SRPSKI PSIHO

Željko Obrenović i Aleksandar Ilić

Laguna, 2007

(Napomena: ovo je znatno duža verzija teksta originalno objavljenog u BETONU)

Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot SRPSKOG PSIHA uveriti da u rukama imate "Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!" koji, ni manje ni više nego lupa "šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti."

Ako, pak, budete dovoljno naivni da nasednete gromopucatelnom marketingu, i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu, i ogleda se u nedomišljenoj, infantilnoj, klimavo konstruisanoj i sasvim proizvoljnoj papazjaniji, sa svim boljkama koje se mogu očekivati od prvenca mladih autora, uvećanim do grotesknih razmera.

Konkretno, naći ćete:

1. Klinačku razmetljivost.

1.1. Razbacivanje latinskim: "Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar." (9) ili: " Ona je genus proximum moje elastičnosti,..." (str. 11)

1.2. Citiranje Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih stihova iz raznih hevi-metal pesama tokom čitave knjige.

1.3. Budući da jedan od autora studira matematiku, neizbežna tema razgovora su ''transfinitne indukcije preko inicijalnog segmenta ordinala" (104) i bezbrojne matematičke formule koje su tu samo radi (pogađate!) razmetanja, jer inače ničemu u romanu ne doprinose.

1.4. Klinačka razmetljivost. Tačka. "Ne znam kako sam se suzdržao da je tu pred svima ne silujem." (17)

"Rekao sam im da smo se do sada jebali osamdeset devet puta i isprobali dvanaest poza." (24)

"U liftu sam izvadio marker i na ogledalu napisao Lucifer, zatim iznad velikim slovima KURAC. Jedva čekam da vidim lica ovih paćenika od komšija kad ih deca budu pitala “A šta je to kurac?”. Mislim da će im to zgrčiti lica bar na tri dana." (25)

"Ljubimo se već dva sata i sedamnaest minuta. Ukočile su mi se vilice." (25)

"Pogledom tražim ogledalo da vidim kako mi stoji cinizam." (35)

"Istrajavanje je patnja, životarenje, kompromis. Nikada nisam pristao na kompromis, toliko sam žedan sebe." (83)

"Pošto se prva još uvek davi kurčinom, koju ne namerava da izvadi iz usta, druga se mršti, ljuta zbog toga, ili ljuta na sebe što ga nije prva ščepala. Gleda me odozdo, želeći da me ubedi da je ona podjednako dobra." (107)

1.5. Klinačka patetika: "Volim da čitam noću. Tišina i mir grade drevnu, univerzalnu atmosferu poput osećanja pri poseti Stounhendžu ili rimskom koloseumu, osim ako si tamo u ulozi žrtve. Noć, poput ovih mesta, ima težinu, prisustvo prošlosti, večnost." (57)

1.6. Klinačka samozaljubljenost:

"Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?" (154)

"Daj mi ga, hoću da se nabijem svom snagom!", izgovara sa izrazom lica osobe koja preklinje. (120)

"Ne postoji algoritam u koji bi se moje ponašanje i ja mogli uklopiti. Moji postupci se zbog toga ne mogu predvideti. Ja sam kao bolest za koju ne postoji faktor rizika – apsolutno nasumičan. Ishod je neizvestan za svakoga sa strane. Ponekad i za mene." (103)

"Za nekog sa ulice ja sam čovek sa iščašenim pogledom na svet, dijabolik... Uvek sam sebe video drugačije nego što vidim druge. Nikada se ni sa kim nisam upoređivao, ali sam zato druge poredio sa sobom. Drugi, to je prosek, sredina, to je ono gde ne pripadam, ali u šta sam urastao. To je ono gde živim, sam kao zmaj, ali ne i usamljen. Ima i meni sličnih. To su oni malobrojni, pri­jatelji. Drugi, to je pakao. Mrze me jer me se plaše, a plaše se jer me ne razumeju, ne poznaju. Ne znaju da u njima ne vidim ljude sa imenom i prezimenom, već okolinu - ono gde živim. To je zato što ne uočavaju razliku izmedu pod­smeha i smeha. Misle da su duhoviti, a u stvari... Budale." (72)

