ROMAN POLANSKI, Wanted and Desired (2008)

režija: MARINA ZENOVICH

****

4+

neki ljudi se rode pod nesrećnom zvezdom, ali roman polanski je zaista odneo šnjur.

kao dečak, doživeo da mu majku odvedu u aušvic i pogube je tamo, a on se sâm potucao, bez ikog svog, kroz ceo rat, zaviseći od milostinje sirotinje. nemački vojnici na njemu vežbali gađanje.

onda napravio neke zanimljive apsurdističke kratke filmove, a već prvim filmom (NOŽ U VODI) postigao uspeh, krenulo mu lepo, pozvali ga u london, snimio tamo 2 izvanredna filma – REPULSION + FEARLESS VAMPIRE KILLERS – kojima privukao pažnju holivuda i otišao u vavilon. tamo snimio svoj najbolji i najslavniji film, remek delo ROSEMARY'S BABY, postao celebrity prvog reda, prethodno već bio smuvao super žensku sharon tate, napravio joj sina – i sa tog trona sreće, bogatstva, uspeha, slave, blagostanja – skinula ga banda idiota pod komadom čarlsa mensona. trudnu šeron, u devetom mesecu, divljački izboli (uključujući nerođenog sina), kao i nekoliko njihovih prijatelja. svinje, indeed. period s njom kasnije je polanski opisivao kao 'the only time in my life when I was truly happy'. ova dirljiva izjava vidi se u ovom dokumentarcu, kao i podsećanje na slučaj menson.

neverovatna stvar – prosto da se čovek priseti onog dela iz KRALJA LIRA koji kaže da su ljudi bogovima 'like flies to wanton boys' – igračke za zabavu tih bolesnih gadova, tamo gore. ili dole.

umesto LIRA, polanski ubrzo snimio MAGBETA – i još par odličnih filmova, među kojima svoj najhvaljeniji (mada meni lično ne preterano drag) CHINATOWN (1974), koga ebert opisuje kao "a mainstream masterpiece that's as close as the movies ever get to perfection" (ja bih te reči radije primenio na ROZMERI, ali ko pa mene šta pita!) i najbizarniji THE TENANT (1976). i taman kad se činilo da je uspeo da se trgne od mrakova i apsurda koji su ga niotkuda opseli iz senke krebila mensona – taman kad se opet malo 'opustio', bogovi nađu za shodno da mu smeste novu zajebanciju.

13-godišnja lolita (vidi sliku), foto-model, koju je polanski imao da fotografiše za jedan magazin –nasamo- u vili džeka nikolsona: lepota, mladost, piće, malo tabletica i… eto belaja. dešava se svakome – a u holivudu se dešavalo i dešava još i mnogo gore od ovoga – ali polanski je tek tu najebo ko žuti. baš na njemu da se slome kola – u gradu greha, u kome su u šali govorili da su mu za tužioca dodeli mormona, navodno jedinog među tužiocima u celom LA-ju koji nije i sâm jebo neku 13-godišnjakinju.

e, ovo je dokumentarac koji se baš tim slučajem bavi sa vanrednom, zadivljujućom pažnjom, saosećanjem, objektivnošću ali i blaaagom naklonošću prema nesrećniku. mada, naklonost nije prava reč: stanje stvari je prosto takvo da, jednom kada se stvari poređaju jedne pored drugih i kada se slika osmotri iz svih uglova, vidi se da je stvar mnogo komplikovanija od pukog 'apsi matorog pedofila, ako je jebo curicu, ima da trune u ćuzi!'

stvari se obično predstavljaju pojednostavljeno – čak i na imdb-u u biografiji mu piše: 'kad mu zapretila ćorka, umesto da se suoči s optužbama, polanski pobegao!'

prc. ovaj film pokazuje da nije tako.

pre svega, polanski je bio dostupan vlastima punih godinu dana, tokom kojih je istrpeo neverovatna poniženja i šikaniranja u pokušajima da slučaj okonča što bezbolnije i po sebe i po žrtvu, koja od samog starta uopšte nije bila za to da se on proganja i apsi. bez obzira na taj sexualni akt, ona nije bila za osvetu, kažnjavanje u vidu zatvora itsl, već za neku vrstu nagodbe i uslovne kazne. uostalom, to i nije bilo silovanje, više jedno skliznuće u nepromišljenost kakvo svakome može da se desi, naročito u tim okolnostima.

