LET US PREY (2014)

 *** 

 3 

Evo ga jedno neočekivano prijatno gledalačko iskustvo koje overih na FEST-u – skoro pa karpenterovski horor (karpenterovskiji od njegovog poslednjeg, THE WARD, svakako!), o grupici pajkana i privedenih tipova u policijskoj stanici jednog malog irskog mista među koje dođe Tajanstveni Stranac i počne da rovari njihovim mračnim tajnama, okrećući ih same protiv sebe i jedne protiv drugih, naslađujući se sa strane.

Da, ovo zvuči kao Zekin NEPRIJATELJ, ali urađen sasvim KAKO TREBA, bez pretencioznosti, bez dramurdisanja i umetničarenja i elipsi i offscreena – besramno žanrovski, pitko, direktno, ekonomično, i bez zavlačenja kad stvari postanu sočne. Ako treba da se krvari, ovde se KRVARI!

Zaista je okrepljenje pogledati, za promenu, jedan pošten, ČIST, žanrovski precizan HOROR film: ne dramu, ne melodramu, ne coming of age, ne indie bullshit, ne sliku raspada porodice, dramu o stajanju na noge posle poginulog oca ili deteta ili majke, ne kritiku odnosa u X ili Y, ne parabolu o seksizmu, mačizmu, feminizmu, gej pravima, manjinama, ne satiru na medije, ne Sandens-udicu, ne, ništa od svega toga, nego jedan LEP ŽESTOK MRAČAN GADAN BEZOBRAZAN LEAN & MEAN MADRFAKING HOROR!

OK, prva dva-tri minuta su daleko najbolji deo filma, nešto najgenijalnije što videh u bilo kom narativnom hororu u zadnje vreme (dakle, ne računajući videospotovska arty iživljavanja iz ČUDNE BOJE KOJIM TVOJE TELO SUZI) ali ni ostatak nije za bacanje, štaviše! 

Naročito prija direktna naracija, koja ne pokušava da mistifikuje očiglednosti, nego na samom početku pokazuje da Stranac nije običan čovek (pa zato ovde nema "možda jeste možda nije moje srce tajnu krije" a la Zeka), a još više prija što stvari kreću ODMAH, govno uleti u ventilator u prvih 5 minuta, ovo definitivno nije jedan od dosadnih horora u kojima trećina do polovine filma otpada na "upoznavanje sa likovima".

Sve što treba da vidimo i upoznamo, vidimo ODMAH, ili U HODU, kad akcija krene, bez sviranja kurcu i traćenja dragocenog vremena. Ova umetnost pripovedanja danas je skoro zaboravljena, pa krepi kad čovek naiđe na to.  

Da se razumemo, film je besramno PULP, i sa time se u drugoj polovini pretera, naročito po pitanju lika, motivacije i zaleđine policijskog komesara koji bi trebalo da rukovodi tom stanicom: ode to u preterivanja bez kojih se moglo, ode i u SIR (cheese), ali pošto me je tako lepo kupio prvom polovinom, blagi pad u drugoj polovini nisam mu previše uzeo za zlo. Kako sam se nadao, super sam se udao, i dobio čak i miraz.

U normalna vremena ovo bi bio tek jedan OKEJ film; danas, u ovom čemeru kad više ni low budget produkcija ni studiji NE UMEJU niti uopšte HOĆE da prave HOROR filmove nego skarabudžuju dramice, akcije, fantazije, SF, satire, metafore, trte mrte – baš baš prija jedan odlično napravljen, dobro odglumljen, fino uslikan, dinamičan i žestok ČIST HOROR film bez ikakvog palamuđenja.

Lajem Kaningem je odličan kao ĐAVO, a ovaj filmčić će dobiti svoje mestašce u mojoj knjizi o ĐAVOLU NA FILMU.

Takođe, Polijana Mekintoš se ovim iskupila za učešće u onoj smejuriji zvanoj ŽENA.

Reditelj Brajan O'Mali je u svom dugometražnom debiju LET US PREY pokazao ozbiljne kvalitete i 'ajde da se sad svi pomolimo da i nadalje ostane u žanru i da nastavi ovako, i još bolje. Imate onlajn njegova dva kratka filma; preporučujem SCREWBACK, jednostavni ali fino napravljeni krimi-twister, u kojem takođe igra Kaningem.

LET US PREY u ovom trenu nije dostupan na netu: ko ga je propustio na FEST-u, moraće malo da sačeka...

