CAGED (aka CAPTIFS, 2010)

*(*)  2-

ovaj rivju prvo je objavljen na saučesničkom blogu CHETNIXPLOITATION, ali budući da je u osnovi horor žanra, i da možda ne svraćaju baš svi čitaoci odavde i na onaj blog, ipak mu je podjednako mesto i ovde...

            Oho-ho, mislite vi: "Francuski horor! Kavezi, vezivanje, mučenje! Biće torture porna! Biće krvi! Evo nama MARTIRKI 2, ili barem INSIDE-a!"

            Avaj. Privežite konje. Ovome je čak i FRONTIERE(S) nedostižno postignuće. Kao što se iz gornje ocene može naslutiti.

            Međutim! Postoji tu jedan momenat koji ovaj abortus ipak čini zabavnim za pratioce ovog bloga – naime, radi se o još jednom udruženom zločinačkom antisrpskom poduhvatu, i to jednom od najogavnijih u vasceloj gnusobama bogatoj istoriji Chetnixploitationa!

            Elem, trejler nam tvrdi da je ovo "zasnovano na istinitim događajima", pod čime se, konkretnije, misli na trgovinu ljudskim organima, odnosno na činjenicu da su određene subhumanoidne grupe na Kosovu držale u zarobljeništvu ljude druge nacionalnosti, i sekle ih polagano, naživo, kako bi na crno prodavali njihove bubrege, oči i ko zna šta. E, sad, koncepciju tvorcima ovog filma malo sjebava činjenica da su u istinitim događajima na koje oni aludiraju – počinioci tih zverstava bili Šiptari, a da su njihove žrtve bili Srbi. Ti događaji su dobro poznati svakome ko bar malo prati iz sveta, ili barem iz ovog hemoroida na čmaru sveta, pa čak i Francuzima, kao što to recimo OVA VEST dokazuje.

            Međutim, imbecilno-zlikovačke tvorce ovog zlodela istiniti događaji ne zanimaju – oni bi samo da malo ućare na trenutnoj popularnosti a) francuskog horora uopšte, b) torture porna konkretno, i c) "real life inspired" horora naročito (bez ulaženja u to koliko "real" je zaista taj "real"). Zbog toga verovatno nisu ni pročitali do kraja vesti ili Wiki-textove poput gornjih, nego im je bilo dovoljno da vide rečenicu-dve – "O-la-la, organ trafficking in postwar Kosovo, n'est-ce pas? Oui, oui, nous savons. Les Serbs, ces batards, certainment!"  

Neznanje, glupost i nezainteresovanost za istinsku ljudsku tragediju i za istinske zločine svakako nisu opravdanje – a čitaoci skloni teorijama zavere mogu slobodno da veruju kako ovo možda i nije produkt grupice plitkoumnih les imbeciles, već je možda smišljeni zločinački produkt kako bi se jedan od retkih uspelih srpskih "Told you so!" momenata verifikovanih u poslednje vreme oskrnavio i blatio ovom nakaradnom fikcijom u kojoj su Srbi na Kosovu od žrtava nakaradno pretvoreni u trgovce organima! Sve ostalo je klasična CHEX zavrzlama.

Srbi izgledaju kao najgori ološ koji se može zamisliti: neobrijane, namrgođene, masne njuške još masnije kose, izbečenih pogleda, s flašom rakije u jednoj i kurcem-za-silovanje u drugoj ruci (nož je iza uveta, ili za pojasom).

Srbi, u ovoj le porn tortureoix vizuri, toliko su zaostali degenerici da nemaju mobilne telefone. Mon dieu, nemaju ni pristojne fiksne, nego koriste nekakav prototip s kraja 19. veka, by Mihajlo Pupin (e ne bi li tako dodatno oskrnavili i ovog srpskog velikana!). Jeste, oni svoje porudžbine primaju preko ove "zlokobno" smešne sprave na slici.

"Dve suve pite od kokosovog brašna i dva bela bubrega za prekosutra!" "Razumem, šefe!"

Narudžbine pristižu iz Beograda, što se jasno vidi na registracijama automobila koji dolazi da preuzme kantice s ledom i organima, i da isporuči zavežljaj evrića.

Naravno, pošto su Srbi podljudska stoka, taj koverat s parama ovaj iz Beograda vadi iz svojih gaća, čisto da ne bude zabune o čemu se ovde radi.

Žrtve ovih Zlih Srba su neki neodređeni entiteti: recimo, devojčica koju drže u kavezu zove se Ana. Nije mi poznato da je to ime u upotrebi među Šiptarima.

