**(*)
3-
pre svega, ja uopšte nisam ciljna grupa za ovaj film, po mnogo osnova.
kao prvo, ne zanima me fuzbal, ali ama baš ni najmanje.
kao drugo, ne volim melodrame, a naročito ne ovdašnje.
kao treće, uglavnom izbegavam žanr 'domaći film', a naročito ako među akterima vidim bjelogrlića.
kao četvrto, ovo je jedan komercijalno centriran film koji gađa prosečnog srpskog gledaoca – a ta živina nije poznata ni po ukusu ni po suptilnosti.
ipak, sve to imajući na umu, poštenje mi nalaže da priznam da je ovo jedan sasvim dobar pripadnik svoje branše – good of its kind, što bi reko naš narod – i da se u njegove najveće kvalitete ubraja to što nije ni bruka ni bljuzga kakve smo, all things considered, imali pravo da očekujemo (mislim, mi koji nismo primarna ciljna grupa za ovo; ovima ostalima ima da legne ko budali šamar).
MONTEVIDEO (1. deo) je jedan sasvim korektan filmić 'za narod', u mnogo čemu iznad tvorevina tipa RANJENI ORAO: THE MOVIE, ili smokijevskih i panonsko-govnarskih patetika, te se, uz određen manji oprez, ipak preporučuje za gledanje i osobama koje, zapravo, nisu idioti.
priča je pitka, fino napisana, odglumljena i režirana (!), dovoljno zanimljiva da se ne oseti tih 2 sata i 20 minuta trajanja. likovi su prijemčivi, dobro odglumljeni, dinamika je za srpske uslove znatno iznad uobičajenih standarda, i sve to sasvim dovoljno navlači – za jedno gledanje. vidi se da su glumci dobro uvežbali rad sa loptom, i scene njihovih egzibicija deluju uverljivo. posebna pohvala bjeli na vrlo pristojnoj režiji: ko bi očekivao od početnika da ovako pregledno i jasno režira brojne dijaloške scene sa po tucetom aktera u sceni, a da opet bude jasno ko je gde u sobi? i još pohvalnije – da precizno režira scene fuzbalerisanja tako da čak i meni, laiku za tu najnebitniju sporednu stvar na svetu, bude jasna svaka akcija, ko je kome dodao, ko je šta kako uradio i odakle je u šta šutnuo loptu. prepuštam drugima da broje preskočene rampe – ako ih uopšte ima – ja ne primetih ništa dramatično u tom smislu, naprotiv, vrlo sam zadovoljan tehničkim aspektima storitelinga.
da li ću ovo gledati ponovo? teško.
da li ću gledati tv seriju? verovatno (ali ne na tv, nego kad/ako napravi .avi varijantu).
da li ću gledati 2. deo? obavezno!
u suštini, ovo nije prevashodno niti film o fuzbalu, niti je, strogo gledano, melodrama. scenario je strukturisan kao priča o muškom prijateljstvu gde su žene tek mekgafinke koje (pomalo mehanički) pokreću određenu dinamiku između dvojice glavnih likova, čiji je odnos u centru pažnje. u toj izrazito muškocentričnoj priči deblji kraj izvlači danina jeftić kao kelnerica rosa, jedra devojka 'iz unutrašnjosti', prozaičnijeg izgleda i lika. scenario (ali i kamera) više voli ninu janković u ulozi valerije, snob-buržujke koja voli da šokira buržoaziju (!).
kroz njih dve se ogleda česta dualnost u dragojevićevim scenarijima – selo vs. grad, seljaci vs. urbani snobovi… što je za svaku pohvalu, nina pokazuje skoro sve svoje draži u jednoj podužoj, pristojno erotičnoj i otkrivajućoj sceni. što se momaka tiče, od grupnog tuširanja, za sada – ništa.