ŠTA SE RADI, ŠTA SE SPREMA U OVOJ GODINI?

            Srećan vam petak 13-ti uz najavu horor aktivnosti koje planiram za ovu godinu: nove knjige, prevodi, stručni radovi itd. od interesa za čitaoce ovog bloga. Nadajmo se da baksuzluk i prokletstvo (ne)života u Srbiji neće ugroziti realizaciju ovih projekata.

            Najvažnija stvar koja se konkretizovala prošle godine jeste uspostavljanje saradnje sa izdavačem "Orfelinom" iz Novog Sada. Naše prvo izdanje je kapitalna POETIKA HORORA, studija koja prikazuje nastanak i razvoj horor žanra u književnosti od 18. do 21. veka.

            Ove godine će naša saradnja dati još nekoliko plodova na radost ovdašnjih ljubitelja kvalitetne, vrhunske, književne strave. Mogu da kažem da paralelno radimo na čak DVE fundamentalne knjige koje su po obimu i značaju (ali i dizajnu i svemu ostalom što "Orfelina" izdavaja od domaćih fabrika knjiga) uporedive sa POETIKOM HORORA. Nažalost, u ovom času je još prerano da ih konkretno najavljujem i tako možda nešto "uročim": ali mogu da kažem da su oba projekta prijavljena na jedan konkurs koji je prošle godine podržao POETIKU, pa zato mislim da imamo razloga, naročito u svetlu njene veoma pozitivne recepcije, da verujemo kako ćemo i ove godine dobiti finansijsku podršku barem za jedan ako ne i za oba naslova. Mogu, za sada, da kažem samo da jedan projekat ima veze sa filmom fantastike i strave, a drugi sa književnošću (strave, dabogme!). Takođe, s podrškom ili bez nje, mislim da je realno verovati da će najmanje jedan od ova dva projekta biti realizovan do Sajma knjiga u oktobru.

            Ono gde mogu da budem još konkretniji, a vezano za saradnju sa ovim izdavačem, jeste nešto što sam ranije već najavljivao. Naime, "Orfelin" pokreće ediciju "Poetika strave" u kojoj će objavljivati klasična i moderna, vrhunska dela horora koja je pažljivo i stručno odabrao urednik te edicije, Dejan Ognjanović. Prva knjiga ove edicije jesu VRBE Aldžernona Blekvuda: knjiga, pored naslovne novele (po Lavkraftu i meni – najbolja horor novela ikada napisana), sadrži još i superiorne, vrhunske novele "Vendigo" i "Silazak u Egipat". Preveo - Sava Kuzmanović, dizajn - David Tankosić (uz superviziju Dragana Bibina).

Radna verzija (3-D maketa)

Takođe, knjiga sadrži moj iscrpan pogovor na 20-ak strana, kao i detaljnu biografiju pisca. Ukupni obim knjige je negde oko 250 strana. Sve to će biti opremljeno u stilu sličnom POETICI HORORA, dakle – pravo malo umetničko delo i LEPOTA & DIVOTA od knjige kakvu je milina držati, gledati i čitati. Spoljne ivice stranica će biti u boji, isto kao POETIKA, ali svaka knjiga u drugoj boji. Blekvud će, recimo, biti zelen. Posebna lepota: knjige ove edicije ići će u tvrdom povezu! Radna verzija korice za VRBE je nešto najlepše što sam video u poslednje vreme – i srećan sam što mogu sada da je premijerno, ekskluzivno ovde podelim s vama. Zaista sam ushićen. Blekvud ovakvu koricu nikad i nigde nije imao! VRBE iz štampe izlaze do kraja marta.

Finalna verzija korice

            Druga knjiga u ediciji "Poetika strave" pripada Lavkraftu: zove se ŠAPTAČ U TMINI, i pored naslovne novele, sadrži još 6 do sada na srpski neprevođenih, a kvalitetnih i vrednih priča. Na njima se već radi, jednu od njih ću i ja prevesti, i naravno – napisaću obiman pogovor i prateći materijal, koji će ići u svim knjigama ovog serijala. 

