LA HORDE (2009)

Yannick Dahan
 

Benjamin Rocher

**(*) 3-

 

HORDA je film koji izgleda kao kad bi milan konjević i dejan zečević rešili da rimejkuju ENEMY TERRITORY, ali sa besno-trčećim zombijima. jedina razlika je što je ova isprazna, klišetizirana i u krajnjoj instanci nepotrebna orgija klišea i mačo poziranja režirana mnogo bolje nego što bi njih dvojica to uspeli.

znači, veliki plus za vrlo solidno postignut intenzitet akcije u nekoliko set-pisova, kao i za meraklijski krvopljus bez pardona i elipsi. dvojac debitanata koji ovo potpisuje negde je (pod)svestan da rade sa tankim materijalom, da nemaju nikakvu supstancu sem krvi kojom mogu da obilato prskaju sve živo, pa oni tako i čine. i to je okej, barem ljudi znaju svoja ograničenja, i isporučuju u onim granicama i od onog materijala koji mogu i umeju.

nepretencioznost je za svaku pohvalu, ali to je dvosekli mač, i u ovom konkretnom slučaju deluje umnogome kao jeftino izvlačenje za nedorađenu priču – znači, ne samo na idejnom nego i dramaturškom planu. ovo je redak slučaj filma koji je toliko rudimentarno napisan da se ne potrudi čak ni da nam objasni ko su ti likovi, zašto su tu gde jesu, i koje su njihove uzajamne veze i prtljag koji nose iz neke mutno skicirane bliske prošlosti. ovo je naročito pogubno za poslednju scenu, čiji impakt zavisi baš od motivacije.

 

konkretno: glavni junaci su nekakvi specijalci. tako izgledaju, tako su naoružani, imaju čak i maske za facu, i u par kadrova mašu nekakvim značkama (koje gledalac ne vidi). a opet, izgledaju kao neki paravojni specijalci, ništa bolji od kriminalaca u čije leglo – polu-pustu zgradu namenjenu za rušenje – upadaju. tamo je nekakav zarobljenik, pretpostavljamo njihov kolega, pajkan od neke sorte, koga vezanog u sobi drže nekakvi nigerijski (!) krimosi. zašto? radi otkupa? čemu rizik da držiš svinju u sobi? otkud ovi znaju gde im je kompanjon? ne znamo.

zatim, kad nigerijci ubiju zarobljenika (sa kesom na glavi, tako da ovom mekgafinu ni facu ne spazimo, za života), ovaj se digne i počne da pravi sranja. kako? zašto? otkud to voskresenije? ne znamo.

ubrzo vidimo da je i napolju sranje, i to vrlo brzo globalno eskaliralo. pre 10 minuta svuda bio mir i tišina kad su ovi upadali u zgradu. a onda, dok si reko 'institucionalizacija prestolonaslednikovičine eksproprijacije' – čitav grad je u dimu, plamenu i explozijama! pa, čekaj bre, malo – ovo je najbrža, najmunjevitija zombi-apokalipsa u istoriji horor filma! ja zaista ne znam zombi film u kome između faze A (mir, tišina, stanje redovno) i faze B (požari, haos, vojska puca, eksplozije, rusvaj, grad u plamenu) prođe jedva desetak minuta.

no time tolouse!

baš me živo zanima šta je i kako izazvalo zombi apokalipsu ovog intenziteta i ovih razmera, ali to su 'autori' mudro ostavili za sikvel ili prikvel ili tako nešto. to su ti čari dramaturgije modernih 'filmova', koji se tretiraju kao pilot epizode potencijalnih serija, a ne kao staromodni, zaokruženi, samodovoljni filmovi kakvi su se nekad pravili. ako ovo upali kod rulje, biće nastavaka, pa sve što je reditelje mrzelo da objasne, pokažu, nagoveste, razrade ovde, MOŽDA će biti u nekom drugom (ili trećem) nastavku.

ok, nema veze. važno je da su ovde u pitanju pravi zombiji, a ne zaražene osobe – čisto da preciziram zbog dokonih cepidlaka koje ovo čitaju. kad te ovi gadovi ovde ujedu, prvo crkneš, pa se onda digneš kao brzotrčeća nezaustavljiva urlajuća hrpa mrtvog mesa.

koncept je dakle sveden i simplifikovan do nivoa braindead morona – uvede se sukob dve grupe (žandari i lopovi), a onda usred toga počne zombi apokalipsa, i oni moraju da se udruže ne bi li izašli iz zgrade napolje, među stotine miliona urlajućih zombija koji, kad pokažu svoje lice, pocrkaće sve ptice. i to je sve. tenzije među tim karikaturalnim i antipatičnim njuškama su predvidivi mačo bulšit bez ikakvog involvementa publike, jer tu nema nikakvog karpenterovskog šmekera za koga bismo navijali, a i upadljivo ružna 'junakinja' je vrlo daleko od kameronovske he-woman.