I, naravno, žrtve su im dobrostivi Francuzi, došli tu da pomognu, da leče – "lekari bez granica", takoreći! – ali stoka nezahvalna (i glupa!) zarobi čak i njih, i istranžira bez obzira. Ti Zli Srbi ne jebu živu silu, može im se da ladno otimaju les docteurs internationals po Kosovu, i to niko ne istražuje, niko ih ne dira, jer kao što je dobro poznato, Srbi vladaju Kosovom i ne može im niko ništa, jači su od Sudbine, a kamo li od nekakvih KFOR-a, UNPROFOR-a, CIA-a, KLA-a i ostalih sekti koje ćute kao miševi pred velikosrpskim terorom na Kosovu. Ehm, da. "Zasnovano na istinitim događajima…"

Kultur-rasizam koji je ovde na delu zaista ima vrlo malo pandana u svetskim razmerama, a naročito je gnjusan kada dolazi od strane Francuza, koji su ovde umiljati, mili, bezgrešni, nevini, a čitava vizura svodi se na "Mi ih krstimo, a oni (Srbi) – prde, i kolju!"

Kad sam kod klanja, još dva primera toga koliko je ova karikatura dovedena do groteske, i dalje do toga:

1) Srbi, čak i kad su "hirurzi", i kad im od uspeha operacije zavisi zarada, nisu ništa drugo do – raspasani, štrokavi, nehigijenski mamlazi koji nisu čuli ni za sapun, ni za vodu, a kamo li za sterilisanje operacione sale. "Bacili, mikrobi? To je obično sujeverje!" rekli bi ovi srpski Benveji. Naime, pred kraj vidimo našu heroinu (Kako znamo da je heorina? Pa, nosi majicu na bratele, i ima dobre sise!) kako je ovi smrdljivi štrokavci bacaju na "operacioni sto" sav krvav od prethodnog "pacijenta", a niko da ga spere bar sa malo vode, ako već ne rakijice. Gre'ota da se baca alkohol na to!

2) Srbima je klanje toliko svakodnevna i normalna stvar da u ovom filmu vidimo meni zaista nov običaj – da se zaklani i od creva očišćeni vepar drži obešen u kući, posred kujne u kojoj nekakva srpska majka i domaćica (naravno: predebela; i naravno: surovog zlopogleda) sprema ko zna kakav neopisivi ručak. Pritom muve se lepe svuda po sobi, zuje i kenjaju po svemu, jer srpske domaćice poznate su kao aljkave, je li. Barem ovim francuskim bezveznjacima. Zato ova ovde ima da završi udavljena u koritu svinjske krvi. Svinje svinjama, kažu nam francuščići.

A koliki su bezveznjaci u pitanju, vidi se i po nekoliko smehotresnih detalja. Naime, ta kvazi-filmadžijska stoka se nije čak ni potrudila da nađe nekog stručnog konsultanta / prevodioca za srpski jezik (što da se muče, kad je Google Translate džabe?!) pa tako imamo, recimo, u jednoj "srpskoj" bolnici na Kosovu, natpis: "Uredski sestra". 

Na istom mestu, u toj bolnici, oštrooki gledalac zapaziće da piše: "Varenje krvi". Šta da se radi kad Francuzi nemaju slovo Đ? Uostalom, varenje ili vađenje, biće dobar srbokolj.

Pošto nisu doveli (ili nisu ni tražili?) srpske glumce da igraju ove subhumanoide, našli su još bolje rešenje, po starom CHEX receptu: kad nema Srba, dobri su i Hrvati! A kad njih nema dovoljno, dovedi i nekog Čeha, i biće sve ok: niko neće ni primetiti razliku.

Tako nam Srbe ovde igraju: Ivan Franek (glavni, najmračniji zlikovac, sa tetovažom na leđima: БОГ ЧУВА СРБЕ!), Igor Skreblin, Philippe Krhajac, Sacha Mijovic, a poseban mig, samo za istinske ezoterike, samo za najvernije pratioce CHETNIXPLOITATIONA, jeste cameo pojava Gorana Kostića, poznatog još i kao "Умро пре рођења" iz rasističke antisrpske travestije HUNTING PARTY. Nažalost, ovde ima mikro-pojavu, skroz neupadljivu, igra žrtvu (!!!), i tu je na samo nekoliko kadrova u polumraku, nisam ga ni prepoznao dok ne videh špicu. Zaista idiotski protraćen onakav talenat!