Za sada je prerano govoriti o rokovima i datumima, ali čini mi se da nije nerealno drugu knjigu (Lavkrafta) očekivati do kraja juna. Prvobitni plan je bio da do Sajma u oktobru objavimo još jednu, treću knjigu u ediciji, ali ako dobijemo podršku za dve mega-ambiciozne koje sam gore nagovestio, i ako se udubimo u već započete radove na njima, ne znam koliko je realno da do jeseni izađe i treća (koja bi trebalo da sadrži priče jednog vrhunskog horor pisca iz druge polovine 20. veka). Ako ove treće i ne bude do Sajma, nadam se da će je biti do kraja ove godine.

            Toliko, za sada, o "Orfelinskim" hororima. Ali to nije sve.

            U ovoj godini nastavljam dobru saradnju sa "Makondom". Već sam pre par godina pisao pogovor za njihov novi, lepo ilustrovan prevod DOKTORA DŽEKILA I G. HAJDA; ove godine me isti posao čeka i za novi prevod DRAKULE koji će oni izdati.

            Za "Makondo" takođe radim prevod Lavkraftovog romana DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, praćen pogovorom i napomenama. 

To bi takođe trebalo da bude bogato ilustrovano, ali još ne znam koji umetnik će se poduhvatiti nimalo laganog posla, budući da DREAMQUEST prosto vrvi od fantastičnih stvorenja, entiteta, bogova, demona, monstruma, leševa, gulova, egzotičnih lokacija i... praktično svega po čemu je Lavkraft poznat, na jednom mestu.

            "Darkvud" će ove godine izbaciti drugi album iz serijala LEGLO STRAVE. 

Prošle godine je izašao onaj u kome je Ričard Korben adaptirao Lavkraftove priče i pesme. Sada je na redu "saradnja" Korbena i Poa – u mom prevodu. Osim dijaloga u samim stripovima, ovo izdanje sadrži i potpuno novi prevod priče "Berenisa", čiji sam autor – ja. Jeste, po prvi put u životu bio sam u prilici da prevedem jednu priču giganta, Alfe i Omege horora, E. A. Poa. Kakav je rezultat – moći ćete da se uverite sredinom ove godine.

            "Veseli četvrtak" i dalje radi genijalne DILAN DOG knjige, praćene stručnim tekstovima o epizodama u njima. 

Ja ih i dalje pišem, ali u ovom trenu još nije ugovoreno o kojim epizodama.

            Ali da ne ostane sve na stripovima, pored stručnih pogovora koje pišem za "Orfelin" i "Makondo", biće mojih stručnih radova i u nekim oficijelnim akademskim inostranim publikacijama.

            Moj naučni rad će se ove godine naći u knjizi Digital Horror: Haunted Technologies, Network Panic and the Found Footage. Priređivači su Xavier Aldana Reyes & Linnie Blake a izdavač je I. B. TAURIS. Čime se bavi taj zbornik radova? Evo šta kaže sajt izdavača:

In recent years, the ways in which digital technologies have come to shape our experience of the world has been an immensely popular subject in the horror film genre. Contemporary horror cinema reflects and exploits the anxieties of our age, in its increasing use of hand-held techniques and in its motifs of surveillance, found footage (fictional films that appear 'real': comprising discovered video recordings left behind by victims/protagonists) and 'digital haunting' (when ghosts inhabit digital technologies). This book offers an exploration of the digital horror film phenomenon, across different national cultures and historic periods, examining the sub-genres of CCTV horror, technological haunting, snuff films, found footage and torture porn. Digital horror, it demonstrates, is a product of the post 9/11 neo-liberal world view - characterised by security paranoia, constant surveillance and social alienation. Digital horror screens its subjects via the trans-national technologies of our age - such as the camcorder and CCTV - and records them in secret footage that may, one day, be found.

            Naslov mog rada je 'Welcome to the Reality Studio': Serbian Hand-Held Horrors'. Bavio sam se SRPSKIM FILMOM i PORNO BANDOM. Više detalja o ovome kad knjiga izađe iz štampe, negde na leto ili jesen.

            Takođe, moj esej o SF filmovima ex-Yugoslavije trebalo bi da izađe u knjizi posvećenoj istočnoevropskom SF filmu. 

Ovo je još u relativno ranoj fazi: prihvaćen mi je apstrakt za rad pod radnim naslovom "SF in SFRY (Yugoslavia): Socialist Satire". Knjiga još nema definitivan naslov, ali je njen projekat prihvaćen za objavljivanje u ediciji New Dimensions in Science Fiction koju izdaje ugledni Wales University Press. Ovaj zbornik priređuje Ewa Hanna Mazierska (Professor in Film Studies, University in Central Lancashire) a pomaže joj koleginica Eva Näripea (researcher, PhD).

