o Lavkraftu samo zato što sam o Pou (istina, iz sasvim drugog ugla, nevezano za film) govorio u Beogradu pre samo mesec dana, u Biblioteci Grada Beograda.
Prošlogodišnja predavanja išla su 'nasuvo', odnosno – gola moja priča, bez inserata ili ikakvih dodataka (sem gostovanja Ace Radivojevića na temi o srpskom horor filmu, kojom prilikom je ekskluzivno najavio SRPSKI FILM). Za razliku od njih, ovaj niz od tri večeri biće ilustrovan obiljem inserata koji ne služe kao šarene laže za popunjavanje prostora i pružanje pauze predavaču da uhvati dah (mada su korisne i za te svrhe!), već kojima se podupiru određene teze, i koji služe kao ilustracija onoga o čemu se govori (bilo da se radi o problemima i neumeću, bilo da otelotvoravaju potencijale i kvalitete određenih adaptacija).
Svojim pričama i kratkim romanima H. F. Lavkraft je uneo niz novih tema, kao i svež pristup i senzibilitet u horor prozu XX veka. Na žalost, igrani filmovi zasnovani na njegovim delima nisu uspevali da prenesu srž njegove kosmičke strave i po pravilu su završavali promašajima ili osrednjim delima. Koje su to odlike Lavkraftovog pisanja koje su ga učinile "tvrdim orahom" za filmadžije? Da li je on po sebi neprikladan za filmski medij, ili mu samo treba prići na određen način? Koji su to naslovi koji su prišli najbliže filmovanju Lavkraftovskog užasa? Može li se očekivati zaista dobar horor po Lavkraftovim delima?
To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Lavkraftu. Konkretno, prikazao sam i prokomentarisao inserte iz sledećih filmova (i to baš ovim redom):
THE DUNWICH HORROR (2009)
QUATERMASS 2 (1957)
DIE, MONSTER, DIE! (1965)
THE DUNWICH HORROR (1970)
THE CALL OF CTHULHU (2005)
DAGON (2001)
THE RESURRECTED (1992)
CTHULHU (2007)
NECRONOMICON (1994)
MALEFIQUE (2004)
Toj večeri je prisustvovalo 25-30 posetilaca, što je za subotu uveče, i to sa bogatim koncertnim dešavanjima u gradu, bilo više nego pristojno, naročito kad se ima na umu da je među tim brojem bilo vrlo malo prijatelja i poznanika: najviše je bilo novih, svežih, neiskvarenih duša koje su sasvim pristojno, i sa zanimanjem ispratile moju priču.
Za one koji nisu mogli da u subotu budu u Domu Omladine, a zanima ih ova tema, evo audio-snimka tog predavanja. Ono traje 103 minuta, ali imajte na umu jedno: inserte iz filmova, koji su njegov sastavni deo, moraćete da zamišljate (ako te filmove niste gledali) ili da ih se prisećate na osnovu zvuka (ako ste ih gledali) –a u svakom slučaju, možete ih i preskočiti u svom audio-plejeru.
Naredno predavanje se, dakle, bavi filmskim adaptacijama STIVENA KINGA, i zakazano je za 23.05.
Takozvane naučne romanse H.Dž. Velsa u mnogome su kulminacija tradicije koja se na engleskom jeziku može ispratiti sve do Frensisa Gudvina (The Man in the Moone, 1638). One su takođe neksusi između svojevrsnih literarnih strategija, mitskoga i tematskih preokupacija, utvrđenih i prije, recimo, Vremenske mašine i naučne-fantastike dvadesetoga vijeka. Vels je i te kako bio svjestan žanra kao strategije za mitsko pretumbavanje – nešto što je on nazivao "proročanstvom" – ništa manje nego što je bio vičan retoričkoj tehnici za korišćenje manje-više naučnog obrazloženja kako bi sproveo tranziciju između fakcije i fikcije.