kad su shvatili da teško da će nekoga da zaboli dupe za bilo koga od ovih 'junaka', tvorci su osetili potrebu da stvari 'ožive' tako što će da ubace comic-relief čiču naoružanog do zuba, inače veterana korejskog (?) rata, koji zombije zove 'kinezi'. to je valjda trebalo da bude simpatični čičica, ludak, koji će svojim embecilnim fazonima i baratanjem sekirama, puškama, mitraljezom (!) i sl. da muva laktom najniži zajednički imenitelj publike za koju je TAXI serijal suviše suptilan. moram reći da je ovaj čiča tu upao kao iz nekog (još glupljeg) filma, možda nekog koji je milan todorović režirao sam, bez konjozečevićeve pomoći, i da je njegovo prisustvo uporedivo sa škripanjem morske pene po staklu. to je kao kad bi neko uzeo i u jedan karakter ukrstio likove 'lovca na krokodila' iz TT SINDROMA i 'armagedona' iz ZONE MRTVE APOKALIPSE. potreban je zaista znatan stepen retardacije pa da prisustvo ovog čiče i njegove tupave 'šale' prihvatite zdravo za gotovo, a kamo li da im se nasmejete.

enivej, odsustvo suptilnosti (i bilo kakve poente) na stranu, ovo je non-stop akcija (znači, nema ništa od ZONOMRTVAČKIH deonica stagnacija, ono kao, ajde sad da sednemo i malo popričamo o tome kako mi se žena saplela na šine i poginula, o tome kako sam se proveo prvog dana na važnom poslu, o tome gde ću i šta ću kad odem u pemziju, i ostale pizdarije koje naravno nikoga ne zanimaju i koje služe za popunjavanje minutaže pošto nas inače za te 'likove' zaista baš živo zabole!) i žestoki splatter zaista greje dušu na nekom rudimentarnom nivou, iako je sve to u suštini zaboravljivo, jer nema ni duha, ni likova za koje bismo se vezali, ni priču koja bi vredela praćenja izvan elementarnog 'dal će ovi da izađu iz zgrade ili neće, i šta će onda kad se nađu u avliji?'

ima tu i nešto malo omažiranja deda romeru, jedno je banalno-predvidivo, u sceni u kojoj su horde urlajućih zombija priljubljene uz rešetke i staklo (kao u ZORI odnosno ZONI MRTVIH – pritom, ovde vidimo da ovi zombiji DIŠU (!) pošto je staklo zamagljeno od njihovih toplih dahova?!) a drugo je nešto pametnije-bolesnije, u fazonu 'ljudi su gori od zombija' (kada se neki 'naši' iživljavaju sa jednom zarobljenom zombijkom i odsečenom glavom koju joj daju da 'poljubi').

ističem dva odlična set-pisa: na početku, prva rezurekcija i akcija sa prvoustalim zombijem, koja je baš lepo intenzivna; i jedna scena makljaže između ružne 'junakinje' i zombi-ženice koja je još žešća od KILLBILL catfighta – znači, ode kujna dođavola, to je mlaćenje neviđeno, tiganji, šerpe, vrata od kredenca, frižider, sve je dozvoljeno u borbi protiv nemrtve ženturače namerene da vam zubima pokida vrat! u ovoj sceni je baš fino postignut onaj košmarni aspekt koji, valjda, svi imamo u ponekim horor snovima (znam da ga ja ponekad usnim) – ono, kad se borite s nečim nesnosno žilavim i neuništivim, i ma kolko ga udarali, sekli, treskali, razbijali, prokletinja se uporno vraća nazad po još!

na žalost, svi aduti ispucani su u prvoj polovini, onda dođe čiča sa svojim how convenient arsenalom i rupičasti set-pisovi koji lepo izgledaju al nemaju blage veze s mozgom (npr. neki lik jedno 10 minuta stoji na krovu auta i mačetama zaseca zombi ruke i šta dohvati, dok bukvalno stotinak njih nemoćno pruža ruke ka njemu, a niko drugi da se popne na kola, ili barem da ga zgrabi za džoglane i obori u masu kako bi ga uredno rastrgli!) a ima i scena koja je možda omaž a možda slučajno slična kulminaciji kronijevog SHIVERSA (u podrumu).

posle sve te buke i besa dođe i kraj, a nakon njega, takvog kakav jeste, slegnete ramenima i kažete: 'pih. i šta onda?' odnosno, ta poenta bi bila mnogo smislenija i emotivno jača (mada ne mnogo logičnija) da smo u nekom trenutku filma doznali motivaciju i međuodnose između aktera.

oh, well, ne može se sve imati. zato su efekti odlični.

MAGISTAR, GODINU DANA KASNIJE

pre tačno godinu dana, 21.05.2009, odbranio sam svoj magistarski rad od svih zamislivih i nezamislivih napada.

odbrana (i poslednji dani) prikazani su slikovito ovde, a iz ugla nevinog, naivnog i ne preterano pronicljivog posmatrača, ovde. naročito je zabavno podsetiti se nekih nevinih zapažanja, kao što su "Čini se da sve što je bilo u prošlosti između profesora i asistenta je ostalo zamagljeno u daljini inspirativnog i nadahnutog expozea očigledno glavnog člana žirija," itsl.

