CYPHER (2002)

Kritika filma "Cypher" originalno je objavljena u Emitoru 445, koji je izašao u junu 2004.

režija: Vincenzo Natali; scenario: Brian King; uloge: Jeremy Northam, Lucy Liu, Nigel Bennett, Timothy Webber, David Hewlett; muzika: Michael Andrews

Oneobičavanje realnosti, neizostavni motiv u svakom SF filmu, ranije se postizalo najčešće preko izmaštanih kulisa nekih drugih, vanzemaljskih svetova. Međutim, poslednjih godina dvadesetog veka svemir prestaje da bude zanimljiv kao poprište fantastičnog. "Otvori oči" Alehandra Amenabara - od iskidanog i bolesnog tkiva svakodnevice ubedljivo konstruisan virtuelni košmar, anticipirao je sada već kultni "Matriks" braće Vačovski. Iste godine kada i Amenabar, kanadski reditelj Vinćenco Natali u filmu "Kocka" potpuno relativizuje mesto radnje pomerajući fokus na opipljivu paranoju koja izvire iz likova i oblikuje realnost po sopstvenom nahođenju.

Pet godina kasnije, posle filmova koji su nastavili sa dekonstrukcijom ove naše, zemaljske realnosti, ostajući pritom u okvirima žanra – Kronenbergov "eXistenZ" – ili pak odlazeći u pravcu subverzivnog mejnstrima – Finčerov "Borilački klub", i Natali se vraća omiljenim preokupacijama u vezi sa varljivim tkanjem sveta koji nas okružuje, a sve to ponovo daje kroz priču koja pulsira u ritmu paranoje. Reč je o SF-trileru "Cypher", ostvarenju koje mnogo toga duguje stvaralaštvu Filipa K. Dika.


Naime, upravo su Dikova dela poslužila holivudu da u postmatriksovskom dobu ponudi publici niz varijacija na slične teme. Ali, pošto su Dikova promišljanja o prirodi ljudske individualnosti u šizofrenom svetu ne tako daleke budućnosti očito predstavljala prevelik zalogaj za producente željne brze zarade, dobili smo tek umivene poluprodukte poput filma "Suvišni izveštaj" ili "Isplata", čije su veze sa Dikom u najboljem slučaju tek površne. "Cypher" tako postaje jedna od najvernijih slika sveta iz Dikovih romana, a da uopšte nije reč o adaptaciji konkretnog dela. Naravno, paralele je moguće povući, i nema sumnje da su i sami autori svesno koristili Dika kao polazište. Kao što je roman Ubik poslužio kao očigledna inspiracija za filmove: "Otvori oči" i "Matriks", tako je i "Cypher", i pored izostanka konkretnije SF ikonografije, moguće povezati sa romanima kao što su: "Tri stigmate Palmera Eldriča" ili "Tecite suze moje, reče policajac".

Međutim, ono što "Cypher" odvaja od prethodnika je način na koji Natali gradi svoj svet iznutra. Glavni lik Morgana Salivena (Džeremi Nortam) jeste dikovski prototip sredovečnog birokrate, pomalo smotanog i ćutljivog, sa ženom koja neprestano pridikuje, ukratko, tip junaka koji se ne uklapa u gledaočevo viđenje heroja, izgrađeno na filmovima baš kao što je i pomenuti "Suvišni izveštaj". Ubacivanje takvog junaka u nestabilnu matricu u kojoj su lažni identiteti nešto uobičajeno, a otuđenost junaka se podrazumeva, donosi filmu jedan hičkokovski senzibilitet preko motiva - običnog čoveka u nevolji – koji je u ovom slučaju tek pokretač za razrešenje misterije, čiji se ključ ne nalazi u ionako nepouzdanom, i svakako neprijateljskom okruženju, već u junaku samom. Obrti u ovako strukturisanom filmu su neizbežni, ali nisu usiljeni, oni su ti koji pokreću Salivena da dela, prisiljavajući ga da se poput kameleona prilagođava svetu oko sebe.