Neću sada da idem dotle i ustvrdim kako je John Wyndham (1903-1969), služeći se Velsovim oružjem, značajno unaprijedio britanski (i ne samo britanski) SF, ali volim da mislim kako je je Wyndhamov mali opus i te kako uticao na famozni New Wave britanskog SF-a 60-ih godina proslog vijeka. Takođe je interesantno da Wyndhama nije mnogo cijenio Brian Aldiss; obzirom da Aldiss ne važi samo kao jedan od pobornika toga literarnog pokreta nego slovi i za prvoklasnog SF istoričara, za njega su Wyndhamove katastrofe isto što i Holivudu Posejdonova avantura i Towering Inferno, samo priproste "lagane katastrofe".
S druge strane, sumnjam da je kompliment što je Wyndhama Aldiss imenovao gospodarom takvog romana, međutim iako ne mogu opravdati Aldissa, u stanju sam prozrijeti njegove namjere; blagi, nadasve pozitivni svršeci Wyndhamovih romana katastrofe stvaraju utisak kao da čitamo nešto napisano upravo zbog takvog "laganog" osjećaja, ne bi li nakon svekolike muke doživjeli iskupljenje, što je opet kontradiktorno autorovim izraženim darvinističkim i anti-crkvenim realijama (kao npr. u romanima The Midwich Cuckoos, 1958, i The Chrysalids, 1955; u Americi publikovani pod naslovima TheVillage of the Damned, odn. Re-Birth).
Recimo, velika je razlika između Wyndhamovog i opusa ranog J.G. Ballarda, koji je naizgled nastavio njegovo jevađelje, opisujući ljude onakvima kakvi suštinski i jesu – životinjama – i njihovo duhovno kao i fizičko potonuće kao nešto sasvim neizbježno u evolutivnoj prizmi. Pojedinci čak kažu da Wyndham, uostalom, predstavlja tranziciju iz zlatnog doba SF-a u New Age, nešto sa čime danas možemo poistovjetiti nimalo prijatan direktni prelazak iz zime u ljeto. Ne vrijedi ni zaboraviti da je Wyndham bio jedan od prvih ljudi u žanru, kao i Hawks u Holivudu, što je kompetentnim, jakim ženskim likovima prepuštao dosta mjesta u svojim romanima.
Stoga ni ne čudi što je Wyndham najvećma bio zadavan kao efektna ne-generička lektira školarcima ne bi li shvatili ne samo svrhu jednoga žanra koliko bi im se omogućilo, u tim prilično burnim godinama Hladnoga rata i ufologije, najbolje sredstvo da shvate "šta bi bilo u slučaju da..." princip, obzirom da je jedan broj njegovih djela manje-više realistično bio predstavljen u setingu dvadesetog vijeka, davajući mladima tušta i tma razloga za diskusiju i raspravu. Jedan Ballard, recimo, nikada ne bi pao tako nisko, ako se mogu izraziti ovako oporo. Naime, sumnjam da je J.G. ikada napisao nešto sa namjerom da raspilavi čitaoce, dok Wyndham očito jeste, najvećma plaveći svoje romane i priče najstandardnijim protagonistima koji se mogu zamisliti. Svakako me upoređenja Wyndhama sa bilo kojim od onih za koje mislim da su bili zaista unikatni u ovom poslu [Bester, Ballard, Dick, Disch, Ellison, Farmer, LeGuin, Malzberg, Silverberg, Verne & Wells], neće ponukati da kažem nešto drugačije od toga da je na mahove Wyndham bio lagan taman koliko i jedan kancer.
2.
Moj američki pejperbek romana The Kraken Wakes – iz 1965. – sadrži uvodnu riječ od jedne čitave strane izvjesnog profesora koji eksplicitno pokušava pojasniti, učiteljima i roditeljima, svrsishodnost ove priče u smislu da ona može poslužiti kao jedna od najreprezentabilnijih za detaljisanje o upoznavanju sa svijetom kroz ovaj žanr. Još jedan razlog što su većina Wyndhamovih djela smatrana "bezbjednim" jeste i simplifikovana pojedinost što su ona sagledavana zbog svojih navodnih liberalnih vrijednosti, odnosno ideološke manje-više neutralne pripadnosti, ili na kraju, što su bila "potpuno lišena bilo kakvih ideja", kao što je Aldiss blasfemno napisao u svezi sa romanima The Kraken Wakes i The Day of the Triffids. Na ovaj način, skoro pa da ispada da je Wyndham opskrbljavao Young Adult tržište, što je razumljivo daleko od istine.