 

2. Razmetljivo-apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori završili srednju školu, ali ne i da su savladali umetnost pisanja:

" Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona." (13)

"Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje." (126)

"Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu." (61)

"Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija – moju Euridiku." (114)

"Skamenio se kao pred pogledom Gorgone Meduze." (173) (Osoba koja se ovako skamenila je izvesni pisac, R.M. Crni, mogući alter-ego R.M. Belog, koji se u romanu pojavi niotkuda, samo da bi bio razmazan o jedan zid.)

"Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom." (133)

3. Apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori gledali neke filmove:

"…odgovorio sam zamišljajući da moj glas ima boju kao Candyman ili Evicto Obscurantes iz filma “Shadowbuilder”." (20)

"Nasmejao sam se glasno kao Džoker (Džek Nikolson) u filmu Betmen (Majkl Kiton) Tima Bartona." (51)

 

4. Tragikomične situacije koje proizvodi eklektički 'ukus' autora, rastrazan između hevi-metala i klasične umetnosti:

"Otvara oči kao da se budi i počinje da izgovara reči na nekom nepoznatom jeziku. Prepoznajem neke od njih, čuo sam ih u pesmama bendova 'Morbid Angel' i 'Nile'. Čini mi se da je to sumerski jezik." (76-77)

(Za puno uživanje u nenamernom humoru prethodnih rečenica treba znati da u režanju kojim se 'peva' u MORBID ANGEL-u ni rođeni Amerikanci ne uspevaju da prepoznaju engleski jezik, a naš srpski psiho bez problema nalazi sumerske bajalice!)

"Pustio sam Biohazard “Waiting to Die” i nastavio da čitam Sartrovu “Mučninu”. Pri kraju sam. Glavni lik se zove Antoan." (26)

 

Čak i tonovi kojima se oglašava mobilni telefon glavnog junaka ocrtavaju raspon njegovog 'ukusa': u jednom času on svira Mocartov Requiem (str.57) a malo kasnije – '"Revolution is my name" zavrištao je Fil Anselmo u istoimenoj 'Panterinoj' pesmi, koja mi je trenutno melodija na telefonu." (str. 110)

 

"Obukao sam se po običaju u kombinaciju fancy i underground stvari. Preko dukserice sa kapuljačom – bež sako sa našivenim amblemom 'Morbid Angel' Altars of Madness." (str. 59)

5. Apsurdno 'nabudžene' i inkongruentne metafore:

"Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir." (str. 10) Autori krajnje dosledno, tokom čitave knjige, posežu za figurama neadekvatnim situaciji: konkretno, ovde se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom!

"Telo mi je na ivici razuma. Muči me glad." (11)

"...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu." (14)

 

" Svaki moj naredni korak je korak u prazno, neizvesno; budućnost je odsečena kao na panju; ne mogu da predvidim posledice." (78)

 

"Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls… Slušamo 'Enigmu'." (179) Primer patetike koju intruzivna referenca na kič-muziku za skorojeviće ('Aenigma'!) smesta 'preseče kao glistu'!

(o automobilima: ) "Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja." (188)

Kao što se može videti iz priloženog, na mikro-planu - nenamernog smeha ima u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana 'dramaturgija' je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji 'šoka' (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je 'zaplet' sa 'tajanstvenim' kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori 'raspliću' jeftinim i neubedljivim 'deus ex machina' krajem.

Iz ovoga sledi da SRPSKI PSIHO, na žalost, ne donosi nikakvu 'svežu krv', i 'srpski' je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam 'na prvu loptu' iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost.