Džeremi Nortam, treba to istaći, krajnje je ubedljiv u svojoj ulozi, a potpomognut je i talentovanim rediteljem, koji koristi kameru poput skenera, dok hladni futuristički dizajn nepogrešivo dočarava sliku otuđenosti, poput kakve savremene verzije De Kirikovih platna. Naslov filma se doslovno prevodi kao "Šifra", ali ne treba se zavaravati kako je ovde reč o nekakavom numeričkom kodu pošto se sva enkripcija odvija isključivo na mentalnom nivou. I tu se opet vraćamo na prethodni film Vinćenca Natalija - "Kocka", jer korporacijski svet u "Cypheru" nije ništa drugo do jedna velika zamka iz koje je naizgled nemoguće pobeći.

Pa ipak, izlaz postoji, iako se on može shvatiti tek kao jedna uslovnost, razrešenje koje je samo privremeno, bez garancije da poslednji kadrovi nisu tek puka fantazija, još jedno implantirano sećanje i ništa više. Naravno, možemo i da se poput glavnog junaka prepustimo konačnom eskapizmu uvereni kako je sve konačno došlo na svoje mesto. Sve je to stvar ličnog izbora. Samo je potrebno: otvoriti oči, uzeti crvenu pilulu, prisetiti se... Zvuči lako, zar ne? Međutim, upravo je ljudski mozak najkompleksniji kompjuter na svetu, a pristupnu šifru je često nemoguće pronaći.

THE THE WISDOM OF CROCODILES aka Immortality (1998)

Ovaj tekst je originalno objavljen u Emitoru 447, koji je izašao u septembru 2004. (to je onaj broj koji na naslovnici ima fotku nagrade za najbolji SF fanzin osvojene na Euroconu). U odnosu na tu verziju, mislim da je ova neznatno doterivana i nakon objavljivanja, zato što često ne mogu da ostavim stare tekstove da počivaju u miru, ali to je ipak 95% isti tekst. Namerno kažem tekst, a ne kritika, pošto je više u pitanju impresionistički osvrt na film nego li standardna filmska kritika. To, naravno, znači da je ovo i nešto najpretencioznije i samim tim i najnečitljivije što sam ikada napisao ili bar objavio, i baš zato je tekst sasvim prigodan da upravo njime započnem kratki serijal starih, iz foldera zaraslih u virtuelnu paučinu izvađenih tekstova, dok se u međuvremenu ne nakanim da napišem nešto sveže i ekskluzivno za ovaj blog.

režija: Po Chin Leong; scenario: Paul Hoffman; uloge: Jude Law, Elina Löwensohn, Timothy Spall

Tri su koraka dovoljna za susret sa tuđinskim koje se krije u nama samima, vreba u dubinama mozga, upleteno među umrtvljenim neuronima. Uspavano hiberniše u krvi, poput ćelija kancera. Sakriveno u najsitnijem delu bića, naizgled neprimetno. Ali tu je, probuđeno drevnim nagonima, ipak je tu. I gladno je...

Ljubavi...
...i krvi.
Života...
...i smrti.

„Poznajem jednog lekara, neurologa. Rekao mi je da mi nemamo jedan mozak, već tri. Jedan je ljudski, drugi je mozak sisara, a treći mozak reptila.“

...kaže Stiven Grlš, protagonista jedne, samo naizgled, obične ljubavne priče smeštene u današnji London, među usamljene i otuđene ljude željne samo malo ljubavi, malo topline... i malo krvi. Vrlo brzo, stvari dobijaju neočekivani tok, ali i pre toga, pre nego što u jednom trenutku spoznamo da ovde nije reč o jednoj običnoj ljubavnoj priči, oseća se prisustvo nečeg stranog. I kao i kod Kronenberga, tuđin ne dolazi spolja. On je tu, unutra. Čeka na svoj trenutak. Opipljiv je poput kristala emocije koji se useca u meso, poput boli što sledi, a koju je nemoguće izbeći. U jednom momentu on će svakako preuzeti kontrolu, jer ljubav zna da bude sebična, čak i nevoljno. Odnos međusobnog davanja i primanja se lako da pretvoriti u čin konzumacije, hranjenja emocijama drugog, a glad je često nemoguće utoliti. Stvari onda lako izmaknu kontroli... Ali, ko je u stvari Stiven Grlš? Da li je on tek običan...

