Drakula (Kristofer Li) sreće Tita (Josip Broz)

kopao sam nešto po svojim horor arhivama, pa naiđoh na ovaj mega-zanimljiv exkluzivitet od texta: intervju sa hristiforom (hristonoscem) lijem, u kome se poveći naglasak stavlja na njegovu slabo poznatu epizodu iz pred-glumačkih, proto-horor dana, kada je tokom II svetskog rata susreo čak i druga titu. intervju radio boban aranđelović, zanimljiv lik po sebi + povremeni saradnik FILAŽA, a sve izašlo u časopisu DUGA negde oko 1990-te.

            ja to pametno sačuvao, a sad, evo, reših da podelim s narodom koji to nije čito onih dana, a sada nema gde (sem u bibilioteci, a i to treba znati).

            dakle, exkluzivno za pratioce cult of ghoul bloga otkrivam jednu više nego zabavnu fusnotu iz horror-istorije ex-yu, i osvrte na nju iz mozga legende koja (još uvek!) hoda, kristofera lija.

            PS: there's more where this came from; u bliskoj budućnosti očekujte još exkluzivnih skenova poput ovoga.

            -klikni na slike da vidiš čitko!-

RUBBER (2010)

**(*)    

2+

ova pozerska one-joke prevara ne samo što je critic-proof, nego je, paradoxalno, i critic-friendly.

kako sad pa to?

na kritiku je otporna jer od starta svojom parolom NO REASON namiguje da ne samo što ne očekuje da bude ozbiljno shvaćena, nego je taj mig, istovremeno, kao fol, pokazatelj postojeće samosvesti koja implicira, između redova, da se nešto ozbiljno, IPAK, možda, krije ispod ove 'neozbiljnosti'. premisa je namerno apsurdna – vrh apsurdnosti: automobilska guma koja se kotrlja okolo i ubija poneke likove svojim telekinetičko-tele-explodirajućim moćima. 

it's (supposed to be) funny BECAUSE it's absurd!

a tu su i grdna neka meta-filmska (!) namigivanja i subtarantinizmi koji su više patetični u svojim pokušajima da budu vickasto-lucidni nego što to zaista jesu (sem za neprobirljive, ali oni ne dolaze na ovaj blog, sem slučajno i vikendaški). zapravo, cela ova tvorevina je jedna predugačka elaboracija na chewbacca defense: IT MAKES NO SENSE, and that's the the whole (fucking) point. 

ali point je i to da ono što je dobro za jedan geg, ili za skeč, ili za kratki film od max 15-20 minuta, nije (dovoljno) dobro za 'film' (zapravo – anti-film) od 80ak min. kao što to obično biva sa high-concept one-joke 'filmovima', ovde ima previše rastezanja, nasilnog popunjavanja i, najgore – ponavljanja (tj. repeticije, ako ćemo 'ozbiljno'-tuđinski).

međutim, film nam u startu izvlači ispod nogu taj kritičarski ćilim, tako da ispadamo glupi ako mu kritikujemo stvari koje očekujemo od 'normalnih' filmova – to što je zaplet besmislen (tj. što i ne postoji), to što su 'likovi' bezvezni i nerazvijeni + što se uvedu kao 'likovi' a onda se ladno pobiju offscreen, for the hell of it +  što gegovi nisu smešni, saspens nije napet a splatter nije (dovoljno) krvav. 

'ali, ghoule, KAKO TI NE RAZUMEŠ?!' viče mi sa ekrana ovaj kanadski vukmir usred ovog rubber-porna. 'pa to i ne treba da ima smisla! ovo je nešto između nadrealizma i dadaizma, samo je maskirano u B-movie žanrovske monster-movie klišee (koje oh-so-cleverly parodira, iznutra!) ali je zapravo avangarda! to je žanr koji se smeje žanru, IZ pozicije žanra!'

