Uoči izlaska drugog, dopunjenog izdanja NEKRONOMIKONA kazaću nekoliko prigodnih reči povodom pitanja prevođenja uopšte, odnosno prevođenja horora naročito, a najkonkretnije – problema, zamki i kamenova spoticanja vezanih za osobenosti Lavkraftovog jezika. Time ujedno nastavljam sa produbljivanjem problematike prevođenja s engleskog na srpski koju sam nedavno započeo na temi o prevodu GOLOG RUČKA.
Nije lako prevoditi Lavkrafta; još manje ga je lako čitati u originalu ako engleskim ne vladate natprosečno dobro.
Dva su ključna razloga za ovo.
Kao prvo, Lavkraftov stil je svesno sačinjen od arhaičnih izraza i reči koje nisu česte u svakodnevnom govoru, pa se srpski čitalac sa svedenim vokabularom – čak i onaj koji bez većih problema klizi po jednostavnom engleskom jeziku savremene američke pop-proze – u susretu sa Lavkraftovom gustom, složenom i retkim epitetima zakrčenom rečenicom može izgubiti ili umoriti već posle nekoliko pasusa, odnosno kada mu već prilikom čitanja prve stranice neke priče Engleski rečnik ustreba bar 5-6 puta.
Kao drugo, za ovog pisca je atmosfera bila ključni element i nešto na čijem je građenju pažljivo radio, minuciozno odmeravajući svaku reč. Zbog toga je vrlo važno u prevodu zadržati intonaciju njegove proze i ne razbiti je rogobatnim i/ili neadekvatnim izrazima.
Jedan primer: u svom prevodu priče "Pacovi u zidovima", A. B. Nedeljković ime glavnog mačora, "Nigger-Man", prevodi kao "Crnčuga". Ovo je loše iz nekoliko razloga: ovim rešenjem prenosi se samo pogrdna intonacija tog imena, koju ona danas ima, a u potpunosti se omašuje element tepanja, koji je podjednako važan za ime ljubimca. Odnosno, možda bi neki današnji skinhed mogao svog crnog mačka da zove "Crnčuga" (i da ga šutira pritom!), ali teško da bi džentlmen iz 1920-ih svog mačka-ljubimca zvao – Crnčuga.
Zbog toga sam ovo konkretno ime, redigujući taj prevod, prebacio u rešenje koje, uz pogrdnu, ipak sadrži i intonaciju tepanja (barem u tom, vrlo konkretnom kontekstu). Zato se mačak u priči "Pacovi u zidovima", u verziji koja se nalazi u NEKRONOMIKONU, zove – Crnja. To je već ime uz koje je zamisliva i izvesna nežnost (kao npr. u čuvenoj leskovačkoj replici: "Gde si mali Crnjo, čuknem te uglav")!
Koliko je osećaj za prikladnu, horor-priči adekvatnu reč potreban vidi se, recimo, i u činjenici da je naslov Lavkraftove priče "The Outsider" A. B. Nedeljković prvobitno preveo kao – "Izvanaš"! U svom prvom pojavljivanju na srpskom, u časopisu Gradina, prevod A. B. Nedeljkovića nosio je naslov "Izvanaš". Srećom, to rešenje je promenjeno u mnogo prikladniju varijantu "Otpadnik" kada je ova priča uvrštena u antologiju Horor (Znak Sagite, 1990), i kao takva se nalazi i u dopunjenom izdanju NEKRONOMIKONA.
Potrebno je, takođe, da prevodilac bude malo dublje u okultno-makabrističkoj i hororičnoj materiji koju HPL obrađuje da bi umeo razlučiti bitno od nebitnog, i kako bi što je više moguće preneo željeno značenje – ili, što kod Lavkrafta biva još češće – željenu ALUZIJU. Lavkraft je uvek težio aluzivnosti i indirektnosti u građenju svog efekta, i ne preneti to kroz prevod znači ne prevesti suštinu.
Jedan primer: u priči "Pikmanov model" pominje se jedna slika naslovnog umetnika, pod nazivom "Ghoul feeding". A. B. Nedeljković to prevodi kao "Zveri se hrane". Ovakvo rešenje potpuno uništava aluzivnost tog naslova. Zveri se hrane – to može značiti nekoliko lavova koji rastržu gazelu, ili tako neki prozaičan prizor iz OPSTANKA. Ali sva suština je baš u tome KOJE su to konkretne "zveri", i ČIME se, tačno, HRANE.