(mozak čoveka)

...čovek. U najboljim godinama, šarmantan, istančanog ukusa, neobičnih sposobnosti i talenata koje kameleonski upija. Uvek okružen zavodljivom aurom misterije. Previše tajnovit da bi ga ijedna žena zaista upoznala, ali taman toliko kako bi se zaljubila. Međutim, kada upozna Anu, naizgled tako običnu, a opet jedinstvenu i drugačiju, taj fini balans biva narušen i on se grčevito bori sa samim sobom da zadrži masku ljudskosti koja polako spada. Jer ljubav je za Stivena nevoljna adikcija, stvar izvežbane rutine. Kada se ta rutina iznenada promeni, racio se povlači pred emocijama i sledi ono neizbežno...

(mozak sisara)

...korak naniže niz evolucionu lestvicu, zaranjanje u kolektivno nesvesno, buđenje uspavanih instikata. Mozak sisara je u stvari mozak životinje. One koja nije zauzdana milenijumima civilizacije, sputana pravilima koja idu dalje od sirovih nagona. Stiven Grlš je upravo to. Uglađena životinja koja se bori za sopstveni opstanak kada je to potrebno. U odnosu sa Anom on se za trenutak prepušta emocijama koje ga vode svesnom samouništenju. Ali istovremeno, nagoni samoodržanja se aktiviraju. Mozak čoveka i mozak životinje međusobno se udružuju, neuroni se nepovratno zapliću. U takvoj situaciji kratkog spoja ono što preostaje je konačni korak, skok u prazno, pravo u čeljusti...

(mozak reptila)

...predatora. Gde se sve ljudske emocije i životinjski instikti stapaju u neutaživu glad; trenutak pre nego što zver konačno pokaže svoje pravo lice, dok oštri krokodilski zubi prodiru u pulsirajuću venu na vratu žrtve. Stiven je ubica, to je njegov usud i jedini način okončanja svake njegove veze. Poput moderne verzije Dorijana Greja koji je izgubio sopstveni portret, pa jedinu nadu za spasenje može pronaći u potpunoj predaji. Samo čemu tačno? Nedostižnom idealu prave ljubavi možda? Međutim, on je ipak naviknut da vlada situacijom, kao i svaki grabljivac. Zato je i taj tračak nade samo obično samozavaravanje.

Da bi živeo Stivenu je neophodna krv, ali ne bilo čija. Potrebna mu je krv žene koja je u njega zaljubljena. Da bi živeo Stiven mora biti voljen, bez mogućnosti da to ikada uzvrati. Bez mogućnosti da pruži, osuđen da stalno uzima, da se hrani. Izlaz iz takvog zamršenog spleta, gde se neprestano prožimaju pa i poistovećuju ljubav i smrt, u apsurdnom maniru zmije koja grize sopstveni rep, nije jednostavan. Neretko, sastoji se u potpunoj predaji jednoj od dvema strana. U nemogućnosti da se iskupljenje pronađe u ljubavi ono se pronalazi u smrti. Jedino je pitanje čijoj.

SRPSKI PSIHO

Željko Obrenović i Aleksandar Ilić

Laguna, 2007

(Napomena: ovo je znatno duža verzija teksta originalno objavljenog u BETONU)

Ako verujete svemu što pročitate na koricama knjiga, onda će vas omot SRPSKOG PSIHA uveriti da u rukama imate "Najbrutalniji srpski roman trećeg milenijuma!" koji, ni manje ni više nego lupa "šamar učmaloj i staromodnoj srpskoj savremenoj književnosti."

Ako, pak, budete dovoljno naivni da nasednete gromopucatelnom marketingu, i zavirite između odlično dizajniranih korica, otkrićete da je jedina brutalnost zapravo usmerena ka čitaocu, i ogleda se u nedomišljenoj, infantilnoj, klimavo konstruisanoj i sasvim proizvoljnoj papazjaniji, sa svim boljkama koje se mogu očekivati od prvenca mladih autora, uvećanim do grotesknih razmera.

Konkretno, naći ćete:

1. Klinačku razmetljivost.

1.1. Razbacivanje latinskim: "Tada bi na scenu stupao moj opus arcanum, parazit na mojoj volji, moj gospodar." (9) ili: " Ona je genus proximum moje elastičnosti,..." (str. 11)

1.2. Citiranje Hajdegera na nemačkom (str. 123.), stihova Leopardija na italijanskom (str. 129) i apsurdnih stihova iz raznih hevi-metal pesama tokom čitave knjige.

