MARTI MISTERIJA – ponovo među nama!

 Veseli četvrtak je izdao prvu knjigu svoje redux serije stripa Marti Misterija, od prve epizode pa nadalje, u novom pakovanju, sa novim materijalima (uključujući i jedan moj esej) – pa je ovo pravi čas da kažem par reči o značaju ovog stripa za mene, a i šire.

Marti Misterija je imao veliku važnost za mene kada se pojavio ovde, negde 1983. ili 1984. Bio sam tada školarac, četvrti razred osnovne, i moj jedini dotadašnji susret sa hororom u stripu bile su poneke epizode Zagora i Kita Telera. U to vreme još ni čuveni HORROR nije bio počeo da izlazi, a inostrani stripovi, na engleskom, bili su misaona imenica i potpuna nepoznanica u mračnom dobu pre interneta, pa još u fucking Niškoj Banji, gde je pojam stripa počinjao i ZAVRŠAVAO sa Lunovim Magnus Stripom i Zlatnom Serijom. 

            Marti Misterija je bio prvi veći korak ka uozbiljavanju mog interesovanja za fantastiku i horor – prvi koji je mračnu i mističnu tematiku koja me je do tada interesovala stavio u jedan širi kulturni i civilizacijski kontekst, odnosno koji je te teme povezao sa stvarnim svetom: sa manje znanim stranicama istorije, arheologije, astronomije, (paleo)biologije, mitologije, mistike, okultizma, folklora itd. Ukratko, bio je to STRIP koji me zainteresovao da čitam neke KNJIGE, i na tome sam mu večito zahvalan. Mislim da bi na sličan način mogao da deluje i na današnje čitaoce. 

            Sredinom 1980-ih u tadašnjoj SFRJ ionako je započinjao BUM tematike "natprirodnih pojava" u izdavaštvu, donekle potaknut velikom popularnošću TV serije MISTERIJE SVETA ARTURA KLARKA (i knjigom koja je išla uz nju), a odnekle zadahnut prvim znacima raspadanja te Jugoslavije, što se ogledalo i u sve većoj pomami za čudotvorcima, alternativnim istorijama, prekopavanjima i preispitivanjima raznih grobnica i spomenika, sve većim prodorom alternativnih ideologija i misaonih sistema (kabala, joga, Sai Baba, Don Huanova mistika, masoni, ezoterija, OTO, okultizam...) i sekti koje su počele da podrivaju našu samoupravnu socijalističku zajednicu...

            Ukratko, čitao sam požudno Martija Misteriju, gutao Klarkovu seriju istovremeno fasciniran i naježen njenim sugestivnim misterijama, a kad su krenule Tajne i Arka, pazario sam i to (i još ih čuvam!), kao i brdo knjiga na teme u rasponu od NLO-a i iščezlih civilizacija pa do spiritizma i okultizma (pri čemu su me potonji, s mojim postepenim zamračivanjem i definitivnim okretanjem ka hororu, sve više i intenzivnije zanimali od onih "dobroćudnih").

            Na više načina je Marti uticao na mene. Pre svega, golicajući mi maštu izobiljem misterija, od kojih su mi neke bile nove, a o pojedinima sam već tada znao više nego što je u stripovima bilo nagovešteno.

            Zatim, kroz ideju biblioteke. Marti je od mene stvorio bibliofila: kod njega sam prvog video tako veliku PRIVATNU biblioteku, odnosno ceo stan pretvoren u skladište knjiga, i poželeo da jednog dana i ja imam tako nešto – naravno, sa sadržajima prilagođenim MOM ukusu. Takođe, kod njega sam prvi put susreo ideju sakupljanja i čuvanja knjiga radi reference, a ne nužno za čitanje od korica do korica. On, naime, u jednoj od ranijih epizoda kaže da nije pročitao, niti namerava da pročita sve te stotine i hiljade knjiga koje drži u stanu – ali kupuje svaku koja je na temu ili od autora vrednih pažnje, tako da mu JEDNOM, ko zna kad i zbog čega, može zatrebati i biti od koristi.

            Najzad, možda i najkrupnije i najpresudnije: upravo Marti Misterija mi je po prvi put otkrio čudesni zlokobno-fascinantni svet Hauarda F. Lavkrafta – baš tu sam, na stranicama epizode KUĆA NA GRANICI SVETA (tj. Užas u Providensu), bio nepovratno zaražen tom mitologijom, postao opsednut ovim piscem i njegovim svetom, tim više frustriran što u to vreme nijedna jedina njegova priča nije bila dostupna na srpskom (a knjige na engleskom, barem meni, nisu tad nikako bile dostupne – zapravo, sve i da jesu, moje tadašnje vladanje engleskim nije bilo dovoljno za Lavkraftov barokni i zahtevan stil).

            U ovoj prvoj MM knjizi Veselog četvrtka naći ćete moj esej S ONE STRANE STRAVE u kome se opširnije i detaljnije bavim značajem ovog stripa uopšte, a naročito iz ugla horora (bez obzira što MM nije pretežno horor strip, naravno). Pri tom poseban akcenat stavljam upravo na ovu izvanrednu lavkraftovsku epizodu i objašnjavam zbog čega je smatram jednom od najboljih adaptacija Lavkrafta u stripu – IKADA. Takođe, otkrivam kako je baš ova epizoda uticala na mene kao pisca, a pre svega na moj roman NAŽIVO. Zato, da se ne ponavljam ovde, pročitajte to u ovom spektakularnom Necronomicon-sized izdanju.