            Ewa Hanna Mazierska je, takođe, glavna urednica (Principal editor) akademskog časopisa Studies in Eastern European Cinema. 

Za temat ovog časopisa o TELU upravo sam ovih dana zvršio i poslao naučni rad pod naslovom "No Escape from the Body: Bleak Landscapes of Serbian horror film" u kojem govorim o prikazu tela u srpskim hororima, s naglaskom na LEPTIRICI, VARIOLI VERI, KIČMI, SRPSKOM FILMU i PORNO BANDI.

           

                U pripremi je zbornik o KRVI u književnosti i kulturi pod naslovom KRV: KNJIŽEVNOST, KULTURA. 

To je deo projekta koji su osmislile Mirjana Detelić i Lidija Delić ali ga - nažalost – dr Delić sama finišira, jer je Mirjana Detelić preminula polovinom decembra. Njih dve su prethodnih godina priredile zbornike čiji se pojedini radovi takođe dotiče fantastične i hororične tematike: Ptice: književnost, kultura (2011), Guje i jakrepi: književnost, kultura (2012) i Aquatica: književnost, kultura (2013). Ja sam pre nekoliko godina imao rad u njihovom zborniku VREME I KNJIŽEVNOST i čast mi je što su me opet pozvale da dam svoj prilog, naročito kad je tema tako zahvalna za moju užu struku. Rad koji spremam zvaće se, verovatno, "Poetika splatera: umetnost prolivanja krvi" i baviće se ključnim fazama i čvornim tačkama estetike i poetike upotrebe krvi na filmu, od H. G. Luisa preko Arđenta i Fulčija do današnjeg "torture porna".

                Izdavač je Balkanološki institut SANU, i radovi se boduju kao međunarodni - M14, i to vredi 4 boda.

            U maju izlazi 2. tom KNJIŽEVNE FANTASTIKE koji priređuje Dragoljub Igrošanac, a izdaje ČAROBNA KNJIGA. 

U prvom tomu, prošlog proleća, objavljen je moj rad o Dž. G. Balardu. U novom, ovogodišnjem, čitaćete moj prilog o Robertu Ajkmanu (poglavlje iz POETIKE HORORA), kao i ekskluzivan prikaz POETIKE HORORA iz pera Ivana Velisavljevića. Trebalo bi da se tu nađe i prikaz ZAVODNIKA koji je Ilija Bakić pisao, kao i razne druge poslastice koje će biti obznanjene negde u maju kad dođe vreme da to izađe iz štampe.

            EKRAN ove godine menja urednika. U martovskom broju naći će se moj osvrt na najbolje horore iz prošle godine pod naslovom "Na koži i ispod kože", ali nadam se da to neće biti i moj pozdrav sa ovom uglednom filmskom revijom, odnosno da ću uspešnu saradnju, kakvu sam prethodnih godina imao sa Gorazdom Trušnovcem, imati i sa novim urednikom. Videćemo...

            Do kraja marta, ili u aprilu, trebalo bi da izađe novi trobroj FILAŽA, u kojem ima i nekoliko mojih priloga. O tome, kad ga vidim u svojim rukama.

         RUE MORGUE - i dalje pišem za najbolji horor magazin na svetu: pretežno prikaze knjiga (rubrika NINTH CIRCLE), 

poneku filmsku kritiku, ali i članke na razne horor teme. Trenutno radim na članku od 2-3 strane o filmu DER SAMURAI.

Novi BELOPALANAČKI ZBORNIK će objaviti opsežan odlomak iz mog ZAVODNIKA, čiji se zaplet dešava u tom kraju Srbije, praćen mojim fotografijama sa lokacija koje se opisuju u romanu. Dogovorena je i promocija tog romana u Beloj palanci do kraja marta.

            Toliko što se tiče teorije, kritike i promocije mojih pisanija, za sada. Naravno da su zabačene još neke udice i još ponešto se krčka ili može nenajavljeno da se javi tokom godine, ali za sada neka bude dovoljno ovo što sam naveo, koliko da vidite da ne sedim skrštenih ruku – dapače!

            Što se tiče moje proze, evo kako stvari stoje.