1.3. Budući da jedan od autora studira matematiku, neizbežna tema razgovora su ''transfinitne indukcije preko inicijalnog segmenta ordinala" (104) i bezbrojne matematičke formule koje su tu samo radi (pogađate!) razmetanja, jer inače ničemu u romanu ne doprinose.

1.4. Klinačka razmetljivost. Tačka. "Ne znam kako sam se suzdržao da je tu pred svima ne silujem." (17)

"Rekao sam im da smo se do sada jebali osamdeset devet puta i isprobali dvanaest poza." (24)

"U liftu sam izvadio marker i na ogledalu napisao Lucifer, zatim iznad velikim slovima KURAC. Jedva čekam da vidim lica ovih paćenika od komšija kad ih deca budu pitala “A šta je to kurac?”. Mislim da će im to zgrčiti lica bar na tri dana." (25)

"Ljubimo se već dva sata i sedamnaest minuta. Ukočile su mi se vilice." (25)

"Pogledom tražim ogledalo da vidim kako mi stoji cinizam." (35)

"Istrajavanje je patnja, životarenje, kompromis. Nikada nisam pristao na kompromis, toliko sam žedan sebe." (83)

"Pošto se prva još uvek davi kurčinom, koju ne namerava da izvadi iz usta, druga se mršti, ljuta zbog toga, ili ljuta na sebe što ga nije prva ščepala. Gleda me odozdo, želeći da me ubedi da je ona podjednako dobra." (107)

1.5. Klinačka patetika: "Volim da čitam noću. Tišina i mir grade drevnu, univerzalnu atmosferu poput osećanja pri poseti Stounhendžu ili rimskom koloseumu, osim ako si tamo u ulozi žrtve. Noć, poput ovih mesta, ima težinu, prisustvo prošlosti, večnost." (57)

1.6. Klinačka samozaljubljenost:

"Da li postoji svrha ljudskog delovanja? Ako postoji, onda je ona važnija od samog čoveka. A kako da nečem drugom dam prioritet? Kako da se odreknem sebe? Ili još bolje: zašto bih to uradio? I da li zaista postoji nešto važnije od mene?" (154)

"Daj mi ga, hoću da se nabijem svom snagom!", izgovara sa izrazom lica osobe koja preklinje. (120)

"Ne postoji algoritam u koji bi se moje ponašanje i ja mogli uklopiti. Moji postupci se zbog toga ne mogu predvideti. Ja sam kao bolest za koju ne postoji faktor rizika – apsolutno nasumičan. Ishod je neizvestan za svakoga sa strane. Ponekad i za mene." (103)

"Za nekog sa ulice ja sam čovek sa iščašenim pogledom na svet, dijabolik... Uvek sam sebe video drugačije nego što vidim druge. Nikada se ni sa kim nisam upoređivao, ali sam zato druge poredio sa sobom. Drugi, to je prosek, sredina, to je ono gde ne pripadam, ali u šta sam urastao. To je ono gde živim, sam kao zmaj, ali ne i usamljen. Ima i meni sličnih. To su oni malobrojni, pri­jatelji. Drugi, to je pakao. Mrze me jer me se plaše, a plaše se jer me ne razumeju, ne poznaju. Ne znaju da u njima ne vidim ljude sa imenom i prezimenom, već okolinu - ono gde živim. To je zato što ne uočavaju razliku izmedu pod­smeha i smeha. Misle da su duhoviti, a u stvari... Budale." (72)

 

2. Razmetljivo-apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori završili srednju školu, ali ne i da su savladali umetnost pisanja:

" Iz njenih usta izlaze rečenice i dave me kao dva udava Laokoona." (13)

"Vučem je po sobi, ukrug, kao Ahilej mrtvog Hektora oko Troje." (126)

"Zagazio sam u masu, dok mi je strob umivao lice kao Jovan Krstitelj Isusu u reci Jordanu." (61)

"Okrećem se kao Orfej da još jednom pogledam suze i patnju Paola Grimaldija – moju Euridiku." (114)

"Skamenio se kao pred pogledom Gorgone Meduze." (173) (Osoba koja se ovako skamenila je izvesni pisac, R.M. Crni, mogući alter-ego R.M. Belog, koji se u romanu pojavi niotkuda, samo da bi bio razmazan o jedan zid.)