            (Napomena: sve ilustracije i skenovi iz epizode Užas u Providensu koje koristim ovde, na blogu, potiču iz starog, Dnevnikovog izdanja! Ostale fotke potiču sa Darkwood foruma i sa FB stranice Veselog četvrtka )

Prva knjiga "Marti Misterija" ima 740 strana (!!!) i sadrži:

- dve neobavljene priče (Kastelijevi junaci-prototipi za Martija Misteriju)
- 6 prvih celovitih priča
- tekstualne rubrike "Misterijine misterije" vezane za ove priče
-i esej Dejana Ognjanovića "S one strane strave".

Konkretno, unutar ovih korica naći ćete sledeće epizode:
Ljudi u crnom;

Osveta Boga Ra;

Operacija Arka;

Prokleto pleme;

Užas u Providensu;

Zločin iz praistorije.

 

            Urednik Dušan Mladenović zaista je obavio IZUZETAN posao s ovim izdanjem, i da se ja pitam, sve i da ništa drugo do sada nije uradio u Veselom četvrtku, ovime je zaslužio da mu se dodeli NACIONALNA PENZIJA, i to jedna srpska a jedna italijanska!

            Zašto je ovo izdanje MUST HAVE prvog reda, pa time logično okićeno i Ghoulovim pečatom preporuke?

            1) Radi se o odličnom stripu u svojim najblistavijim trenucima, pametnom, zabavnom i čitljivom i dan-danas, tri decenije od izlaska. To je retko uspeo spoj avanture, misterije, mistike, humora, tihe jeze, mestimične strave i intelektualnih podsticaja koji prevazilaze golu eskapističku zabavu (mada to savršeno funkcioniše i kao "samo" to)!

            2) Nostalgija. Blast from the past. Za nas, matorce koji smo to čitali još ONIH DANA. A i današnjoj mlađariji moglo bi da bude simpatično, na primer, kad vidi kako su početkom 1980-ih izgledali tada-moderni kompjuteri i flopi-diskovi, a kako su, pak, crtači zamišljali pradrevne kompjutere (veličine sobe ili kuće)!

            3) Ako su vam se ubuđali, požuteli i raspali primerci ovog stripa u "Dnevnikovom" izdanju (kao moji, recimo), ovo je daleko najpovoljniji i najbolji način da ih imate ponovo, u mnogo boljoj štampi, na boljem papiru, u boljem prevodu, i u INTEGRALNIM verzijama (jer "Dnevnik" je seckao i izbacivao stranice iz nekih epizoda, uglavnom iz političkih razloga...). Takođe, više ne morate da se smarate kretenskim stripom ĐIL kojega je "Dnevnik" trpao zajedno s Martijem u prvih 15-ak brojeva, iako ta budalaština o nekakvom "modernom kauboju" nije imala ni najblaže tematske, poetičke ili stilske veze sa MM-om!

            4) Kao što rekoh, pored čak ŠEST čitavih, kompletnih epizoda, ovde imate i dve nikad do sada kod nas objavljivane epizode u kojima je Kasteli ispipavao teren i sopstvene stvaralačke mišiće, dok nije napokon uobličio Martija kakvog znamo i volimo.

            5) Dizajn ovoga je predivan: u unutrašnjosti ispred svake epizode imate njenu KOLOR koricu, na masnom papiru, kao i razne druge ilustracije vezane za Kastelijeve stripove, za Martija, i za njegove misterije.
            6) Marti Misterija je, za izučavaoce stripa na ovim prostorima, neophodna karika koja nedostaje između populizma jednog Zagora (i kompanije) i autorskog, ekscentričnog Dilana Doga. I mada je to idejno nešto konvencionalniji strip (baš kao i njegov pomalo dosadnjikavi "junak": imućni, ugledni pisac i TV zvezda), i mada su crtači ovog serijala, u globalu, bili slabiji nego kod Dilana, Marti je ipak visoko uzbudljiv, podsticajan i zabavan strip, tačno na granici između "omladinske" i "adult" strip-literature. I ma koliko se feminista u meni grčio pred inicijalnim prikazom Dijane, Martijeve verenice (sklone napadima ljubomore, razbijanja vaza i sl. histeričnim izlivima), u načelu je ovo ipak prilično moderan strip koji je sasvim solidno "ostario" (tj. nisu vam neophodne TRASH naočari, kao za čitanje Zagora danas)...

            7) Kao i obično, VČ uvek daje više: povrh svih izvornih i dodatnih materijala, tu je i specijalno naručeni tekst stručnjaka (ovde: dr Ghoul) da poduči i zabavi, kao što se to čini i u DILAN DOG knjigama, a i u nekim drugim izdanjima (npr. TEX).

