Odbrana horor doktorata: SLIKOVITI IZVEŠTAJ

 

 Odbrana je najbolji napad!

            Evo, kako je protekao ovaj istorijski događaj – odbrana mog doktorata na temu poetike horora u angloam. književnosti – iz mog ugla. Neke kratke, manje-više objektivne izveštaje već ste videli, a evo sad i mog, subjektivnog.

            Pre svega, da ne bude nikakve sumnje oko toga: ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI *nije* jedan od onih radova pisanih reda radi, zbog titule kao takve, rađenih za fioku i za mračne uglove univerzitetskih biblioteka koji, inače, pod debelim slojevima prašine skrivaju gomile i buljuke "naučnih" nakucavanja koječega. Ovo je moj Magnum Opus, rađen svesno da bude takav, dakle – Summa Summarum mog promišljanja horora kao žanra u književnosti na engleskom jeziku. 

Šta god da sam do sada pisao i objavljivao, i šta god da još stignem da uradim do kraja svog života, kako na polju teorije i kritike, tako i u smislu proze (priče i romani), ovaj rad će uvek biti u top-3 najvažnijih stvari koje sam ikada uradio. To znači da ću u mrakove grobne jednoga dana biti poslat kao "Dejan Ognjanović, autor X-a, Y-a i, naravno, ISTORIJSKE POETIKE HOROR ŽANRA..."

            Ovaj rad pisao sam u okolnostima koje nisu bile baš najlagodnije po mene: kao što znate, posle 10 godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu (asistent na predmetu Američka književnost, na Anglistici) s posla me je praktično najurila prof. dr Dragana Mašović, neutažena usedelica čiju sam sujetu neizlečivo ranio a) brojnim knjigama i radovima koje sam objavio tokom vremena dok sam uzalud pokušavao da je zadovoljim svojim magistarskim radom o Pou i b) nevoljnošću da držim časove vežbi koji nigde u rasporedu ne postoje, njoj za "ljubav", na predmetu na kome nisam angažovan.  

Dakle, bio sam slobodan igrač, na Birou za nezaposlene, dok sam svoj neplanirani neplaćeni odmor koristio kreativno, pišući ovu tezu, umesto da se gnjavim po sudovima sa ovom nesrećnom ženom i da gubim i to malo živaca koji su mi preostali nakon 10 godina služenja pod njom. Nije bilo lako, za slučaj da to uopšte treba da crtam, biti bez prihoda i bez verovatne šanse da se vratim poslu u struci, ali eto: pisanje ovog rada bilo je, kao i toliko toga drugog u mom životu, Čin Vere. Prepustio sam mu se sasvim, i napisao ga najbolje što sam umeo i mogao, nepraktično kao i uvek, bez kalkulacija, bez sitničarenja, na 450 strana glavnog teksta + 20-ak strana bibliografije itd.

            Sa mentorom kakav je bio prof. dr Zoran Paunović cela ta odiseja bila je značajno lakša i prijatnija: zahvaljujući njemu, rad na tezi bio je sve ono što gnjavaža sa magistarskim radom (i sa prof. Mašović koja je bila mentor na njemu) nije bio. Opušten. Vedar. Stručan. Obojen poverenjem i poštovanjem. Ažuran. Dobronameran... Zato sam ga i završio nešto brže nego što to sa doktoratima inače biva. Svakako je pomoglo i to što sam teoretske osnove horor žanra umnogome postavio već u svom jedva-odbranjenom magistarskom radu, i što su deonice o Pou iz njega, kao i neki drugi moji raniji napisi o hororu, bili od koristi pri izradi doktorata.  

Izveštaji sa odbrane magistarskog rada, 2009. godine, napisani su u vreme kada sam još uvek radio na niškom Filozofskom fakultetu, pre nego što je prof. Mašović razotkrila svoje mahinacije da se ja odatle uklonim i zamenim "poslušnim" beskičmenim asistentom koji će na njeno: "Skoči!" samo da pita "Koliko visoko?" Iz tog razloga, on nije naročito detaljan po pitanju mračnih i gotovo traumatičnih aspekata tog dešavanja, koje je spolja izvedeno relativno mazno (u Draganinom prepoznatljivom stilu), ali je takođe iznutra, iza kulisa, što sam ja najbolje znao, bio više nego naporan, iznurujuć i stresan kako to samo prof. Mašović ume da izvede. O tome ne znate ništa, i neću time ni da se bavim ovom prilikom, ali dovoljno je samo uporediti sliku "čestitanja" komisije sa odbrane magistarskog, i čestitanje komisije sa odbrane doktorata, pa da *svakome* bude jasno o čemu se ovde radi.