ali jok, polanski je bio takav baxuz da mu je za sudiju zapao copina od sorte koju ja nazivam 'kafkin otac' – jedan od onih rumenih, jedrih, punokrvnih, krupnih, zdravih, fun-loving mužjačina koji samo čekaju da im u kandže padne neki oniži, krhki, nesigurni mali 'kafka' pa da mu jebu mamu. ukratko, sudiju je baš bilo briga i za žrtvu i za pravdu, celo suđenje je bilo šarada u kojoj se starao isključivo o svom public image limitedu, o tome kako mediji izveštavaju i šta pišu o njemu, sudiji. svi, ali apsolutno SVI sagovornici u tom slučaju koji su došli u dodir s tim idiotom opisuju identičnu sliku – samoživog, samoljubivog i bezosećajnog skota. tako ga opisuju novinari, tako ga opisuje tužilac, tako o njemu govori čak i žrtva, nekadašnja nimfeta a danas odrasla i zrela žena. baš niko ne nađe ni jednu lepu reč da kaže o njemu i o načinu na koji je vodio proces. na donjoj slici, sudija je ovo govedo skroz levo:

detalje o toj svinjoguziji videćete u filmu, neću da se ovde bavim prepričavanjem – ali ako pružite priliku ovom filmu, možda ćete promeniti mišljenje o tom slučaju i shvatiti kako je moguće da ne samo tužilac (!) nego i sama 'žrtva' explicitno izgovaraju: 'na njegovom mestu, svako bi pobegao.'

…'zahvaljujući' toj debeloj svinji od sudije – koji je mirno umro u dubokoj starosti bez ikakvih konsekvenci za travestiju od suđenja koju je izrežirao i za sjeban život i karijeru jednog od najvećih živih reditelja – polanski je postao nevoljni izgnanik, i sve do nedavno živeo u parizu. sve dok ga, prema još uvek aktuelnoj poternici, pre 10ak dana nisu uhapsili u švajcarskoj (bem ti neutralnost!), na nekakvoj ceremoniji na kojoj je trebalo da polanskom uruče nagradu za životno delo! zaista, apsurd do apsurda. ako ima neko da je, pored kafke, proživeo kafkijanski život – onda je to polanski.

istina, reći će neko, polanski je jebo mnogo bolje ženske, imao malo više sex & drugs & r'n'r-a od sirotog franca k., doživeo je dublju starost nego što je k. smeo i da sanja – a opet, sve što je stekao, stekao je samo da bi imalo šta da mu oduzme u totalno apsurdnim okolnostima. visoko je leteo samo da bi mogao još niže da padne. polanski je na svojoj koži, iznova i iznova, doživljavao sav sadizam kletve 'dabogda imao pa nemao'. kafka je još i dobro prošao prema ovome!

na žalost, život polanskog je toliko pun drame, tragedije, extrema i apsurda da je kao poručen za jedan izvanredan film – i ovaj dokumentarac je baš to. ovo nije puki 'talking head' filmić, nekakvo dosadno naklapanje i bla-bla-truć. iako ga potpisuje žena, i to –izgleda- bosanka, marina ženović, moram da skinem kapu pred svim zamislivim aspektima ovog filma: research je izvanredan, sa odlično odabranim exkluzivnim fotkama, insertima, dokumentarnim snimcima; razgovori sa skoro svim relevantnim svedocima i učesnicima su tačno po sred srede, bez zavlačenja (jedino bih voleo da je 'žrtva' pričala malo više); izbor inserata iz filmova polanskog je perfektan, a u jednom savršeno ironično-apsurdističkom slučaju, u kratkom filmu 'debeli i mršavi' sa samog početka karijere autor kao da je prejudicirao svoj nesrećni odnos sa stokom od sudije! bukvalno kao da ga je snimio da mu se nađe, 40 godina kasnije, da posluži u ovom dokumentarcu. čak je i ajfelova kula u pozadini, kao odredište njegovog bekstva...

ovo nije čovek da se smeje, nije da plače – a zapravo, tokom najvećeg dela filma ne možeš da ne poželiš oboje. komedijant slučaj se toliko iznazajebavao sa polanskim da to nije normalno – da ne spojlujem, detalje pogledajte u filmu. ali taj romanov talenat da bude u pogrešno vreme na pogrešnom mestu sa pogrešnim ljudima, da ga uslikaju gde ne treba, da ga uhvate kad ne treba, da ga zaskoče kad je najranjiviji, da ga sjebu kad je najsrećniji… to stvarno nema nigde.

malo je dokumentaraca koji umeju da izazovu tako širok dijapazon emocija kao ovaj: plakao sam, smejao se, vrteo glavom, kolutao očima, besneo, gadio se i gnušao, bio napet, uzdisao, nisam verovao dokle apsurd može da ide… i po tome, ova tragična priča neodoljivo podseća na najbolje dokumentarce w. herzoga – ne samo po spletu protivurečnih osećanja koja ćete imati dok gledate, nego i po ambivalentnoj tematici, komplexnom glavnom junaku, po tome što nećete znati šta da mislite, po nezaboravnim deonicama – najzad, po onome što je sva poenta svekolike ozbiljne umetnosti – da proizvede STRAH I SAŽALJENJE.

ko se ne naježi kad, u ovom kontextu, čuje naslovnu temu – 'uspavanku za antihrista' – iz ROZMERINE BEBE – nije normalan.

ko se posle ovog filma ne sažali nad polanskim, nije čovek.

jer, polanski – to smo svi mi.

samo što je malo kome dato da toliko krupno zahvati iz činije apsurda iz koje svi ionako kusamo.