            NAŽIVO je prošle godine definitivno rasprodat, otišli su i poslednji primerci koji su mi bili zaostali ovde ili onde i više nemam nijedan extra. To znači da je situacija zrela za III izdanje. Videću ima li izdavača zainteresovanog za to, pošto u svetlu novih, daleko strožih i u svakom smislu gorih propisa u knjižarama, samizdat više ne postoji kao opcija i ja sam samcit više neću izdavati ništa pošto to više ne može da se plasira u knjižare bez papirologije iza koje može da stane samo pravno lice a ne pojedinac.

            ZAVODNIK je, takođe, pred rasprodajom tiraža (500 primeraka). Ostalo mi je još 30-ak komada, i očekujem da i oni iščeznu u narednih mesec dana ili tako nešto. Posle toga – II izdanje, ako bude izdavača koji ga želi... Ako ne, bolje požurite da ovo uzmete dok ima! Nemojte posle da bude: "Ja sam mislio, ja sam očekivao, ja se nisam nadao, ja sam pretpostavljao, ja sam čekao..."

            PROKLETIJE: moj treći roman me odavno kopka, u zadnje vreme sve više i glasnije traži da bude napisan. Nadam se da ću mu se posvetiti ovog leta, kad završim obimne radove na dve mega-knjige za "Orfelina", na prevodu za "Makondo" i na drugim rabotama gorenavedenim. Pomalo se bojim da mi svi ti poslovi ne pojedu vreme potrebno za pisanje, ali, videćemo.

            KRATKE PRIČE: Trebalo bi, kad/ako nađem vremena, da napišem priču pod radnim naslovom "Grozda", smeštenu u svet ZAVODNIKA. Biće "prikvel" dešavanjima iz romana i baviće se sudbinom baba Grozde i nevoljama da na svet dovede svog sina jedinca...
            Može se lako desiti da ove godine odsustvujem iz Skrobonjine antologije po prvi put otkad ih on radi; naime, jedina ideja koju imam za najavljenu temu o SFRJ je obimna, opsega novele (poput moje prošlogodišnje, u HAARPU), i u svetlu drugih obaveza ove godine, nisam siguran da ću uspeti da je napišem. Ko zna...? Možda mi padne na um i nešto kraće... ali tema mi nije preterano inspirativna.

            Toliko, za sada. Pratite, komentarišite, podržavajte, kupujte, ako odobravate ovaj rad i ako želite da se s time nastavi.

TRAVELATOR (2014)

  **  

  2+  

                Od reditelja Jagode u supermarketu, Guče i TV serije Folk stiže nam jedan od kritičarski najvoljenijih novijih srpskih filmova – sa nesrpskim naslovom TRAVELATOR (pokretna traka za putnike) i minornim bioskopskim životom, odnosno skoro nepostojećom recepcijom kod domaće publike (manje od dve hiljade prodatih karata u bioskopima računajući i ZVEZDU i FEST). Iskoristio sam priliku da ga pogledam na beogradskom FEST-u, pa ću baciti svoja dva centa među ono što su moje nominalne kolege već napisale.

            Ako je verovati uvek dogmatski decidiranom Zoranu "Neosporno" Jankoviću (CITY megazajn), to je "film u kome zapravo sve funkcioniše." I još: "Travelator u neku ruku iznenađujuće lako stiže do titule najboljeg srpskog filma i to u zaista ozbiljnoj konkurenciji ovogodišnje, da ponovimo, neosporno berićetne filmske žetve." Opa, SVE funkcioniše? Dobro, vratiću se na to. Berićetna godina? Pih, izvan NIČIJEG DETETA, sve ostalo je uobičajeni domaći čemer, tuga i beda.

            Ako poslušate šta vam kaže Đorđe "baš-baš" Bajić (PAZI, SNIMA SE), TRAVELATOR je "EKSPLOZIVNA MEŠAVINA UMETNIČKOG FILMA I EKSPLOATACIJSKOG AKCIJAŠA", i to "baš-baš kako treba." On vam još potpisuje tvrdnju: "Završnica filma je posebno impresivna pošto sadrži, odgovorno tvrdim, najbolje koreografisnu i realizovanu akcionu sekvencu u novijoj istoriji regionalnog filma." Ovo je krajnje neodgovorna tvrdnja jer je u prašinu baca postojanje filma 55 Kristijana Milića, koji se može pohvaliti daleko bolje koreografisanim i realizovanim akcionim sekvencama. Ali, nema veze, Bajić još kaže da "Travelator korača sigurnim korakom i do cilja stiže sa puno stila, visoko uzdignute glave." Hm, okej, videćemo to još.