            Celu tu zlosrećnu priču pominjem sada, povodom ovog po svemu prijatnog i vedrog i veselog povoda samo radi kontrasta, i da bih podsetio ljude koliko su zapravo retki istinski opušteni i normalni momenti poput ove odbrane sada, i da kao takvi još snažnije sijaju na pozadini čemera i mraka koji inače izlučuju akademske bubašvabe poput gorepominjane matrone. Dakle, uoči odbrane doktorata nisam imao ama baš ni najmanjeg razloga za bilo kakvu strepnju ili bojazan od bilo koje vrste problema, naprotiv.

Ne samo što je mentor jedan od najdivnijih i najljubaznijih ljudi koje sam ikada upoznao, nego su i druge dve članice komisije (prof. Vukčević i prof. Popović-Srdanović) takođe dobronamerne i prijatne osobe od kojih nisam imao razloga da očekujem neka podmukla pitanja ili klipove u točkovima. Takođe, ovom prilikom, na beogradskom Filološkom fakultetu, čekala me je odbrana pred nekim od najdražih i najbliskijih prijatelja (kakvih u Nišu imam mnogo, mnogo manje): dakle, imao sam da igram pred svojom iskrenom publikom, a ne pred backstabbing kolegama i sličnima.

            Tako je i bilo. Odbranu mog doktorata svojim prisustvom i podrškom uveličali su neki vrlo relevantni ljudi koje imam čast da smatram prijateljima: Đorđe Kadijević, reditelj, živa legenda, pionir srpskog filma fantastike kome sam posvetio knjigu U BRDIMA, HORORI;  

Dušan Gojkov, pisac i urednik Balkanskog književnog glasnika; Ivan Velisavljević, kritičar i teoretičar, ko-urednik NOVIH KADROVA; Kristina Đuković, kritičar i dramaturg; Miloš Cvetković, kritičar i pisac; Nenad Bekvalac, glumac, kritičar i medijska zvezda; Vanja Čanković, reditelj (koji je svojom kamerom usnimio video zapis cele ove odbrane); Vladimir Kolarić, kritičar, pisac i teoretičar sa FDU;  

Ivan Tomić, pesnik, fotograf, novinar i moj dragi domaćin; Žarko Milićević, Neki Đavo (predsednik?) u društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"; Nikola Vitković, muzičar i crtač, Nekronom-Ikonopisac; Nikola Popević, prevodilac; Marko Šelić Marcello, koji repuje u redakciji Veselog Četvrtka, za koju povremeno pišem o DILANU DOGU; 

Dušan Mladenović, strip-ekspert i urednik u Veselom Četvrtku;  

Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-Anima; Vlada "Nevidljivi", novinar Bg 202 i urednik sajta "Pogled iz svemirskog broda"; Marko Pišev, najbolji živi srpski pisac horora; Jovan Ristić, novinar i pisac; Dejan Klinčov, fantastični fotograf, i još mnogi drugi čija imena širem čitateljstvu nisu znana, ali meni su draga.  

Bio je tu čak i prof. Aleksandar B. Nedeljković, veliki borac za čistotu SF-a, koji je uredno hvatao beleške i kasnije obznanio svoj prikaz ovog dešavanja. Bilo je tu i nekoliko pratilaca ovog bloga, od kojih sam neke upoznao, neke nisam, ali sve u svemu, u svečanoj sali okupilo se nekih 40-ak ljudi da podrži i pozdravi prvog doktora horora u Srbiji (a i šire). 

Ko je bio na drugim odbranama, zna da njihovu publiku mahom čini familija kandidata (majke, strine, ujne, babe...) i kolege (zaposleni na istom faksu). Na mojoj odbrani, moram da naglasim, nije bilo ni familije (po mojoj želji) ni kolega (kojima je Beograd predaleko). Svejedno, na njoj je, kao što se može videti, bio krem kremova kulturnih i pametnih i dragih ljudi koji se bavim sličnim stvarima kao ja.

            Sreda 22.02.2012. (pet dvojki! 5x2=10!) došla je samo nekoliko dana po okončanju najdužeg ledenog doba u skorijoj istoriji ovih krajeva: barem ja ne pamtim dužu i veću neprekinutu gnjavažu sa mega-niskim temperaturama kakvu smo imali u periodu od oko 25.01-20.02. Sneg i led su se već uveliko topili, dan je bio svež ali prijatan, nebo sivkasto-belo, napolju izmaglica, sve u svemu – meni prijatan gothic gloom, sasvim prikladan predstojećem dešavanju.

            Iako racionalno nisam imao razloga za bilo kakav strah ili tremu, ono iracionalno i telesno u meni ipak je bilo svesno veličine i važnosti ovog trenutka, barem za mene, tako da ne mogu reći da sam se naročito naspavao prethodne noći kod prijatelja Tome, niti da mi je ujutro bilo baš do jela, iako je njegova cura Jovana napravila palačinke (od kojih jedva nekako pojedoh jednu). 