            8) Cena je više nego razumna i čak povoljna kad se uzme u obzir šta dobijate za oko 1.500 din (ako se učlanite u Klub Čitalaca) – dakle, 740 strana kvalitetno i s ljubavlju odrađenog posla, ŠEST punih epizoda, dodaci, kolorne stranice, itd itd itd. Probajte da za te pare negde kupite prvih 6 (sad već požutelih) "Dnevnik" izdanja. Ili, još bolje, proverite pošto su nedavna hrvatska redux izdanja MM-a (hint: kod njih JEDNA epizoda košta skoro kao celo ovo izdanje), i shvatićete da je ovo što je VČ objavio zaista važan i hvale vredan poduhvat – itekako vredan vaše pažnje i novčanika i BIBLIOTEKA!

            Da, ovo zvuči kao EPP, ali samo zato što iskreno mislim svako slovo ovde napisano, i što me beskrajno raduje ovo izdanje, kao i počast da budem deo njega kroz svoj skromni prilog. Koliko vidim na strip-forumima, ovo izdanje je pobudilo veliko interesovanje ne samo u Srbiji nego u celom regionu, pa stoga, ako planirate da ovime častite sebe, učinite to što pre, dok tiraž nije planuo!

THE WORLD'S END (2013)

***

3

            THE WORLD'S END je akciona SF-horor dramedija reditelja filma SHAUN OF THE DEAD, i prilično je dobra. Ako ste ovde samo zbog fucking preporuke – da, VREDI GA GLEDATI!

            Ako ste, pak, ovde zbog mudrih misli, pronicljivih opservacija, vickastih, ekscentričnih i ekskluzivnih analiza i sinteza – na pravom ste mestu! Ali, znajte da ovaj rivju, od sad pa nadalje, sadrži krupne SPOJLERE, jer ovde se objašnjava sama esencija ovog filma, uključujući tu i njegov kraj.

            THE WORLD'S END je smela parabola o pristupanju Srbije Evropskoj Uniji. Pošto su današnji srpski reditelji skoro bez izuzetka imbecili koji se ne bave realnošću sveta u kome žive, niti aktuelnim temama i dilemama svoje zemlje, nego svet i Srbiju uglavnom posmatraju iz sigurne topline unutrašnjosti svojih dupeta (pa su im i filmovi zato adekvatno ružni i glupi i irelevantni), onda smo prinuđeni da nam najbolje srpske filmove u poslednje vreme snimaju stranci. Prvo je to bio Refnov PUSHER 3, koji se na originalan način bavio suštastvenim pitanjem nacionalnih tenzija između Srba i Albanaca, i uopšte pitanjem Kosova i njegove trenutne uloge u Evropi (leglo kriminala, droge i prostitucije), a sada se, evo, Edgar Rajt, u prikladno nazvanom KRAJU SVETA (KAKAV POZNAJEMO) pozabavio i drugim po redu (ako ne i prvim) suštastvenim pitanjem današnje Srbije – naime, njenim predstojećim (navodnim) pristupanjem EU, i tenzijama koje to sa sobom nosi.

            Glavni junak je Gari King (Sajmon Peg). Gari je vojvođanski sleng za "baja", "tip" odnosno "ortak", a King je, naravno, ono što svaki Srbin za sebe misli da je – Kralj. Jer, kao što nam to RAVNA GORA nedavno reče, "Narod koji izgubi kralja – izgubio je sve!" Pošto "bez kralja – ne valja", a njega smo izgubili, danas svaki Srbin pounutarnjuje izgubljenog Kralja, i sebe samog vidi kao jednog (tj. Kralja).

            Naš Kralj, naravno, živi u prošlosti. Sluša muziku iz 1980-ih, odeva se kao da '80-te nikad nisu prošle, ružno je ostario, pati od arrested developmenta, suštinski je infantilan, bučan je i ne sluša nikoga osim samog sebe, nabio čet'ri banke u guzicu a još neoženjen, neobrijan je i smrdi na luzerstvo (i na pivčugu), i opsednut je davno prevaziđenim (neuspelima) poduhvatima. Dakle, prosečan Srbin.

            Kralj ne priznaje sadašnjost, ne prihvata realnost. Svi njegovi ortaci odavno su, što rek'o Frojd, "prihvatili načelo realnosti": oženili se, izrodili klinčuriju, rade dosadne poslove koje mrze ali nečim treba prehraniti familiju – bacili u podrum stare ploče i kožne jakne, sad vezali kravate, utegli se u odela, robuju od 7 do 3 ili od 9 do 5, kuća-pos', pos'o-kuća… poneka slava ili rođendan, i tol'ko.

            Ali, Kralj oličava esencija srpskog duha nezavisnosti i nejebanja žive sile: fućka mu se za kravate i za žene-decu, on glumi darkera i još sluša Sisters of Mrsi (imidž darkera savršeno je u skladu sa još jednim tačno-pogođenim Srbinom u stranom filmu, naime – Kralj je po tome naslednik Gavrila the Great-a, iz Medinove odlične NAJTUŽNIJE MUZIKE NA SVETU). Naravno, ne može Srbin da bude pravi darker, jer mračnjaštvo nije u njegovoj slovenskoj krvi. Crnina na njemu deluje fejk jer ipak je on arhetip za fun loving animal koja voli da loče pivo, Mrsi or No-Mrsi.

