Ghoul obrađuje Beč (4): Groblje Zentralfriedhof

24.09. subota (nastavak)

            Nakon obilaska Muzeja Maćehe Prirode i njene nakazne, neželjene, abortirane dece – kao i ogavnih kožnih i potkožnih pošasti koje je Magna Mater namenila za preživele – logičan sled koraka bio je da obiđem i pohranilište posmrtnih otpadaka onih koji, ipak, nisu bili za u teglu ili prepariranje: jednom rečju, za "normalne". Rešio sam da zapucam odmah na najveće groblje – ne samo u Beču, nego, pazi sad ovo: NAJVEĆE U CELOJ EVROPI! 

Da, tako kažu: groblje "Zentralfriedhof" navodno je najveće u Evropi, i jedno od najvećih na svetu. Ima oko tri miliona stanovnika – više nego što je živih Bečlija danas, računajući čak i Srbe! – raspoređenih u oko 300.000 grobova na oko 2,5 km2. Pored ovih fascinantnih statističkih podataka, ovo groblje – i samo ono! – hvališe se sa još dva značajna fakta:

1) Baš na njemu sahranjeni su neki od najvećih austrijskih kompozitora ikada – tu su bačene Mocartove kosti, tu su Betoven, Brams, Šubert, Štraus otac i sin, itd. Tu je čak i Falko ("Rock me, Amadeus")!

2) Upravo na ovom groblju snimljeni su neki od najantologijskijih kadrova u istoriji filma – konkretno, čuvena završna scena u remek-delu THE THIRD MAN Kerola Rida.

Ali, o slavi i antologiji – u idućem nastavku. Za sada, evo izbora nekih od lepših grobova i spomenika koji su mi privukli pažnju, a koje smo slikali naizmenično ja i moja pratilja, Špijunka Darling Lilit (vidi prethodni nastavak ove epopeje za detalje).

Vreme nas je poslužilo izvanredno: i tek pred kraj mog devetodnevnog uživanja u Beču skrenuše mi pažnju na to koliko sam bio privilegovan i srećan. 

Naime, ovako lepo vreme u septembru, u Beču, nije viđeno u poslednjih 135 godina! How convenient! 

Dakle, bilo je sunčano, vedro i toplo, ali bez žege i njoj shodne gnjavaže – idealan dan za šetnju u parku, što ovo groblje i jeste (kao i u većini civilizovanog sveta, a za razliku od Srbije, gde su groblja pretežno nekakve odvratne deprimirajuće parcele nakrcane besmislenim spomenicima, kičastim i ružnim kao što su i duše ispod njih počivših).

Grobovi koje ovde vidite ne pripadaju velikanima I reda, odnosno onima čija bi imena nešto značila čitaocima u Srbiji, ali jesu bili viđeni ljudi u svoje vreme, na lokalnom planu; a i imućni, sudeći po velelepnim zagrobnim svetilištima.

Bogati, raskošni, velelepni spomenici, kitnjasti kao i čitav Beč – kitnjasti, kažem, ali uglavnom ne kičasti. Uostalom, procenite sami.

Na svu sreću, Lilit je svoju dečicu natovarila na vrat mužu, punom razumevanja, kako bi se potpuno posvetila mojim ghoulish aktivnostima i preokupacijama te bajoslovne subote, pa tako samo na groblju tog dana provedosmo barem četiri ako ne i celih pet sati.

Moram da istaknem da je Lilit ne samo spremno izlazila u susret mojim najbizarnijim hirovima (poput Majke prema svom razmaženom jedincu) nego i da je najhladnokrvnije, kao prava Žena-Zmaj, reagovala na ghoulish provokacije. 

Pokazala se za nijansu žilavija i stamenija čak i od mene, i u trenucima kada sam se polagano približavao granici toga da noge počnu da mi se umaraju od celodnevnog lutanja po alejama groblja, ona je u predvečerje te subote i dalje skakutala kao divokoza, podbadala me i zezala dok sam sedao na poneku klupu e ne bih li došao dahu i bar malo olakšao nogama kojima je suđeno da na sebi nose takav teret kao što sam ja.

Neuništiva kao rumunska gimnastičarka, Lilit je jurila okolo u potrazi za grobom Harija Lajma, svog idola i role-modela (zbog njegovih aktivnosti sa vakcinama za đecu, of kors).

Pritom uopšte i nismo obišli celo groblje, za to bi nam trebao bar još jedan dan, ali najvažnije je da smo, nakon nešto lutanja, uspeli da pronađemo sve značajne lokacije, znamenite grobove, pa čak i famoznu aleju iz TREĆEG ČOVEKA. Slikovita svedočanstva o tome – u idućem nastavku.