ŠUMSKE IMPRESIJE

Ima nešto magično u šetnji šumama. Nisam siguran baš šta, ali znam da mesecima kasnije prebiram i sabiram utiske u glavi; a slike umeju i večno da se urežu u memoriju. Naravno u zavisnosti koliko često ponavljate taj ritual. A činjenica je da ljudi iz gradova ne praktikuju često ni odlazak na selo i u prirodu, a kamoli šetnju šumom i inhalaciju izvornog kiseonika pomešanog sa raznim mirisima travuljina, rastinja i ostalog divljeg zelenila.

A kada se tome doda fanatičnost i poseban odnos prema specijalnom zovu prirode kakav je branje pečuraka, onda je užitak u najmanju ruku nesvakidašanj. Moja periodična praksa traje više od 25 godina. Naravno, pečurke se ne pojavljuju svake godine, pa je tim i doživljaj jači i značajniji.

Za ovaj vikend sam odabrao lokaciju između sela Miljkovac i Duga Poljana, znajući da su moji Krastavčani već otrsili obližnje seoske šume. And I hit the jackpot.

Prethodnog vikenda sam išao u malo vlažnije šume u potrazi za lisičarama i ljutačama, a ovog puta sam u nešto suvljim krajolicima tragao za jajčarama i vrganjima.

Put do lokacije je trajao više od pola sata po strmom i izbrazdanom putu, koji se posle par kilometara pretvorio u rastinje koje mi je dopiralo do guše. Logično, davno je prošlo vreme kada su se seljani posećivali ovim brdskim drumovima, pa sam ja tako i bio pripravan za ovu situaciju: mlatarao sam motkom levo-desno i blago, s vremena na vreme se poštapao napred u nadi da neću naleteti na neku zmiju. I nisam, srećom.

Posle dva sata vratio sam se 3 kilograma, uglavnom vrganja i par jajčara. I večera je naravno bila sočna i ukusna.
Svako ko ima prilike da iskusi ovakvu vrstu doživljaja ne treba da okleva.

IN THE SHADOW OF KILIMANJARO (1986)

**

2+

neko je već ovo opisao kao JAWS rip-off sa babunima umesto ajkule, i to nije loša definicija.

zbog velike suše u keniji, babuni pošize od žeđi i gladi, i umesto da se okrenu kanibalizmu (međusbnom proždiranju) kako uobičajena pravila nježne mame prirode za takve situacije propisuju, majmuni iz nekog razloga odluče da kanibalizuju svoje naprednije potomke (ili izrode) – ljude.

plus, neke crnce.

proždiranje potonjih u celo zamešateljstvo, uz kanibalizam, unosi i nagoveštaje incesta.

znači, imamo standardne likove i situacije:

-zabrinuti životinjoljubac (ali ne bestijalac!) koji leči nosoroge dok pokušavaju da mu siluju džip;

-zli industrijalac (igra ga gimli!) koga zabole za životinjke kolko i za crnu radnu snagu;

-frigidna žena životinjoljupčeva, došavša iz amerike, al nejasno da li bi da se razvodi ili da iznova rasplamsava ljubav sa svojim bestijalkom;

-predstavnici vlasti koje baš zabole za pokušaje talasanja i evakuacije stanovništva od strane zabrinutog ali usamljenog životinjoljupca;

-te gomila topovskog mesa koje dopusti sebi da se nađe na izolovanom mestu kako bi poslužilo da malo nahrani i napoji neevoluirane potomke svojih prapredaka.

sad, mada je formula transparentna, i u njoj nema većih i pomena vrednih intervencija na makro-planu, moram da izdvojim 2 kvaliteta koji predstavljaju prijatno iznenađenje i eventualan razlog da još neko ovo pogleda:

1) glumci su prilično dobri i uspevaju da poprilično ožive uglavnom formulaične dijaloge i situacije koji su im napisani;

2) ripper-scene su odlične! babuni su by far najbolji glumci u filmu, odlično su trenirani a scene njihovih napada izvanredno su režirane, uslikane i montirane i zaista imaju impakt koji retko koji 'animals gone wild' flick poseduje. naime, većina tih filmova pada na neubedljivosti scena interakcije životinja i ljudi.