New Age bi, naravno, ovakve wyndhamovske teorije okrenuo ruglu/naopačke, što je donekle i približilo SF u očima mejnstrim kritike. Sva je ta literarnost manje-više trajala do sredine 80-ih kada je splasnula zahvaljujući repetitivnostima, meteorizmu i hipofiznim glupostima, kao i dok roboti nisu počeli pisati SF što se, u stvari, dogodilo prilikom pojave tzv. hard-SF-a, a pogotovo tzv. kiberpanka, nadasve jalove podstanice jednog moćnog literarnog žanra – ekvivalentnog splaterpanku u hororu – imaginarnom podžanru koji, prije obligatorne asfikcije, htio-ne htio nije mogao podnijeti više od tek desetak iole dobrih naslova.
Kako god bilo, Wyndham je ostavio jedan roman koji se sigurno može smatrati velikim, a u kome SF motiv samo predstavlja pozadinu, ali nipošto i esenciju: The Day of the Triffids (1951), planirani projekat ne bi li se Velsova literarna socijal-darvinistička zadužbina vratila u kolotečinu. Grandiozan žanrovski roman u svakom pogledu koji je očito poslužio kao matrica mnogim autorima od kojih mi trenutno na pameti stoji izvanredni The Genocides (1965) Thomasa Discha, njegov prvi roman.
Ne znam detalje, ali Wyndham je nekim čudom i dospio na listu londonskog časopisa The Mirror, krajem 2000. godine, među 1000 najznačajnijih ljudi koji su promijenili posljednjih 1000 godina čovječanstva. Prirodno, svačija lista rezultat je subjektivnog ukusa i određenog momenta i, generalno, ne smije biti podložna ničijim ozbiljnijim kritikama, međutim, Wyndham mi je oduvijek ličio na autora čiji su se romani, ideološki i strukturalno čitali – počinjali i završavali se – u dobu kada su i publikovani. Moja malenkost jedva i da je bila svjesna da je neko uopšte ikada i slavio ovoga autora van njegovog najpoznatijeg djela, Dana trifida, napisanog u drugom dijelu prilično polarizovane karijere, premda jesam čitao kako su njegovi Trifidi onomad činili sveto trojstvo u školskim kurikulumima zajedno sa kolosima kakvi su Goldingov Gospodar muva i Orvelova 1984. Takođe je S.King u Danse Macabre još 1982. naveo, možda i malo prenagljeno, da je Wyndham najbolji SF pisac koga je Engleska uspjela da rodi.
Na kraju, list The Guardian je prije par godina među šezdeset najvećih svjetskih naučnika (učestvovali su i Ričard Dokins i Stiven Pinker, između ostalih ispitanika) napravio SF anketu o omiljenom filmu i autorima. Najbolji filmovi su najposlije bili: Blade Runner, 2001 i Star Wars, a omiljeni SF autori Isaac Asimov, John Wyndham i Fred Hoyle (naravno, zbog The Black Cloud).
Nevoljni da priznamo to ili ne, nakon Dana trifida, Wyndham je zasluženo postao djelić SF istorije.
3.
Ono što me je navelo da obratim pažnju na dva manje poznata kratka Wyndhamova romana – prije će biti novele – jeste pojedinost da je prošle godine Spilberg otkupio njegov naslov Chocky, i da ga je planirao snimiti još prije Tintina. Drugi razlog je što sam nedavno po drugi put pročitao The Kraken Wakes,što me, pamtim, prilično umorilo u mlađim godinama gladnim vanzemaljske devastacije i beskrajnih, izazovnih pustolovina, kada mi se čak i Kardov Ender činio pretjerano Young Adult za moj ukus.
Druga Wyndhamova priča katastrofe, nakon Trifida, Kraken se bolje čita kao post-apokaliptični nego kao apokaliptični traktat, što ga značenjski odvodi dalje i od samog Wellsa. Emfaza je na detaljisanju događaja tokom nekoliko godina postepene vanzemaljske invazije na planetu, naizgled sasvim marginalno zbivanje u fabuli, iskazano engleski-hladno, u metronomskom ritmu
i bez mnogo obligatornih fantazmagoričkih opstruacija.