            Po svemu sudeći, ovi čak nisu ni pravi Hrvati iz Hrvatske, nego nekakva gastarbajterska ili ustašoemigracijska deca ili tako nešto, budući da je njihovo vladanje "srpskim", koji se može čuti ovde, krajnje sumnjivo, i zvuči isto kao i oni Google Translate natpisi – tragikomično, izveštačeno, neuverljivo. Tako, recimo, možemo čuti psovke kao što su "Pizdo materino!" ili besomučno ponavljanje "Jebote Jebote ej Jebote!" mada je najsmešnije kad se upuste u neki kvazi-slovenski, kvazi-srpski gibberish i nekakvo trućanje koje sa srpskim veze nema, al' tako mu je to kad su za "Srbina" s najgadnijom njuškom našli – Čeha!

            Šta, očekivali ste PUSHER 3? Ha ha! Taj serijal režirao je jedan od najboljih reditelja današnjice, a ovo ovde francusko merde izasrao je tamo neki cretin.

            Inače, da ne ispadne da je moja niska ocena produkt mog nekakvog patriotizma, srbizma i ćiriličarstva, i da se iza CAPTIFS zapravo krije nekakav odličan horor u kome, ako zažmurimo jednim okom na te antisrpske idiotizme, zapravo možemo uživati?  C'est des conneries!

            Zaplet je ne samo odvezan od mozga u smislu lokacije, kulture i politike zbivanja u njegovoj zaleđini, nego je patetično rudimentaran u svojoj dramaturgiji: tri francuska humanitarca vraćaju se kući iz tromesečne misije na Kosovu, i to izvode – autom! Kao, voziće kroz Srbiju i ko zna gde, sve do Francuske! Pošto ih na jednom mestu skrenu s glavnog puta (postavljena mina), oni skrenu, dođu do zlokobne farme na kojoj ih na krivi put navedu zlokobni Srbi (Pale nešto u avliji! Vire kroz prozor iza zavese! Ćerka im se ljulja na šrkipavoj ljuljaški na vratima šupe, a umesto očiju ima zavoje! Brrrr…).  

Onda ih ovi "naši" otmu, zatvore u nekakav podrum, odakle ih vade kad zazvoni onaj Pupinov prototip, ali od operacija ne vidimo ništa, nego samo blink'n'miss posledice toga. Pokušaji bekstva su uzaludni (jedan žabojed završi bukvalno popišan) a naša heroina se izbavi sa operacionog stola doslovno tako što posle malo trzanja izvuče ruku iz kaiševa, pošto su Srbi toliki imbecili da ne umeju ni da zategnu to kako treba.

Nema čak ni one otrcane fore sa lomljenjem palca, nego samo abre-ubre, tamte-vamte šakom, i eto slobode, taman da zgodno pri ruci ostavljeni skalpel zarijemo hirurgu u arteriju – a ovaj vajni srpski "hirurg" ne zna čak ni ono što znam čak i ja (koji – za one koji su se kasnije uključili – nisam studirao medicinu), iz filmova, da je pametnije ne vaditi to iz arterije. Jedan japanski štrc kasnije, i eto nama ex-hirurga na patosu. 

Bežanija odatle, uz jurnjavu nekakvih "srpskih" džukela od sorte koju dosad nisam video, stroga je rutina, bez imalo saspensa, jer idioti koji su ovo pisali ama baš svaku situaciju rešavaju deus ex machina intervencijama – konkretno, heroina srećno nabasa na zateznu minu (how convenient!), koju svojim oštrim vidom spazi na vreme, i preskoči, a pusti džukele da na nju nalete. 

Likovi su rudimentarni klišei, odnosi između njih jedva skicirani i za zaplet nebitni, saspensa nema nimalo, režija je jedva-kompetentna ali potpuno neupečatljiva, kao i rad kamerom, zvukom i svim ostalim, a takva je – odrađena, neprimetna, zaboravljiva – i muzika. Drugim rečima, u pitanju je potpuno rutinski i po sebi bezvredan sub-mediokritetizam, kojega vašoj pažnji eventualno može preporučiti samo i jedino taj CHEX momenat. 

Mislim, zaista, malo je filmova nastalih do sada koji se mogu pohvaliti da su se tako obilato popišali na:

- srpske žrtve na Kosovu;

- Srbe uopšte;

- Mihajla Pupina;

- srpsku domaćicu;

- tradiciju svinjokolja;

- uspehe srpskih hirurga;

- natpise u srpskim bolnicama;

i što je najbolnije – na srpske psovke!

Pa mamu im onu ustaškofrancusku smrdosirastu žabožderačku rasističko-kolonijalističku da im mamu!