'da, da, dada,' kažem ja. 'ali promakao vam je samo jedan detalj. ANDALUZIJSKI PAS traje 16 minuta. ovo vaše čudo, u koje ste natrpali i lojda kaufmana i bunjuela i HITCHERA i JAWS i sve njihove rip-offove, traje 5 puta duže. a bar 5 puta je manje zabavno i vizuelno nadahnuto od …PSA. o psihoanalizi da i ne govorim.'

drugim rečima, nemam ja ništa protiv ode iracionalnom per se; onda kad je, npr. rade mojti pajtoni. mogu da je prihvatim čak i u njenom infantilno-zatupastom obliku, u THE POLICE SQUAD (tj. nešto vickastije u NAKED GUN). da ne prizivam sad neke ozbiljne igrače, poput linča & co. sa ovim konkretnim proizvodom imam problem samo utoliko što: a) nije dovoljno zabavan, smešan niti pametan; i b) što ne vidim nikakvu naročitu ponetu u podsmevanju traženju smisla tijekom praćenja filma (ako je to uopšte i bila poenta; a ako jeste, mogla je biti doslednije i pametnije sprovedena).

međutim, baš zato što je guma izduvana i prazna, ona ostavlja prostor za kritičare da a) u nju uduvavaju značenja kojih u njoj nema, ali whattahell, pa to im je posao i profesionalna deformacija, zar ne? i b) da se ovi, namigujući i u rebra se laktajući, smeškaju verujući da je ova preduga i nezabavna zajebancija film O njima (što, na neki način, i jeste, samo što nije dobar).

nije RUBBER sasvim negledljiv, čak ima nekoliko ALMOST scena, ali u suštini postoji samo da se gleda u pijanom stanju sa pijanim/naduvanim društvom, ili, ako se gleda nasamo, da se potom može hvalisati društvu: 'ej, nećeš verovati kakav sam film gledo: zamisli – guma ide okolo i ubija ljude! zar nisam cool dude? dok ste vi gledali bem li ga koji najnoviji blokbaster sa leom di kaprijem ja sam gledo something WEIRD! wo-hoo! worship my feet you wee mortals!' 

there is NO REASON to watch this for any other… eh, reason.

ČOVJEK KOGA TREBA UBITI (1979)

***

3

Režija:

Veljko Bulajić

Produkcija:

Jadran film; Croatia Film; Studio Film, Titograd; 1979

Trajanje:

105' (kolor)

Scenario:

Veljko Bulajić, Stevan Bulajić, Ratko Đurović, Bruno di Đeronimo (Bruno di Geronimo)

Direktor fotografije:

Ernest Gregl, Branko Ivatović

Muzika:

Jože Privšek

Šminka:

Halid Redžebašić, Marija Valković, Renato Francola, Ernest Gregl, Kolin Artur (Colin Arthur)

Scenografija

Veljko Despotović

Uloge

Zvonimir Črnko

Vladimir Popović

Ranko Kovačević

Dušica Žegarac

Tanja Bošković

Mate Ergović

Charles Millot

Ivica Pajer

Tanasije Uzunović

ZAPLET: Ruski car Petar III ubijen je zahvaljujući uroti kraljice Katarine i Crkve. Pakao ne može da dozvoli takav poremećaj ravnoteže snaga. S kraja 18. veka, u borbi za vlast između Pakla i Crkve, poprište postaje naizgled beznačajna Crna Gora, a pion u paklenim igrama je Farfa, ubogi đavo (učitelj paklonauke) koga zbog sličnosti sa upravo svrgnutim ruskim carem Vrhovni Sotona šalje u crnogorske planine da se prikazuje kao slavjanski imperator, zaštitnik Crnogoraca, u inkognito-izgnanstvu. 

On brzo dobija poverenje lakovernih brđana uz pomoć svojih natprirodnih isceliteljskih moći, ali kako vreme odmiče, oseti iskrenu simpatiju prema pokorenom narodu (donekle i zahvaljujući romansi sa nabujalom seljankom u tumačenju Tanje Bošković). 

Donedavno smušeni Farfa ispravlja kičmu i odbija da se pokori turskim izaslanicima i Pravoslavnoj Crkvi jednako kao i svojim nalogodavcima iz Pakla, i čini po svojoj savesti a ne po njihovim komandama, na dobrobit naroda. To ga čini disidentom koga, kao što i naslov kaže, treba ubiti. Crnogorski vlastodršci, uz podršku najvišeg sveštenstva i uz pomoć đavolskih poslanika iz Pakla, svako iz svojih interesa, stavljaju britvu u ruke koje će ovom bundžiji zapečatiti sudbinu... 