            Enivej, Kralj je predstavnik duha bunta i parole "Srbin se saginjati neće" u svetu u kome su se svi ostali sagli, i primili šta treba da prime, i još se smeškaju dok ga primaju. S velikom mukom on natera svoje "japi" ortake (koji su Izdali Stvar) da ponove svoju nekadašnju akciju iz mladost-ludost dana: da za jedno veče odrade svih 13 kafića (ovde: pabovi) u svom mestašcu tako što će u svakome da popiju po kriglu, sve do poslednjeg kafića UZDRAVLJE (aka THE WORLD'S END).

            Međutoa! U toj akciji nailaze na prepreke. Pre svega, pošast korporativnog kapitalizma i globalizma i brendizma ubila je duh tihi mesta. Ti kafići više nemaju dušu, nemaju onaj unikatni i osobeni šmek koji su, u 1980-im, još uvek imali. Nema veze, Kralj je suviše duboko zagnjuren u prošlost da bi to uopšte primetio, i ponaša se kao da bezdušni, bezlični pabovi, koji svi liče jedan na drugi, i dalje imaju onaj nekadašnji individualni duh. 

            Ali, njemu se sprema surovo buđenje! Tu je i jedna mnogo gora prepreka. Nimalo slučajno, nju isprva otelotvorava omladina ovog malog mista. I mada naizgled deluju kao delinkventi, ispostavlja se da su upravo suprotno od toga: bezdušni, bezlični roboti u šakama Novog Svetskog Poretka.

            Time nam film nudi prodornu istinu koju tek treba da se probije do analnih dubina naših zabrinutih kvazi-angažovanih filmotvoraca, koji se bave kojekakvim skinhedima i ŠIŠANJIMA i VARVARIMA i tako nekim nebitnim manjinama, slepo bauljajući i ne prepoznajući pravi problem, koji Rajt tačno dijagnostifikuje (Damn wRight)! Mnogo veća pošast od maloletnih delinkvenata i tako nekih "ekstremnih" grupa jesu – prividno dobra dečica, odlikaši, Vukovci, stipendisti, POSLUŠNI GUTAČI KURCA svih boja i rasa (nebitno da li je taj kurac pravoslavni ili briselski, ćirilični ili latinični)!

Da, pravi Satanin nakot su svi ti sluzavi klonovi Rastka Poceste i tome sličnih kreatura što jedva čekaju da sebi oko guše namaknu omču zvanu "kravata" pa da mašu plavim zastavicama jer sanjaju da im dođe globalni market na seoski trg, pa da zapevaju ODU RADOSTI: svi ti budući partijski kadrovi, stranački jurišnici orni da dudlaju svom Lideru: danas Vučiću ili Dačiću, sutra već nekom drugom Murti, kad Kurta (neminovno, po izvršenju svog izdajničkog zadatka) sjaše. 

 

 Da, ti odlikaši (što ne postavljaju pitanja), ti odlični studenti što ređaju desetke (da li državnih ili megatrend run-of-the-mill mlinova, nebitno; pokretna traka je ista, samo su nijanse različite) a NE ZNAJU NIŠTA, ti fah-idioti, prazni manekeni, plastične olupine spremne da se u njih ulije ma kakav sadržaj (nema veze koji, samo sipajte gospodine profesore predsedniče svešteniče, samo mi dajte stipendiju honorar platu nameštenje poziciju) – e, TO je ultimativno ZLO, a ne šačica maloletnih "ekstremista" koji bi sutra mogli da se počiste i društveno-korisno angažuju, samo da postoji volja tamo gde treba.

            Kralj, naravno, ne pada na te body snatchers fore, i u spektakularno-antologijskoj prejebano nemreš-bolivit režiranoj sceni makljaže u klozetu (how convenient!) stane zavrat tim malim nakazama, i uz pomoć naprasno probuđenih ortaka i'cepa gi k'o pile dzivku, pokida gi k'o Panta pitu i polomi gi k'o dete zvečku! 

Sladostrašće ovog masakra jasno govori o emocionalnom i idejnom involvmentu autora a klanica je ublažena plavom krvlju žrtava – ne, nije to KRALJEVSKA plava krv, nego MASTILJAVA: ovim robotima u venama umesto krvi curka mastilo iz penkala i pečata doživotnih SLUŽBENIKA sistema!

Posle još nekoliko scena akcije i jurnjave po mestašcu razotkriju se prave (globalne) razmere pošasti robotizacije u kojoj se individualizam zamenjuje bezlobličnom plastikom, a živi ljudi prividom života, poslušnim simulakrumima. Na samom kraju – u podrumu kafića KRAJ SVETA – vidimo da su za sve krivi TUĐINCI (ALIENI) iz dalekog svemira: jasna metafora za EU naciste. 

Ta metafora postaje jasna ako samo pažljivo, iz Ghoul-angle-a, osmotrimo i oslušnemo poduži dijalog koji naš Kralj (s mestimičnim upadicama ortaka koji nisu u međuvremenu badisnečovani) ima sa nevidljivom, amorfnom vanzemaljskom "inteligencijom" oličenom u bleštavom svetlu koje nije lucifersko, prosvetljujuće, nego podmuklo, zaslepljujuće. Citiram iz filma ovu deonicu:

EU: Ovde smo da aktiviramo

vaš pun potencijal.