MUZEJ DESTRUKCIJE

             Gde god odem po Srbiji, svuda ista priča. Da li je to Vršac, Kikinda, Zrenjanin, Kraljevo, Ribarska banja, Negotin, Zaječar, Pirot, Novi Sad ili šta već, svuda je isto: čemer, propast i beznađe. Lokalna vlast gleda da izmuze šta se može, po svaku cenu: lopovi kradu naveliko, dovode svoje ćutologe i poslušnike tamo gde bi trebalo da budu glasni i pametni, negativna selekcija ubija i to malo volje među mladima, kulturnim životom vladaju partijski agenti dovedeni po ključu a ne po znanju, talentu ili pak entuzijazmu (onaj zgrtački se ne računa). Svi ubedačeni, utonuli u alkohol i lake ili teške droge, a oni s malo više mozga i znanja ili barem volje – gledaju da pobegnu što pre i što dalje.

            Bekstvo nema alternativu, jer borba je bezizgledna, aždaja ima previše glava – to više i nije aždaja nego crna nihil-ameba koja guta sve pred sobom, i jedino još poslednji izranjavljeni, poluiskrvareli idealisti povremeno pokušaju poneku akciju, ali... Ne možeš plastičnom koficom da spasavaš Titanik-Srbiju koja neumitno tone.  

Slike kojima pratim ovu tiradu ilustruju čemer o kome govorim – Serbian Gothic, ovog puta sa primerima iz Zrenjanina.

            Usred grada – pusta fabrika, Špiritana, kao Drakulin Carfax Abbey: trune nad veštačkom močvarom (bukvalnom, i metaforičkom):

            A odmah tu, pored – "suvi most" ili ti "most na suvom": most preko ničega, koji vodi od ničega prema ničemu:

            Slični nadrealni spomenici APSURDU zvanom Srbija "krase" svaki grad, gradić i palanku u ovoj zemlji. Ali nijedan se ne može meriti sa ovim koji videh u Zrenjaninu, pod imenom MUZEJ DESTRUKCIJE. Nekada vila nekakvog nemačkog veleposednika po imenu Pin, a zatim, tokom SFRJ, bolnica za plućne bolesnike (ili nešto tome slično), danas je gotski hororična zgradurina koja se raspada usred grada. Evo kako aktivisti iz predivno ironično nazvane organizacije UA ZRENJANIN opisuju o čemu se tu radi:

Pinova Vila kao Muzej Destrukcije samo je esencija, "stalni izložbeni salon" velikog muzeja destrukcije kakvim nam se naš grad (ili cela naša zemlja) ponekad čini. Inspiracije - gluposti, zavisti, nebrige, bahatosti, pohlepe i zlobe - nikad ne manjka i ona uveliko nadilazi naše mogućnosti. 

Zvanično saopštenje glasilo je: ''Promovisanje Pinove vile u Muzej Destrukcije ima za cilj da na ovaj objekat ukaže kao na paradigmu grada na Begeju - njegove romantične prošlosti, sumorne sadašnjosti, neizvesne budućnosti, nemogućnosti da se očuva i napreduje, a nadasve, (ne)odgovornosti njegovih žitelja i čelnika koji to dozvoljavaju.''

 

Ironija sa kojom pristupamo fenomenu destrukcije je odbrambeni mehanizam pred nezaustavljivom destrukcijom smisla. Međutim, sa ironijom se ne može odmaći daleko te se iz naših akcija po pravilu izrodi nešto lepo i pozitivno. Uvek se tu objavi genius loci našeg grada, koji se najbolje zabavlja kada se smeje samome sebi.

Jedna od tih akcija može se videti na kratkom Jutjub snimku dolaska štafete u ovo horor zdanje: Pinova Vila 25 maj, dolazak stafete

            Da li "postavka" ovog unikatnog muzeja svedoči o neuništivom duhu srbskoga naroda, koji čak i na destrukciju odgovara kreacijom, ili pak o nihilizmu, očaju, beznađu, mazohizmu ili nečem trinaestom – prosudite sami. 

            Sve fotke uslikao sam ja (sem nekolicine gornjih, bez mog žiga), osim onih na kojima se vidim telesno, koje je počinila Daniela, aktivistkinja iz Klupčeta u kome sam održao Promociju Abraxasove knjižice, o čemu je već bilo reči ovde.

            Uživajte, ako ikako možete, u ovoj simfoniji destrukcije - jer spasa nam nema, a propasti (ne?) možemo. Kao i uvek, slike su poprilično veće i detaljnije ako kliknete na svaku...

 

 

  

 

  

  

  

Prvi put sa Sinom na jutrenje

             U sredu 18. maja otišao sam u daleki Zrenjanin da pripomognem Sinu Čovekovom (aka Abraxas, aka Bojan Pandža) tokom promocije njegove knjižice sa nehumano predugačkim (i ako ćemo pravo: bezveznim) naslovom. Evo nekoliko opširnih impresija vezanih za to zbitije.