druga osa na kojoj scenario počiva jeste – duplo 'ružno pače' koje izrasta u labuda. na individualnom planu, to je priča o usponu jednog finog, nevinog momka, tirketa (miloš biković) od nezaposlenog i besperspektivnog siročeta sa čubure koje pika loptu po ulici, do žive legende 'jugoslovenskog' fudbala. na kolektivnom planu, to je priča o jednoj 'reprezentaciji' bez experata, bez para, sirotoj i bez igde ičega, koju ni rođeni kralj ne podržava (zato što su hrvati ispali pičke – suprajz! – i napustili savez dok se centar istog ne vrati u bjeli zaaaagreb mojaaaa… a kralj je, siroma, zabludeo idejom jugoslovenstva, i neće da sponzoriše čisto srpski tim kao nacionalni). i tako jadna i krnja i obeshrvaćena 'reprezentacija' na sveckom prvenstvu u urugvaju 1930. godine izraste u 'labuda' osvojivši TREĆE mesto.
naravno, priče ovog tipa uvek prijaju – od slivnika do zvezda, od poniženja do trijumfa, iz blata do prestola… a scenario sve to lepo priprema, razvija i (na kraju) naplaćuje, po svim pravilima i propisima holivudskog storitelinga.
a za srpske gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, tu su:
1) obavezno gudanje violinama kad god se očekuje od gledaoca da zasuzi (inače, muzički skor je u najboljem slučaju osrednji, a uglavnom slab);
2) najbesramnije, najodvratnije exploatisanje šmirantskog klinčeta za najdirektniju manipulaciju emocijama još od SIROČETA ENI (pritom, to je onaj isti mališan koji uvodi i izvodi GEORGIJA – ok, ukusi su različiti, ali meni je to derište antipatično!) uzgred, ovaj klinja u domaćim filmovima već polako stiče status NARATORA, i to obavezno iz neke nad-istorijske (da ne kažem: božanske) perspektive; to, u 1. delu, nije objašnjeno niti opravdano, i pažljivom gledaocu – tj. meni – smetalo je to što on govori iz napadno današnje vizure (npr. ima u njegovoj žvaki momenat kad kaže da je to bilo u vreme kada su bogataši dolazili na stadione da gledaju sirotinju kako šutira loptu, umesto –kao danas- da sirotinja dolazi da gleda bogataše kako to rade; to je, kako saznadoh, autentična tirketova izjava - ali on je to kazao nekoliko decenija nakon događaja koje nam klinja ovde opisuje.); 
3) potpuno šićardžijska upotreba psovki za razgaljivanje srpske stoke. na drugoj premijeri u nišu (ne pitajte! prva premijera bila je 21.12. u neuslovnoj sportskoj (!) hali ČAIR, kojom prilikom je ispao grdan haos i ludilo… al neću sad o tome; ja sam ovo gledo na drugoj premijeri (sic!), 28.12., na spec. platnu i sa spec. novom tehnikom u KLUBU VOJSKE NEPOSTOJEĆE) pokazala se, po ko zna koji put, večita istina: nijedna fora i nijedan fazon ne pali kod srbina kao – psovka. što da se neko zlopati sa neznamkakvim igrama reči, suptilnostima, aluzijama, što da se ljudi muče sa tim 'humorom' kad je dovoljno da neko dođe i otera nekog u pizdu materinu pa da srbin počne da se valja po nečistom podu kao da je čuo jebemligakakav vic?!
- hint: od sada sergeja trifunovića angažovati za SVAKI srpski film, nevezano za žanr, da se povremeno javi i pičakara koga stigne. uspeh je garantovan! a i njemu to lepo i prirodno ide. šteta što su tvorci SRPSKOG FILMA bili tolike naivčine da ne upotrebe taj potencijal svoje zvezde. kao, izigravaju neke umetnike, nije nego! prave subverziju! društvenu kritiku! idi, begaj! da su samo malo nafilovali replike, recimo: "to je film, miloše, pizda li ti materina!" ili "newborn porn, steram ti ga majke!" ili "to je prava srpska porodica, jebalo si je mater" i sve u tom stilu, SRPSKI FILM bi, umesto jedva 4000 gledalaca, u srbiji imao barem 40.000…
4) čitav niz stereotipova za gudanje po srčanim žicama publike: zabrinuta samohrana majka strepi za sina! dirljivi flešbekovi siročeta na saznanje o očevoj pogibiji u I sv. ratu! komšije-neistomišljenici vatreno navijaju slušajući prenos na radiju! radio-reporteri-neistomišljenici vatreno navijaju svako za svoje favorite tokom prenosa! katastofalno loš početak utakmice koji se dramatično preokrene u drugom poluvremenu - iz debakla u spektakl! i sve te fore i fazoni koji su palili i koji pale još iz doba nemog filma. (da budem iskren: ponešto od ovoga zaista funkcioniše, i priznaću da su i moje suzne žlezde proradile u dva navrata; takođe, nasmejao sam se na 5-6 mesta – nijedno od toga nije bilo na psovkama.)