Kao što smo uradili sa nebrojenim

svetovima širom galaksije.

KRALJ: Ma nemoj? A kako to?

EU: Izmenili smo mali deo populacije

na ključnih 2000 mesta širom planete.

Ovo obezbeđuje maksimalnu pokrivenost.

Odatle smo stvorili "simulante"...

...koji šire našu ideologiju putem

miroljubive indoktrinacije.

Naš cilj je jednostavan: pripremiti ljude

da budu deo naše zajednice.

Ova metoda zahteva neke žrtve.

Što manje zamena napravimo

utoliko je naša operacija uspešnija.

Umemo da cenimo to kada

nam neko pristupi dobrovoljno.

Onima koji su spremni

da to učine...

...nudimo primamljive podsticaje.

Šansu da ponovo budu mladi

sa sačuvanim odabranim sećanjima...

Zar ne bi želeo tako nešto?

Zar to nisi oduvek želeo?

Lepota našeg sistema

je u tome što svi dobijamo.

Nema gubitnika.

 

KRALJ: Ko si bre, jebote, ti, da dođeš

ovde i govoriš nam šta da radimo?

EU: Mi smo "Mreža". Ovde smo

radi vašeg boljitka.

Zar nije bilo čudno što je informaciona

tehnologija napredovala za ove 23 godine...

Zemlja se smanjila ali istovremeno i

povećala kako se povećavala povezanost?

Ovo je naše delo!

I ovo je tek početak.

KRALJ: Oh! Odjebi, lampo!

Vi ste deca i

treba vam vođstvo!

Nema mesta nesavršenostima.

Hej, Zemlja nije savršena! U redu?

...i ljudi nisu savršeni.

I čik pogodi? Nisam ni ja.

Otud potreba za našom

intervencijom...

Mora li galaksija da trpi celu planetu

naseljenu ljudima poput tebe?

Ko je tebe postavio

za šefa? Je li?

Ko si pa ti da sudiš svima?

Možda misliš da je Gari kurac...

...i jeste pomalo kurac...

Ali to je moj kurac!

On šteti sebi baš kao što

Zemlja šteti celoj galaksiji.

Šta reče?

Ponavljate iste cikluse samouništenja

iznova i iznova.

Trenutno je vaša planeta

najmanje civilizovana u galaksiji.

Šta kaže?

-Da smo gomila sjebanih.

To je osnovno ljudsko pravo!

Ovu civilizaciju su osnovali

sjebani i znaš šta?

Ponosan sam na to.

Kako ide ona izreka?

Grešiti je...

Grešiti je ljudski.

-Grešiti je ljudski!

Dakle...

Ne verujemo da vi predstavljate

ceo ljudski rod.

Vi ste samo dvojica muškaraca.

Dvojica pijanih muškaraca!

Odbijate mudrost

bezbroj sunčevih sistema!

-Rekao si da niste ovde da nas pokorite?

(…) Mislim da si odabrao pogrešnu

planetu, prijatelju.

Da, mi smo ratoborniji, tvrdoglaviji i

veći idioti nego što možeš da pojmiš.

I ne pričam samo o Gariju.

Da! Ima mnogo Garija Kingova!

-Ali malopre si rekao...

Znam šta sam jebeno rekao!

Tvoja vulgarnost i laži ilustruju nezrelost

cele tvoje vrste i tebe kao jedinke!

Penji se u svoju raketu i odjebi

nazad u Legolend, pičko!

- Da! Prestani da nas

starbakuješ, čoveče!

Dužnost nam je da

vam postavljamo izazove!

Ostavi nas našoj sudbini, galaktički gade!

-Ne razumete! Mi...

-Niko te ne sluša!

... kada biste znali...

-Prihvati to!

Mi smo ljudska rasa. I ne volimo

da nam neko naređuje šta da radimo.

Šta vi želite?

Da budemo slobodni!

-Da.

Slobodni da radimo šta hoćemo!

-Tako je.

Želimo da pijemo!

I da se zabavljamo!

I to ćemo i da radimo!

Besmisleno je raspravljati

se sa vama.

Ostavićemo vas...sopstvenoj sudbini.

Stvarno?

-Da.

Jebite se!

 

            E, tako govore pravi Srbi sa ovakvim zlikovcima. Barem na filmu.  

U stvarnosti, ovakve bundžije su ućutkane, skrajnute, zatrte da bi na vodeća mesta došli POSLUŠNI, KOOPERATIVNI, oni što hoće da SARAĐUJU, što NE POSTAVLJAJU NEZGODNA PITANJA, što neće da talasaju nego sve PROBLEME REŠAVAJU SAMO PREGOVORIMA, ovi što im je refren "They say jump – you say: HOW HIGH", što NE GLEDAJU U PROŠLOST, jer pustili su da begonije budu begonije a božuri da budu nezavisnokosovski božuri…

            No, dobro. Pustimo te begonije. Što se filma tiče, šteta je što je ova bla-bla deonica preduga – što se u njoj dotad prilično sinematičan film pretvara u radio-dramu (bez obzira što se tu kazuju vredne i poučne stvari: ipak je na filmu lepše POKAZATI nego KAZATI, naročito u ovolikoj preteranoj meri), i što posle tolikog brbljanja film oseća potrebu da to nadoknadi usiljeno naguranom pirotehnikom i jurnjavom u kojoj naši beže pred plamenom kuglom eksplodirajućeg badisnečovanog gradića: zaista nepotreban dodir holivudizacije u inače solidnom engleskom (i srpskom!) filmu.