            Ako je vaša filmofilska zvezda-vodilja Dubravka "Doo-dah, Doo-dah" Lakić (POLITIKA), onda valja da znate: "Na vizuelno-estetskom planu, ovo je sasvim novo iskustvo za srpski film... Milić tvori film koji intenzivno utiče na emotivno stanje gledaoca...
Ispod jednostavne, krajnje svedene, a nama iz svakodnevnog života bliske fabule, provlači se ta suštinska priča o junakovom prolasku kroz pakao sopstvenog uništenog života." Naslov "kritike" je vanredno rečit: Beli anđeo u gradu greha. Vratiću se na to.

            Na kraju, ili na početku, Dimitrije "Drug Stari" Vojnov, Alfa i Omega tzv. "Novog srpskog filma" (koji je, iz nejasnih razloga, izgleda prestao da koristi tu svoju floskulu) na forumu Znak Sagite piše: "srpski “žanrovski film” mejnstrim opredeljenja dobija novi korak napred u formi filma TRAVELATOR... sa ovim filmom srpski žanrovski film dobio je svoje avangardno ostvarenje, arty triler kakav se nije očekivao."  

            A u stvari, da vam Ghoul kaže – TRAVELATOR je isprazna pričica bez poente (tj. sa jadnom "poentom"), samo što je zašećerena obiljem šarenila made in Las Vegas. Odnosno, ovo je kao da dobijete blještavu razglednicu iz Grada Kocke, jednu od onih kič-mrdalica, čija se slika blago menja ako je pomerate i menjate ugao gledanja, a onda je okrenete i s druge strane pročitate samo jedno banalno: "Primite puno pozdrava iz Las Vegasa!"

            Hvalospevi scenariju, naraciji, pripovedanju? Pa to može da dođe samo od ljudi slepih kod očiju ili onih koji zažmure na jedno oko kako bi, iz nekih svojih razloga, na silu pohvalili nešto što to ne zaslužuje. Pa da li ste vi ljudi normalni? Bar pola ovog filma je suvišno! Ovde jedva ima materijala za jedan srednjometražni filmić od 40-ak minuta. Umesto toga imamo 100 minuta u kojima se to malo pričice na silu razvlači onim što naš narod zove "padding" (popunjavanje), a kao da to nije dosta – dobijamo još i flešbekove koji ne služe ama baš ničemu pod milim bogom osim da nam pokažu ono što je do tada već bilo kristalno jasno.

            Konkretno, popunjavanje se sastoji u beskrajnim kadrovima u kojima imamo gledati Nikolu Rakočevića kako hoda. On hoda ulicama Beograda. On se vozi pokretnim stepenicama. On se vozi Beovozom. On hoda kaldrmom Krnjače ili tako neke pored-beogradske rupetine sa nakaradnim nazivom koji se završava na –ČA: Krmača, Borča, Rgača, Grgljača, Hrkljušča, Govnača ili tako nešto. A onda ovaj ode u USA, pa ga onda imamo gledati još i kako hoda ulicama Las Vegasa. On se vozi staklenim liftovima. On se vozi neprozirnim liftovima. On je na travelatorima. On ide hodnicima. On blene u zgrade. On blene u neon. On se vrti oko sebe zasenjen i zaslepljen blještavilom te Lasvegače.

            Sva sreća te Rakočević ima jednu od prijatnijih faca za standarde srpskog filma, gde uglavnom vladaju nekakve njuške koje bi u normalnoj kinematografiji mogle da igraju samo negativce (a kad se pojave u američkom filmu, to obično i čine). Dakle, nije ga bolno gledati, ne bode oko, ali opet – COME ON! U ovih 100 minuta mora da postoji najmanje 20 minuta u kojima gledamo krupni plan njegove face. Svega mi na svetu, neki obožavalac bi odavde stvarno mogao da izmontira show-reel od jedno 20-ak minuta u kojima se može diviti samo njegovom ukrupno uslikanom licu.

Kamera ga voli. Reditelj ga voli. Ali treba ipak imati malo mere: ovaj Rakoč-fetišizam brzo smori (čak i kad ovaj promeni imidž i izblajha kosu). Ja stvarno ne pamtim ovako nešto u domaćem filmu – ovakvo ljubavno pismo glumcu od strane reditelja – a u inostranim okvirima pada mi na pamet samo jedan skorašnji primer, Refnov DRIVE, u kojem je ovaj do besvesti fetišizovao ono mrtvo puvalo, Rajana Gusana, mada čak i u tom filmu između dve poetske etide, zamišljena krupna plana ili "cool" poze ima nekakve madrfaking akcije! A ovde – akcija dođe tek na samom kraju i sastoji se iz jedne linearne jurnjave, peške (bez twistova, samo pravo: A-B-C-D), ulicama LV-a.