Izvorni čitalac tu aluziju ima jasnu pred sobom, jer zna da se gulovi hrane – (ljudskim) leševima. Već sam taj naslov, "Ghoul feeding", u svesti iole maštovitog čitaoca može da pobudi adekvatnu sliku, bez piščeve potrebe da opisuje detalje tog čina, kidanje trulog mesa, čerečenje i ostale eksplicitnosti. Sve je u mašti, gde horor i treba da bude. Naime, u mašti čitaoca originalnog teksta. Srpski čitalac koji pročita naziv slike "Zveri se hrane" teško da će zamisliti nešto bogzna kako fantastično ili grozno ili nadnaravno, i preći će preko toga ne osetivši ništa.
Zato se u verziji priče "Pikmanov model" u NEKRONOMIKONU ta slika zove – "Gul se hrani". A ako ima neko da ne zna šta je gul – piše lepo u NAPOMENAMA na kraju knjige.
Na sličan način su popravljani i korigovani i drugi prevodi, uvek imajući na umu a) tačnost i vernost originalu i b) prenošenje konotacija i aluzivnosti.
Inače, da ne budem pogrešno shvaćen, moram da istaknem: ABN-ovi prevodi Lavkrafta su, u globalu, vrlo dobri, a navedeni primeri, iako krupne omaške, ne predstavljaju pravilo nego izuzetke u inače prilično dobro obavljenom poslu. Ne navodim ih s namerom da nipodaštavam te prevode – uostalom, oni JESU upotrebljeni u knjizi! – nego da ukažem na različite moguće zamke u prevođenju horor priča uopšte, a Lavkraftovih naročito.
Jedan od većih kamenova spoticanja u prevođenju Lavkrafta jeste i njegovo posezanje za drastičnim arhaičnim izrazom u slučajevima kada želi da prenese način govora iz davne prošlosti. Najkrupniji primer toga jeste niz pisama iz 17. i 18. veka koja se u celosti navode u romanu SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA. Evo primera kako to zvuči u originalu:
"My honour'd Antient Friende, due Respects and earnest Wishes to Him whom we serue for yr eternall Power. I am just come upon That which you ought to knowe, concern'g the Matter of the Laste Extremitie and what to doe regard'g yt. I am not dispos'd to followe you in go'g Away on acct. of my Yeares, for Prouidence hath not ye Sharpeness of ye Bay in hunt'g oute uncommon Things and bringinge to Tryall. I am ty'd up in Shippes and Goodes, and cou'd not doe as you did, besides the Whiche my Farme at Patuxet hath under it What you Knowe, and wou'd not waite for my com'g Backe as an Other."
Prevodilac tog romana, Gordana Velmar-Janković, u ovakvim slučajevima posegla je za crkveno-slovenskim kakav se u našim krajevima mogao čuti u to približno vreme, pa tako dobijamo: "Ljubezni brate moj, počitaemi prijatelju, iskrena i gluboka Želanija Jemu kojemu Sluge jesmo v nastojaniju k Mošči Večitoj, itd."
Ovo rešenje ima smisla, donekle. Problem sa njim je samo u ovome: moderni engleski se ipak znatno manje promenio od onoga u 18. veku, dok današnji srpski vrlo malo nalikuje onome iz 18. veka. Rezultat toga jeste da je na srpskom užasno naporno pratiti ove deonice – a one su podugačke, čitava pisma, kao što rekoh, dok na engleskom jeziku to ipak nije ni blizu toliko nerazumljivo. U engleskom je pretežno promenjen spelling – način pisanja – za razliku od srpskog, gde je značajno promenjen i sam vokabular, pa su zato u našem prevodu tog romana na ovim stranicama bile neophodne fusnote sa manje poznatim rečima (danas zastarelim, davno nekorišćenim). Za time u engleskom originalu nije bilo potrebe...
Kažu mi da je je ovaj problem malo drugačije rešen u navodno novom prevodu koji je izdao Tabernakl nedavno, ali to izdanje nisam listao i ne mogu da tvrdim da li je ta varijanta bolja ili ne. Imajući u vidu da su drugi Tabernaklovi novi prevodi loši (a naročito ono što je radio Tihomir Jovanović, sa drvenim jezikom, bez smisla za poetičnost, atmosferičnost i aluzivnost Lavkraftovog stila), pomalo strepim od uzimanja u ruke te verzije.
--- Nastaviće se...
(U idućem delu: Lavkraft i seljaci!)