On mi je pripomogao i ubrzo zatim oko nabavke i tegljenja sokova i vina za čašćenje posle ceremonije, a Jovana je kasnije uskočila oko keteringa koji je u nekom trenutku pristigao (naručen dva dana ranije). Raskravilo me je prisustvo prijateljskih lica, od kojih su neki potegli iz vrlo dalekih krajeva da me sada podrže, drugi su načas umakli s posla i drugih obaveza... a neki od opravdano izostalih (npr. Aca Radivojević) ili geografski udaljenih (npr. Lilit) poslali su SMS-podršku i čestitke.

            Što se tiče mog držanja, nisam imao razloga da očekujem ništa nalik tremi. Ako je nisam imao kada sam pre par godina u Montrealu, na Fantaziji, pred nekoliko stotina stranaca (novinara, kritičara, film frikova i gikova...), na njihovom jeziku, imao da stojim na pozornici i pod reflektorima nešto govorim nemajući pojma ni kome govorim ni kako će to biti primljeno, onda zaista nisam imao razloga da drhtim od prilike da o hororu govorim pred ovom cenjenom komisijom i pred ovolikim dragim prijateljima i poznanicima.  

Ipak, jedan deo mene bio je svestan mazohističkih poriva o kojima je pisao Bora Ćosić u svojoj POVESTI O MIŠKINU (sjajna knjiga; ko nije čitao, neka pohita!), kao i Đavola Perverznosti kojega je prvi definisao Edgar Alana Po, tako da sam ipak bio oprezan da se ne opustim previše i da svoj deo priče odradim dostojanstveno i prikladno trenutku.

            Tako je i bilo. 

            Prema ustaljenoj proceduri, prvo su mentor i predsednica komisije (prof. Dubravka) pročitali delove moje bio-bibliografije, pa je mentor pročitao kraću verziju inače podužeg referata o mom radu. Zatim je meni data prilika da, u kraćim crtama, do 20 minuta, kažem ponešto o tome zašto sam izabrao ovu temu, koje sam hipoteze eventualno korigovao i menjao, do kojih sam novih saznanja pri izradi rada došao i u kom pravcu planiram da usmerim svoja dalja istraživanja započeta ovde. To sam sve izneo prilično glatko i opušteno, a onda je došao trenutak za ono što je na dobrim odbranama najduža deonica: razgovor komisije i kandidata. 

---Inače, prisustvovao sam ja i nekim lošim odbranama magistarskih i doktorskih radova, na kojima su kandidati ubeskraj i u sitna crvca prepričavali svoj rad i iznosili i razvijali svoje teze a neki su još usput igrali kao pavijani uz svoje Powerpoint prezentacije i inserte i klipove i zvonca i zvečke – ali to nije bila ideja dobre odbrane, ni mene ni mog mentora. Da se htelo ići s takvim šouom, nije da nisam mogao da spremim niz filmskih inserata da ilustrujem svoju horor priču i napravim dvočasovni šou sa munjama i gromovima i kricima i škripavim vratima i vukovima koji zavijaju. Sveta jednostavnost bila je moj ideal kako u pisanju rada tako i u njegovoj prezentaciji, uključujući tu i moj samosvesno un-fancy dress code (uostalom, davno sam se zarekao da me u odelu, a naročito sa kravatom, živog videti nećete).---

Pitanja koja su mi postavljana ticala su se moje (argumentovane) tvrdnje da se tzv. gotske studije često pretvaraju u taoce van-književnih sila, ideologija i teorija koje onda koriste književna dela samo kao odskočne daske za svoje filozofijade i kao skladište resursa određenih metafora kojima se ilustruju neke unapred postavljene (marksističke, frojdističke, feminističke...) teze. U komisiji sam imao dve profesorke, od kojih se jedna prilično bavila feminizmom, ali moj odgovor na ovo pitanje zadovoljio ih je i nije izazvao nikakvo bitnije talasanje (koje sam više osetio u publici) jer moje teze, očito, nisu bile usmerene protiv feminizma kao takvog, nego protiv nekih vrlo konkretnih iskrivljavanja fakata književne istorije i konkretnih dela od strane, pored ostalog, i feminizma.  

Zatim, pitali su me da obrazložim tvrdnju da je E. A. Po bio u skladu sa duhom svog vremena, a onda i da pojasnim da li smatram da je on bio vrhunski i potpuni racionalista. Takođe, traženo mi je da pojasnim svoju tvrdnju da je u razvoju horora primetan sve veći sekularizam kod pisaca ali i kritičara (napuštanje ili drugačiji tretman natprirodnih i religioznih predstava), kao i da malo dodatno pojasnim odnos prema hrišćanstvu kod autora koji su pretežno protestanti a pišu o katoličkim sveštenicima, opaticama i manastirima.