Inače, ovaj dan posvećen meditiranju nad truležnošću egzistencije – nad mutantima, degenima, bolesnima, trulima naživo i namrtvo, nad lobanjama i kosturima, nad memento mori, nad in media vitae in mortus summus, nad sic transit gloria mundi itd. – krunisali smo, Lilit i ja, odlaskom u kafanu, kako bismo simbolički demonstrirali pobedu života nad smrću (makar i trenutnu, kratkotrajnu!).

U duhu tog simbolizma, ja naručih, predvidivo ali s jezikom u obrazu, Bečku šniclu, dok se Lilit bavila nekim travama i gljivama. (Inače: Bečka šnicla u Beču nije bila loša, dapače; ali nije bila baš nešto primetno bolja od nekih koje sam jeo u Srbiji – osim što je ovde bila od teletine a ne od prasetine.) Pošto nam glad za životom, pobuđena celodnevnim morbidarijama i grobljarijama, ni time ne beše utažena, prošetasmo još malo po uzavrelom gradu, do navodno najbolje slastičarnice, gde ovaj spektakularan dan krunisasmo sladoledom.

For the record: te istorijske subote bio sam, skoro punih 12 sati u neprekidnom cugu u društvu sa Lilit – pothvat koji nisam tako skoro izveo sa nekim – a da me pritom nimalo nije smorila. A ni ja nju, izgleda, jer htela je još. O našim daljim avanturama (naglašavam: Lilit je udata i verna žena, i naše avanture bile su strogo čedne i kulturno-umetničke prirode!) – u narednim nastavcima! 

PS: Eh, da: kao da sva ta celodnevna orgija senzacionalnih senzacija nije bila dovoljna, nakon što se rastadoh sa Lilit, odoh pravo u CASINO bioskop, gde u okviru SLASH festivala u 22.30h pogledah THE RAID i meraklijski se nauživah u njemu: to je svakako jedan od tri najbolja filma koja videh u ovoj godini! Dakle, ovaj dan, 24.09. zaista je za svaku antologiju!

Radmilo Andjelković vs. Dejan Ognjanović: NAŽIVO

            Ovih dana navršava se tačno osam godina od kada je moj roman NAŽIVO prvi put ugledao svetlo dana – u izdanju niške "Prosvete" (u međuvremenu upokojene), par nedelja pred Sajam knjiga u Beogradu 2003. godine.

            Tim povodom, evo jedne ekskluzive: po prvi put pred javnošću obznanjuje se rivju tog romana od strane Radmila Anđelkovića, pisca nekoliko knjiga (ne računajući onu o začinima) koje ni uz najbolju volju ni uz natčovečanske napore nisam uspeo da dovršim. Anđelković, takođe, vodi Radionicu za mlade wannabe pisce fantastike pri Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, iako je iz donjeg teksta očito da ogromne segmente fantastike (horor) ne poznaje skoro nimalo...

            Radi se o jednoj od retkih kritika romana NAŽIVO u kojima preovladava kritički (negativan) ton, pa je tim zanimljivije videti šta je ovaj pisac, praktično nepoznat izvan najužeg beogradskog SF fandoma, imao da kaže o mom prvom (horor) romanu. Mislim da ovaj tekst, napisan pre pune tri godine, uprkos svemu, nije loš, i da govori poprilično zanimljivih stvari, kako o svom predmetu (romanu) tako i o svom autoru (Radmilu), i da je svakako vredan da ga pročita više ljudi, žena, pa i dece.

Radmilo Anđelković: NAŽIVO

Prvi roman uvek sa sobom nosi probleme koje pisac prevaziđe vremenom, ukoliko nauči da se sa njima nosi. Dejan je sebi obezbedio laganu prednost jer nije, poput mnogih drugih koji u kreiranje dugih formi ulete, a da pre toga nisu savladali kraću formu pripovedanja. Ipak, struktura romana postavlja svoje uslove i neminovno na njima posrćemo, pa tako i pisac ovog romana.