            Ako tome dodamo predvidivo-tupavi željoispunjavajući epilog kao i da filmu treba previše vremena da stane na noge, otpočne s pravom pričom, i uopšte da pronađe pravi ton (što biva tek u apsolutno genijalnoj sceni lomatanja s klinčurijom po klozetu – možda i najboljim set-pisom koji videh ove godine u filmu ma kog žanra!), onda je jasno zašto ovom KRAJU SVETA ne mogu da dam više od jedne solidne trojke. Inače, muzika je odlična, vizuelni efekti i maske perfektni, a režija je zaista prva liga, naročito u tih nekoliko scena kada se naši (Srbi, od krvi i mesa) bore sa EU robotima, otkidaju im delove tela i makljaju ih njima... 

            PS: Fotke za ilustraciju ovog rivjua namerno sam skinuo sa verzije filma sa kineskim titlovima, kako bih naglasio pošast globalizacije koja je i ovu dalekoistočnu zemlju počela da gazi i zombifikuje. U međuvremenu se pojavio dobar, čist rip bez tih titlova, pa ko voli – nek izvoli!

MISTERIJE STAROG MANASTIRA (Homolje, 2. deo)

 U prethodnom delu opisao sam kako smo Marko Pišev i ja došli do ostataka srednjovekovnog manastira Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri (taj uzbudljivo-poučni zapis čitajte OVDE). Priču sam prekinuo na mestu kada nam se, kraj pećine iznad manastira, niotkuda pridružio unikatno slikovit lik. Pre nego što se bacim na to, samo još jedno podsećanje: sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.

Dakle, dok sam ja slikao pećinu i njen tanak mlazić lekovite vode, sasvim neprimetno i neočekivano se kraj mene stvorio lik koji je povikao: "Hej, hej, nemojte da slikate!" Bio je odeven u maslinastu košulju i pantalone, sa zelenim čizmama, žutim rukavicama, maslinastosivim kačketom... što je sve delovalo kao uniforma nejasnog porekla i opredeljenja. Vojnik? Koje formacije? Specijalac? Šumar? Čuvar ovog pustog mesta? Neki fanatik iz planinarskog udruženja? Wtf...? Mršav, zamalo pa žgoljav, ali zapravo žilav, suncem opaljen, sa crnom bradicom i tamnim naočarima za sunce. Sa sekiricom u ruci i nožem za pojasom.

Kaže: ne slikajte, jer fleš na aparatu može da učini da izvor presuši, ili izgubi lekovitu moć. Rasteruje anđele, ili tako nešto. Pokazah mu da ovaj aparat nema fleš, a nisam ni slikao u pravcu vode, i on se malo smiri. Blago je reći da mi prvi utisak o ovom liku nije bio povoljan – pored svega već navedenog još i zbog njegove stalne poštapalice "Da li ste me razumeli?" koja je zvučala nekako napadno, insistirajuće, kao da implicira "Ama slušaš li ti mene uopšte?" Ipak, kad je shvatio da smo mi fini i kulturni momci i da nismo ovde došli u štetu, raskravio se i počeo da nam, praktično ničim izazvan, izlaže najrazličitije fakte i "fakte" vezane za sebe, ovo neobično mesto i njegovu jednako unikatnu okolinu.

Pre svega, ispostavilo se da je on – iskušenik-pustinjak koji je odabrao baš ovo mesto, tj. jednu obližnju pećinu, za svoje samovanje. Živi tu tokom većeg dela godine, sem zimi, kada se skloni u obližnji manastir (ne u ove gotske ruševine, nego u aktivni, živi manastir). Kaže da se u ove zidine ovde, koje su mene toliko oduševile, može ući, ali da je to nepotrebno jer tamo ne bismo videli ništa sem gomila izmeta slepih miševa. Ta ideja mi nije bila naročito primamljiva (volem ja gothic, ali ne baš da gacam po brdima slepomišjih govana!), kao ni pomisao da ovome protivrečim. Ipak sam ja osoba od principa, a jedan od mojih temeljnih glasi: ne protivreči čoveku koji nosi sekiricu, a naročito kada si naoružan samo foto-aparatom! Ipak, lepo beše zamisliti ovu zlokobnu zgradurinu usred noći, i jato slepih miševa kako kroz njene crne prozore izleće u modro noćno nebo...

Svašta nam je ovaj napričao. I mada je isprva delovao samo kao neka vrsta verskog fanatika i frika, moram reći da se brzo razvila nešto složenija slika, tako da mi je na kraju postao i simpatičan, pa čak i poštovanja vredan – i baš zbog toga smo Marko i ja ostali u razgovoru s njim nekih sat i po ako ne i cela dva. Umesto da se lagano-brzim koracima udaljimo, što bi bio slučaj da se radilo o običnoj budali, procenili smo, i to ispravno, da u ovom danu kada nam je svaki minut dragocen, jer pošli smo u istraživanje gotske Srbije a ne da hvatamo zjala i zamlaćujemo se sa svakim slučajnim prolaznikom, ne da nije šteta nego je zapravo dragoceno iskoristiti priliku i saslušati ovoga. Uostalom, obojica smo pisci, i volimo da čujemo dobru Priču – nevezano za to da li je i koliko "istinita"! 