Zatim, imao sam da malo razvijem svoju kritiku Stivena Kinga i, naročito, da kažem nešto o elementima duhovnosti i religioznosti kod njega, kao i da ponudim svoju viziju toga gde je horor književnost danas, koji su dominantni trendovi i koji se pravci razvoja mogu očekivati u bližoj budućnosti. Na kraju, došao je red i na mentora, koji je pitao da prokomentarišem i obrazložim njegov utisak, da horor nije naročito prisutan među delima savremenih nežanrovskih pisaca, za razliku od drugih žanrova (SF, krimić i sl.) koji su prisutniji u delima "mejnstrim" pisaca.

Moji odgovori na ovo preopširni su da bih ih ovde prepričavao, ali recimo ukratko da su bili, čini mi se, ubedljivi, jasni, razvijeni, argumentovani primerima i imenima i naslovima gde je trebalo, i mada je taj razgovor povremeno imao polemički ton, to nije bila rasprava niti neslaganje već samo razmena mišljenja koja se ne poklapaju baš svuda i u svemu. Valjda se i očekuje od jednog doktora nauka da razmišlja svojom glavom i da se sa ponekim sudom ili utiskom i ne složi, pod uslovom da je to u stanju da odbrani, što sam ja učinio (mada bi kod nekog drugog mentora možda bilo malkice nepametno decidirano se, na odbrani, ne slagati s njegovom tezom)! 

U svakom slučaju, ovaj razgovor je potrajao nešto duže od sat vremena, tako da je glavni deo odbrane, započete negde oko 13.20h, okončan oko 15h, kada se komisija povukla u drugu prostoriju da izglasa odluku da li da me pusti da doktoriram ili ne.

Posle 5-7 minuta vratili su se i, na žalost mnogih neprisutnih, ali na veselje većine prisutnih, proglasili su Dejana Ognjanovića za doktora književnih nauka.

Usledilo je čestitanje komisije, moji skromni horor pokloni za njih, a onda i čestitke i nazdravljanje od strane prijatelja, kolega i drugih posetilaca (poneki čak i sa prigodnim poklonima).

Jedna poštovateljica mog rada čak je izradila zlatnokartonsku krunu s natpisom DOCTOR OF HORROR koju mi je s leđa namaknula na lubanju, pa sam i s tim čudom minut-dva pozirao i bečio se u kamere, dok je ketering unet u salu.

Firma koju sam odabrao (na preporuku Spomenke iz TARDISA) nije se obrukala, i posluženje je bilo sasvim okej, pa i više od toga. Pošto znam da ima čitalaca koje sva ova naklapanja o teoriji žanrova nasmrt smaraju i zanimaju ih samo tračevi i šta se jelo a šta pilo, evo post-dok jelovnika:

TORTA OD PAPRIKA (paprike, sir, šunka, beli luk); SLANA TORTA (pečurke, šunka, jaja, krastavčići), ROLAT SA RUSKOM SALATOM (šunka, jaja, grašak, majonez), PICA ROLAT (šunka, pečurke, kačkavalj, pavlaka, kečap), SLANE KROFNE sa ruskom salatom, ŠVEDSKA PITA (šunka, feta, kiseli krastavčići), KORPICE SA ČOKOLADNIM KREMOM (krem, slatka pavlaka) i PITA SA VIŠNJAMA. 

Pilo se crno vino RASKOVNIK vinarije "Jelenković" iz Negotina, domaća prepečenica, više vrsta sokova i Coca-Cola.

Svi koji su imali vremena, ostali su da zaliju doktorat u svečanoj sali, i bilo je to prijatno druženje koje je potrajalo nekih 90-ak minuta na tom mestu, a onda su oni najdokoniji produžili u obližni ROYAL na još ćaskanja i napijanja.

Na kraju je jedan deo društva produžio i do doma mog domaćina Tome, gde se u prijatnom i intimnom okruženju nastavilo sa proždiranjem preostalog posluženja i sa ispijanjem preteklih, i novokupljenih količina ovoga i onoga.

Svečanost je uveličala i njegova boa konstriktor, Koča, s kojom su pred kamerama pozirali oni koji zmije vole. Ja ih volim estetski, ali nisam fan toga da mi se migolje po telu i iz principa ih ne hvatam u ruke niti se slikam s njima, ne iz straha nego zato što ne osećam nikakvu posebnu naklonost prema njima, ili barem prema hinjenoj bliskosti s tim alien stvorenjima.