Moram da priznam da ne volim horor dela, mada ću priznati i da mi, čitajući neku knjigu ili gledajući neki film, prija kad me prođu žmarci u trenutku strepnje šta će se dogoditi na narednim stranama ili u sledećim sekvencama filma. Kao da mi "na parče" odgovara, ali ne i u velikim količinama. Treba, takođe, da napomenem da u žanrovskom smislu kod horor imam jasnu distinkciju, a ne kao Z. Stefanović koji barata terminom - metažanr. Za mene žanrovske odrednice zavise od elementa dela po kome se klasifikuju. Uopšteno, mada ne i doslovno, jer bi za to trebalo više prostora, "scenografija", odnosno okruženje u koje je delo smešteno, formuliše jednu grupu žanrova, "utisak", odnosno emocije koje delo pobuđuje, formuliše drugu grupu žanrova, kojima pripada i horor. I tu nema smetnje da "kaubojski roman" bude "horor", "istorijski roman" - "patetičan", "urbani roman" - "gnusan", "SF roman" - "pornografski", "fantastičan roman" - "komedijaški", a "roman o selu" - "erotičan". Toliko o podelama. 

Nisam mnogo srećan kad moram da izjavim da je roman "Naživo", urbani roman, a po emocijama koje pobuđuje - nije horor. Žao mi je, ali nisam osetio ni strah, ni strepnju od početka pa do kraja knjige. Ono što sam osetio neću da pominjem. Od horora sam jedva dotakao Stivena Kinga, nešto od njegovih ranih dela, pre nego što je izgubio bitku sa nasrtljivim producentima i izdavačima, veoma mi je živo u sećanju film sa Keti Bejts, kad je izlomila i "negovala" svog pisca da bi ga sačuvala za sebe. Eto, ne mogu da se setim glumca, mada je on poznatiji od nje. Sećam se jedne priče gde je u središtu Kosovo i gargantuanska borba dve entitetske karikature, ali se ne sećam imena pisca. Ni tada se nisam "prepao", zastrašila me je nakaradna alegorija tog sukoba.

            Dejan Ognjanović je nesporno pisac potpuno izgrađenog stila, precizne naracije i niza autentičnih metafora, što dokazuje da možemo očekivati da bude daleko bolji u svojim narednim delima. Blago koketiranje sa srpskom postmodernom neću mu uzeti za zlo, jer oni koji pripadaju žanrovskim opredeljenjima ne prezaju da se pomalo udvaraju srpskom pseudo mainstreamu, čije vreme lagano, ali neumitno, prolazi. Dominantni kritičari i teoretičari još pripadaju tom pravcu i naš pisac nije odoleo da pokaže da može da piše i na njihov način. U okviru naracije moram posebno da istaknem viđenje ulice i pijace, što palanku neumitno veže i za velike gradove, jer pijaca i prostor oko nje neumitno povezuje sve društvene slojeve ističući one delove koji najviše ugrožavaju pomeranje ukupnog korpusa ka višim civilizacijskim nivoima. Svest da će požaliti upravo za takvim okruženjem, pisac tek treba da stekne. Malo mi je zasmetalo što je taj narativni segment ponovio ravno tri puta, istu sliku iz tek malo pomerenog ugla viđenja. 

Roman govori o "sazrevanju" i "inicijaciji" mladog čoveka od obožavaoca Porno-Boga do zastupnika Zla-Boga. Toliko, ako se držimo Moravijinog stava da se svaki roman može ispričati u tek nekoliko rečenica.

Na samom početku se generiše problem koga ne možemo da se oslobodimo do kraja romana: pisac je svom junaku dao svoje ime, čime je implicirao ispovedni karakter priče. Te omaške mora izbeći u novim delima, jer su kontraproduktivne. Dalje, na prvih pedesetak strana, čitamo obrazloženje karaktera glavnog junaka. To me je podsetilo na najgoru kritiku koju sam dobio u svojim početnim pokušajima da nešto napišem. Recenzent me je obavestio da sam prepričao ono što je trebalo da napišem. I bio je u pravu. Dandanas se stidim što sam to dozvolio. Dejan je uradio nešto slično, ako ne i gore. On je obrazlagao karakter glavnog junaka, umesto da glavni junak svojim postupcima i iskazima obrazloži sam sebe. Možda ga je upravo ispovedni karakter priče onemogućio da to uradi kako treba.

            Sledeći segment priče, putovanje i boravak u Prištini su možda najbolji deo romana. Priča postaje direktna, glavni junak funkcioniše u punom zamahu. U tim trenucima bio sam sa njim i u vozu i na ulici, u prašini, razgovarao sa nemuštim i neprijaznim, sedeo u kafani i osvrtao se da vidim odakle bi mogla da stigne nevolja. Naravno, bio sam i kod Maksa i sa Maksom i u jednoj i u drugoj kući. I psovao sam Adrijana i radovao se kad se to jedino poznato lice pojavilo. Taj deo romana je gotovo potpuno izbrisao neuverljivost prve četvrtine knjige. Tu možemo da dodamo i sve do otkaza Goranu. 