nije ta odbrana bila tako mazna kako se na površini činilo. mentorka je bila upadljivo odsutna, izgovarala se na 'izgubljeni glas' pa je vođenje odbrane prepustila jednom od članova komisije, a jedinu žustriju aktivnost sačuvala je za energično zgražavanje nad 'naivnim posmatračem' koji je pokušao da fotografiše tok izlaganja (!!!), kao i za svoju završnu tiradu, kada joj se naprasno 'vratio glas', a u kojoj je izokola, između redova, iznela neke uvijene zamerke ili relativizacije rada kojima se, kao mentor, ranije nije bavila.

no, dobro; kao što je pratiocima Cultes des Goules već poznato, prava 'zabava' nastala je nakon odbrane magistarskog. naime, sa same odbrane imao sam da odem na svoje 'privremeno' radno mesto, u BIBLIOTEKU (!) – navodno, do raspisivanja i okončanja Konkursa (budući da je moj Ugovor o radu, sumnjivim sticajem okolnosti, istekao 4 dana pre datuma za koji je mentorka zakazala moju odbranu (i poslednje dane).

konkurs koji su dekan i prof. mašović obećali, nakon mog magistriranja NIJE bio raspisan, moj privremeni rad u biblioteci okončan je 17.11.09, a na dekanovoj ponudi da nakon toga pređem na neodređeno u studentsku službu kao nekakav referent ili tako nešto, ja sam se uredno zahvalio i kazao, otprilike, 'hvala, ali ja se za to nisam školovao, nisam stručan za taj posao, i nisam išao godinu dana na berkli niti sam magistrirao književnost i sve svoje radove i knjige posvetio tome da bih dojučerašnjim studentima sada lupao pečate u indexe'.

nakon prelaska na biro za zapošljavanje otpočeo sam kampanju u kojoj je moj glavni zahtev bilo – raspisivanje konkursa za to radno mesto na kome sam do maja 2009. radio punih 10 godina. nadležne instance ostale su gluve na moje zahteve kao i na zahteve nezavisnog sindikata da se poštuje izborna procedura, i konkurs nije bio raspisan.

ja sam u međuvremenu prijavio doktorsku tezu na beogradskom filološkom fakultetu, kod mentora prof dr zorana paunovića, i sa tim mentorom uspostavio odnos koji se odlikuje svim onim čega nije bilo ni u tragovima sa prethodnim mentorom, prof dr mašović. znači, poštovanje kandidata, stručnost i dobronamernost u savetima i preporukama, ažurnost i agilnost, itd. zahvaljujući tome, za 6 meseci rada na doktorskoj tezi uradio sam mnogo više nego što sam, svojevremeno, sa mentorkom za magistarski rad, postigao tokom više godina.

najnoviji momenat vezan za ovu priču je sledeći: ono što sam sve vreme od nadležnih tražio – raspisivanje konkursa za mesto asistenta iz oblasti anglo-american studies – desilo se nedavno. naravno, ne zato što sam ja to tražio, nego ih je muka naterala, pošto je osoba koju je prof. mašović dovela na moje mesto tu došla kao saradnik u nastavi, a oni imaju re-izbor na godinu dana. znači, konkurs je, nezvanično, raspisan 'za nju'. međutim, NEZAKONITO je da se konkurs raspisuje ciljano 'za nekoga' – SVAKO ko zadovoljava tražene uslove može da se javi na konkurs, a u teoriji, trebalo bi da bude izabran onaj koji najbolje zadovoljava ono što se za to mesto traži.

naravno, javio sam se i ja.

uredno sam i u roku predao svu traženu dokumentaciju, potvrde itd, i sada je u toku procedura tokom koje predsednica komisije, dr mašović, treba da napiše referat o prijavljenim kandidatima, i to:

1) kandidat br. 1, osoba koja je 10 godina radila na tom predmetu i u toj oblasti; koja ima magistraturu iz te oblasti, kao i odobrenu doktorsku tezu iz te oblasti; više objavljenih radova iz te oblasti; koja ima relevantne studije i priređene temate u relevantnim časopisima iz tražene oblasti; koja ima sertifikat o položenom ispitu na seminaru iz american studies; koja ima sertifikat o jednogodišnjem stručnom usavršavanju iz te oblasti na prestižnom američkom univerzitetu berkli; itd.

2) kandidat br. 2, osoba koja ima magistraturu iz oblasti metodike nastave engleskog jezika; čiji su svi objavljeni radovi iz oblasti lingvistike i metodike nastave; koja nema nikakve radove niti učešća na konferencijama iz oblasti american studies; itd. evo primera vrste radova kakvima se bavio kandidat br. 2, koji konkuriše za predmet american studies:

- The Problem of Synforms (Similar Lexical Forms) (2008), Facta Universitatis, Series Linguistics and Literature, 6/1, pp. 51-61.