Umesto toga, radije sam se družio sa Tominim afričkim maskama, a kako je noć odmicala naprasno su počele da mi prijaju i neke džipsi + starogradske + makedonske + etno i slične pesme, pa se s tim i završio taj dugačak dan.

Eto, to je ono što se za javnost može reći o ovoj odbrani, a sočnije detalje čitaćete u mojoj autobiografiji, jednom kada nađem za shodno da je napišem.

Sve fotografije kojima je ilustrovan ovaj izveštaj načinili su Ivan Tomić (aka Toma, Horla Tomahawk) i Dejan Klinčov, a ima i nešto skinutih sa video zapisa koji je napravio Vanja Čanković (aka Plissken).

Čitav snimak odbrane NEĆE biti javno kačen – prosto, to nije akademski običaj i nigde na netu ne videh da je neko to radio, pa neću baš i u tome da budem trailblazer. Neka bude dovoljan ovaj kratki prilog koji je Vanja izmontirao, u trajanju od malo preko 8 minuta, da steknete ideju kako je to delovalo sa zvukom i pokretom:

Što se tiče samog doktorata, i često mi postavljanog pitanja "Kada će da bude knjiga? Kada ćemo to da čitamo?" – odgovor na to je sledeći.

POETIKA HORORA izaći će u tri toma (poetika gotika, poetika klasičnog i poetika modernog horora). Za sada nemam izdavača niti sam sa bilo kim pregovarao. Neću da žurim s tim, knjiga svakako neće izaći PRE nego što se opet zaposlim i steknem zvanje docenta. Takođe, knjigu sigurno neću dati budzašto, niti nekom malom izdavaču. 

No, o svemu tome bićete uredno obavešteni na ovom blogu, čim se nešto bude pokrenulo u tom pravcu. Do tada, najnestrpljiviji mogu da je listaju u čitaonici Filološkog Fakulteta. 

APOCALYPSE NOW – REDUX (1979/2001)

*****

5

            Došao sam do nekih filmskih kritika i eseja koje je Aca Radivojević pisao i objavljivao početkom milenijuma i odlučio da ih ekskluzivno podelim sa pratiocima ovog bloga koji neke od njih možda pamte iz Reportera, Vremena, Anti-Pirata i drugih glasila, ali to svakako nije slučaj sa novijim generacijama koje su pre desetak godina možda tek sricale prva slova i nisu imale priliku da čitaju tekstove budućeg scenariste SRPSKOG FILMA.

            Za početak, pošto mnogi od Acinih tadašnjih tekstova imaju proročko-apokaliptičnu intonaciju, evo da od truljenja novinske hartije sačuvam kratki ali fino napisan i savršeno tačan tekst o APOKALIPSI DANAS, Kopolinom remek-delu (po meni, jedinom njegovom; KUM ipak nije ta liga, iako je izvanredan film: 4+). U njemu se izlaže teza s kojom se sasvim slažem, naime, da je to film toliko izuzetan da mu se može bez problema dodavati materijala ubeskraj, a da se time ne naruši ni poenta niti gledalačko uživanje.

 

Aleksandar  Radivojević:

APOKALIPSA  SVAKODNEVNO

Jedino ostvarenje na FESTu '02 kome se nikako ne može utvrditi pravi količnik inteligencije, kao ni da li ga ono uopšte poseduje, je Kopolina integralna prerada »Apokalipse Danas« (Apocalypse Now Redux). Zašto? Zato što se ovo Kopolino delo teško može nazvati filmom, u smislu u kome filmom nazivamo, recimo, morbidne stupidarije tipa »Taxi« i »Taxi 2«.  

Ova epska adaptacija »Srca tame« Džozefa Konrada, iz pera jednog od ključnih arhitekata novoholivudskog herojskog mita, Džona Milijusa, svojevremeno nuđena i Dušanu Makavejevu, je pre svega stameni celuloidni spomenik besmislu, odiseja geografijom zemaljskog pakla. Možda najautentičniji primer spajanja visoke literature i filma svih vremena, jedinstven slučaj gde ni film ni literatura ne ispaštaju u iznuđenom braku, već se međusobno pothranjuju obostrano omiljenim bizarnostima. 

Vijetnam nikada nije bio iskorišćen na tako univerzalan način, u logističkom ključu gde mesto, čitav bekgraund sukoba, i svaka realistička konvencija prestaje da bude važna, gde poema o ništavilu kreće spontano da diše kroz dati kontekst, čineći beznačajnim sve osim sebe same. Tu upravo leži većina zamerki najčešće upućivanih filmu – tromi ritam, proizvoljnost haotičnog dešavanja i nepostojanje jasnog ishodišta. 