U nastavku romana Dejan ide pravolinijski putem koji je isplanirao pre nego što je počeo da piše roman. To se jasno vidi i smeta mi jer nigde nema digresije, sve je očekivano i izvršeno. Tako Boban piše svoje knjige, a ja to ne volim. Izgleda da pisac zaboravlja da su subklimaksi nezaobilazni deo romana, da profil romana, posmatran izdaleka mora da podseća na planinski lanac, a ne na jedan jedini uspon.

Nisam mogao da poverujem da će neki Boris tek krokijem opisan kao opasan član sekte biti stavljen u poziciju da baš on prepozna važnost Dejana za njihov pokret i o tome obavesti svoje šefove. Da će poverovati trućanju tamo nekog tipa, koga je došao da smakne, da je video ono što oni stolećima pokušavaju da sagledaju. Toga ni u B produkciji filmova nema. Tako nešto bi snimili Estevez i njegov Sheen burazer i to kao zezanje. Oh, Bože, Dejan ga je ubedio da vidi nešto što on ne vidi!

U svom daljem toku roman posrće sve do kraja. Možda upravo zato što je pisac protraćio prvih pedeset strana na samopredstavljanje, umesto da izvrši pripremu, koja bi poslednju trećinu romana očuvala u uverljivoj sferi. Sekvenca prepoznavanja Izabranog je šablonska, kao i ritual inicijacije kome smo prisustvovali dva puta (prvi put smo ga gledali na VHS traci). Ne razumem zašto je drugi put morao da trti sirotog Maksa. Možda je tako poštedeo sebe da ne bi sebe opisivao u tom položaju. Zlo-Bog se uzdiže iz utrobe posvećenog, pa ako je Dejan taj Izabrani, onda je on morao da bude na mestu Maksa. Ustvari, mislim da pisac taj horor nije hteo sebi da dozvoli.

Sve dalje je u sferi zamišljanja onoga što je moglo da se dogodi, a nije. Adrijan je kao prilično trezven lik olako ispušten, a mogao je da bude iskorišćen kao anlaser za jedan drugi kraj u kome bi Dejan bio izabran za Konačnu žrtvu, gde bi Dejan rekao "ćelavcima" - "More, nosite se i jebite se međusobno dok ne isterate na čistac svog Boga!", a Adrijan odigrao završni čin kao razarač tog pokreta (treba priznati da je intrigantno što se toliko zanimao za njega), umesto što je zbrisao, čime je izbrisao i sebe iz romana.

PS. Sorry. Hteo sam sve najbolje, ali zlo u meni je pobedilo. Džaba što sam se toliko trudio i želeo najbolje, ali ovo nije Horor, ovo je, ipak, gnusno, jer ne plaši već izaziva gađenje, a to ti nije bio cilj. Nisam čitao Lavkrafta, ali sam siguran da toga kod njega nema. Razuveri me, ako možeš.

Ghoul obrađuje Beč (3): Patološko-anatomski muzej NARRENTURM

24.09. subota

            Definitivno najmorbidnija i najhororičnija lokacija koju sam obišao tokom svog nedavnog boravka u Beču – ali, slobodno mogu reći, i u čitavom svom životu, uopšte, ikada – jeste Patološko-anatomski muzej NARRENTURM. 

            Bivša ludnica, i to prva (najstarija) u Evropi – zlokobna zgrada izgrađena u 18. veku (1784) – nerestaurisana, i dan-danas izgleda jezivo – a na svojih pet spratova sadrži Zbirku groznih promašaja i podmuklih igrarija Mame Prirode. 

Potonji se račvaju u dva glavna kraka:

1) najodvratnije telesne manifestacije kojekakvih bolesti prezentovane su ovde u vidu modela od neke vrste voska, u prirodnoj veličini, sa prirodnim bojama – sve zamislive i nezamislive deformacije, izrasline, boginje, guke, ljuštenja i krljuštanja, kanceri i ostale vesele šale izvedene na mesu i koži i kostima, prikazani su u svoj njinoj gloriji, na odlivcima uzetim direktno od nesrećnika obolelih od raznih polnih i bespolnih bolesti;

2) najgnusniji deformiteti, mutacije i perverzije – things that should not and almost could not be – uglavnom kratkoročni posetioci ove planete iz regiona košmara suviše ogavnih da bi dugo (ili uopšte!) hodali Zemljom – things have learnt to walk that ought to crawl – bebe sa 6 očiju – mikrokefali – stvorovi sa dodatnim udovima, trupovima, glavama – upola konzumirani Sijamci – kiklopi --- i druge gnusobe, preparirane ili sačuvane u formalinu.