- Learning Experiences from England (2007), Magazine for English Language Teachers, British Council, Beograd, Srbija

nezgodacija za predsednicu komisije je u tome da kandidat koji ispunjava sve tražene propozicije (pa i više od toga!) njenom srcu (i sujeti) nije drag; dok kandidat koji nema praktično ništa što bi ga preporučivalo za izbor za rad na OVOM predmetu – treba, po svaku cenu, da bude izabran.

nezgodacija je što referat u kome se za crno mora reći da je belo, a za kockasto da je okruglo, treba nekako obrazložiti. on mora da prođe kroz proceduru glasanja, prvo na stud. grupi (gde je prof. mašović upravnica, pa tu neće biti problema čak i ako u referatu bude stajalo da je zemlja ravna ploča koju na svojim leđima nose četiri debele magne mater) a zatim i na nastavno-naučnom veću, u kome pored njenih sličnomišljenika i političkih saboraca sede i neki misleći ljudi kojima je jasno šta se ovde dešava – a biće im još jasnije u svetlu prigovora, na koji imam pravo ukoliko procenim da referat nije pravedno i istinito odmerio sve relevantne fakte u dve priložene prijave.

najbolji pokazatelj nezgodacije u kojoj se predsednica komisije nalazi jeste i dopis od pre neki dan, u kome se traže nekakvi dopunski podaci o mojoj karijeri i aktivnostima, koji inače nisu bili traženi i textu konkursa, niti je uobičajeno da se prilažu uz ovakvu prijavu, budući za takav konkurs nisu relevantni.

ipak, za koji dan prilažem čak i te dodatne podatke (fotokopiju indexa sa osnovnih studija! datume kada sam bio sekretar grupe! itsl), čisto da im ne pružim slamku za koju moraju da se hvataju ('nepotpuna dokumentacija').

znači, borba se nastavlja.

na neki način, tek sada počinje zaistinski!

komisija ima da najkasnije do oko 10.06. javnosti iznese svoj referat o kandidatima. potom on stoji na sudu javnosti, tokom čega neki eventualno oštećeni kandidat ima pravo da uloži žalbu, itd.

stay tuned...

u prilogu, podsećam na ZAKLJUČAK komisije za odbranu mog magistarskog, potpisan od strane metorke dr mašović i još 2 člana komisije (koji se sada, u istom tom sastavu, nalaze i u komisiji za ovaj konkurs!):

ZAKLJUČAK

Magistarski rad Dejana Ognjanovića 'Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa' na mnogo načina predstavlja temeljnu studiju o doprinosu velikog pisca svetskoj književnoj zaostavštini. Iako analizira pretpostavljene 'gotske motive' i gotiku kao žanr, on svoja upečatljiva tumačenja daje tek u delovima koja premašuju uske okvire žanra i koja se mogu ali i ne moraju čitati na taj ili neki drugi sugestivan način. Istovremeno, od značaja je i opšti gotski kontekst koji je ovde iscrpno, pregledno i vrlo informativno dat kao svojevrsni prikaz neprekidnosti gotskog kroz sadejstvo sledbeništva i preobraženja i ishodišne morfologije. I, konačno, za sve istraživače Poovog dela, ovaj rad predstavlja jedno prostudirano i temeljno čitanje i dela i poetike sa kojim će se kasniji pristupi ne baš lako moći meriti a još manje odmeravati.

Komisija stoga sa zadovoljstvom predlaže Veću da prihvati ponuđenu magistarsku tezu GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA ALANA POA i kandidata Dejana Ognjanovića pozove na usmenu odbranu.

KOMISIJA

- Dr Dragana Mašović, red. prof. Filozofski fakultet u Nišu

- Dr Milica Zivković, van. prof. Filozofski fakultet u Nišu

- Dr Marija Knežević, Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet u Nikšiću

BLOOD FEAST (1963)

KRVAVA GOZBA

(Blood Feast, USA, 1963)

Režija: Heršel Gordon Luis

 ** 

 2+ 

Nekoliko decenija po nastanku KRVAVE GOZBE, počele su da niču studije o ovom filmu, splatter-fenomenu koji je pokrenuo, kao i o čoveku odgovornom za sve to – H.G. Luisu. 'Biti vredan daljeg proučavanja, kao neka ogavna bolest je, valjda, nekakva čast,' kaže on. Režiser onoga što je zvanično priznato kao prvi splatter horor u istoriji ipak nije sklon iluzijama o sebi i svom delu, i sa lucidnim humorom posmatra akademske, semiološke studije svojih ranih radova od strane nekih francuskih autora: 'Pa, drago mi je da napokon saznam šta sam stvarno hteo da kažem.' Njegova primarna misija bila je manipulisanje gledaocem ('Ono što sam oduvek hteo je da kažem tom bezličnom stvoru koji gleda u platno: 'Ima da izađeš iz bioskopa pričajući sam sa sobom!'), a ima li zahvalnijeg žanra za to od onog najvisceralnijeg – horora?

Priča o nastanku KRVAVE GOZBE daleko je zanimljivija od samog filma, baš kao što i intervjui sa režiserom donose daleko više prosvetljenja od svih studija o njemu zajedno. Počelo je tako što je Luis sedeo sa svojim poslovnim partnerom i producentom Dejvidom Fridmenom razmišljajući – kuda dalje. Nakon što je 1960. godine sudskom odlukom odlučeno da filmovi o nudizmu nisu opsceni, nastala je poplava jeftinih eksploatacijskih filmčića (tzv. 'nudie flicks') čija je jedina svrha bila da usred jedne puritanske sredine profitiraju na želji (pretežno) muškog dela populacije da uživa u lepoti razdrljenih mladih (ženskih) tela. No, konkurencija je rasla i trebalo je naći nešto novo, odnosno nešto što mejnstrim studiji ne žele da pokažu, a niskobudžetska, nezavisna ('skin-dependent') konkurencija se još nije dosetila – nešto što publici još nije bilo ponuđeno. Odgovor je bio logičan – zašto bi se zaustavili na skidanju brushaltera ili gaćica: dajte da razgolitimo golotinju do krajnjih granica, i pokažemo ono što je ispod već gole kože, ispod bujnog mesa!