STAG NIGHT (2009)

**(*)

3-

STAG NIGHT je jedno lepo malo neambiciozno ali solidno-unutar-svojih-limitiranih-namera hororče namenjeno pre svega fanovima žanra. ovo potonje ističem zato što u poslednje vreme prečesto imamo 'horore' koji pokušavaju da se dodvore što široj demografiji i zato smaraju sa svojim triler, SF, dramskim ili komedijskim elementima, gnjave sa svojim predugim uvodima, 'psihološkim profilisanjem' svojih likova i ostalim tupljavinama. naročito mi idu na jetra 'horori' u kojima se u prvih pola sata ne dešava ništa (sem, eventualno, u prologu – nakon koga slobodno možete da se prebacite na 30-ti minut ako želite da horor-radnja najzad krene). ovo nije takav film.

STAG NIGHT ne pokušava da se dodvori i vašoj mami, devojci i ujaku koji ne voli horor. umesto toga, on ima poručuje: 'e, ako ne volite horor, šta tražite ovde?' to je jasno od prve scene – jednostavne, ali efektne upotrebe mraka i pokretnih stepenica koja napokon na film prenosi jednu od arhetipskih košmarnih situacija u njenom najbukvalnijem obliku: pokušavate da pobegnete od nevidljive pretnje, ali kao da trčite u mestu, ili čak i unazad, ka progonitelju.

za tim sledi vrlo kratko, jezgrovito upoznavanje sa glavnim junacima – niko zanimljiv, da se razumemo (jedino meni znano ime ovde je kip pardue, iz RULES OF ATTRACTION), ali ovo i ne pokušava da glumi neku studiju karaktera ili metaforu, satiru ili whatever. pre nego što ste im popamtili imena, ovi bajni (polu-pijani) primerci ljudskog roda upadnu u sranje na način pomalo bezvezan i ne znam baš koliko ubedljiv, ali bože moj, nemojmo cepidlačiti. možda je zaista i moguće u njujorškom metrou otvoriti vrata vagona iznutra, van stanice, dok voz stoji na podzemnom semaforu, i izaći iz voza a da to ne zasmeta mašinovođi, već da ovaj nastavi dalje a ove idiote ostavi u mraku i tunelima. osim toga, ovo je ipak snimano u bugarskoj – siguran sam da u bugarskom metrou možete da izlazite po želji. tako mi kažu ljudi koji tamo idu u metro u šoping.

u svakom slučaju, sa svojih jedva 70ak minuta aktivnog vremena (i 7-8 minuta za obe špice), STAG NIGHT se kreće dovoljno brzo i deliveruje ono što se od njega očekuje u pravilnim razmacima i adekvatnim dozama da vam i ne daje mnogo vremena za razmišljanje. ono što usledi u tim tunelima najkraće bi se moglo opisati kao TUNNELS HAVE EYES, ili MIMIC sa podzemnim beskućnicima-kanibalima. zaplet je jednostavan: 4 momka se vraćaju sa momačke večeri – stag night iz naslova, što je fraza čije značenje nam se objasni u jednom trenutku. naime, u ranija vremena, stag night je bila noć pred ženidbu u kojoj je mladoženja išao u šumu sa zadatkom da ulovi jelena (mužjaka) i tako dokaže svoju muškost. kada, u 03.30h zaglave u podzemlju NY metroa, svoju muškost imaju da dokažu boreći se protiv četvorice odrpanaca sa stajlingom roba zombija koji bi da ih prikolju i prožderu. treba razumeti te kanibale: pacovsko meso brzo dosadi, a i nije ni hranljivo ni ukusno kao ljudsko. tu su i dve devojke, ali one ne moraju ništa da dokazuju, pošto je ovo ipak momačko veče: jedna strada čim ogoli sise, a druga je čedna, što znamo po tome jer smo je ranije videli kako čita knjigu u metrou usred noći, pa zbog toga ima duži rok trajanja.