Savršena lokacija za sve hipije, tree-huggere, feministkinje, obožavateljice Boginje Majke, divne Roditeljke, božanske Materice što porodi, eto, i OVA čuda: Where is your Goddess NOW?!

Muzej koji, svakako, stavlja stvari u adekvatnu perspektivu, jer jedino kroz ove fusnote, kroz ove appendixe, pobačaje, kroz abortuse "božanske" Magna Mater, kao i kroz simpatična poigravanja oh-so-frail animalnog tkiva što nosi u sebi i kroz sebe naše plemenite porive, nade i strahove – tkiva tako lako podložnog vršljanjima najbedastijih mikroorganizama – može se dokučiti PUNA slika naše krhke egzistencije, njene efemernosti i jadnosti, njene mesnate prizemnosti – dakle, tek kada se oseti zadah klanice i mesare bivstva i kad se, bar načas, sklone u stranu divne poetske slike, maštarije i priželjkivanja kratkovidih, veselih, optimističkih vernika u divotalnost Prirode i njenih blaženih intencija s našim mesom... i ostalim (if any).

Naravno, sve ovo se prezentira narodu u prosvetiteljske, "obrazovne" svrhe, na samom dnu kampusa Medicinskog fakulteta, uz ogradu, i bez filozofijade koju sam gore skicirao – ali, svejedno, takve su bile moje misli i impresije dok sam razgledao ove mučne, ali poučne egzibite...

...Inače, ovu lokaciju posetio sam u društvu mladolike aktivistkinje "Mlade Bosne", trenutno nastanjene u Beču i lukavo infiltrirane u same vrhove njihove medicine – konkretno, imunologije – a poseta ovom muzeju poslužiće joj, nesumnjivo, kao inspiracija pri radu na onome za šta njeni bečki poslodavci naivno veruju da je vakcina! Zbog tajnovitosti njenih špijunsko-freedomfighterskih aktivnosti, nadalje ću za ovu osobu koristiti njen konspirativni nadimak "Lilit". Ali ne mogu da ne zapazim evoluciju – od falusnog Gavrilovog pištolja do pritajenijih, podmuklih Lilitinih "vakcina"; zaista genijalno! Vratićemo im za I svetski rat... uskoro! Uskoro!

Lilit je bila savršen pratilac ne samo zbog rodoljubive utilitarnosti izučavanja ovih opakih boleština i poremećaja za svrhu Viših (anti-austrougarskih) Ciljeva, nego i zato što se radi o agentu obučenom (i oguglalom) na ove pošasti: tamo gde bi neka druga pripadnica pola kojeg muškarci u svojoj beskrajnoj beslovesnoj naivnosti nazivaju "slabijim" osetila mučninu ili pala u nesvest, Lilit je junački ukazivala na voštane plikove na glavićima voštanih penisa i na voštane krvave krljušti na voštanim vaginama i podučavala o nužnosti seksualne higijene. 

U njoj sam imao svog ličnog eksperta i vodičicu, koja je bacala svetlo razuma na ove iracionalne izrasline – ali i oko kamere na odabrane eksponate i mene među njima. Potonje aktivnosti morali smo da obavljamo krišom od budnih čuvara koji su se vrzmali okolo, pošto fotografisanje nije dozvoljeno, te samo iz tog razloga ovde ima tako malo slika (sa špijunskog mobilnog telefona) iz unutrašnjosti zgrade.

Pošto smo obišli krug kroz prizemlje, kroz eksponate na I spratu nas je proveo simpatični vodič – zapravo, student medicine kome je ovo verovatno dodatni izvor džeparca. Njegov engleski bio je prilično dobar, ako ne računamo to što nije znao razliku između malih i velikih boginja (na engleskom), i što je bio ubeđen da je chicken pox - bolest živine, a da smallpox znači – male boginje. Zajedno sa mnom i Lilit bilo je još 7-8 turista (među njima i jedan ćutljivi Japanac), a ja sam, naravno, bio najbrbljiviji i stalno sam zapitkivao ovoga po pitanju raznih eksponata kraj kojih smo prolazili. 

Nažalost, u toj gužvi bilo je nemoguće ukrasti momenat za slikanje, tako da boleštine sa I sprata moraju da nadalje ostanu samo u mojoj glavi. A kakvih je divnih kostura tu bilo – kakvih lobanja – kostiju stvorova mrtvorođenih, ili jedva nešto kratkoživućih, skoro smesta vraćenih na adresu pošiljaoca – u tamu iz koje su samo načas izvirili svojim šestostrukim, nevidećim očima i svojim prekobrojnim udovima...