Sve te zamerke mogu eksplodirati i multiplicirati se, ili mogu jednostavno nestati kroz ovu novu verziju, zavisno od ugla iz koga gledate film.  »Redux« pokazuje da »Apokalipsa« ne bi bila suštinski promenjena ni da se produži i još dva sata povrh novog trajanja, ali ni kada bi se temeljno skratila. Šta bi to trebalo da znači?  To znači da su Milijus, Kopola, Šin, Brando i ostali postigli jedinstven fenomen u domenu filmske umetnosti uopšte – dodirnuli su konstantu… 

Konstantu narativa, pristupa, ritma, atmosfere, stila, okruženja i glumačke izvedbe. Upravo zbog te konstante, prave linije koja ne skreće sa sebi zacrtane putanje, sjajne ubačene vinjete sa francuskom plantažom usred džungle, ili teatralni seks sa »Plejboj« lepoticama, deluju kao da su uvek bile tu, ali i da tu ne moraju nužno biti ako diktat haosa nalaže njihovo odsustvo, ako konstanta iznenada promeni svoju paklenu putanju pritom ipak ostavši konstantna.  

To je upravo poenta užasa o kome Brandov pukovnik Kurc bunca pod uticajem psihodeličnih droga, u senci hipi-pandemonijuma – pakao koji je večan, pakao koji je svevremen, koji živi kroz svaku malu poru naše svakodnevice.  Pakao koji je rat, rat koji je konstanta. Rat koji je haos, a haos je spontana ekspresija pogane ljudske prirode.  I zato je večan.  I zato se ne menja. Čak i ako ga Kopola produži još četrdesetak minuta.

Horor doktorat odbranjen! Izveštaji!

             U sredu 22.02.2012. ušao sam u 13h u svečanu salu Filološkog fakulteta u Beogradu kao magistar. Kada sam se promolio kroz portal na vratima te preobražavajuće SF sale negde iza 15h – izašao sam kao DOKTOR književnih nauka!

            Moj sočni i mega-slikoviti (i videoviti) izveštaj stiže uskoro, a do tada, evo prvih reportaža od strane objektivnih, nezavisnih posmatrača koji su prisustvovali ovom istorijskom događaju: proglašenju prvog doktora nauka na temu poetike horor žanra u Srbiji i bližoj (ex-Yu) okolini!

            Najdetaljniji je izveštaj dr Aleksandra B. Nedeljkovića (poznatog borca za čistotu SF-a), koji je ovu odbranu ovako opisao na forumu sajta Art-anima. Izveštaj je potpuna uncut verzija svega što je prof. ABN napisao (uključujući za njega neizbežnu DIGRESIJU), jedino što sam ja njegov ćiriličarski tekst prebacio u latinicu kako bi bio razumljiviji onim (prilično brojnim) inostranim čitaocima koji ovaj blog prate a s ćirilicom kubure.

prvi doktor horora

Cenjeni,

juče je bio veliki dan za akademsko proučavanje horora, kao žanra, u Srbiji. Doktorirao je, zaista potpuno zasluženo, Dejan Ognjanović, iz Niša, sa disertacijom: Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti a mentor je bio prof. dr Zoran Paunović. Bilo je to na Filološkom fakultetu u Beogradu, sala je bila prepuna (oko pedeset slušalaca! – verovatno su to većinom bili simpatizeri horor žanra), bio je tu, u publici, i A. B. Nedeljković koji je napravio desetak stranica svojih ličnih beležaka. Disertacija ima oko 450 kucanih stranica – čak i bez bibliografije! (Dakle sam glavni tekst ima oko 450 stranica.) Odbrana je potrajala oko dva i po sata. Sve je snimano, tonski ali i kamerama, od početka do kraja.

Odbrana je donela interesantne i visoke teorijske pomake u razumevanju horora, i svojevrsna priznanja nekih stvari koje smo davno slutili.

Komisija je – pominjući na primer Edgar Alan Poa – imala generalni stav, da horor nije trivijalna književnost, nego je ravnopravan deo svetske kulturne baštine.

Na samom početku svog izlaganja, kandidat se izjasnio, da mu nije bila namera da gradi apologiju horora i da ga prikazuje po svaku cenu u pozitivnom svetlu. (Drugim rečima, kaže da je nastojao da bude objektivan i nepristrastan.) 

Ubrzo je, tokom odbrane, ispoljio čvrstinu, oštrinu i prodornost i zastupanju svojih uverenja. Izjavio je, na primer, da danas feministkinje naknadno (retroaktivno) projektuju u žensku književnost ranijih vremena neku subverzivnost, koje, u stvarnosti, nije bilo; neki anti-patrijarhalni bunt koji kod tih spisateljica recimo početkom 19. veka u Engleskoj nije postojao. Autorice gotika nisu išle na bunt protiv muške dominacije, to je pomodna izmišljotina danas.