film je pristojno uslikan, sa nešto malo preterivanja u mrdanju kamere i prebrzoj montaži koji umeju da budu kontraproduktivni (borba crnaca u tunelu), ali uglavnom je to sve dovoljno pregledno i jasno. zbivanja su prilično predvidiva i ima tu i više déjà vu situacija nego što je prihvatljivo: npr. stari kliše iz usa ratnih filmova – ako neko pokazuje sliku devojke, žene ili majke, znajte da će ubrzo da zagine! ili, još otrcanija horor-fora, koju je trejdmarkovao originalni TEXAS CHAINSAW MASSACRE, a onda su je do besomučnosti kopirali i varirali bezbrojni horori nakon njega – dođemo kod osobe ili grupice koji se čine kao spas, a onda se ispostavi da on(i) rade za ili bar sarađuju sa zlikovcima… znači, neke ozbiljnije neizvesnosti ili strave nema, sve se svodi na akcioni saspens, borbu sa rob-zombijima i stare-nove metode puštanja krvi.

krvoliptanja, hvala na pitanju, ima poprilično, i to je za svaku pohvalu. ima tu svega: gejzirskog šikljanja u stilu japanskih filmova (!), pit-bul čerečenja, odsečenih glava, spljeskanih glava… sise: jedan par, ogoljen u ne baš najubedljivijoj sceni tipa 'ajde da se malo valjamo po ovim pacovskim govnima, prašini i vlazi'.

kraj je nepotrebno glupav, ali fuck, u okvirima jednog ovako neambicioznog filmića čak i sranje po samom sebi nije toliki greh koliki bi bilo u slučaju nekog filma koji zapravo ima neku poentu jaču od 70ak minuta neobavezne i blago-rutinske horor akcije.

što bi rekli neki nemaštovitiji rivjueri - STAG NIGHT 'nije ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati.'

GRADAC br. 169-170: na dvoru Rudolfa II

Najnoviji broj časopisa GRADAC iz Čačka, kao i obično, donosi fascinantne, podsticajne, inspirativne, neviđene stvari i teme koje ostali domaći časopisi iz 'kulture i umetnosti' po pravilu zaobilaze, ili se njima ne bave studiozno. Ovog puta, tema je mini-Renesansa na dvoru Rudolfa II i njen uticaj na umetnost, nauku i ezoteriju od tog doba do danas.

U subotu, 03.10.2009. u Kulturnom dodatku POLITIKE izašao je moj prikaz tog broja, kao i još nekih izdanja na bliske teme (alhemija).

Exkluzivno na ovom blogu možete naći potpunu, integralnu, neskraćenu verziju tog texta.

U POTRAZI ZA KAMENOM MUDROSTI

Dejan Ognjanović

Alhemija se neretko i danas smatra delom prošlosti i neprosvećenosti, proizvodom nedovoljnog znanja iz vremena u kome je spoznaja prirode još uvek bila opterećena misticizmom i ezoterijskim disciplinama za koje nema mesta u današnjoj nauci. U najboljem slučaju, nevoljno joj se priznaje status prethodnice današnje hemije, ali čak i tada ona se otpisuje kao nešto prevaziđeno.

To bi možda i bilo tako, da je cilj alhemije zaista bio samo na veštački način proizvesti zlato. Međutim, radi se o "Svetoj umetnosti" (veštini) čiji koreni, preko Arapa, vode sve do starog Egipta, a metalurgijski procesi bili su simboli Veledela spiritualne prirode. To je dobro shvatio Karl Gustav Jung kada je, pred kraj svog života, alhemiji posvetio dve svoje značajne knjige, Psihologija i alhemija i Mysterium Coniunctionis. Jung je u fazama alhemičarskog procesa prepoznao faze procesa individuacije, odnosno epizode psihičkog iskustva i rasta.

Novi broj časopisa Gradac nastavlja svoju misiju otkrivanja skrajnutih, manje poznatih tema i kulturnih junaka i skreće pažnju na jedan kratak, ali fascinantan period istorije. Radi se o svojevrsnoj mini-Renesansi na dvoru kralja Rudolfa II od Habzburga, koja je od Praga načinila vekovni simbol mistike i alhemije i podarila mu auru koju i danas poseduje. Vreme njegove vladavine, na prelomu 16. i 17. veka, ovako se opisuje u eseju "Čarobni Prag": "Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom."