Naročito podsticajno za radoznalu maštu jeste činjenica da se posetiocima pokazuju samo prizemlje i I sprat: samo te grozote smatraju se prikladnim za pokazivanje svetu. Kakva se čuda i monstruoznosti kriju na II, III, IV i V spratu ove nemale zgrade... među njenih 50.000 eksponata, od kojih videh jedva petinu... za sada mi ostaje samo da maštam. 

Ali ne zadugo! Bar se nadam, jer na licu mesta je razvijena strategija da Lilit do iduće godine u ovo vreme mora da postane "Znaš li ti ko sam ja!" u krugovima bečke medicine, i da isposluje da se nama dvoma, čak i bez potrebe za extra vodičem, omogući dubiozna privilegija da overimo (i uslikamo!) mračne hajlajtove skrivenih, off-limits spratova ovog Muzeja Prirodinih Užasa!

Inače, ova lokacija nije naročito izvikana, i mnogi od Bečlija s kojima sam u narednim danima razgovarao – dakle, ne ljudi sa ulice, ili iz nekih banalnih sfera, nego filmofili, hororfili, weirdos i sl. – ili nisu znali za NARRENTURM, ili su čuli za njega, ali nisu tamo i bili.

Od priča koje sam čuo na licu mesta, vredi istaći detalj – zašto su zidovi glatki samo u visini I sprata? Zato što su "civilizovane" Bečlije iz ranijih vekova, dok je tu bila ludnica ("Kula Budala", kako joj glasi narodni naziv), imale običaj da se penju uz zidove kako bi kroz prozore zverali u ludake tu zatočene (i "lečene"), da ih psuju i gađaju kamenjem ili, u humanijim slučajevima, glavicama kupusa i sličnim predmetima. Zato su ludničari morali da omalterišu barem do prvog sprata, kako bi bar malo otežali veranje majmunima gladnim dokazivanja sopstvene "normalnosti" kroz iživljavanje nad nesrećnicima zatočenim unutra.

Takođe, kažu mi da je Švajcarac H. R. Giger ovde imao običaj da dolazi i crpe inspiraciju za kreature na svojim slikama. Makes sense!

Nakon prijatna i poučna dva sata provedena u ovom Muzeju, upisao sam se u njegovu Knjigu Utisaka, za pokolenja koja dolaze.

 Zatim, Lilit i ja izađosmo na svetlo Sunca, srećni što smo živi i zdravi, sa kolko-tolko funkcionalnim organizmima bez većih ili barem vidljivih poremećaja i mutacija, te tako okrepljeni i razdragani krenusmo u pravcu druge bitne lokacije koju sam zacrtao za obilazak tog dana – pravo na najveće bečko groblje.

O tome koga i čega sve ima tamo – u sledećem nastavku...

Ghoul obrađuje Beč (2): ISTORIJA UMETNOSTI STRAVE

23.09. petak

KUNSTHISTORISCHES MUSEUM

Od svih devet dana u Beču, ovo je jedini koji mi je bio potpuno slobodan, u smislu da nisam imao nikakve obaveze, susrete, sastanke, ručkove, niti gledanja filmova uveče na festivalu. Zbog toga sam baš taj dan odabrao kao idealan da se u njemu, polagano i opušteno, bez žurbe, kako i priliči, posvetim obilasku najvećeg i najbogatije opremljenog od više desetina bečkih muzeja – Kunsthistorisches museum. 

Pošto je fotografisanje u njemu – naravno! – zabranjeno, a tom prilikom ionako uz sebe nisam imao ni aparat ni fotografkinju, sve fotke kojima ilustrujem ovaj tekst potiču sa interneta.

Glavni deo postavke čine sledeće tri celine:

1) Grčki i rimski predmeti 

The objects in the Collection of Greek and Roman Antiquities span a period of more than three millennia and range from Bronze Age ceramics of Cyprus dating from the 3rd millennium BC to early Medieval finds. Some 2500 objects are on permanent display.

Kod ovih sam se zadržao relativno kratko (u odnosu na ostale). Zadivljen sam spektakularnim osvetljenjem ove postavke, ali među predmetima nađoh samo jedan od koga mi je zastao dah: figura žene u neobičnom kostimu i sa nekom vrstom tijare; nju sam čak i skicirao u svom notesu, i možda je upotrebim u svom upcoming romanu MAGNA MATER.