"Lenjo se budim iz dremeža, osećajući se kao Tom Sojer uhvaćen sa rukom do lakata u tegli sa džemom." (133)

3. Apsurdna poređenja iz kojih se vidi da su autori gledali neke filmove:

"…odgovorio sam zamišljajući da moj glas ima boju kao Candyman ili Evicto Obscurantes iz filma “Shadowbuilder”." (20)

"Nasmejao sam se glasno kao Džoker (Džek Nikolson) u filmu Betmen (Majkl Kiton) Tima Bartona." (51)

 

4. Tragikomične situacije koje proizvodi eklektički 'ukus' autora, rastrazan između hevi-metala i klasične umetnosti:

"Otvara oči kao da se budi i počinje da izgovara reči na nekom nepoznatom jeziku. Prepoznajem neke od njih, čuo sam ih u pesmama bendova 'Morbid Angel' i 'Nile'. Čini mi se da je to sumerski jezik." (76-77)

(Za puno uživanje u nenamernom humoru prethodnih rečenica treba znati da u režanju kojim se 'peva' u MORBID ANGEL-u ni rođeni Amerikanci ne uspevaju da prepoznaju engleski jezik, a naš srpski psiho bez problema nalazi sumerske bajalice!)

"Pustio sam Biohazard “Waiting to Die” i nastavio da čitam Sartrovu “Mučninu”. Pri kraju sam. Glavni lik se zove Antoan." (26)

 

Čak i tonovi kojima se oglašava mobilni telefon glavnog junaka ocrtavaju raspon njegovog 'ukusa': u jednom času on svira Mocartov Requiem (str.57) a malo kasnije – '"Revolution is my name" zavrištao je Fil Anselmo u istoimenoj 'Panterinoj' pesmi, koja mi je trenutno melodija na telefonu." (str. 110)

 

"Obukao sam se po običaju u kombinaciju fancy i underground stvari. Preko dukserice sa kapuljačom – bež sako sa našivenim amblemom 'Morbid Angel' Altars of Madness." (str. 59)

5. Apsurdno 'nabudžene' i inkongruentne metafore:

"Moja dijagnoza bila je zaljubljenost, pretvorila me u puki refleks, u biljku mesožderku koja se zatvara na dodir." (str. 10) Autori krajnje dosledno, tokom čitave knjige, posežu za figurama neadekvatnim situaciji: konkretno, ovde se žrtva poredi sa biljkom muholovkom, umesto sa muvom!

"Telo mi je na ivici razuma. Muči me glad." (11)

"...progovorio sam, presekavši njen monolog na dva dela, kao glistu." (14)

 

" Svaki moj naredni korak je korak u prazno, neizvesno; budućnost je odsečena kao na panju; ne mogu da predvidim posledice." (78)

 

"Okupani muzikom dodira. Utkani u ritam večnosti. U puls… Slušamo 'Enigmu'." (179) Primer patetike koju intruzivna referenca na kič-muziku za skorojeviće ('Aenigma'!) smesta 'preseče kao glistu'!

(o automobilima: ) "Moderne zveri. U svom trbuhu nose ko zna koliko proždranih konja." (188)

Kao što se može videti iz priloženog, na mikro-planu - nenamernog smeha ima u izobilju. Avaj, roman slabo stoji i na makro-planu: za nešto što se reklamira kao žanrovski roman, ovom pisaniju nedostaje i najelementarnija struktura, odnosno zaplet. Površni likovi se slučajno sreću i upuštaju u irelevantna naklapanja, izolovane epizode se gomilaju jedne preko drugih bez ikakvog privida reda, toka ili svrhe, a rascepkana 'dramaturgija' je proizvoljna kao i poređenja i metafore kojima je tekst nabijen do prskanja. Narativni ton je identičan od prve do poslednje strane, bez ikakvog variranja, bez smisla za gradaciju ili saspens koji bi trebalo da su elementarni kvaliteti jednog triler-horora. Pokušaji 'šoka' (u naivno-pornografskim i neuzbudljivo-kasapskim deonicama) površni su i nedelotvorni u svom infantilnom insistiranju na eksplicitnosti, a bez adekvatnog konteksta koji bi ih zaista učinio nadražujućim ili bolnim. Ravan ton čini knjigu vanredno monotonom, dok je 'zaplet' sa 'tajanstvenim' kasetama koje stižu naratoru toliko skrajnut i potopljen pod naslagama ispraznih anegdota da ga autori 'raspliću' jeftinim i neubedljivim 'deus ex machina' krajem.