            Prva polovina puta vodila me kroz južno-centralnu Srbiju pod krečno-belim oblacima i u izmaglici, a u nekim deonicama bogme i u pravcatoj magli: malo šta mi oku prija kao to, pa sam planiranu literaturu za bus jedva načeo, pošto su me predeli spolja neodoljivo mamili u opservaciju i meditaciju. Pažnju namenjenu čitanju dodatno su mi odvraćale misli na ideju koja mi je došla prethodne noći, vezanu za novu priču koju nameravam napisati ("Grob Save Savanovića"!), pa sam sebe zabavljao forama i fazonima, a i čitavim rečenicama koje sam smišljao zureći u – pejsaže u magli.

            Tokom druge, severnije polovine puta sunce se ipak probilo kroz ćebad od magle i oblaka. Dan je postao konvencionalniji i stoga nezanimljiviji, te se bacih na drugu knjigu – odnosno upravo onu koju je te večeri trebalo da promovišemo: Vodič niz dokumentarni film. Većinu tih textova čitao sam mu na blogu, a poneke, sporadično, i iz knjige, ali tek sada uzeh da to bistrim od korice do korice, i nađoh vrlo malo mana – od kojih je najveća ta da Sin o filmu PARADISE LOST -kojeg i on i ja smatramo možda i najboljim dokumentarcem iz čitave ove priče- nije napisao ni približno dobar niti pak dovoljan text kakav priliči povodu, i kakav on inače ume, čak i povodom mnogo slabijih filmića; zapravo, skoro da i nije obrazložio zašto je baš taj film toliko dobar i vredan pažnje.

            Već na stanici je počelo nerviranje – na koje sam, odmah da kažem, krenuo spreman – pošto je nesrećnik ne samo bio u zabludi da put busom od Beograda do Zrenjanina traje pola sata (!), nego je još uzeo najjeftiniji bus koji postoji, zbog čega je njime obišao svako selo, zaseok i krivinu na putu do Zr, što je dodatno produžilo njegov put, i moje čekanje na njega, na stanici. Kada je izašao, na njegovoj desnoj ruci zapazih novi artwork: ispod nedavne tetovaže, omogućene basnoslovnom zaradom od prodaje knjige, sada se nalazio duborez načinjen u goloj koži žiletima i vadičepom. Videlo se da je svež i još sirov, od pre dan-dva.  

Naravno da copina nije našla za shodno da se pre polaska na put raspita kod organizatora i svojih drugara u Zr gde i kako da od stanice dođe – a pošto je to sve neka low-fi ekipa, doček kolima je bio iz sasvim nekog drugog fancy filma – te zato ostade uvek-pouzdani taxi, koji za kaznu pustih da on plati. Ionako je to izašlo samo 150 din, koje su mu posle, nakon mnogo kukanja, refundirali (uz opasku da nas je taxista "odrao"). Srećom, bar ja sam pre polaska upamtio adresu na kojoj je naša destinacija, pa tamo stigosmo bez problema.

Klub "Klupče" se pokaza kao jedno baš fino mesto, prostrano (tri prostorije koje se nadovezuju jedna na drugu), prijatno i dobro uređeno. Na zidovima smesta zapazih izložene printove izvesnog Aleksandra Todorovića koji podsećaju, pomalo, na radove Džoa Kolmana, s tim što su ovi eksplicitnije društveno angažovani, u pravcu kritike ideologija. Naslov im je "Sveti izmi", i predstavljaju kolaže "svetih krava" kapitalizma, komunizma, fašizma, srbizma. To sve izgleda bolje nego što zvuči.

Pošto smo se tu aklimatizovali i okrepili, te upoznali sa Danielom Jelisavac, "gazdaricom" Klupčeta i našom domaćicom, ja zatražih da malo obiđemo grad, što je ona ionako imala u planu da nam predloži. Obiđosmo glavnu ulicu i knjižaru "Teatar" u kojoj Sin ushićeno otkri da je na rafovima u prodaji čak i – njegova knjiga! Taj prodavac će u narednim danima imati o čemu da priča: kakav mu je autor, i kakve knjige, došao u radnju.