2) Staroegipatske i bliskoistočne umetnine 

The Egyptian and Near Eastern Collection of the Kunsthistorisches Museum is among the world’s most important collections of Egyptian antiquities. 

The more than 12,000 objects date from a period of almost four thousand years, from the Egyptian Predynastic and Early Dynastic periods (ca. 3500 BC) to the early Christian era. 

Geographically their origins range from Egypt, Nubia, the eastern Mediterranean and Mesopotamia to the Arabian Peninsula.

Ovde sam, naravno, vilenio mnogo duže i divio se kiklopskim stubovima, kipovima, autentičnim sarkofazima i njihovim rezbarijama, mumijama u zavojima... 

Impresivna je (i razumljiva) staroegipatska opsesija crvenom bojom, a naročito u spoju sa crnom (moja omiljena kombinacija).

3) Klasične slike (16-19. vek)

The Picture Gallery of the Kunsthistorisches Museum developed from the art collections of the House of Habsburg. Today it is one of the largest and most important of its kind in the world.

The foundations of the collection were laid and its main emphases set in the 17th century: 16th-century Venetian painting (Titian, Veronese, Tintoretto), 17th-century Flemish painting (Peter Paul Rubens, Sir Anthony Van Dyck), Early Netherlandish painting (Jan van Eyck, Rogier van der Weyden) and German Renaissance painting (Albrecht Dürer, Lucas Cranach).

Among the other highlights in the Picture Gallery are its holdings of pictures by Pieter Bruegel the Elder, which are unique worldwide, as well as masterpieces by Vermeer, Rembrandt, Raphael, Caravaggio, Velázquez and Italian Baroque painters.

            Ovde sam, kao što je i normalno, proveo najviše vremena: Grci i Egipćani zauzimaju po pola prvog sprata ove ogromne zgradurine, dok su slike na čitavom drugom spratu...

            Najpribližnije što sam bio da doživim Stendalov sindrom bilo je – začudo, čak i meni, jer ranije, gledajući njenu reprodukciju u knjigama, ili u brojnim filmovima (od Tarkovskog do fon Trira) nisam bio neki preterani ljubitelj te slike – kada sam stao pred Brojgelove LOVCE U SNEGU.  

Tek kada se to vidi naživo, u punoj veličini, a ne u knjizi ili na ekranu, može da se pojmi da je zaista masterpis prvog reda, i sada definitivno jedna od mojih 10 omiljenih slika svih vremena. Ako je iko ikada na platnu uhvatio i zarobio i oživeo čitav jedan (fascinantni!) SVET, u 3-D, onda je to Brojgel. I to svet sumoran i leden, ali ipak čudesno prelep... Stajati pred tim remek-delom, i uroniti u njega, doslovno ući u njegov svet kao u Arđentovom skrnavo-čudesnom filmu, zaista je unikatna privilegija i jedno od najmoćnijih iskustava mog lutanja po muzejima sveta, svakako još jače od zabezeknutosti pred jednom Van Gogovom vazom sa cvećem (nisu "Suncokreti"!) u Muzeju moderne umetnosti u Vašingtonu... Uđite u ogromnu verziju ove slike ovde!

            Na istom mestu prošetao sam i kroz Brojgelovu jednako famoznu VAVILONSKU KULU, ali ma koliko ona bila izuzetan rad, nije me dotakla ni blizu kao SNEG.

            Na sajtu Kunsthistorisches muzeja postoji galerija izabranih slika, ali njihov izbor je konvencionalan i sastoji se od dosadnih mejnstrimaških radova. Neki od njih vrede hvale, ali... za čitaoce ovog bloga priredio sam galeriju slika koje imaju GHOUL'S SEAL OF APPROVAL a viđene su u ovom muzeju, od čega 4/5 njih nećete videti u izboru na sajtu Muzeja.

            Neke od njih imaju elemente predvidive ghoulish primamljivosti – fantastični, mračni, morbidni motivi kao što su Proterivanje Lucifera i njegove kompanije, Meduza, zlokobne ribe i okeanski lavkraftoidni puzdravci itsl. Ima tu, međutim, i nekolicina koja mi se dopala zbog snage i lepote izraza prikazanih likova (Hrist, anđeo, David...). Naravno, ovo su male, internetske verzije i njihovo posmatranje neuporedivo je sa onim IN VIVO, ali može da posluži za svrhu informacije i ukazivanja na neka dela za koja možda do sada niste znali. Ja sam ovde svakako otkrio nekoliko svojih novih favorita!