Tako je rođen prvi 'gore' film u istoriji.

Snimljen za četiri (!) dana, sa budžetom od 24.000 $ i sa neprofesionalnim glumcima, na samo nekoliko krajnje jednostavnih lokacija, film je ipak postao drajv-in hit i instant-kult klasik. Svakako, njegovi filmski kvaliteti nisu imali nikakve veze s tim. Ljudi su stajali u redovima dugim desetine metara ne zbog kvaliteta glume ili priče, već prosto da bi po prvi put na filmu videli prizore kao što su čupanje jezika, vađenje oka, odsecanje noge, vađenje mozga iz rascopane lobanje, krvlju oblivena tela zgodnih starleta... I na tom planu, film sigurno nije bio razočarenje. U vreme kada je veći deo niskobudžetske konkurencije, poput Vilijema Kasla ili Reja Denisa Steklera, svoje filmove snimao u crno beloj tehnici, a Rodžer Korman koristio boju radi slikovitih baroknih efekata svojih poovskih gotika, Luis koristi raskošni kolor kako bi publici u lice bacio eksplicitne, jarko osvetljene krupne planove unakaženih tela, otkinutih delova i prosutih iznutrica.

Bar na tom planu on i Fridmen (koji je kreirao reklamnu kampanju sa sloganom Uvrnuti, Grozni Drevni Ritual Užasavajuće Oživljen u Krvavom Koloru!) bili su pošteni: nema laži, nema prevare – sve se vidi! Današnjem gledaocu većina efekata u ovom filmu može delovati primitivno, ali za vreme kada su se pojavili (i za uslove u kojima su nastali) oni su sasvim zadovoljavajući. Uglavnom se sastoje od životinjskih iznutrica (za žestoku scenu čupanja jezika korišćen je ovčji jezik) i plastičnih odlivaka delova tela poprskanih jarko crvenom bojom koju je Luis sačinio i patentirao.

Film govori o egipćaninu Fuadu Ramzesu koji se u današnjoj Kaliforniji bavi pripremanjem hrane za razne proslave, a u slobodno vreme piše knjige poput Ancient Weird Religious Rites i pokušava da oživi drevnu boginju Ištar (koju predstavlja lutka-maneken ofarbana u zlatno i ogrnuta nekim krpama koje nemaju veze sa Egiptom). Za to oživljavanje potrebni su mu delovi tela mladih devojaka, i njegova nabavka istih sačinjava ‘meso’ ovog filma. Kosti (gotovo negledljivo dosadni deo) čine policijska istraga i Fuadovo angažovanje da obezbedi posluženje za proslavu 18. rođendana glavne junakinje...

Mal Arnold kao Fuad je, uz Tomasa Reinera (Blood and Black Lace), verovatno najgori glumac u istoriji horor filma, ali u jednom ovakvom filmu loša gluma čak dodaje nešto šarma, kad ga već nema u jezivo banalnim dijalozima ili nepostojećem 'body count' scenariju. Koni Mejson je takođe očajna kao nesuđena finalna žrtva, ali ona bar ima to opravdanje da je bila Plejbojeva 'drugarica' (playmate) i kao takva lepa je za oko. Šta reći o sirotom Skotu Holu budući da je on ni kriv ni dužan upao kao policijski inspektor kada se prvobitni glumac uopšte nije pojavio na snimanju? O nemaštovitoj režiji na granici kompetentnosti nećemo trošiti reči, kao ni o banalnoj, jedva funkcionalnoj fotografiji ili smešnom muzičkom skoru – sve ove poslove odradio je sam Luis, inače i producent filma i glavni autor specijalnih efekata (koji su, uostalom, i njegov kreativno najvredniji doprinos ovom filmu).

H.G. Luis je pošteno dao i najbolji sud o svom filmu: 'To je kao poezija Volta Vitmena – ništa ne valja, ali je prva od svoje sorte.' Kao začetnik 'gore' filma, brzo je doveo do imitatora kakvi su, recimo, pomenuti R. D. Stekler, Ted Mikelis ili bogohulno nekompetentni Al Adamson, no njihova jadnobudžetska sočinjenija nisu imala ni tog dementnog šarma, ni vickaste razigranosti, ni smelosti da idu tako daleko kako je Luis, u svom prkošenju svim zakonima dobrog ukusa, išao iz filma u film, sve do 1972. kada se od režije oprostio filmom GORE GORE GIRLS. Za nepunu deceniju od KRVAVE GOZBE režirao je 11 horora i bar još toliko seksploatacijskih, akcionih, delikventskih itsl, ali je u istoriju filma ušao pre svega zbog svojih splatera. Njihov uticaj postaće očigledan tek puno kasnije, u opusima talentovanijih filmadžija, poput Džona Votersa, koji se divio Heršelovom amoralno-ciničnom neukusu, Pola Morisija koji je naglasio kemp aspekte krvopljusne horor komedije u svojim verzijama Drakule i Frankenštajna, ili Sema Reimija i Pitera Džeksona koji su do krajnjih konsekvenci sproveli Luisovu poetiku lošeg ukusa.