Radi se o prelomnom trenutku u istoriji ljudskog duha, vremenu u kome nauka i ono što bi se danas nazvalo "para-naukom" nisu bili razlučeni, već su i najveći naučnici tog doba, poput astronoma Johana Keplera, Tiho Brahea i Đordana Bruna bili posvećeni hermetičkoj filozofiji, alhemiji, "prirodnoj magiji" i sl. Sva trojica pomenutih bila su, u nekom trenutku svojih života, štićenici kralja Rudolfa II, čiji je otvoreni, radoznali um oko sebe okupljao neke od najumnijih glava svog vremena, bez obzira na njihovo poreklo ili religijsku pripadnost (što je uključivalo i druženje sa rabijem Levom u vreme kada se na Jevreje gledalo sa mnogo zazora). To je vreme u kome engleski mag Džon Di razvija složene numerološke sisteme i šifre za komunikaciju sa "anđelima" (preko medijuma), a ove aktivnosti, kao i Dijeva poseta dvoru kralja Rudolfa, predmet su romana Gustava Majrinka, Anđeo sa zapadnog prozora. Majrink je, inače, na početku 20. veka, postao najistaknutiji pisac mističnog Praga i zaostavštine kralja Rudolfa II kroz niz okultnih romana, od kojih je najčuveniji i najbolji Golem.

Ovaj broj Gradca pruža detaljno iscrtan istorijski kontekst, kroz eseje koji govore o vladavina Habzburga i verskim sukobima u carstvu između 1555. i 1648., o dvoru Rudolfa II i humanističkoj kulturi, o štampanju knjiga i drugim oblicima izdavaštva u Pragu, o španskim i italijanskim uticajima na arhitektonske stilove za vreme vladavine ovog kralja... Iz njih se lik Rudolfa II pomalja kao mecena filozofa, naučnika, magova i umetnika, a posebno slikara. Ovaj melanholični vladar oko sebe je okupio brojne slikare i vajare koje je obasipao darovima, posedima i drugim počastima, a među njima bili su Arčimboldo Veličanstveni (esej Andrea Pjera de Mandijarga o njemu nalazi se u ovom broju časopisa), Bartolomej Spranger, Adrijen de Vris, Johan Hofman, Peter Stevens, Hans fon Ahen i drugi. Omiljeni slikari bili su mu Direr i Peter Brojgel, i nije žalio zlatnika da do njihovih slika dođe, neprestano bogateći svoju zbirku umetnina.

Tu su i eseji o astronomskom prevratu u 16. veku, omogućenom upravo radovima naučnika kojima je Rudolf II pružao uslove za nesmetani rad, a pre svega Tihu Braheu, kao i zanimljiv rad o magiji, nauci i religiji koji naglasak stavlja na aktivnosti engleskog maga, Džona Dija. Kao i uvek, i ovaj broj Gradca obogaćen je iscrpnom relevantnom bibliografijom i ilustracijama koji daju podstrek da se zainteresovani za ovde naznačenu duhovnu odiseju otisnu još dalje.

Kao savršena dopuna i dodatna razrada ove tematike može poslužiti gotovo istovremena pojava u srpskom prevodu kultne knjige poslednjeg velikog alhemičara, Fulkanelija, autora čija je Misterija katedrala već objavljena kod nas (Gradac, 1999; Rad, 2007). Njegova opsežna studija u dva toma, Alhemijska boravišta i hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela (Službeni Glasnik, 2009) predstavlja pravo blago za sve one koji u alhemiji vide aktivan put dosezanja određenih znanja o prirodi i o sebi samome. Analizirajući skrivene simbole u arhitekturi srednjevekovnih građevina, Fulkaneli otkriva tragove skrivene tradicije kojom se napajala i oficijelna nauka i umetnost i tako umnogome razbija predrasude o "mračnom" srednjem veku.

Zainteresovanom čitaocu može se još skrenuti pažnja i na zanimljiv roman Rašani Radmila Anđelkovića (Everest Media, 2009) u kome se tragovi alhemičarskih i drugih ezoterijskih tradicija nalaze na našim, srpskim prostorima, u istorijskom trenutku još daljem od onog kralja Rudolfa II. To je prikaz sudara materijalističkog i spiritualnog poimanja alhemije, a posebnu draž pruža nesvakidašnji ambijent južnih srpskih zemalja u vekovima pre formiranja srpske države.

Iz gore pobrojanog može se zaključiti da je alhemijska tematika itekako aktuelna i ima šta da kaže čitaocu neopterećenom predrasudama.

PS: Obe gorepomenute knjige vrlo uskoro dobiće svoje zasebne prikaze iz mog pera, tj. tastature...