            Giuseppe Arcimboldo: WATER

Arčimboldo je čuven po svojim kolažima voća, povrća, rastinja i koječega u oblike ljudskih faca. Meni je, fala Ktuluu, najslađa bila slika VODA koja prikazuje ljudsku glavu načinjenu od lavkraftovskih monstruoznosti. Nju u krupnijem i detaljnijem izdanju možete razgledati OVDE: Giuseppe Arcimboldo. Water, 1566.

            Giovanni Battista Caracciolo, gen. Battistello: CHRIST ON THE MOUNT OF OLIVES

            Neopisivi i u ovom sitnom formatu jedva naslućeni izrazi oba lica, i savršeno ukomponovane figure.

Luca Giordano: ST. MICHAEL VANQUISHING THE DEVILS 

U načelu, ova slika prikazuje pobedu Neprijatelja nad Našima, ali fuck, uprkos tome, prelepa je! Perfektna kompozicija, sa nizom moćnih detalja palih anđela-đavola.

Naročito je simpatičan detalj da ovde nema nasilja: ovo nije vulgarno pesničenje niti kik-boks između anđela sasve bacanjem levo i desno dok malter otpada a prozori prskaju u naletima srče, kao u vulgarnim američkim imbecilnostima a la PROPHECY i srodnim pop-culture bulšitovima o borbama Anđela i Demona. Ne, ništa takvo. 

Mihajlo ovde praktično nije ni dotakao Lucifera. Dovoljno je da arhanđeo, graciozno, lagan kao pero, vrhom svog stopala uradi jedno malo PRC – pa da ovaj dole, zajedno sa celom satanskom bratijom, padne u ponore pakla...

Predivna, ogromna slika, zauzima pola zida, imate je na netu u većem izdanju.

Albrecht Dürer: THE TORMENT OF THE TEN THOUSAND CHRISTIANS

Kako odoleti slici sa ovakvim naslovom? MUČENJE DESET HILJADA HRIŠĆANA! Jupi!!! Bring it on!

Christoph Paudiss: PENITENT ST. JEROME

            Nažalost, ne mogu na netu da nađem krupniju verziju ove simpatične, mračno-asketske slike.

            Frans Snyders: FISH-MARKET

            Izgleda da je jedno vreme postojao čitav pod-žanr slika sa riblje pijace: u muzeju videh čak tri ogromne, koje bi sirotog Lavkrafta sigurno bacile u nesvest ili prouzročile mu nove, još bogatije košmare.

            Zaista, Mama Priroda u svojoj bezgraničnoj i nepojmljivoj mudrosti ume da proizvede najveće monstruoznosti, i one nisu bitno umanjene čak ni zdravorazumsko-normalnim dnevnosvetlim i čak prozaičnim pijačnim pristupom na ovim slikama.

            Jan Johannes Vermeer: ALLEGORY OF PAINTING

             Zasluženo hvaljena kao jedna od velikih slika u istoriji, kako zbog savršenstva izvedbe 3-D prostora, tako i zbog svojih pionirskih meta-medijskih konotacija.

            Lucas Cranach: JUDITH WITH THE HEAD OF HOLOFERNES

            Zanimljiv Lučio-Fulčijevski mesarski detalj presečenog vrata.

            Bartolomeo Manfredi: CAIN KILLS ABEL

            Bratoubilački instinkt, od samih početaka – isprepletenost tih tela ističe istovremenu bliskost (bratstvo) i divljaštvo (nasilje).

            Rubens: MEDUSA

            Čak ni meni veoma dragi simbolisti i fin de siecle morbidnjaci, koji su došli par vekova kasnije, nisu postigli hororičnu eksplicitnost i grozomornost Meduze kao Rubens, taj zdravi i rumeni poeta celulita i jedrih, debelih snajki i njine jednako dembeljave dece! Kako je taj rumenko uspeo da naslika gadniju i užasniju Meduzu od svih tih jektičavih autentičnih perverznjaka s kraja 19 veka – ostaje misterija istorije umetnosti.

            Michelangelo Caravaggio: DAVID WITH THE HEAD OF GOLIATH

            Lepa, melanholična slika u kojoj umesto trijumfa – kako obično biva na srodnim slikama – ubica ovde ima setni izraz, kao da se vajka nad neumitnošću ubijanja upisanog u čovekov gen...

            Raphael: ST. MARGARET

            Sveta Margareta staje za vrat Ktuluovom sestriću.

            ...Toliko o ovom muzeju. A on čak nije bio ni jedini kojeg obiđoh tog dana. U idućem nastavku – nešto modernije. Klimt, Šile & co.