Glavno odredište naše šetnje – tokom koje mi je Daniela pričala fragmente svog bogatog životopisa koji se proteže preko pola Evrope – bio je stanoviti Muzej Destrukcije. Međutim, prethodno je trebalo nešto ubaciti u stomake, pa za te svrhe odosmo u jednu prodavnicu leskovačkih specijaliteta. Sinko je bio nešto smoren, nije mogao da odredi da li je gladan ili ne, što je i logično: veliko derište je 15 minuta pre toga apetit pokvarilo lizanjem sladoleda, što je svakako bio prizor vredan beleženja (mrcina u crnom od dva metra sa svastikom i koječime urezanim u kožu – koja liže sladoled na glavnom gradskom trgu!). Nažalost, dok smo Daniela i ja otišli do radnje po baterije za njen foto-aparat, ovaj je već proždrao slasticu, tako da se na slici jedva vidi šiljak na dnu korneta. 

U Leskovičarnici je Sin zapazio na spisku ponuda detalj koji mu je savršeno legao: jedan ćevap = 30 dinara, pa je naručio upravo to. Veoma ga je razočaralo kada mu rekoše da niko nikada tu nije naručio JEDAN ćevap, i da ih ne prodaju u količinama ispod 5 (pet)! Sin na to demonstrativno napusti radnju, pa i naše društvo. U jednom od za njega karakterističnih napada "lutki" naprasno se smorio svime: nije mu bilo do "muzeja", koji je u tom trenu bio na 50 m od nas, niti do našeg društva, samo je hteo da ode u neku hladovinu i vegetira. Daniela ga je neko vreme molila i ubeđivala da je bezveze da tek tako ode nazad, dok ja na to nisam trošio energiju, jer znam kakav je patetično-asocijalni i nedokazani mazgov kad nešto utuvi u svoju glavudžu, i da ne vredi trošiti reči. Samo sam ga uslikao u trenutku njegovog najvećeg kretenizma, a onda ga pustismo da se, kad je baš zapeo, vrati nazad u Klupče.

Muzej Destrukcije se pokazao kao spektakl zbog koga je vredelo potegnuti 6 sati busom iz Niške Banje do Zrenjanina, i još 6 sati nazad – ali o tome u zasebnom mega-slikovitom izveštaju.

Kad se vratismo u Klupče veče je već padalo, a Sinko se našao okružen obožavaocima i uveliko je valjao knjige. Među pacijentima je bio i izvesni lik koji mi je izokola spočitavao što ga nisam prihvatio za prijatelja na Fejsu – ali kao što će iz dalje priče biti jasno, moj instinktivno-prekognitivni osjećaj tom prilikom bio je tačan kao i uvek. Znam da je to smrtnicima dosadno, ali Ghoul is always right!

Primaklo se 20h i vreme za početak promocije. Naravno da Sin nije na licu mesta proverio inserte iz dokumentaraca koje sam ga naterao da pripremi: slepac me je čak popreko gledao sa svojim "Pa proverio sam ih kod kuće!" i nije vredelo da mu objašnjavam da ove inserte neće puštati sa svoje kućne mašine već sa ovdašnje, koja možda nije istovetna onoj kućevnoj. I naravno da i nije bila. Ali neka ga, neka uči iz iskustva, kad neće od učitelja. Elem, budući da su na laptopu imali samo Gom Player, kojim Sin nije vičan baratati, bilo je malo tehničkih zavrzlama oko njegovog upravljanja playlistom, puštanja inserata itsl. Al jebi ga.

Ovim povodom okupilo se nekih 15-20 obožavalaca kulta Abraxasa: fizionomije i imidž tih mladunaca bili su jasni pokazatelji da se ne radi o slučajnim prolaznicima ili strancima. Takođe, nije bilo u publici kojekakvih tetki, starkelja i klinčurije čijom se nazočnošću na svojim promocijama toliko ponose neki pisci koje neću imenovati. Ovi koji su došli, znali su dobro gde su, kod koga i zašto došli. Kao što ja to uvek ponekad kažem: bolje 20 ciljanih slušalaca nego 50 slučajnih posetilaca!

Naravno, kao što je poznato onima kojima je to poznato, Sin je dobar za kompjuterom, ali ne i na pozornici; mnogo je bolji kad piše, nego kad priča. Zato je i bio neophodan "specijalni gost", tj. ja, da njime upravlja i da ga režira i podstiče i vodi, jer ovaj kad bi bio prepušten samom sebi, mikrofonu i sobi punoj ljudi – ne smem da zamislim na koju propast bi to ličilo. Tu sam došao spreman i svestan toga da imam da budem animator, ili još bolje – re-animator, koji treba da tu mrtvosanu telesinu povremeno drma strujom kako bi neprobirljiviji delovi posetiteljstva bili obmanuti prividom živog čoveka koji, kao, nešto govori.