U svetu niskobudžetske produkcije ideja je zlata vredna: treba umeti setiti se nečega pre konkurencije, i zadobiti gledaoca. Naravno, i pružiti mu bar deo onog što je obećano, kako bi se ovaj vratio po još. Gledaoci su sa KRVAVE GOZBE izlazili zadovoljni, jer su dobili šok, gađenje i užas u prizorima raskomadanog ljudskog tela, jednog od poslednjih preostalih tabua ljudske vrste, i tražili su još. 'Kada sam snimio KRVAVU GOZBU i kad sam počeo da zarađujem pare tim filmom, kazao sam, Hej, pogledaj kako je to jadan film. Šta li bi bilo kad bi snimili dobar film? I tako smo snimili 2000 MANIJAKA...'

Ostalo je istorija.

CRNCI (2009)

RIVJU BY Shozo Hirono

Režija: Goran Dević i Zvonimir Jurić

Film počinje lagano, opuštano, i ako imate nameru da uživate u lendskejpu slavonačke močvare i šume, ondu su Crnci pravi film za vas. U suprotnom, možda je ovo naslov za izbegavanje, uprkos ekonomičnom trajanju od manje od 80 minuta. Šta više, ne sećam da sam duže gledao jedan ovako kratak film, a sve u očajničkoj potrazi za kvalitetnim elementima.

Ima ih svakako, i ako neko želi da cedi suvu drenovinu, može reći da se skrivene poruke nalaze u naznakama; da se kontemplativni konteksti kriju iza ugla. Istina je ustvari da Crncima ne hvali samo bolja dramatizacija, uverljivija karakterizacija, scenario, već oni jednostavno nemaju niti stav, a bogami ni muda da nekog van balkanskog područja ubede u sve strahote i surovost rata.

Kad sve ovo kažem ne mislim da ratni film mora da poseduje eksplicitno nasilje, krv, gore elemente, niti bilo šta što iole nalikuje recimo Zafranovićevim delima. Ne, ambiciozni autori jednostavno imaju želju, premisa je ok, ali im izmiču uverljiviji dijalozi, zdravija postavka priče... čak je i sporadičan humor trivijalan.

Ali, da ne bi trošio previše kritičke termine, ajmo malo da spojlujemo:

Koja prava vojska ima jednog sekunda sumnju ili dilema da li pucati u divlju svinju - pa majku mu, to je, bre, hrana na stolu?!

Ok, pravdajmo to da su u velikoj žurbi.

Konstatacija "Opet se bode", stiže u momentu kada "bivši" narkoman pokazuje znake agresije, što može biti samo iskazana nervoza zbog neuzimanja, ali ne - ovde se implikacija lepi na apsurdan gest, tako da deluje... pa malo je reći groteskno!

Onda dijalozi tipa:

"Ne mogu više ubijati."

"Šta?"

"Ono u garaži"

"Šta misliš - da je meni lako?"

I tako dalje...

A garaža više liči na neku provincijsku opštinu iz komunističkih vremena, ispred koje se nalaze nabacani DŽAKOVI!!! Znači, garaža je doživela i opsadu... a ko se krije u garaži za vreme opsade - pacovi, a ne Crnci, oni su valjda neka elita.

Ivu svi nazivaju "Gazda", što implicira da su oni možda paravojna plaćenička formacijska jedinica. Ali ne, oni su ustvari samo hardkor domobrani na braniku otadžbine, sa centralom u Zagrebu, koji imaju svoje personalne probleme, ali ipak ostaju verni slobodarskoj ideji.

Mislim da, oni su valjda elitna domobranska jedinica. Kak se to onda dešava da regrutuju slabiće, koji su obili jedan jedini automobil?

I zašto uopšte junošu podučavaju rukovanju automatskom puškom kada su na vestima pre samo jedan sat objavili prekid vatrenih dejstava na svim nivoima? U kakvu se to oni akciju spremaju? Ko je to i gde najavio? Ne znam: možda je sponzor platio za reklamu puške, pa se na to potrošilo minut-dva.

Međutim, najveći sunovrat u priči predstavlja famozna kaseta na kojoj se emituje snimak smrti jednog od domobrana (koji je inače brat jednog Crnca), a koja je puštana na četničkom radiju kao želja i pozdrav pre kompozicije Nade Obrić - Dugo te, dugo očekujem!

E sad, svaki normalan komandant bi želeo da zaštiti svoju vojsku traume slušanja istog - ali ne i Gazda Ivo: on daje kasetu u ruke pokojnikovom bratu, ovaj odlazi do automobila da bi je na miru saslušao, i onda sledi najsmešnija scena pokušaja samoubistva, još od filma Otac na službenom putu. Što je mnogo, mnogo je!