Iz ovoga sledi da SRPSKI PSIHO, na žalost, ne donosi nikakvu 'svežu krv', i 'srpski' je samo po tome što se glatko uklapa u opšti čemer naše književnosti: senzacionalizam 'na prvu loptu' iza sebe krije samo šupljinu, te elementarnu zanatsku i žanrovsku nepismenost.

ŠUMSKE IMPRESIJE

Ima nešto magično u šetnji šumama. Nisam siguran baš šta, ali znam da mesecima kasnije prebiram i sabiram utiske u glavi; a slike umeju i večno da se urežu u memoriju. Naravno u zavisnosti koliko često ponavljate taj ritual. A činjenica je da ljudi iz gradova ne praktikuju često ni odlazak na selo i u prirodu, a kamoli šetnju šumom i inhalaciju izvornog kiseonika pomešanog sa raznim mirisima travuljina, rastinja i ostalog divljeg zelenila.

A kada se tome doda fanatičnost i poseban odnos prema specijalnom zovu prirode kakav je branje pečuraka, onda je užitak u najmanju ruku nesvakidašanj. Moja periodična praksa traje više od 25 godina. Naravno, pečurke se ne pojavljuju svake godine, pa je tim i doživljaj jači i značajniji.

Za ovaj vikend sam odabrao lokaciju između sela Miljkovac i Duga Poljana, znajući da su moji Krastavčani već otrsili obližnje seoske šume. And I hit the jackpot.

Prethodnog vikenda sam išao u malo vlažnije šume u potrazi za lisičarama i ljutačama, a ovog puta sam u nešto suvljim krajolicima tragao za jajčarama i vrganjima.

Put do lokacije je trajao više od pola sata po strmom i izbrazdanom putu, koji se posle par kilometara pretvorio u rastinje koje mi je dopiralo do guše. Logično, davno je prošlo vreme kada su se seljani posećivali ovim brdskim drumovima, pa sam ja tako i bio pripravan za ovu situaciju: mlatarao sam motkom levo-desno i blago, s vremena na vreme se poštapao napred u nadi da neću naleteti na neku zmiju. I nisam, srećom.

Posle dva sata vratio sam se 3 kilograma, uglavnom vrganja i par jajčara. I večera je naravno bila sočna i ukusna.
Svako ko ima prilike da iskusi ovakvu vrstu doživljaja ne treba da okleva.

IN THE SHADOW OF KILIMANJARO (1986)

**

2+

neko je već ovo opisao kao JAWS rip-off sa babunima umesto ajkule, i to nije loša definicija.

zbog velike suše u keniji, babuni pošize od žeđi i gladi, i umesto da se okrenu kanibalizmu (međusbnom proždiranju) kako uobičajena pravila nježne mame prirode za takve situacije propisuju, majmuni iz nekog razloga odluče da kanibalizuju svoje naprednije potomke (ili izrode) – ljude.

plus, neke crnce.

proždiranje potonjih u celo zamešateljstvo, uz kanibalizam, unosi i nagoveštaje incesta.

znači, imamo standardne likove i situacije:

-zabrinuti životinjoljubac (ali ne bestijalac!) koji leči nosoroge dok pokušavaju da mu siluju džip;

-zli industrijalac (igra ga gimli!) koga zabole za životinjke kolko i za crnu radnu snagu;

-frigidna žena životinjoljupčeva, došavša iz amerike, al nejasno da li bi da se razvodi ili da iznova rasplamsava ljubav sa svojim bestijalkom;

-predstavnici vlasti koje baš zabole za pokušaje talasanja i evakuacije stanovništva od strane zabrinutog ali usamljenog životinjoljupca;

-te gomila topovskog mesa koje dopusti sebi da se nađe na izolovanom mestu kako bi poslužilo da malo nahrani i napoji neevoluirane potomke svojih prapredaka.