Ako ništa drugo, barem nije mnogo mucao, i uglavnom nije odgovarao jednosložnim rečima i prostim rečenicama, a onde gde jeste, ja sam bio spreman da ga bocnem potpitanjem ili provokacijom kako ovaj ne bi ostao da se blentavo kliberi nakon nečega za šta je naivno verovao da predstavlja odgovor. Našao sam se tu, takođe, da mu ponovim pitanje kad zatreba, ili da ga uprostim u slučaju kada je njegova složenost prevazilazila njegovu memoriju, ili prosto da ga podsetim gde je stao i o čemu je uopšte pričao onda kad bi "izgubio nit"... Suptilnim spletom svojih trade-mark gestapovskih metoda za razvezivanje jezika uspeo sam da prilično uspešno dirigujem tom mrcinom tako da je priča, rekao bih, bila okej, barem za tu i takvu publiku koja i ne očekuje nekakvo akademsko predavanje.

Time hoću reći da je Sin uporno odbijao bilo kakvu explanaciju, elaboraciju a kamo li ilustraciju sporadičnih apodiktičkih tvrdnji; retke misli još ređe su bile razvijane u nešto nalik koherentnom diskursu, a on se očito najkomotnije osećao u autobiografskim deonicama, koje su najprirodnije i najnesputanije kuljale iz njega. Kad je trebalo objasniti zašto je neki dokumentarac "mnogo dobar", ili zbog čega je Čarli Menson tako bitna figura, priča je postajala tanka, a ja nisam insistirao previše, videvši dokle to otprilike u ovim okolnostima može da ide, i ne gurajući preko toga.

Iako smo puno pričali o Mensonu – uostalom, svi inserti koje je spremio ticali su se njega! – jedino što smo o njemu od Sina saznali jeste da je Čarli – "Car! Najveći car koji je ikada postojao!" Inserti sa Čarlijevim bulažnjenjima te tvrdnje – bar po meni – nisu dokazivali (naprotiv!), a Sinko svakako nije bio u stanju da ih elaborira ili pojasni. Ako ništa drugo, bar su te tirade poslužile da Sin i ja malo dođemo dahu, gucnemo Koka Kolu, odnosno da se on vrati u svoj fletlajn a ja da razmišljam o sledećem pitanju. 

U jednom od tih inserata nekakv američki neo-nacista je govorio o svom udivljenju prema Mensonu. Budući da smo bili gosti zrenjaninskih anti-fašističkih aktivista, nađoh za shodno da Sina upitam o ovome što smo upravo čuli u tom insertu, gde se Čarli poredi sa Hitlerom (u pozitivnom svetlu; kao, "to majka jednom rađa!") – dakle, da li je to stvarno tako, i koji je uopšte njegov stav prema tome. Njemu u spas priskočio je maločas pomenuti lik, koji je na moju opasku da se ovde nalazimo među anti-fa omladinom, našao za shodno da borbenim glasom istakne da je on "anti anti-fa", što izazva komešanje, negodovanje i započe situaciju na ivici incidentne, u kojoj je ovaj odbijao da zaćuti nego je kenjao kako on ima pravo na svoj stav, to je njegovo mišljenje, i bla bla, a padoše i neke teške reči na ivici psovanja između njega i njegove anti-fa okoline, pa čak i pretnje fizičkim obračunom – samo beše pitanje da li da se to obavi na licu mesta ili ipak napolju.

Ovaj je bio sam samcit, i zaista bi dobio po pičci i to dobro samo da je nastavio sa svojim drčnim i nabusitim galamljenjem, ali posle jedno tri minuta pokušaja da se ovaj ućutka i da se nastavi s promocijom – pri čemu ni Sinovljev apel nije pomogao ovoj "anti anti-fa" copini da, barem zbog njega, umukne – ovaj spontano shvati da će ga prebiti, pa umuče. Sasvim predvidivo, kasnije ispade da je to nekakav verni Sinkov pratilac, koga je ovaj lično pozvao da dođe u Zr iz svog nekakvog selišta na pola puta između Novog Sada i Zrenjanina. Prema prvim komentarima ove "anti-fa" ekipe pomislio sam da je to njegovo selo – Žablje – notorno po copinama ove vrste, te njegovo podrijetlo naslutili i pre nego što ga je ovaj docnije razotkrio, kad je palo auto-tapšanje po ramenu u stilu "Pa da, naravno, odma' sam znao da je iz Žablja! E, tačno sam znao da je iz Žablja! Odma sam reko, ovaj mora da je otuda! Nije ni morao da mi kaže odakle, sve mi bilo jasno!" Međutim, kasnija istraga je utvrdila da je Žabalj nekakvo mirno seoce u kome nema extremista više nego drugde u ovoj extremistima napučenoj i na propast osuđenoj zemlji seljaka, a da su ga ovi ovde "pročitali" ne po extremizmu nego po - akcentu (žabarskom). Eto.