Nevoljni participanti u svemu tome su muž i žena – novinari – koji, prilikom krstarenja, postaju svjedocima porinuća nekolicine letećih tanjira u okean. Njihova priča isprva nailazi na podsmijeh, sve dok prvi brodovi ne počnu tonuti bez ikakvog razloga širom svijeta. Eventualno građani Zemlje, u najmanju ruku vojne sile savezničkih zemalja, postaju uvjerene u postojanje nepoznate i neblagonaklone inteligencije raspoređene u neispitanim okeanskim tranšejama, i odlučuju naprečac reagovati atomskim oružjem u osujećenom napadu nakon kojeg shvataju da imaju posla sa daleko naprednijom civilizacijom. Ubrzo vanzemaljci počinju izlaziti iz okeana u svojevrsnim tenkovima, prvo šireći pakao po malenim, nebranjenim ostrvima, ubijajući i otimajući stanovništvo koje im, kao i u Ratu svjetova, vjerovatno služi za prehranu. No, čim im ljudi pruže otpor, Zemljani spoznaju da vanzemaljci ipak nisu otporni na naše oružje. Stoga, jedino što preostane napadačima iz okeana jeste da polako počnu otapati lednike i gradualno potope dobar dio priobalja, tjerajući grozničavo stanovništvo da se seli u visočije predjele i preduzima tom prilikom najekstremnije mjere ne bi li ostali na vrhu lanca ishrane.
Ogromni nezaboravni i dijelom eksperimentalni roman Stand on Zanzibar Johna Brunnera o temi prenaseljenosti govori na način zbog koga je termin hipertrofija i dobila svoju definiciju. Wyndhamovo djelo je isuviše kratko da bi išlo takvom putanjom međutim Wyndham u Krakenu, naprotiv, ostavlja dojam da bi samo više dobio da je produbio svoj scenosljed na koga inače taj roman naveliko i podsjeća. Iako nam je priča servirana od dvoje novinara u prividnim prvim borbenim redovima, u neprekidnom rvanju sa skeptičnom populacijom i ostalim novinskim agencijama koji redovno prekrajaju vijesti ne bi li ugodili ljudskom egu, najposlije dobijemo razvodnjeni utisak jedne kvazi-hipertrofije što bi dabome bila svrsishodnija da je prošla kroz tretman što je, 15 godina docnije, upotrijebio John Brunner po uzoru na Forda Maddoxa Forda, jer se perenitet krakenovske storije činio perfektnim za takvo rukovanje.
Ako je Wyndham ikada ličio na tvorca "lagane katastrofe", onda je to zahvaljujući Krakenu. Iako je očito na umu imao cilj da načini djelo naveliko drugačije od bezmalo besprijekornog Trifida, njegova evolucija počela je nekim čudom kretati se unatrag, u eru gernsbekovskog SF-a koju je Wyndham namjerno pokušao zaobići, u namjeri da vlastite pipke usmjeri socijalnim, psihološkim i ekološkim implikacijama nauke i tehnologije, što je kao rezultat u žanru evidentno povećalo karakterizaciju i smanjilo naglasak na zapletu. Iz tih pobuda, prirodno, nastalo je doba New Age SF-a.
Na primjer, Wells je od romana The Time Machine do The First Men in the Moon satirično dramatizovao opšteprihvaćene idejne i idealističke koncepte onoga doba, svodeći ih skoro do apsurditeta tako što je navodio njihove posljedice kao kosmičke principe ili bi demonstrirao njihovu nepotpunost zato jer bi mitu prišivao tzv. "ideju nasuprot ustaljene". Wyndham (iako Wellsov pobornik, ne znači da je i njegova literarna ekstenzija), u Krakenu svakako unosi ovaj književni ornament, međutim ne omalovažava imperijalistički motiv i pored toga što ga prikazuje u svjetskom obimu, istovremeno opisujući njegove kolonizirajuće efekte iz perspektive zatočene strane.