KRITIKA: Inspiracija za zaplet ovog filma jedinstveni je slučaj prevare u našoj istoriji, a možda i kod drugih naroda, da je neki čovek došao u jednu zemlju, proglasio sebe carem, pa je, kao takav, stao na čelo naroda, a da se ne zna ni ko je ni odakle je. Upravo to se dogodilo u Crnoj Gori 1767. godine. To samo pokazuje da su u balkanskim brdima prisutni potencijali za varijetete horora nezamislive igde drugde.  

Zapravo, da sâm Njegoš nije tragao po državnim arhivima mletačke države i zatim, na osnovu tih saznanja, sačinio svoju dramu u stihu 'Lažni car Šćepan Mali', teško da bi neko danas poverovao da je tako nešto moguće: da niotkuda u planinsku zabit dođe neznanac, predstavi se prostodušnom narodu kao izgnani ruski car, a ovi ga prigrle kao svog i daju mu presto. 

Crnogorci su isprva posumnjali u izjave lažnog cara, ali većina plemenskih starešina i narod nikako nisu hteli da poveruju u izveštaj ruskog diplomate. Naime, znalo se da je Petar III ubijen po nalogu Katarine II, ali oni su verovali, kako im je stranac rekao, da je nekim čudom izbegao smrt… 

U zasluge mu se pripisuje izvesna modernizacija države: suzbijao je zavade među plemenima, strogo kažnjavao krvnu osvetu, formirao prvi stalni sud, gradio puteve, popisivao stanovništvo i imovinu, pa čak i poveo Crnogorce u jednu uspešnu bitku protiv Turaka. 

Pošto velikim silama nije odgovaralo jačanje vlasti u Crnoj Gori, skadarski paša Bušatlija poslao je jednog zarobljenika da se lažno predstavi kao begunac od Turaka, i iskoristi istu onu lakovernost koja je Šćepana dovela na presto: Šćepan ga je prihvatio kao svog slugu, a ovaj ga je, prvom zgodnom prilikom, zaklao na spavanju. Sve u svemu, tipična priča sa brdovitog Balkana.

Netipično je, međutim, ono što je od nje u filmskoj verziji urađeno. Crnogorci su sigurno očekivali 'vernu' istorijsku rekonstrukciju 'stvarnih' događaja, uprkos činjenici da autentičnih i pouzdanih dokumenata o Šćepanu nema, a naročito ih nema iz crnogorskih izvora, jer ''dokumenata slabo se kod nas nalazi, jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali.'' (P.P. Njegoš, 'Predgovor', u: Njegoš, Lažni car Šćepan Mali, dostupan i na internetu, na sajtu 'Projekat Rastko') 

 

Ono što niko nije očekivao jeste film u kome se predanje o ovoj ličnosti i događajima vezanim za njega obilato filuju elementima fantastike i horora, što je dodatno rasrdilo čistunce.

Bulajić u ČOVEKU KOGA TREBA UBITI priziva sile Pakla radi političke alegorije, slično Aleksandru Petroviću u MAJSTORU I MARGARITI (1972) ali, na svu sreću, rezultat je znatno vrednije ostvarenje. ČOVEK... je istinski kuriozitet u kinematografiji bivše Jugoslavije. 

 

Strogo gledano, radi se o crnogorsko-hrvatskoj koprodukciji koja u užegle okvire tadašnje jugoslovenske soc-realističke kinematografije unosi zapadnjačku stilizaciju i dramaturgiju, kao i brojne eksploatacijske i žanrovske elemente dotad neviđene u domaćem filmu. U pitanju je politička alegorija znatno suptilnijih implikacija i većih estetskih dometa od Petrovićeve nemajstorske MARGARITE. 

            Film je kuriozitet pre svega zbog svojih vrlo razrađenih prizora Pakla, od kojih su neki dostojni vizija Gistava Dorea: proklete duše zatočene su gole, u kavezima, na vatri, obmotane zmijama, a Đavoli ih neprestano bičuju, nabadaju i siluju.  