Moram uzgred da zapazim da imam izrazitu sreću sa ljudskim faktorom na svojim putovanjima, ekskurzijama i putešestvijima – prosto, 'oće me sreća i to ti je. Tako sam, recimo, i u Providensu bio povlašćen, imao svog vodiča koji mi je ne samo pokazivao HPL-related mesta nego i kazivao manje znane stvari o njima (taj putopis imate OVDE). Tako nam se i prošle godine posrećilo da u Zarožju takođe naiđemo na idealnog vodiča, meštanina koji nas je i ugostio, i provodao okolinom, i ispričao nam gomilu stvari koje kao slučajni prolaznici, da smo samo lutali okolo, prepušteni sebi, ne bismo ni videli ni saznali. Tako i ovom prilikom, od ovog pustinjaka čusmo mnogo toga što nema na netu, ili što sami ne bismo videli/povezali da smo samo blejali okolo bez ikoga da nas prosvetli...

Šta smo čuli, šta saznali? Pokušaću da ukratko sažmem neke od stotina stvari koje nam je ovaj (po)kazao.

Mesečeva baklja, šire poznata kao "parice": žbun sa okruglim listićima koji, kad se u jesen osuše, dobiju biserni sjaj koji noću sakuplja i reflektuje mesečevu svetlost i može da posluži kao baklja. Anđeli vole da se igraju okolo.

Ukazao mu se Sv. Grigorije (koji je, inače, po predanju, boravio u toj istoj isposnici) par puta, nakon obilatih molitvi. Takođe, video je vilinska kola. Aha, kažem ja: ono, kad vile igraju u kolu? Ne, kaže, vilinska zaprega, konji i kola. Mora da je bilo izdaleka, slutim ja. Ne, kaže. Na pet metara od mene.
Predveče i noću, na Bogojavljenje (ili Blagovesti?) iz razrušene crkve dopiru glasovi mrtvih monaha koji u milozvučnom horu sve do jutra pevaju himne Božje.

Planina Ježevac je nešto kao homoljski Rtanj, samo neizvikana, neistražena, rulji kao mistična nepoznata, a po silama koje tu delaju još jača. Dakle, sve je tu: piramida, kuglaste munje, čudni električni naboji, neobične oluje, razni drugi fenomeni (ne isključujući ni vanzemaljce). Kaže da je gledao, baš tu, jedan vanzemaljski brod, dovoljno nisko da su bili vidljivi detalji kao što su prozori i vrata.

Ovaj kraj je, kaže, pun ostataka nekadašnjih rimljanskih svetilišta posvećenih orgijastičkim, paganskim božanstvima, gde se slavilo ko zna šta na ko zna kakve bogohulne načine...

Ima tu, malo podalje, jedan šumarak u kome se ljudima Nešto ukazuje: nije mudro tu prolaziti noću...
Viđao je na brdu kako prolaze figure u crvenim tunikama, ili togama. Stari Rimljani...?

Baš ova ovde stena na slici je nekada bila granica između Gornje i Donje Mezije. Nešto niže, dakle ne ovde gde sada ide auto-put, nego dole, uz reku, nekada je išao Via militaris, rimski vojni put što je prolazio ovuda vodeći za Niš.

Gledao je svojim očima kako presuši izvor svete vode pod dejstvom blica foto aparata.

Klisura je poznata po bizarnim meteorološkim fenomenima, sa drastičnim razlikama na malom prostoru (npr. jak pljusak i grad u klisuri, a odmah izvan nje, 100 m dalje – vedro i suvo vreme).

Robertu E. Hauardu se UKAZAO Konan i ispripovedao mu svoje avanture, koje je ovaj samo zapisivao. Konan je, naravno, bio pra-Srbin koji je, zatim, u svom posthumno-postljudskom svetlosnom obličju došao, kao neka vrsta anđela, da nadahne Hauarda.

Velike, ozbiljne tajne kriju se u stripovima o Asteriksu: njegovi autori su znali neke krupne istine o drevnim Keltima, druidima itd.

Ovo su, ukratko, samo neki od hajlajtova njegove priče. Kaže da je išao na Tibet, zna neke tehnike meditacije, govori o auri... Inače je Zemunac; već 10 godina ovde kao pustinjak. Moja prva pomisao: mora da je neki sitni (?) ex (?) kriminalac, ili bar neželjeni svedok nepočinstava zemunskog klana, koji se ovde, i na ovaj način, sakrio od progonilaca – i od ostatka sveta... Možda zato ne dopušta da ga slikamo... Ko bi ga znao?!

Pričao nam je još toliko toga... O tragačima za zakopanim blagom, za ćupovima rimskog i turskog zlata koji i dalje čame u ovom kraju – i o silama koje to zlato čuvaju... O vodičima do tih mesta, i o ljudskim žrtvama nužnim da se prinesu za takve prilike, kako bi se Čuvar umilostivio. Ovo poslednje zaista jeste tako, barem u narodnom predanju: čit'o ja u knjizi GLUVO DOBA (preporučujem!), gde ima poveća deonica o verovanjima vezanim za zakopano blago...