Najveći odbrambeni mehanizam prilikom preživljavanja koje može uzrokovati takav jedan kosmički sukob jeste alijenacija, no koliko je ona kod Wellsa darvinistički izražena, poput neke očekivane kazne nad generalno priprostim i degradirajuće ratobornim ljudima, kod Wyndhama ona slovi za sredstvo što samo može doprinijeti ljudskom rodu da se prirodnim putem, nakon nekoliko godina garantovanog trvenja, liši svake slične katastrofe – tako što će je praktično držati na odstojanju. Život će već naći put, poručuje Wyndham, i pored toga što je većina ljudi konzistentna u svojim greškama. Tehnički, ovaj autor nijednom nije uništio svijet, kao što je nadasve poznato; ali jeste nekoliko puta to pokušao uraditi. Razlika je velika. Svršeci njegovih romana patetični su koliko i fascinantni (nikada srećni, ali zadržavaju pozitivnu konotaciju), a tumačenja možemo ređati do sutra.
Ono što odvaja Kraken od Trifida u svakom pogledu i tumačenju je eksplicitno rudimentarna podloga Krakena, na generalnom nivou sasvim zadovoljavajući roman u slučaju da zanemarimo mnoga cjepidlačka pitanja, naročito ona povodom letećih tanjira što su olako mogla otvoriti haos po Zemlji ali, nekim čudom, nisu, već napadači najposlije svoje izlete na kopno koncentrišu iz mora, u potpunosti previdjevši slobodna vazdušna prostranstva. Na kraju, Japanci očito pronađu način da se specijalnim podvodnim bombama domognu vanzemaljaca, no i ti će pokušaji očevidno trajati godinama, možda i decenijama dok se ustaljeni život na Zemlji ponovo ne vrati u normalu.
Trifidi, s druge strane, [prostorno takođe neveliki roman],pokrivaju svaku mogućnost literarne akcije i reakcije i, bezmalo kao Stivensonov stilski još uvijek neprevaziđeni Doktor Džekil, ne ostavlja mjesta pretpostavkama. Priča je striktno iskazana kroz lik dvoje protagonista u jednom od centara zbivanja globalnog događaja, kao što je Wells učinio u Ratu svjetova, čak i sa obligatornim likom sveštenika kao antagoniste. Kraken, recimo, u nedostatku imaginacije koju posjeduju Trifidi, funkcioniše na prostodušnoj špekulaciji da što dramatičnije ispovijedi događaje jednog globalnog događaja i pored toga što se naši protagonisti vrlo rijetko mogu zadesiti u njihovom centru. Zato je drugačiji tretman ovakve storije lako mogao zaliječiti izvjesne nedostatke u njenoj jednozvučnosti.
Uostalom, uvijek prisutna kritika društva kod Wyndhama ovdje se čini maglovitijom od one u Trifidima, i pored toga što je s Krakenom Wyndham donekle i otvorio nove teme u žanru (stalna vrebajuća opasnost totalno nepoznate vanzemaljske inteligencije, itd.). Tvrdoglava centralna vlast što je namah izgubila povjerenje među svojim biračima ponovo će pokušati da skrpi zajedničku republiku, a i pored pozitivnog svršetka čini se da priča ne uliva sigurnost da će ljudi, navodno sada u mnogome obazriviji, zaista i prestati da iznova čine nove hotimične greške.
4.
Chocky je prvobitna priča transformisana u romančić, međutim ne revolucionarnim načinima i putevima kojima je hodio Barry Malzberg u identičnim nastojanjima, ne bi li za nekoliko dana rada načinio znatno bizarnije djelo (i zaradio novce, podrazumijeva se, u nedostatku originalnije ideje).
Chocky je nastao u dijelu Wyndhamove karijere manje-više ugašene nakon romana Trouble With Lichen (1960), odnosno serije od šest romana s kojima je vjerovatno istresao sve svoje kulturološke opsesije i personalne nesigurnosti vezane za SF, odnosno život (povučeni Wyndham nije bio ljubitelj slave ili bilo čijeg upliva u njegov rad, čak se trudio da se postara da tako i ostane i nakon njegove smrti). U retrospektivama obično nećete naići na ovaj naslov, ali je zato prilično lako doći do zaključka zbog čega je Spilberg uzeo ovaj roman za jedan od svojih potencijalnih projekata. U pitanju je novela bez nekog jačeg literarnog značaja, kao što je to – primjera radi – ispao Trifid, već samo sa uzbudljivom storijom koja filmskom žestinom hrli ka zamamno jednoumnom kraju.