Nadahnuta scenografija Veljka Despotovića izvlači maksimum iz srednjeg budžeta i oživljava jednu od najupečatljivijih vizija Pakla u celokupnoj istoriji pokretnih slika. 

Pakao je mračno podzemlje sačinjeno od tamnica i kaveza, sa izolovanim odeljcima za specijalne vrste mučenja specijalnom aparaturom, a đavoli su pretežno prikazani u ljudskom obliku, sa roščićima na čelu. 

 

Vredi istaći ćelavu đavolicu čije krupne grudi štrče iz proreza na fetišističkom kostimu od crne kože. Utegnuta kao neka sadomazohistička maitresse, ona energično bičuje popove u mantijama dok okreću težak točak za podizanje lifta, i grlato viče: ''Vuci! Vucite, crnomantijaši! Niste na zemlji! Vuci!'' 

U središtu Pakla caruje 'Vrhovni Sotona' (Tanasije Uzunović), na pompeznom prestolu okruženom kipovima demonskih idola, u potpuno crnoj dvorani na čijem podu je iscrtana mapa sveta kao stalni podsetnik dnevnih aktivnosti. 

Sotona je muškarac jakih crta lica, naglašene vilice i visokog čela, sa šiljatim ušima i krupnih, izuvijanih roščića (za razliku od glatkih, kakve imaju ostali đavoli). Odeven je u crnu odoru visoke podignute kragne, slično Drakuli u Bedemovoj verziji (Dracula, 1978), a njegovi prsti sa dugim kandžama bez problema na globusu pronalaze Crnu Goru...

            ČOVEK KOGA TREBA UBITI ističe se, pored maštovito dizajniranog Pakla i slobodnih scena golotinje, i svojim militantnim antiklerikalizmom, čije su razmere retko viđene i u svetskim okvirima, i mogu se meriti sa Raselovim DEMONIMA (The Devils, 1973), sa kojim, pored žestoke kritike Crkve, deli i neke idejne preokupacije kao i sklonost lascivnim ekscesima.  

Crkva je prikazana kao zlo još veće od Pakla, budući da svoje podmukle namere krije iza šećernih preliva 'dobrih namera', mešajući se sve vreme u politiku i državne udare, koristeći doušnike i druge postupke koji se obično povezuju sa strategijom Pakla. Vladika Crne Gore prikazan je kao nemoćni, nesposobni starac, a njegovi poslušnici su špijuni i manipulanti koji će, na kraju, organizovati ubistvo neposlušnog vladara.

Farfa je tek ubogi đavo koji se, kao i Urben Grandije u DEMONIMA, našao između čekića svetovne vlasti i nakovnja crkvene oligarhije. 

Svetovna vlast kod Bulajića simbolički je prikazana Paklom - birokratizovanom tamnicom, jedva kompetentnom da održi svoje postojanje, što se vidi već u prvoj sceni u Paklu, gde niži službenik revnosno u debele knjige zavodi pristigli izveštaj, usput tražeći od glasnika da od 'onih dole' zatraži da pošalju više uglja. 

---ovo je odlomak iz teksta o ovom filmu, preuzet iz knjige

U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave

by Dejan Ognjanović

(NKC, Niš, 2007)

više o ovom filmu, i drugim srpskim hororima, čitajte u knjizi.

inače, zna se ko je ovde za pirateriju zadužen: ČOVJEK KOGA TREBA UBITI može se skinuti sa linkova kod Sina Abraxasovog.

13 ASSASSINS (2010)

T. MIIKE

***       

3-

            zaveden po ko zna koji put ejakulirajućim hvalospevima na netu bio sam naveden da očekujem izvanredan film, 'jedan od miikeovih najboljih', kako su tvrdili mnogi. iako su te pohvale pisali isti oni koji su se oduševljavali i budalaštinama tipa MONSTERS i hajpovali izduvani RUBBER, u ovom konkretnom slučaju činilo se da ima osnove za jaka očekivanja. ko će ako neće miike? - mislio sam.