uzmimo, na primer, THE PACK roberta klouza, o podivljalim psima. ima tu finih krupnih planova iskeženih gubica i pretećih pogleda. avaj, kada pređemo na srednje i široke planove, kada vidimo pse kako jurišaju na ljude i napadaju ih, to besnilo više nije ni približno tako ubedljivo. svakom iskusnom gledaocu je i previše očito da je neki dreser izvan kadra viknuo: 'aport, džeki!' i da džeki trčka po komandi koja nema veze sa njegovom željom da rastrgne prvo čovekoliko biće na koje naleti, već samo da zaradi kosku.

not so in IN THE SHADOW OF KILIMANJARO!

kad se ovi čopori majmunčina zajure na ljude, to zaista deluje kao da imaju ozbiljne namere na umu, a ne samo da se malo poigraju. to nije kao da je neki dreser viknuo: 'odi, čita, da ti čika da bananu!' pa sad ovaj trči da je što pre zgrabi: ne, ovi gadni babuni jure, keze se i beče oči i zube kao da vrište: 'oljuštiću te, poješću te!' zajebane su to zverke i inače (setimo se posete zoo vrtu u OMENU!), a kad ovde krenu da jure u čoporima od po preko 100 komada, to ume da izgleda scary! tim pre što je ovo rađeno 1986-te, pre CGI efekata – kad vidite stotinak besnih majmunčina kako se sjuri niz brdo ka čoveku kome se pokvario auto, to su zaista stotine majmuna koje trče ka njemu!

veštom montažom i inscenacijom ti napadi deluju frenetično, autentično i potencijalno opasno po glumce, i to je zaista veliki kvalitet. šteta je samo što krvoprolića nema više, tj. što pay-off tih napada nije još explicitniji: bilo bi predivno videti kidanje kože i čerečenje ljudskih tela od strane babuna te vodoskoke krvi koji šikljaju iznad njihovih rutavih tela. umesto toga, imamo nešto malo kečapa koji prska, jednu otkinutu nogu, i par brzih kadrova unakaženih leševa. šteta.

uprkos predvidivoj strukturi filma, on nikada nije dosadan, šta više, sasvim je gledljiv i ima nekoliko odličnih set-pisova. ocena nije veća samo zbog završetka koji je toliko iritirajuće imbecilan da to i ne deluje kao kraj nego pre kao kukavički prekid onda kada je najzanimljivije: kao da je neko rekao – 'hej, momci, imamo već 90' materijala, ajde da ovo završavamo polagano, dosta je bilo.'

'da završimo? ali gazda, kako, pa još nismo ni počeli scenu u kojoj stotine babuna divlja zatočeno u ambaru u koji su namamljeni kako bi bili dignuti u vazduh, niti prizore u kojima njihova zapaljena i osmuđena tela jurcaju po selu i monstruozno vrište!'

'nema veze, umesto toga, okrenućemo crevo u vazduh da glumi kišu koja dolazi niotkuda, a čim počne kiša, gladni i žedni majmuni će prestati da napadaju ljude jer im u ugovorima jasno stoji da ljude smeju da napadaju samo u vreme suše. kraj suše = kraj napada! čiča, miča, gotova priča!'

tako i biva: čim padne kiša, sve prestane. zagrljeni par odšeta zaljubljeno ka horizontu, gimli se vraća exploatacija afričkog blaga zarad lične dobiti, majmuni odlaze van sela da se valjaju u blatu, a film se završava napomenom da nijedan majmun nije povređen tokom snimanja, dok za majmune koji su od ovoga očekivali nešto više – ne garantuju!

ŽMARCI, Boris Vijan

s najvećim uživanjem pročitao sam zbirku priča borisa vijana ŽMARCI.

iako je postojala u pozadini moga uma slutnja da vijana treba proučavati, u tom pravcu mi je na putu stajala samo jedna činjenica: još pre 10ak godina pročitao sam njegov roman PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE (sa nadahnutom koricom: mepltorpova fotka pozamašnog crnog kurca koji visi iz inače besprekornog odela), ali me on, tada, nije baš impresionirao. bledunjavo-bezlični ukus koji mi je zaostao iza tog čitanja usporavao me je u eventualnim pokušajima da se ipak vratim vijanu i pružim mu još jednu šansu. sve do pre 10ak dana.