LOVE EXPOSURE (2008)

***

3

nije lako opisati ovu tvorevinu, a još je manje lako oceniti je.

ovo se izdaje kao film, ali po (labavoj) strukturi više podseća na nekoliko epizoda neke TV serije izmontiranih u 4 sata neprekidnog materijala. mada to u ovom slučaju nije bio slučaj, i ovo je snimano za bioskope (4 sata? gde? kako? wtf?) krajnji produkt je 'film' onoliko koliko je, recimo, 4-časovna verzija fon trirovog RIGETA – 'film'.

dobro, ovde ima manje paralelnih radnji, sve se vrti oko 3 glavna lika, ali je 'dramaturgija' poprilično ustrojena principom 'anything goes'.

sad, taj princip nije tako loš ako u sebi sadrži elemente kao što su: fetišizam devojačkih gaćica, katolicizam u japanu, namerno okretanje 'grešničkom' životu, bizarne sekte, crossdressing 'superjunake', incest, kastraciju i kurolomstvo (bukvalno), nevoljne giga-erekcije u javnosti, masakr i krvopljus… drugim rečima: kvintesencija japanskih sicko-weirdo filmova. sve ono što su vam pričali da su novi japanski filmovi, a vi im niste verovali – ima ovde. možda u zalogajima previše krupnim za nepripremljene – a vala i za pripremljene! – ali kad je bal nek je bal!

glavni junak je momak kome se nikada nije digao đoka; mama mu je na samrti zaveštala kipić deve marije i rekla da nju traži; čekajući na onu pravu, dečko mora da se nosi sa činjenicom da mu je otac nakon majčine smrti postao katolički pop. pošto je otac na tipičan japanski način suzdržan u odnosu sa sinom, jedini način da ovaj komunicira s njim jeste – da ide kod njega na ispovest. kad ovaj prozre da sinak izmišlja grehove, sin mudro odluči da počne stvarno da greši. upadne u loše društvo, gde mu kažu da su popovima najzabavniji grehovi vezani za genitalije (ko zna zašto?), i da je zato idealno rešenje da klinac postane član sekte posvećene slikanju (kradomice) ispod suknjica japanskih prolaznica. u jednom od najsmešnijih delova filma, on odlazi kod 'učitelja' čija se jedina knjiga mudrosti zove - ALL MY SORROW! ovaj mu pokazuje ikonu ženskog međunožja (s gaćicama) i kaže: ovde se nalaze svi odgovori za tvoje probleme.

usledi kratka obuka u raznim metodama prikradanja i snepovanja tih fotki gaćica, tokom koje se mladunac pokaže vanredno talentovanim. međutim, jednom prilikom nesmotreno se izlane svom društvu da je napravio najbolju fotku gaćica te nedelje: usledi opklada, ali ispadne da je njegov kolega usnimio još bolje gaćice. da bi ispaštalo ovu opkladu, naše momče mora da u javnosti prošeta u ženskoj odeći. on se odene kao 'miss scorpion' iz poznatog serijala iz ranih 1970-ih , i baš u tom dregu zatekne kako banda nikogovića spopada djevušku koja njega smesta podseti na djevu mariju!

on uleće u tuču, a ni curica nije baš naivna, i ukratko – u jednoj od boljih novijih scena makljaže izvan thai filma – curica se 'zaljubi' u mis škorpiju, verujući da je u pitanju žensko. (ona, inače, mrzi muškarce zbog svoje istorije zlostavljanja.) stvari se komplikuju kad se otkrije da je ona ćerka ludače koja spopada ćaleta, popa, da je oženi, što ovaj – hteo-nehteo – na kraju i učini, prethodno napustivši službu. time djeva marija postane buduća sestra našeg junaka, koji ne sme da joj prizna da se on krije iza drega mis škorpije… a ovo je tek početak priče, i nisam još ni pomenuo treću glavnu junakinju koja ubrzo upada u ovu sapunicu da dodatno iskomplikuje stvari. šta se sve izdešava do kraja nemam ni vremena ni volje da prepričavam, a ne znam ni dal biste mi verovali.

sion sono je već dosadašnjim radovima (SUICIDE CLUB, EXTE, NORIKO'S DINNER TABLE…) pokazao da ima posebnu naklonost i razumevanje za sjebani svet sjebanih tinejdžera i mlađarije u sjebanom japanu sjebanih porodičnih i društvenih vrednosti i sjebanog identiteta. otud se može reći da je ovaj film jedna od snažnijih oda teen angstu – istovremeno komična, trapava, nefokusirana, razbrbljana, erotična, mračna, bolna, uspaljena, čedna, saosećajna, melodramatska, patetična i snažna.

iz melodrame u slepstik samo je jedan korak, kao i iz akcije u splatter, iz komedije u tragediju, iz realizma u nadrealizam: nikad niste sigurni šta će sledeće, i sa koje strane, da vas strefi, i u koji deo tela.

pre nego što pomislite da ovo zvuči kao recept za najbolji film svih vremena, ipak moram da se ogradim:

LOVE EXPOSURE je mestimično naporan baš kao što to tinejdžeri umeju kad krenu o svojim mukama i neshvaćenosti;