Na kraju balade upitao je imamo li malo hleba, jer je to u ovom kraju deficitarna roba (prodavnica najbliža njegovoj isposnici – nije baš blizu!), pa mu Marko dade nekoliko svojih sendviča koje smo poneli tog jutra. Takođe mu je, na njegovo traženje, srolao i nekoliko cigareta – navodno, ne za ovoga (pustinjaka) nego za nekog seljanina koji treba kasnije tog dana da dođe i pomogne mu u seči drva kojima će da utvrdi svoju zemunicu-pećinu. (Ha! Zemunac u zemunici!...)

Uputio nas je kome da se javimo u obližnjem manastiru Gornjak koji smo takođe krenuli da obiđemo; ali kad se tamo nađosmo, shvatismo da to nije isto što i crkva (uvek svima otvorena), i pošto nismo bili naročito voljni da molimo i tražimo prijem unutar zamandaljene kapije, odlučismo da samo prošetamo okolo. Priroda je fina, zelena, ali mesto je preblizu auto puta, i tu behu nekakvi turisti-kamperi na okolnim livadama i kraj rečice; zamišljao sam izolovano mesto u većoj prirodnoj lepoti – nešto nalik manastiru Vratna, kraj kojeg sam prolazio prošle godine, u ekskurziji na Vratnjanske kapije (te slike i izveštaj imate OVDE). 

 Ovde me nije impresionirala ni priroda, ni manastir (suviše sve to obično za moj egzotični ukus), ali svejedno prošetasmo okolo – mada, bez foto-aparata, koji je Marko uspeo da zaboravi u kolima. Na (ne)sreću, nije tu ni bilo bogzna šta vredno slikanja ili detaljnije priče. Jedan jezivi mračni memljivi tunel u brdu, jedan lekoviti izvor, i ruševine stare crkve ili manastira do kojih se dolazi strmom i uskom stazicom kroz šumu. Tu putanju su nedavne kiše učinile previše klizavom, i ja reših da se tu ne lomatam, rizik je bio preveliki za sumnjivu nagradu. Marko je bio voljan da izigrava divojarca, ali na kraju se i on privoleo pameti, pa taj obilazak ostavismo za neku drugu priliku.

Bližio se sumrak, i beše vreme da se zaputimo na naše današnje finalno odredište: naime, pustinjak nas je uputio da obavezno posetimo jedno svratište gde služe izvrsnu svežu pastrmku – koja su uzgaja na licu mesta i hrani na prirodan način, u habitatu sličnom prirodnom. Moje nepce, inače, više teži ka prasetini, teletini i divljači, eventualno pticama faute de mieux, a ribu jedem samo kad me posna slava prinudi na to – ali ovo je zvučalo primamljivo (Marku, vegetarijancu, mnogo više) pa krenusmo, sledeći uputstva, kroz slikovite bregove i brda, uz mestimično dodatno zapitkivanje, i napokon, bez lutanja, dođosmo i do mesta čije ime neću otkrivati jer EPP na ovom blogu košta! Uostalom, što veli naš narod, There's no such thing as a free lunch, u šta se na ovom mestu takođe uverismo. (Da se razumemo: cena nije bila nerazumna, naprotiv, vrlo je to sve bilo pristojno, i ponuda, i usluga, i naprata – ovaj, naplata...)

Tu lokaciju sam iz pustinjačkog opisa zamišljao kao još više divlju i idiličnu: naš preporučitelj je njeno uređenje uporedio sa Švajcarskom. Sad, on je možda bio na Tibetu, ali u Švajcarskoj, rekao bih, ipak nije. Mislim, mestašce je sasvim prijatno, ruralno, sirovo, ali nije to sad ne znam kakav park i kakav sega-mega ambijent kakav sam očekivao iz njegovih opisa. Obična malo bolje sređena seoska avlija sa malo tekuće vode, sa livadom, par klupica, stočića, ljuljaškom...

Na svu sreću, pastrmke su bile vredne tolike potrage: pogostili smo se njima na verandi ovog svratišta dok je padalo veče i nastupala svežina pod plaštom duboke provincijske noći. Nude ovi domaćini i prenoćište, vrlo povoljno, i Marko se već raspitao za detalje, razmatrajući da na proleće dovede svoje studente etnologije u ovaj kraj, na višednevno terensko istraživanje. 

Ako se to desi, ko zna, možda iskopaju neko od tih orgijastičkih svetilišta posvećenih Magni Mater, recimo... U svakom slučaju, ovaj naš jednodnevni izlet do Kapije Homolja poslužio je samo da odškrinemo vratnice ka još jednom kraju "gotske", tradicijama nabijene freako-weirdo Srbije gde nas prava istraživanja tek očekuju.

Za iduću ekskurziju Marko i ja planiramo nešto sasvim drugačije – ako nas vreme i druge okolnosti posluže, već na samom početku decembra. O tom, potom. Ako se desi, izveštaj na blogu vam ne gine...