5) a koga ne trone ništa od ovoga, ček da vidimo dal neće srce da zaigra na jednu spektakularno tempiranu upotrebu himne BOŽE PRAVDE! ajd, junače, ne zaplači, kad nam režija prikazuje krupne planove razridanih faca dok pevaju himnu u trijumfu, uključujući, naravno, naročito ono derle koje nam pripoveda ceo film a čije suze bi trebalo da rastaču i granit!
inače, MONTEVIDEO treba posmatrati u kontexu trenda koji postaje sve dominantniji u srpskoj kulturi, a koji sam negde već krstio kao "LIGA SRPSKIH DŽENTLMENA". koren ovog trenda leži u okretanju (slavnoj) prošlosti u kulturi koja budućnosti nema. narod u izumiranju, država u propasti i (pod)svest o tome da ovde ništa dobro niti vredno NEMA BUDUĆNOSTI u pozadini su sve popularnijeg okretanja navodno sjajnoj, a svakako od ovoga danas daleko sjajnijoj prošlosti, i njenog dodatnog zašećerivanja i ukrašavanja i idealizovanja. što reko direktor ovog projekta: "U pitanju je jedan zaista neuobičajen pokušaj da se publici prikaže epoha tridesetih godina prošlog veka kada je Srbija zaista bila gospodska zemlja." to je ipak mnogo lepše reko pesnik: "tad smo bili kao novi, a sada smo farsa" odnosno "tad smo bili violine, a sada smo trube." e, a kad smo već trube, daj barem da gudimo u violine kakve smo nekada, kao, bili. otud vraćanje -i besprizorno spektakularna vaskrsnuta popularnost- mir-jam i njenih ORLOVA (iz tog "gospodskog vremena"). i zato su kripto-fašisti poput dimitrija vojnova hvalili i taj treš, btw.
otud spektakularna popularnost KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA, u kome se takođe veliča ta "gospodska" srbija, koja bi bila zlatna da samo nisu došli ti sirovi, nepismeni i nekulturni komunisti; eh, da nam ostadoše oni časni i kulturni četnički vampiri ("gospoda!") – pa čak, faute de mieux, i one švabe (kulturan svet, ipak!), gde bi nam bio kraj? (o ovome videti izvanredan text rastislava dinića!) otud odlična prođa ČOVEKA KOJI JE UBIO TESLU, koji nam nudi alternativnu istoriju, u kojoj to gospodsko vreme ne da nije izumrlo, nego je u njemu srbija supersila (tesli fala!) a amerikanci su neke šušumige za lupanje čvrga.
otud još grdni neki projekti u nastajanju koji srpsko 'zlatno doba' traže u bližoj ili daljoj prošlosti, iz prostog razloga što ga, ni uz sve napore mašte ili volje, ne mogu videti u sadašnjosti ili iole zamislivoj, doglednoj budućnosti. istorijske bajke umesto naučne fantastike.
refleks, dakle. predvidiv, i sasvim razumljiv odgovor (makar i nesvestan – baš utoliko više rečit!) na smutna vremena u kojima životarimo. eskapizam kao jedina opcija u vreme kada je svaki utopizam zatrpan duboko u smradne i blatne jame da na njega niko više nikada i ne pomisli…
da zaključim: MONTEVIDEO je jedan sasvim pristojan komad konfekcijskog eskapizma. umesto šamara za buđenje od strane npr. PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji bi da nas uznemiravaju nekim neprijatnim porukama, bjelogrlić i SPS prinova dragojević (!) nam nude BOLJE JUČE - jer bolje sutra niko, ali ama baš niko ne sme ni da pomene, a kamo li da na njega pomisli bez jačeg udela gorke ironije i mazohističkog sarkazma. dok srbija-titanik tone, orkestar nam svira šlagere iz nekih gospodskih vremena.
"svi vi što sanjate o sreći…" – ponovo radi bioskop. a dokle će – ne znamo!