LOVE EXPOSURE je zaista maratonsko iskustvo sa deonicama koje traju duže nego što je pristojno i gledljivo;

LOVE EXPOSURE-u treba neko vreme dok se ne razvije u zaista zanimljivu priču i zato traži strpljenja i popustljivosti na početku, dok vas ne uvuče u svoj svet i njegova pravila;

LOVE EXPOSURE pred kraj zapada u kreveljenje, kliberenje, melodramatiku i patetiku tako besramne da tako nešto možete videti još samo na nekoj razularenoj probi školske priredbe.

iako je attitude ovde tongue in cheek, teme koje film pokreće su ozbiljne, mada ostaje nejasno koliko ih ozbiljno shvata i sam autor, budući da se sprda i tinejdžerskom uspaljenošću (a la 'erection day' epizode saut parka) i slepim tinejdžerskim 'ljubavima do groba' i temama porodičnog zlostavljanja i incesta i religioznim manijama i još brojnim drugim temama. o njima teško da pruža neki dublji uvid ili da iznosi neku ozbiljniju poentu – intelektualni dometi mu se svode na stating the obvious & already seen – nestabilna porodica, klimav autoritet oca, skrajnuta majka, nesigurni sin, strah od ženskog i istovremena atrakcija, sjebani eros koji se okreće krvopljusnom tanatosu itd. itd.

u smislu exploatacije, LOVE EXPOSURE nudi skoro sve što od bizaro-japanaca očekujete: sisa, istina, nema, ali zato ima krupnih planova ženskih gaćica da vam potraju mesecima; sexa, takođe, skoro da i nema, sem u flešbekovima na silovanja od strane oca; makljaža ima i to vrlo dobrih, a pred kraj radi i katana, uz obavezne gejzire crvene farbe na sve strane. tu su i za japance netipični, a zaista mnogobrojni prizori nabreklog muškog međunožja – u humorističke svrhe (pošto se našem momčetu diže samo kad vidi svoju 'mariju') ali, naravno, bez ikakve prave golotinje.

LOVE EXPOSURE je jedna ozbiljna sprdačina za koju će vam trebati nešto vremena i strpljenja, ali ako ste već navučeni na J-film, onda dalje preporuke nisu potrebne. ovo je zaista ludilo vredno poštovanja, makar za moj ukus bilo suviše nefokusirano i prerazvučeno i, često, previše infantilno. no, moglo bi se reći da je ovo film jednog matorog 'tinejdžera' namenjen gledaocima baš tog uzrasta, i da u tom smislu savršeno pogađa interesovanja svoje ciljne grupe a da im niti povlađuje niti ih ismeva.

ovo je jedan iskreno mladalački otkačen film i vredi 4 sata truda.

IN THE MISO SOUP – Ryu Murakami

U MISO SUPI

Ryu Murakami

najvažnija stvar koju treba znati o ovoj knjizi: napisao je autor romana po kome je miike snimio svoj najbolji film, AUDITION. ako neko pomisli: 'to mi je dovoljno, ne treba mi tvoj rivju, kupujem!' – mogu da razumem. jer, slično sam i ja reagovao: čim sam doznao da je zagrebački PLAYBOY uz jedan od novijih brojeva magazina prodavao i ovaj roman, bez ikakve provere, guglanja, raspitivanja, smesta sam ga naručio. bila je to akcija internacionalnih razmera: alexandar janjić (banjaluka, RS/BiH) doznao, pročitao i javio; arminio grgić (požega, HR) kupio za mene i poslao; miki lakobrija (beograd, SR) doneo i predao mi.
svima njima dugujem zahvalnost što sam pročitao jednu odličnu knjigu, a sada želim da je preporučim još ponekome ko za nju i njenog autora možda nije znao.
APDEJT: u međuvremenu je objavljena i na srpskom. izdala BOOKA.

pre svega, ovo nije onaj murakami koga čitaju pomodari, domaćice i devojke-fenserke. ovo nije 'magični realizam' niti lagana literatura za one koji laganu literaturu ne vole da priznaju da vole. ovo je murakami po čijem je romanu miike snimio svoj najbolji film. isti onaj murakami koji je, sam samcit, prema svojim kratkim pričama režirao kultni film TOPAZ (aka TOKYO DECADENCE) – jedan od retkih japanskih erotskih filmova koje sam gledao a da su istovremeno vrlo pametni i vrlo erotični.