Mada ja u principu uvek navijam za pojedinca protiv grupe, u ovom slučaju ta individua je zaista zaslužila jedno dobro bubetanje: kao prvo, niko ga, ni indirektno, nije prozvao da bi se ovaj oglašavao; kao drugo, nikoga nije zanimalo šta on veruje i za koga navija; kao treće, na pokušaje da barem artikuliše to svoje lupetanje nije umeo da objasni kako je to "anti anti-fa" a da ipak "nije" FA; kao četvrto, stalno je vrteo jednu te istu pokvarenu ploču, kako se njemu ovde uskraćuje pravo na sopstveno mišljenje, i kako su svi ovde fašisti jer ne dopuštaju njegovo neslaganje; kao peto, nije mu prodiralo u tintaru da postoji mesto i vreme za neslaganje, za busanje u "anti anti-fa" grudi, za iznošenje svojih uverenja – a da ova promocija svakako nije bila mesto niti vreme za taj rad. Ali ne vredi...

Kasnije se taj isti "istakao" pitanjem o "onom malom Šiptaru" – misleći na Rastka Pocestu – a onda i opaskom da je on "šiptar, kao karakterna osobina".

No, da skratim: promocija je, zajedno sa insertima i incidentom, trajala oko sat i po, pošto sam ja osećao obavezu da odradim svoj posao maximalno (uostalom, daleki sam put potegao dovde, i ne mogu valjda da okončam meč posle 3-4 runde!), mada mi posle gazdarica reče da bi i sat vremena bilo dovoljno. U svakom slučaju, slušaoci se brzo raziđoše posle okončanja ovoga. Sasvim predvidivo, Sin je zaboravio skroz da je u najavi stajalo da se od njega očekuje da posle promocije pušta muziku, pa to nije ni kazao na kraju promocije – a to ne učini ni gazdarica. A posle im kriv Đavo što publika otišla odmah! To je bio popriličan propust jer je postajala nada da će neko, zapravo, ostati u klubu da pijucka uz Sinovljevo Di-džejisanje, a ovako se svi pokupiše smesta, sem onog smarača, koji je na svoj trapavi način pokušavao da se izvini, kao, imao je najbolje namere i tako to. 

Sin je svoj DJ rad zamislio tako što je skoro-praznom klubu pustio nekoliko idiotskih ex-Yu stvari (uključujući i Himzu Polovinu) - plejada hitova kao sto su "Jugosloveni", "Fa fa fašista", "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", "U lijepome starom gradu Višegradu", ali sa druge i "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno", "Bratstvo i jedinstvo" Damira Avdića i sl. - nakon kojih sam mu svečano obećao da, ako to misli da radi i na drugim apkaming promocijama, na mene slobodno ne računa.

Posle toga, negde pre ponoći, odosmo do obližnje gajbe nekakve ekipe Sinovih znalaca i štivalaca, gde je ovaj sljuštio kilo vina i još koješta, dok su se ovi ostali uglavnom bavili pivom. Usledio je splet živopisnih životnih priča (narkomanija, svirepa i iracionalna ubistva, promašeni životi, beznađe...) praćen muzičkom podlogom u kojoj su se smenjivali Sjuzi & Benšiz, nekakvi ogavni domaći reperi i mestimični hevi metal. Ja sam to sve posmatrao kao podnošljivu, kratkotrajnu exkurziju u svet s kojim jedva da imam dodirnih tačaka, ali u koji vredi ponekad i zaviriti, naročito ako imaš sklonosti ka pisanju.

Negde iza dva po ponoći krenusmo skoro pustim Zr ulicama prema legalu kod našeg domaćina za noć, Relje. Šetnja pod punim mesecom beše prijatna, ako ne računam bojazan da se ova mrcina ne spotakne i sruči svojom nekoordinisanom telesinom na mene. Banjalučki ćevap doneo je preko potrebno okrepljenje. Legalo prekoputa zlokobne napuštene fabrike, te močvara ispred nje, usred grada, bejahu šlag na tortu u toj noći punog meseca, i baš mi beše krivo što nema i foto aparata u blizini da se to jutrenje zabilježi za pokoljenja i oboljenja koja dolaze.

No, neke druge izuzetne fotke gotske i horor provenijencije ipak stižu u narednom nastavku, a do tada, ko je sklon tome, može da pogleda i par nekoherentnih pasusa koje je o Zrenjaninu sročio Sin na svom blogu.

Na gostoprimstvu kao i na svim fotkama okačenim ovde (klikni za veću!) zahvaljujem Danieli iz Klupčeta!