Sama autorova premisa nije u biti loša: kreirati antiratni manifest, ali je egzekucija traljava, nedorečena, mlitava.

Osim odlične fotografije i autentične scenografije, Crnci predstavljaju prilično neuspešan produkt na svim nivoima, i više deluju kao prosečan TV film, nego kao uzdanica ozbiljne kinematografije.

NEGOTIN NITOGEN (2): SMRT, VINO, SMRT

da ne bi moj premijerni boravak u negotinu protekao samo u znaku priče, govorancije, tupljavine i bla-bla, potrudili su se moji domaćini. pošto znaju moje preference, a umnogome ih i dele, za ključnu lokaciju odabrano je obližnje selo rajac, karakteristično po dve stvari: vinskim podrumima, i spektakularno starom groblju.

dan odabran za ovaj obilazak poklopio se sa sajmom meda i vina u glavnoj ulici negotina, ali mi drugari brzo saopštiše da nema potrebe da se tu zadržavam, jer ću prava vina probati i probrati na njihovom izvoru, gde su i čistija, i slađa, i povoljnija. tom argumentu nisam imao šta da zamerim. prošetao sam kroz napučeni trg, razgledao izložene flaše i tegle, slikao se sa 'boginjama vina' (kasnije su te slike misteriozno nestale), probao vino od meda (!) iz nekakvog naprstka – a onda krenusmo u divljinu u zakonokršećim uslovima: naime, skala, ines i toma posedaše u zadnji deo pik-apa (namenjen za prevoz robe, a ne ljudi), a ja napred sa vozačem, milošem, kako bih bolje osmotrio meni novu okolinu.

prva stanica bilo je neverovatno groblje iz dva dela. jedan je regularni, 'savremeni' i aktuelni, sa grobovima i spomenicima ni po čemu različitim od uobičajenih na drugim srpskim grobljima danas. zabava počinje u prastarom groblju koje se nastavlja na ovo, bez ikakve ograde. to staro groblje izgleda, kako ga jedan član družine opisa, kao iz westerna – dakle, nepregledna livada, i na njoj u travu urasli kameni krstovi pruženi u daljinu!

prilično uniformno, skoro isključivo sačinjeno od krstova, bez spomenika ili ukrasa drugačijih oblika, ovo je zaista unikatno – nikad ništa slično nisam naživo video. pošto je trava gusta i visoka, a dan topao, zmijoljubiv, nije bilo potrebe da zalazimo duboko u taj zmijarnik, iako smo uz sebe imali iskusnog snake-handlera, tomu (ponosnog vlasnika jednog pitona i jedne boe)!

tu smo upili od ambijenta koliko se moglo, slikali se, pa produžili ka destinaciji – selu rajac, dalje u brdima.

selo takođe ima dva dela – jedan je redovni: naselje, kuće u kojima seljani žive. drugi takođe izgleda kao naselje – desetine i desetine kućolikih zgrada, dok im ne priđeš bliže i ne shvatiš da tu niko ne živi, i da su sve te grdne građevine zapravo mesta na kojima seljani prave i čuvaju svoje vino. kućice su sve u starinskom stilu (zato su delovi ČARLSTONA ZA OGNJENKU snimani baš ovde!), i sve odiše patinom vremena, starine. ima i ruševina, kao i novih građevina, ali u starinskom stilu.

pošto smo prošpartali uličicama ovog neobičnog 'naselja', odosmo na groblje. kakvo ludilo: tamo zatekosmo ogroman broj prastarih kamenih nadgrobnih spomenika (mnogi iz 18. i 19. veka!), a posebno je fascinantan njihov dizajn, ni nalik spomenicima koje sam dotad viđao! slike govore više od reči, pa neću ni pokušavati da se s njima (ovde) nadmećem: pogledajte i sami na šta to liči! raj za svakog čistokrvnog ghoula!

posebno su vredni pažnje simboli na ovim spomenicima – ima tu krstića, ali često u neobičnom dizajnu, tako da više podsećaju na vudu vévé, ili na neke r'lyeh dizajne, nego na konvencionalne hrišćanske krstove. takođe, ima mnogo simbola sunca, uključujući tu i svastike. obrati pažnju!

u povratku svratismo kod jednog gostoljubivo-izgledajućeg domaćina, starinu punu prastarih priča koji na zidu drži originalni crtež, poklon od mome kapora, koji prikazuje golu, definitivno maloletnu ali napupelu devojčicu, u koju zuri desetak od požude obnevidelih prljavih matoraca, kao i još nekoliko zabavnih ukrasa koji uključuju i jednog pomalo ofucanog prepariranog sokola.

kod drugog domaćina se zadržasmo najduže, valjda i zato što je neštedimice dolivao naše čaše svojim zaista odličnim gameom, dok su skala i toma pričali o svim živim kriminalcima, gilipterima, soc. slučajevima, ludacima, siledžijama i sličnima kojih su mogli da se sete, a sa kojima su njihovi očevi (oba panduri) imali posla.