sad, mada je formula transparentna, i u njoj nema većih i pomena vrednih intervencija na makro-planu, moram da izdvojim 2 kvaliteta koji predstavljaju prijatno iznenađenje i eventualan razlog da još neko ovo pogleda:

1) glumci su prilično dobri i uspevaju da poprilično ožive uglavnom formulaične dijaloge i situacije koji su im napisani;

2) ripper-scene su odlične! babuni su by far najbolji glumci u filmu, odlično su trenirani a scene njihovih napada izvanredno su režirane, uslikane i montirane i zaista imaju impakt koji retko koji 'animals gone wild' flick poseduje. naime, većina tih filmova pada na neubedljivosti scena interakcije životinja i ljudi.

uzmimo, na primer, THE PACK roberta klouza, o podivljalim psima. ima tu finih krupnih planova iskeženih gubica i pretećih pogleda. avaj, kada pređemo na srednje i široke planove, kada vidimo pse kako jurišaju na ljude i napadaju ih, to besnilo više nije ni približno tako ubedljivo. svakom iskusnom gledaocu je i previše očito da je neki dreser izvan kadra viknuo: 'aport, džeki!' i da džeki trčka po komandi koja nema veze sa njegovom željom da rastrgne prvo čovekoliko biće na koje naleti, već samo da zaradi kosku.

not so in IN THE SHADOW OF KILIMANJARO!

kad se ovi čopori majmunčina zajure na ljude, to zaista deluje kao da imaju ozbiljne namere na umu, a ne samo da se malo poigraju. to nije kao da je neki dreser viknuo: 'odi, čita, da ti čika da bananu!' pa sad ovaj trči da je što pre zgrabi: ne, ovi gadni babuni jure, keze se i beče oči i zube kao da vrište: 'oljuštiću te, poješću te!' zajebane su to zverke i inače (setimo se posete zoo vrtu u OMENU!), a kad ovde krenu da jure u čoporima od po preko 100 komada, to ume da izgleda scary! tim pre što je ovo rađeno 1986-te, pre CGI efekata – kad vidite stotinak besnih majmunčina kako se sjuri niz brdo ka čoveku kome se pokvario auto, to su zaista stotine majmuna koje trče ka njemu!

veštom montažom i inscenacijom ti napadi deluju frenetično, autentično i potencijalno opasno po glumce, i to je zaista veliki kvalitet. šteta je samo što krvoprolića nema više, tj. što pay-off tih napada nije još explicitniji: bilo bi predivno videti kidanje kože i čerečenje ljudskih tela od strane babuna te vodoskoke krvi koji šikljaju iznad njihovih rutavih tela. umesto toga, imamo nešto malo kečapa koji prska, jednu otkinutu nogu, i par brzih kadrova unakaženih leševa. šteta.

uprkos predvidivoj strukturi filma, on nikada nije dosadan, šta više, sasvim je gledljiv i ima nekoliko odličnih set-pisova. ocena nije veća samo zbog završetka koji je toliko iritirajuće imbecilan da to i ne deluje kao kraj nego pre kao kukavički prekid onda kada je najzanimljivije: kao da je neko rekao – 'hej, momci, imamo već 90' materijala, ajde da ovo završavamo polagano, dosta je bilo.'

'da završimo? ali gazda, kako, pa još nismo ni počeli scenu u kojoj stotine babuna divlja zatočeno u ambaru u koji su namamljeni kako bi bili dignuti u vazduh, niti prizore u kojima njihova zapaljena i osmuđena tela jurcaju po selu i monstruozno vrište!'

'nema veze, umesto toga, okrenućemo crevo u vazduh da glumi kišu koja dolazi niotkuda, a čim počne kiša, gladni i žedni majmuni će prestati da napadaju ljude jer im u ugovorima jasno stoji da ljude smeju da napadaju samo u vreme suše. kraj suše = kraj napada! čiča, miča, gotova priča!'

tako i biva: čim padne kiša, sve prestane. zagrljeni par odšeta zaljubljeno ka horizontu, gimli se vraća exploatacija afričkog blaga zarad lične dobiti, majmuni odlaze van sela da se valjaju u blatu, a film se završava napomenom da nijedan majmun nije povređen tokom snimanja, dok za majmune koji su od ovoga očekivali nešto više – ne garantuju!