MISO-SUPA je triler-horor koji me je zgrabio na prvoj strani i vozao me kroz svoj pažljivo i ubedljivo građeni noćni svet na način toliko majstorski da ga ne znam sa čime od skoro pročitanog uporediti. nije to onaj pomalo vulgarni, direktni akcioni horror-rollercoaster poput prvih 100ak strana kingovog DESPERATION ili maltene celog COME OUT TONIGHT richarda laymona. ovde na delu imamo nešto suzdržanije grabljenje, koje kreće lagano, a onda postepeno biva sve misterioznije i napetije dok ne explodira na 2/3 knjige u spektakularno-krvopljusnom set-pisu, samo da bi se, nakon toga, sve razvilo u još neočekivanijem smeru i završilo na nekonvencionalan, anti-klimaktičan i kingo-lejmerima možda pomalo i razočaravajuć način.

ceo romančić ima sasvim humano trajanje od 170 strana, i ispričan je ekonomičnim, bogatim ali ne-prepotentnim jezikom: čisto meso, vrlo malo slanine i kožurice. isti ovaj zaplet neki USA bestseler-smarač rastegao bi na 800 strana i proizveo kiklopsku cigletinu - hladno oružje od knjižurine u kojoj bismo bili zatrpani pred-istorijama svakog jebenog sporednog lika koji se u knjizi javi, kao i nebitnim pod-zapletima nebitnih likova koji filuju i 'obogaćuju' glavno jelo. ovde, srećom, nema toga. tu je samo najbitnije: među-igra između dvojice glavnih junaka.

narator je 20-godišnji momak koji se već 2 godine izdržava kao vodič stranim (pretežno američkim) turistima kroz noćni život tokija – odnosno kroz peep-show striptiz drkaonice i jebaonice za usamljene i zagorele posetioce megalopolisa. on je, za te godine, možda i previše perceptivan i pronicljiv, i ima deonica u kojima nisam baš poverovao da neko tako pametan i samosvestan i dalje svake noći ponovo uranja u tu kaljugu – bukvalno, u podzemlje sexa. niti je toliko glup, niti mu je toliko dogorelo.

njegova najnovija mušterija je drugi glavni lik – isprva čudan, pa onda sve čudniji i sumnjiviji baja za koga naše momče ubrzo počne da sumnja kako baš on stoji iza nekih gnusnih ubistava u gradu. možda jeste, možda nije, ova knjiga tajnu krije – tačnije, ja neću da spojlujem. roman je ionako otvoren za različita čitanja i tumačenja, mada će ona najverovatnije ostati neprimećena svima onima koji su, recimo, bukvalno i doslovno shvatili elisovog AMERIČKOG PSIHA.

dakle, prve 2/3 romana su prvorazredan triler-horor, sa dva upečatljiva i intrigantna lika i sa ubedljivim, životnim, uverljivo predstavljenim situacijama u kojima su zlokobni nagoveštaji razmešteni sa vrhunskim majstorstvom tako da se bez greške postižu neizvesnost i saspens, ti činioci tako retko dosegnuti u novijoj žanrovskoj prozi. međutim, u poslenjoj trećini murakami napušta koketiranje sa žanrom i potpuno razularuje svoje ambicije da zapravo piše roman ideja.

jer, ovo je pre svega roman o usamljenosti, otuđenosti, ličnom bolu i praznini te mrakovima duše koji se materijalizuju u telu i zločinu. kao takav, on pruža retko upečatljiv i složen portret psiho-ubice i njegove motivacije, dat na ambivalentan način, tako da ga možete barem razumeti ako već ne i opravdati.

usamljenost, praznina i bol ogledaju se i na licima 'radnika' i mušterija sex-distrikta, i murakami ih opisuje životno i ubedljivo, baš kao i smrdljivi ambijent u čijoj kužnoj auri plutaju kao poluzatrovane ribe blizu kloake. veštim opisima zateći ćete se i sami u tim mračnim uličicama i sumnjivim barovima i rupama, i videti i čuti i omirisati sav taj polusvet. ali ovo nije roman o jednoj skrajnutoj 'privrednoj grani' kakav je to najastariji zanat na svetu, koliko je tu prostitucija metafora za većinu međuljudskih i međukulturalnih transakcija – uključujući tu i vrlo prisutnu i pronicljivo oslikanu temu odnosa amerike i japana.

sve u svemu, ovo je vrhunski napet, mestimično i vrlo originalno, imaginativno gnusan roman koji nam slika predapokaliptični, otuđeni, monstruozni japan poljuljanog, nesigurnog identiteta i mrtve duše – u kome jedan američki psiho nalazi svoje prirodno i logično utočište. ovo je b.e. ellis meets c. palahniuk meets takashi miike, a ni fore i fazoni maznuti iz romana NAŽIVO nisu tako sitni da ih pažljiviji čitalac ne bi mogao primetiti. znači, rasan i vrstan roman za sve ljubitelje japanskih sicko-weirdo (non)horrora.