čiča je samo klimao glavom, priznajući da ih sve zna, makar po čuvenju, ali mu razbrbljani omladinci ne dadoše da nešto bitnije i sam doda, iako je u nekom trenutku, dok su obojici bila puna usta, ispričao anegdotu o planiranom pa u zadnji čas neodržanom dolasku druga tita u negotinski hotel koji je spektakularno preuređen tim povodom nekim neprejebivno prenadrkanim giga-mega-lusterom i imperijalnim mermernim stolom sa živim cvećem na njemu...

izašavši odatle nabasasmo na još jednog ljubaznog čiču koji je upravo pekao rakiju u kazanu ispred: na njegov izričit poziv, zasedosmo i u njegov podrum na novu turu čašica i razgovora, pa pošto nam se dopalo i njegovo vino, ja i tu kupih 2 litra, kao i kod prethodnog čiče.

pošto je neplanirano pikap bio potreban ocu našeg vozača (koji i sam ima vinariju 'jelenković' – već pomenutu u prethodnom delu: sponzor večeri lavkrafta), morali smo da malo promenimo plan, i da planirani ručak, umesto u nekakvoj seoskoj kafani nadaleko čuvenoj po dobroj jagnjetini, ipak obavimo u jednoj drugoj kafani, usred grada.

ja nisam zbog toga previše patio pošto ionako nisam naročiti ljubitelj jagnjetine – više sam patio zato što je ispalo da ni kafana u kojoj smo završili nema JELA, nego nudi samo roštilj, pa sam od muke, ne znajući za šta iz skučene i konvencionalne ponude da se odlučim, na kraju naručio ćevape, uz mestimično štrpkanje ovčetine koju su ostali naručili (i koja, za tu vrstu mesa, nije bila loša). btw, i ćevapi su bili od ovčjeg mesa, a sve smo zalivali novom turom zaista fenomenalno dobrog domaćeg vina. ovde je čak i bilo nekog dezerta, i to kao bonus-poklon od kafane: ništa posebno, ali sasvim ok domaći kolač, da zasladimo mesište.

uveče je na trgu bio koncert luisa, i krivo mi je što nismo uslikali plakat u okultno-crnomagijsko-elektrogotik fazonu (!), sa luisom kome munje izlaze iz šaka kao nekom fantasy-magu. da bismo bili sposobni za večernje druženje, organizmi su nalagali malo odmora, pa u noćni život odosmo tek nakon prekratke večernje dremke...

dok je dan za rajac bio taman kako valja, topao ali ne previše, narednog je osvanula kišica koja je malo gnjavila, ali ne dovoljno da pokvari obilazak nekih drugih znamenitosti u negotinu. neumorni (!) skala poveo me je u muzej hajduk veljka da čujem neke masne priče o ovom čuvenom lokalnom jebaču i švaleru (koji je, kao i svi od te sorte, stradao vrlo mlad) a zatim i u prelepu crkvu u kojoj su njegove kosti, uzidane (da ne bi turci go sveti sava on his mošti).

oko crkve se nalazi moćni kjerkegor (crkveno groblje) sa prastarim spomenicima koji prosto vape za ghoulish pozerima i fotoaparatima, pa i tu pade nešto malo škljocanja i beleženja detalja sa prastarih kamenova za potonje detaljno izučavanje u časovima dokolice. tmurno-kišničasti dan beše kao poručen za gotski gloom & doom tog okruženja!

pošto smo i tu lokaciju apsolvirali, ines, toma i ja pod pretnjama teškom silom naterasmo skalu da ode kući i malo odspava, a nas troje produžismo u obilazak još nekih lokacija u širem centru grada – slikoviti spomenik u parku, komunistički-pompezna a sada gotski-raspadnuta i nefunkcionalna fontanetina, ukleto-pusta letnja pozornica kraj stadiona, a i kafana na stadionu u kojoj, napokon, nađoh za jelo i nešto što nije jebeni roštilj nego, ni manje ni više, no lovački gulaš. malo srnetine, da predahnemo od onih svinja i ovaca stradalih radi nas prethodnih dana...

u planu je bila i poseta selu vratna i tamošnjem prirodnom rezervatu, šumama, muflonima, poskocima, čudesima i neviđenim prirodnim ludilima u vidu stenovitih 'vratnica' itd. avaj, prokleta kišurina sprečila je to zbitije, pa to ostade za neki naredni put. a mo'š se kladiti i u svoje slatko dupe da će to biti VRLO uskoro!

znači, negotine, here I go again on my own!

I'll be back!

ps: ovaj izveštaj ukrašen je doktorovanim fotkama nesuđene umetnice, ines, kojoj se zahvaljujem na skromnom trudu (u nedostatku sjebanog joj fotošopa ovo su samo neki rudimentarni efekti, ali eto, nisu loši...).

mega album sa preko 50 in vivo slika sa grobalja pogledajte u albumu na mom profilu na Fejsbuku.

pps: zahvaljujem svima pomenutim i nepomenutim koji su se tokom ta 4 dana utrkivali da me ugoste, počaste, udovolje mi, i učine moj boravak u negotinu i okolini što memorabilnijim! uspeli ste! hvala i devojci koja mi je poklonila 1,5 odličnog crnog vina! fotografima! maserima! filmofilima! lavkraftovcima! frikovima! satanistima! hrišćanima! VRATIĆU SE!