ŽMARCI se sastoje iz nadrealističkih i apsurdističkih 'priča' iz nesvesti: dakle, ovo nije pripovedanje u tradiciji poa, stivensona, čehova ili hemingveja, nego se pre naslanja na struju lotreamona i žarija. to znači da ove 'priče' imaju slobodniju strukturu, deluju improvizovano, slobodno-lepršavo, neplanirano, fragmentarno (bilo da imaju oblik niza crtica, ili same predstavljaju fragment u nekoj široj priči koja se jedva nazire).

šta imamo ovde?

iskrcavanje u normandiji kao ludačku, grotesknu šalu u naslovnoj priči. apsurd rata se 'ozbiljno' ne može dokučiti: jedino uz obilati dead-pan crni humor –kako to vijan čini- može se bar naslutiti sav besmisao te klanice.

nehumano surovo podjebavanje pajkana kao sadističkih copina nalazimo u 'dobrim đacima'. mada su pajkani laka meta, ono što im vijan ovde radi zaista je unikatno, retko viđeno, i dostojno najboljih stranica v. barouza.

'put u honostrov' je one-joke priča, ali joke je predivan: grupica dokonih putnika u jednom vozu, smorena dugim putovanjem, pokušava da razgovori ćudljivog i dremljivog putnika. kad on ignoriše njihove pokušaje da ga uvuku u svoje orgije praznoslovlja, ovi posegnu za – inkvizicjskim metodama torture u naporima da ga navedu da progovori!

'račić' je jedna od manje spektakularnih, ali ipak dobrih pričica, o sviraču u jednom orkestru, koji preživljava prodajući svoj znoj (bukvalno!), živi kod gazdarice koja šeta sa raskriljenom haljinom ne skrivajući miomirise svoje 'stvarčice' i ne nailazi na razumevanje dirigenta zbog koga, na kraju, izgubi glavu - koju sam sebi odseče.

'vodoinstalater' do krajnjeg apsurda dovodi prepoznatljivu situaciju borbe sa radnicima-fizikalcima i svakojakim ispomoćnim osobljem koje umesto pružanja kompetentne usluge svoje gazde pretvara u sluge i taoce. naravno da 'majstor' izazove montipajtonovski (apres le mot) haos, i to je divota posmatrati.

'napušteni put' je bukvalno neprepričljiva orgija improvizacija (?) i zajebancija koja u centru pažnje ima grobarskog klesara i njegove pokušaje da se oženi.

'mrtve ribe' govori o čoveku koji peca marke (poštanske!) u nekakvoj močvari za bezdušnog šefa, putuje vozom u kome su lažne karte skuplje od pravih i sve u svemu – još jedna 'priča' u kojoj je zaplet manje bitan od niza zabavnih, apsurdnih situacija i neverovatnih dijaloga.

'bluz za crnog mačka' je jedan od hajlajtova zbirke, vrcava pričica o mačoru (koji govori i psuje) zaglavljenom u kanalizaciji, pokušajima da se on otuda izbavi od strane okupljenih dokoličara i prolaznika, te o pijanci i ludovanju koje usledi zatim.

'magla' se ne da prepričati! ludnica, advokatov sat, groteskno suđenje (opet, kao da je iz GOLOG RUČKA, sa ej džejem kao advokatom!), ratno bombardovanje...