Metju Gor je dvanaestogodišnji usvojeni dječak. I ima zamišljenog prijatelja sa kojim svakodnevno konverzira. Vremenom to konstantno prijateljstvo preraste u nešto doista neobično, kada Metjuov otac uoči da mu se sin ponaša i razmišlja van tokova djeteta iz toga razdoblja. Naime, Metju tvrdi da ga na sve to navodi Čoki, nevidljivi prijatelj koji na sve zemaljske stvari i morale gleda iz drugačije perspektive, što nedugo potom pojača animozitet među njegovim roditeljima; oni se ionako trude da glume kao da se u stvari ništa čudno ne događa sa djetetom, obično sklonom svakojakim kratkoročnim fazama u tim godinama. Nedugo potom, Metju, inače savršeno svjestan posljedice da zahvaljujući blagonaklonom Čokiju ljudi mogu pomisliti kako je šenuo pameću, odluči da podijeli svoju priču sa psihijatrom. Psihijatar na koncu ne može ništa da učini povodom Metjuovog problema, već pojasni roditeljima da je i te kako moguće da se njihov sin nalazi pod uticajem nečega nimalo srodnog s ovom planetom.
Roman lišen bilo kakve kompleksnije karakterizacije, što opet i nije neophodna nakon ovakvog zapleta, svako poglavlje u potpunosti podređeno je priči o Metjuu Goru i, iako uzbudljiv, ne čini se da uopšte sadrži [uostalom kao i svi Wyndhamovi romani] nikakvu sablasnu, nastranu ili prijeteću notu. Chocky takođe posjeduje onu Wyndhamovu fascinaciju kvazi-raščlanjivanjem susreta ljudske vrste i njeno reagovanje povodom netaktilne očito vanzemaljske civilizacije, nešto čime se, mnogo prije Lema, pozabavio još u Krakenu. Sižejno slični romani, Chocky je sigurno zaokruženiji i u tom smislu energičniji. Kraken ima falinku, uprkos interesantnoj fabuli, što ga je Wyndham odradio pretjerano konvencionalno i ograničio obimom. Chocky je s druge strane mogao biti u mnogome duži, no u tom slučaju izgubio bi na efektu, premda je primjetno da Wyndhemov opus varira u stilu. Zato i ne čudi da dok čitamo Chocky stičemo utisak da čitamo scenario za film.
Gledano iz spilbergovske perspektive, Chocky je podesan projekat za njega jer se bavi temom kojoj se Spilberg često vraćao u svojim filmovima, temi (blago) disfunkcionalne porodice podstaknute nemirima na relacijama otac–sin (mentor–štićenik). Ultimativno, Chocky na platnu modernog Holivuda, u verziji koju sam čitao, ispao bi nešto između trilera Astronaut's Wife i Hide and Seek, u slučaju da ne dođe do bitnijih dramaturških izmjena, premda i sa njima nisam siguran koliko će se moći poraditi na žestini svršetka pitomijim i od onoga u najnovijoj verziji Rata svjetova (naprotiv, Rat svjetova ima idealan kraj, ali ne i sa gledišta modernog Holivuda; slično je i sa projektom Chocky). U slučaju da se ekstremizuje svršetak Wyndhamovog romana, napraviće se film kategorički suprotan knjizi, što nikada ne bih očekivao od Spilberga, osim ako nije namjerio da zakorači u današnji standardan i pretežno monoton horor. Chocky je generalno nepotresna drama i takva će sigurno i osvanuti na ekranu. Volio bih da griješim, naravno.
Kao što ne mislim da će Del Toro išta što već nije viđeno moći da napravi od najnovijeg katastrofalnog romana Dena Simonsa Drood (osim možda scenografski), tako ne mislim ni da će Stiven Spilberg i ovlaš uzdići svoju karijeru nakon Chockyja, ako do toga projekta ikada i dođe.
***