Digresija: onaj ko čita naučne časopise iz oblasti književnih studija, taj u pojedinim časopisima i zbornicima (ne svim!!!)  ponekad nailazi na članke sa tezom da je patrijarhalna vladavina u društvu zla, samo zla, i jedino zla; da je funkcija književnosti – da oslobađa ženu od robovanja muškarcima; da je to paralelno oslobađanju kolonija od vlasti velikih sila; žena je kao porobljena država a muškarac je kao Velika Britanija u kolonijalno doba – eksploatiše je i teroriše; da je književnost jezik i ideologija sile, alat porobljavanja, diskurs moći, nevidljivi konopac kojim je vezano roblje širom sveta; itd. Ali, Aleksandra B. Nedeljkovića, koji je živeo pola veka u Titovom i komunističkom društvu, i morao tokom školovanja da uči u školi komunističku ideologiju (i dobro to pamti), takve feminističke i postkolonijalne studije, danas tako daleko otišle, podsećaju na marksizam, veoma su slične: tad je književnost služila ideologiji, borbi proletarijata protiv buržoazije, imala je zadatak da razotkriva „eksploataciju čoveka po čoveku“ (nerazumljivo zvuči, danas, zar ne?), a umetnici su (rekao Lenjin) bili „inženjeri duša“ sa partijskim zadatkom. – Kraj digresije.

Kandidat je rekao da veliki deo feminističkih i postkolonijalnih studija zapravo nameće ne-estetske kriterijume vrednosti, i ne-literarne, nameće upotrebu književnosti za neke van-književne, ideološke i političke svrhe.

Saznali smo da postoji čitav jedan, maltene, pod-žanr priča u kojima se Edgar Alan Po pojavljuje kao lik, kao karakter u priči, učesnik.  

Kandidatu je rečeno da je „veliki Po-ovac i Lavkraft-ovac“, ali mu je i zamereno da je možda i previše drastično kritikovao Stivena Kinga, na šta je Ognjanović objasnio da je Stiven King nosilac jedne „dajdžest-pop duhovnosti, sa jeftinim pulp-efektima“ (on je rekao, „palp-efektima“); da je Kingova proza prilagođena ljudima koji nisu nešto mnogo religiozni, ali ipak šalju svoju decu na veronauku (ovo, u širem kontekstu jedne opšte sekularizacije horora – to bi značilo da se horor u poslednjih dvesta godina udaljava od religije, od verskih tema, a približava naučnom pogledu na svet) (ali jedno od pitanja je bilo, da li se horor protestantskih autora okomljavao naročito na katolicizam kao izvor demonskih sila – samo na katolicizam, a ne na hrišćanstvo uopšte).

Pomenut je slučaj da neko napiše vampirsku verziju recimo romana Džejn Ostin Ponos i predrasuda – svi su vampiri – ili, roman u kome je Tolstojeva Ana Karenjina android. Ova android Karenjina je izazvala priličan smeh.

Pred kraj je ova odbrana donela i neka teorijska i druga iznenađenja. Na primer, kandidat je rekao (citiramo samo približno, po sećanju) da je horor

„žanr koji privlači relativno mali broj ljudi, hajde da ne kažem, specifičnih ljudi, koji ga vole, koji nisu sasvim sa obe noge na zemlji, nego slute da postoje neki univerzalniji mrakovi, iza ove dnevno-političke realnosti“. 

Požalio se, i to je verovatno tačno, da neka od glavnih, kanonskih dela horora nisu ni prevedena na srpski, i da u Srbiji ne postoji ni kritika o hororu. Priznao je (opet citiramo približno): „Horor je posvećen neprijatnim temama, koje mnogi ljudi, naročito oni izmučeni ratovima, izbegavaju, jer im ne treba, uz mnogo nevolja, još i da čitaju o stravi“, ali na ovo je usledio i jedan mali, ironični smeh iz publike.

Parodije horora, postmodernistička poigravanja i persiflaže horora – nisu horor, izjavio je kandidat.

Na kraju je komisija proglasila novog doktora, i dala neke komentare i sugestije za budućnost.

Sveukupno, dva i po sata intelektualnog slaloma kroz mnoge planine istorije, teorije i kritike horora.

Ovaj naučni radnik – dugo godina poznat u horor fandomu kao Ghoul (to se čita „gul“, sa dugim „u“, a označava jednu vrsti zloduha), čovek sa valjda više od 20.000 postova na Internetu (!!!) od kojih su mnogi bili izuzetno drastični pa i jezivi, sada je doktor književnih nauka. Srbija ima pet doktora naučne fantastike i jednog doktora horora!