'plava guska' je neodoljivo duhovita, blago mizogina, vickasta storija o liku koji putuje na odmor, usput pokupi autostoperku u koju se tiho zaljubi, ali ona ipak padne na šarm (?) njegovog saputnika.

najzad, zbirku završava najduža priča ovde, možda i najkonvencionalnija u smislu koherentnosti i linearnosti i logike – 'statista' – u kojoj mlad i naivan početnik u ovoj skrajnutoj profesiji otkriva zla filmske industrije. potonju ovde vijan nemilosrdno ismeva, a na to i ima pravo, jer mu je ona i došla glave: umro je u bioskopu na premijeri filma PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE, rađenog po njegovom romanu! whatta way to go! :)

vijan se igra sa jezikom kao malo dete, i rezultati toga su često fascinantni – naročito kalamburi koje neosetno izvodi sa ustaljenim frazama, metaforama i idiomima koje tretira bukvalno i odvodi iza granice besmisla.

apsurd koji provejava ovim pričama nije puki ukras ili dosetka, već autentični oblik odgovora na brutalnost i besmisao tek-preživljenog rata (WWII) i svih pripadajućih mu zverstava i gluposti. ono što posebno imponuje, barem meni, jeste i autentični, žestoki, neukrotivi anti-autoritarni duh koji provejava kroz svaku rečenicu, i koji se po snazi i ubedljivosti može meriti sa vrlo malo toga u XX veku (selin i barouz mi prvi padaju na um kao vijanovi sadruzi po ovom pitanju neukrotive neuklopivosti i anti-institucionalizacije bilo koje vrste).

potonji kvaliteti se nigde bolje ne vide nego u fascinantnoj šansoni koju je vijan napisao, a koju vam ovde prenosim ljubaznošću nikole todorovića, koji ju je preveo i objavio u časopisu ODGOVOR br. 2.

uživajte! mene je danima nakon čitanja opsedala njena sveta jednostavnost i autentičnost. ništa tu novo niti posebno 'originalno' nije rečeno – a opet, ovo ubada u srž, i opseda! to je TO!

BORIS VIJAN

DEZERTER

Cenjeni predsedniče

Pišem Vam ovo pisamce

Uopšte ne marim da li ćete

Imati vremena da ga pročitate

Upravo sam primio poziv

Obaveštavaju me da

Najkasnije u sredu uveče

Moram u rat

Cenjeni predsedniče

Ne pada mi na pamet

Nije me majka rodila

Da ubijam sirote ljude

Ne želim da Vas razbesnim

Ali moram da Vam kažem

Doneo sam odluku

Dezertiraću

Od kad sam rođen gledam samo smrt

Video sam oca kako umire

Video sam braću kako odlaze

Gledao decu kako plaču

Majka mi je mnogo patila

Eno je u grobu

I nije je briga za bombe

I nije je briga za crve

Dok sam bio u zarobljeništvu

Ostao sam bez žene

Ostao sam bez duše

Sve meni drago nestalo je

Sutra ću u ranu zoru

Zatvoriti vrata

Izgubljenim godinama

I otići svojim putem

Životariću

Na ulicama Francuske

Od Bretanje do Provanse

I govoriti ljudima

Odbijte poslušnost

Odbijte da radite to što vam kažu

Nemojte da idete u rat

Odbijte svako naređenje

Da prolijete krv

Ako krv baš treba liti

Gospodine predsedniče

Prolijte, cenjeni, svoju

I ako me budete hapsili

Recite žandarmima

Da ne nosim oružje

I da u mene slobodno pucaju

sa francuskog preveo:

Nikola Todorović

RODOSLOV LOZE VAMPIRA, Momčilo Nastasijević

(Solaris, 'Biblioteka srpske fantastike', Novi Sad, 1994)

najzad nađoh vremena (i vrlo konkretne motivacije) da u celosti pročitam ovu davno izašlu zbirku.

iako sam ranije čitao par najpoznatijih priča odavde, tek sad pročitah i sve ostalo, kako bih se uverio da nema i neki skriveniji biser. i nađoh – jedan baš čist biser, i nekoliko vrednih kamenčića.

u pozadini mozga dugo sam već imao njegovo ime kao čoveka čiji rad treba pomnije proučiti, ne samo zbog prisustva osobene fantastike u nekim njegovim pričama, nego i inače, prosto kao značajnog i dobrog pisca.

za slučaj da baš ništa ne znate o ovom piscu, sledeći citat koji nađoh onlajn prilično jezgrovito opisuje čoveka i situaciju:

"During his lifetime Momcilo Nastasijevic was less well known than some of his contemporaries, such as Milos Crnjanski and Rastko Petrovic. His literary output was not large, and it gained immediate appreciation only in a narrow circle of intimate friends. ... One reason for this lack of recognition was that --with his individual views of poetry and literature and the problems of the development of the Serbian literary language-- he was outside the trends of expressionism and surrealist Marxism dominant in Belgrade at the time. Another reason was that his compression of style and his individual imagery make him an extraordinarily difficult poet, especially for those who seek a paraphrasable meaning in poetry. For this reason he has been accused of being hermetic by some critics."

zbirku RODOSLOV LOZE VAMPIRA proučio sam pre svega tragajući za najboljom mogućom kandidatkinjom za antologiju srpske horor priče koju spremam. proučiću i druga izdanja njegove proze, ali za sada, u antologiju idu dve priče koje u donjem opisu imaju najveće ocene.

uopšteno, nastasijevićev stil se razvijao u pravcu sve veće nekonvencionalnosti i udaljenosti od linearnog i mimetičkog opisivanja, što se u ovom izboru jasno vidi, jer su priče hronološki poređane. u onim ranijim vidljivo je sočno i bogato pisanje, ali ipak blisko prozi na koju smo navikli, sa zapletima, likovima, motivacijom i opisima jasnim jezikom linearno i nedvosmisleno izloženim. najbolja priča u ovom stilu je svakako ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE.

u poznijim pričama njegov jezik postaje naglašeno iscepkan, jezgrovit, eliptičan i hermetičan do granice frustracije, pa i iza nje. to su manje priče, a više nizovi fragmenata, pasusa, u kojima se vrlo koncentrisanim, naglašeno poetskim i nemimetičkim jezikom iznose dvosmislene tvrdnje, opisi i dešavanja čiji bi zbir trebalo da bude veći od pojedinačnih delova. elipse su vidljive i u samim rečenicama, u kojima često zamenice zamenjuju nepostojeće imenice odnosno subjekte, i često treba poprilično čitanja i pažnje pa da se ti rebusi i zagonetke primaknu nekakvom razlučenju. ponegde je to veoma rewarding; avaj, moram reći da mestimično to za moj ukus prelazi u manirizam kojim se više gubi nego li dobija. svakako najbolja priča u ovom stilu jeste ISTINA O OPAKOME.

tematski, skoro sve priče (ili barem sve najbolje u zbirci) bave se erupcijama sitnih zala koja poput lavine od sitne zlobe, zavisti, sitnodušja, sebičnosti itd. narastu do razmera pravih zločina gotovo apokaliptičkih razmera (na simboličkom planu). još konkretnije, ove priče donose za mene retko viđenu oštrinu u osudi srpskog plemenskog mentaliteta i psihologije rulje, odnosno spremnosti da se sa patološkim sadizmom i sumnjivom ornošću krene u kažnjavanje 'prestupnika', tj. svih onih koji odudaraju od 'normalnosti' rulje. istovremeno se ta normalnost prodorno i bez mnogo tupljavine, klinički precizno prepoznaje i prikazuje, u nekoliko rečenica ili pasusa upečatljivije nego li što bi mnogi na čitavim stranicama i poglavljima svojih romana-reka-mutljaga.

dakle, evo sadržaja ove zbirke i mojih kratkih osvrta na konkretne priče, sa subjektivnim numeričkim ocenama (u zagradi) koje ne treba shvatati suviše ozbiljno no samo kao elementarni vodič:

-O ZAROBLJENIM TAJNAMA (6-)

=kratka parabola o čoveku koji zadugo čuva tuđe tajne, dok ga one ne otuđe sasvim od sveta.

-SVILENI LJUBIČASTI KONAC (4)

=slična kafikinim SINOVIMA, ovo je priča o nekim neobjavljenim pričama koje su ovde personifikovane, ali naivnije i manje uspešno nego kod kafke.