            čak sam, ponet tim pohvalama, požurio da pogledam i original (1963) čiji je ovo rimejk. nisam bio nešto preterano impresioniran njime – solidan samurajac, uninvolving ali okej, trojka. ali, ko će to da unapredi i osavremeni i poboljša ako neće miike? - mislio sam.

            pa… njegov 'novi' 13 ASSASSINS je samo prekrečeni stari. tamo gde je bilo crno-belo, sad je kolor (suzdržani: nema excesa tipa SUKIJAKI ĐANGO TRUĆ); gde je bila klasična samurajska pričica sad je ovde-onde, na svakih pola sata otprilike, po jedan mali miikeov 'mig' (weird touch), uglavnom sitan i nebitan, te nevredan da se samo zbog njega ovo gleda. 

ko je gledo original zaista nema potrebe da gleda i ovo, sem da overi kolorizaciju. to je ista ta priča, isti ti likovi i odnosi (samo ovde bleđi i za nijansu manje zanimljivi), isti kraj u suštini, mada bolji u oriđinalu, naročito sam-samcit kraj tj. poslednja scena koja je i vizuelno i značenjenski jača i žešća kod starca. moram reći da mom vizuelnom čulu znatno više godi verzija iz 1963. jer su kompozicije unutar kadrova, kao i njihova montaža, u savršenom skladu i imaju tu strogost i formalnost koja je ne samo lepša oku koje voli simetriju, nego i značenjski potcrtavaju osnovnu temu dela – sukob forme i sadržine, titule i onoga ko je nosi, slova zakona i slova morala.

zaplet se tiče atentata koji spreme jednom nedostojnom, sadističkom glavešini: pošto nema formalnog načina da se ukloni s te pozicije, ostaje samo da se prikolje. nezgodno je samo to što je stalno okružen svojom gardom od nekoliko stotina vojnika. istina, nije mi jasno zašto za zadatak koji je, suštinski, asasinacija, nisu poslali grupicu nindži da mu upadnu u logor, konak, zamak, šta god, i da ga zakolju na spavanju, nego umesto toga moraju da šalju grupicu ratnika da spreme zamku i ubiju ne zamo zlodeja, nego i par stotina njegovih ratnika, za koje je jasno da nisu zli, nego samo nesrećnom obavezom da ĆUTE & SLUŠAJU vezani za imbecila nevrednog njihovih života. 

čisto dramaturški gledano, svakako je zabavnije gledati nešto poput SEDAM SAMURAJA SKOJA, gde su protivnici – besprizorni banditi koji zaslužuju smrt. ovde je 'uživanje' u TOTALNOM MASAKRU pomućeno činjenicom da tih 200 samuraja koji zaginu braneći džukelu uopšte nisu zlikovci, nego samo pioni obezljuđeni upravo poretkom koji traži da ĆUTIŠ & SLUŠAŠ, pa čak i govedo nedostojno da komanduje. to je momenat zbog koga je teško navijati kada dođe totalni masakr na kraju. naravno, umesto toga imamo gorčinu implicirane kritike takvog društva u kome 200 nevinih zombi-šrafova mora da se pogubi kako bi jedna rđa bila uklonjena iz mehanizma, ali mi to nekako ne pije vodu na visceralnom ili vizuelnom planu, nego isključivo u kontemplaciji kad taj predugački masakr prođe.

anyway, ne očekujte miikeovski splatter-excess u tom masakru: tokom celog filma je iznenađujuće suzdržan, u svakom smislu, pa čak i u toj klanici, bez gejzira crvene farbe. to je izvedena pristojno, ali za moj ukus prekonvencionalno i neuzbudljivo. sve je to lepo i krasno, kompetentno kao što se i očekuje, i miike (po ko zna koji put) demonstrira da može da radi i komercijalu, kad mu ćune, kao i najgora ludila, kad mu dođe, ali je ova tvorevina pre svega formalna vežba, pa tek onda film za sebe. 13 ASSASSINS je solidna repriza nečeg što smo već videli, bez dovoljno svog inputa da bi bilo vredno po sebi, i ako ćemo pravo: bez razloga da postoji – ali kad je već tu, može se pogledati.podrazumeva se, više će da godi onima koji original nisu gledali.