Govoreći sa stanovišta struke, ne možemo a da ne primetimo da je prvi srpski doktorat (koji je odbranio Zoran A. Živković) imao jednu obuhvatnu, „pokrivnu“ temu, sagledao je (u izvesnom smislu) generalno čitav žanr, a tako to i treba, kad naučni radnici prvi put pristupaju jednoj neproučenoj oblasti; – pogledati čitav pejzaž! over-view! – a kasniji doktorati su išli na uzanije teme, više usmerene na nešto pojedinačno, što će se detaljnije proučavati, dakle: uzani snop svetlosti ali u dubinu.

I ovaj doktorat o hororu ima tu generalnost i sveobuhvatnost – tema mu je praktično čitav žanr – pa možemo očekivati da će budući doktori (i doktorice??) horora, ako ih bude, odabirati neke uzanije teme: pojedine periode, tematske oblasti, autore... a dr Ognjanović će ovu svoju disertaciju malo doraditi (najavio je) i objaviti kao dve, ili čak tri knjige.

Još nešto dobro, odlično, treba da javimo u sledećoj vesti. Desilo se još nešto veoma dobro.

Pozdrav iz SDNF.

            Zatim, evo kako je o ovom dešavanju svoje čitaoce obavestio Vlada "Nevidljivi" na sajtu Pogled iz svemirskog broda. Inače, on će u svojoj emisiji na Radio 202 u nedelju u 20h pustiti snimak jednog dela ove odbrane, pa ćete tu ekskluzivno moći da čujete AUDIO. Do tada, evo ukratko njegovih impresija:

22.02.2012. Od 15.00 - dr Dejan Ognjanović!

Koliko je pohvala imala komisija za rad mr Dejana Ognjanovića na odbrani njegove doktorske disertacije "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" – to treba čuti (biće emitovano u radijskoj izdanju Pogleda iz svemirskog broda)! Svečana sala Filološkog fakulteta je bila puna (čak se i stajalo), jedna kamera je vredno beležila tok odbrane, foto-aparati su škljocali, a posle 90 minuta dobili smo - dr Dejana Ognjanovića.

Usledilo je čestitanje i poljupci od prof. dr Dubravke Popović-Srdanović, profesora opšte (svetske) književnosti i upravnica Departmana za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu, pored koje su prof. dr Zoran Paunović, profesor engleske i američke književnosti, upravnik katedre za Anglistiku Filološkog Fakulteta u Beogradu (mentor rada) i prof. dr Radojka Vukčević, profesor engleske i američke književnosti, predsednica Matice srpske u Crnoj Gori. Pogled iz svemirskog broda se priključuje čestitkama Ognjanoviću uz želju da njegovo delo (kao što su izrazili želju i članovi komisije) bude što pre štampano.

            Najzad, evo kratkog opisa od strane Dragoljuba Igrošanca, urednika sajta i foruma Art-Anima:

 

Na samom početku moram da naglasim da je moja ocena kako nakon današnjeg dana više ništa neće biti kao pre, u potpunosti saglasna sa procenom prof. dr. Dubravke Srdanović-Popović, barem kada je reč o percipiranju horor književnosti od strane naučne javnosti. Ona, prof. dr, je veoma pohvalila opsežan, studiozan doktorat na 450 strana, koji je Ghoul pripremio i naglasila da ju je veoma obradovala činjenica da je taj doktorski rad pripremio neko ko je ujedno i neskriveni ljubitelj horor književnosti. Ta privrženost žanru se itekako oseti u rukopisu, ali ne na uštrb objektivnosti kakvu zahteva naučni rad, ističe Srdanović-Popović. Osim što je izuzetno opširan i temeljan ovaj rad (koji obuhvata raspon od samih začetaka gotika "Otrantskim zamkom" iz 1765. godine i završava razmatranjem modernih horor ostvarenja iz 21. veka) prema rečima prof. dr Srdanović-Popović, napisan je rukom pisca, pa je za nju čitanje ove pozamašne knjige predstavljalo i čitalačko zadovoljstvo.

Ghoul je najavio mogućnost (o čemu je negde na ovom forumu već bilo reči) da će se njegov doktorat naći u knjižarama, u neko dogledno vreme, nakon što ga delimično proširi sa sadašnjih 450 na oko 600 strana. A rad bi bio publikovan u vidu dva ili možda tri toma. Takođe, Ghoul je rekao da će se njegove naučne aktivnosti u budućnosti najverovatnije baviti komparacijom anglo-američkog horora sa književnim delima u kojima se javljaju horor elementi iz vodećih evropskih književnosti poput španske, italijanske, nemačke, ali i nekih drugih, poput srpske za koju Ghoul kaže da itekako poseduje potencijale u tom smislu.  

U narednim danima će o ovom prevratničkom danu za tretman horora u Srbiji biti više reči u VEČERNJIM NOVOSTIMA, BLICU i drugim domaćim medijima.