-STRAH (5-)

=prerazvučena i neubedljivo-naivna priča sa previše proizvoljnim povodom za junakov strah.

-ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE (10-)

=e, ovo je već masterpis. suptilna, tanana, gusto-atmosferična, narastajuće-zlokobna, elegična, ruralno-gotska studija psihopatologije jedne previše gorde žene koja neplanirano postane femme fatale – ne samo za momka koji se zbog nje obesi, nego i za sebe... ovu priču je đorđe kadijević ekranizovao u obliku izvanredne TV drame za koju mi je krivo što sam je pogledao tek nakon štampanja knjige U BRDIMA, HORORI, jer bih se svakako osvrnuo i na nju, iako je tek marginalno horor.

-REČ O ŽIVOTU OCA TODORA OVOG I ONOG SVETA (5+)

=simpatična pripovest o parohu koji, po smrti svoje žene, počne spopadati tuđe po selu. ima opskurnu kulminaciju sa onoga sveta, kada se parohovo kljuse vrati ispred rajskih vrata nazad po paroha kome je ulaz zaprt, sa dubioznim naravoučenijem.

-PRIČA O NEDOZVANOJ GOSPOĐI I GLADNOM PUTNIKU (6)

=predvidiva, linearna, ali lepo ispričana parabola (sa memorabilnim slikama) o samoživoj ženi koja odbije jabuku gladnom namerniku, te o njegovom i njenom posledičnom skapavanju.

-PRIČA O NEZNANCU (5)

=još direktnija, jednodimenzionalna, gorka parabola o ljudskoj nezahvalnosti prema čoveku koji može da tera čume, more i boljke svih vrsta.

-ISTINA O OPAKOME (10)

=remek-delo koje svoj puni, snažni udar stiče tek na kraju, kada se sve kockice fragmentarno iznete pripovesti slože u punu i pravu istinu, direktno suprotnu od one sugerisane na početku. najdirektnija i najsurovija osuda 'normalne' rulje: svetine, dokonih ženturača sa svojim brbljivim jezicima i ogovaranjima, pa čak i surove, bezdušne njine dečurlije, uvek orne da se kamenom bace na psa, ili čoveka, baš kao i njini vrli roditelji.

-RODOSLOV LOZE VAMPIRA (7+)

=naslovna, mnogo-antologizirana i hvaljena priča po meni na manje upečatljiv i uspeo način kazuje istu ili sličnu poentu kao i ISTINA O OPAKOME: usud familije, i pojedinaca u njoj, dodeljen im od svetine, a bez pravog razloga ili krivice.

-ANE KADIJE REČ O ĆIR-ZAHINOJ KOBI (7)

=vrlo morbidna i smela (u svojim implikacijama i sugestijama), priča o pohlepi i sebičnosti jednog jevrejina koja gradi polovinu tragedije, čijoj drugoj polovini potpomažu nebriga i bezosećajnost rulje iz sela, koje se u 'akciju' nadade tek kad je prekasno, i na sebi svojstven, uništiteljski, beskoristan i štetan način.

-UKOPANKA (4-)

=iritirajuće opskurna, iscepkana i eliptična, multi-glasovna 'storija' o jednoj ožalošćenoj ženi i razlozima njenih stalnih poseta jednom grobu kojoj ne bi škodilo malo više direktnosti.

-NERODI (4)

=lepo opisano gašenje života jedne familije koje bi bilo još smislenije da je bar sugerisan razlog za to.

-GODINA (2)

=ovde je već iritirajući manirizam pre-poetičkog, pre-eliptičkog, pre-opskurantskog fragmentiranja slika i opisa svedenih na mini-rebuse.

sve u svemu, iz rečenog je valjda već sasvim jasno da se radi o velikom i zanačajnom piscu te o zbirci u kojoj se itekako ima šta probrati!

     koga zanima nastasijevićeva poezija, evo solidnog eseja o tome: Aleksandar B. Laković, NASTASIJEVIĆ IZ „NEIZREČJA U REČ”