Pored viška kadrova u kojima NR telećim pogledom zvera okolo u krupnom planu, tu je i višak kadrova koji su čista video-razglednica. "Mama, evo me, u Las Vegasu! Ju-huuu!" OK, lepo je što je svedena ekipa filma uspela da ostvari stari srpski san – videti Las Vegas! – lepo je i što su imali foto aparat sa kamerom da taj boravak usnime, ali nisu morali baš toliko materijala iz svojih obilazaka neonom okupanih ulica da umontiraju u kvazi-narativni film.

Nemojte mi samo reći da svi ti beskrajni minuti u kojima NR hoda ili blene ni u šta predstavljaju "poeziju" – odnosno, da je moralo da ih ima toliko mnogo, da se ta "poezija" rasteže kroz tolike beskrajne "strofe", kad bi i nekoliko stihova pravom pesniku bilo dovoljno.

I nemojte mi kasti da je sve to prekomerno razgledničarenje iz Las Vegasa bilo nužno zarad simbolike: znamo šta je Las Vegas, videli smo ga u 200 filmova, ne morate još i ovaj da opterećujete beskrajnim ispraznim minutima vožnje i šetnje njegovim ulicama. Sve to je moglo i moralo da bude svedenije.

Ali jbg, šta ste očekivali – da ode Srbin u Las Vegas i da bude "sveden"? HA! Bojim se da su autori ovog filma i protiv svoje volje i svesne namere postali žrtve sindroma "Srbi u Vegasu": baš kao i kriminalac koga je NR došao da ukoka, baš kao i sam lik kojeg igra NR, isto tako se i reditelj sa svojom ekipom zaneo, zablenuo, i popustio pred "čarima" grada koji nikad ne spava. Nikad nisam razumeo potrebu teladi da blene u šarena vrata, niti Srba da se oduševljavaju Vegasom – sećam se, svojevremeno, kad sam bio u Berkliju, Kalifornija, svi Srbi sa mog programa, a i neki drugi, tamošnji, osećali su kao obavezu da "overe" Las Vegas, jer ako to šareno govno ne vide, kao i da nisu bili u Americi. Ja sam, pak, s gnušanjem odbio pozive da im se pridružim, i od Las Vegasa sam video samo malo parče, sticajem okolnosti, iz aviona (odozgo), i kroz staklo aerodroma prilikom jednog presedanja na putu za San Francisko. Ali dobro, svaka budala ima svoje veselje, samo ne mora da film opterećuje njime preko svake mere.

Za jedan film u kojem "sve funkcioniše" i koji je "baš-baš dobar" previše toga ovde škripi. Pored već pomenutog popunjavanja i rastezanja, tu su i totalno redundantni flešbekovi: recimo već u prvoj polovini je jasno da je naš šampion u igricama s pucanjem iz prvog lica vrbovan da u Americi kokne "zaistinski" tog "kontroverznog biznismena" kojeg smesta počne da prati. Ali ne! Naš film, u drugoj polovini, mora da nas vrati u Beograd, i da nam prikaže podugačku scenu u kojoj Slavko Labović (uvek zabavan i uvek prirodan kao gangster) sa pajtašima ubeđuje našeg igričara da postane plaćeni ubica kako bi platio majčino lečenje od raka. I sad gledamo nepotrebne minute oću-neću, dal da prihvatim il da ne prihvatim – a već smo videli tog lika u Americi, na jebenom zadatku, koji je fucking prihvatio! I jasno nam je, odmah, da ga je prihvatio! I ništa bogovetno novo ne otkrijemo u toj poznoj sceni: ničemu ona ne služi osim da još malo uživamo u pojavi Labovića. I da se film razvuče na dugometražno trajanje.

To sa bolesnom kevom kao motivacijom bolje da smesta pometemo pod tepih i više ne pominjemo, jer je toliko cheesy da mi je smešno zadržavati se nad time; ali moram da dodam da je glumica koja igra kevu užasno loša, i da su scene NR s majkom baš onako srpski slabe, nategnute, neubedljive, emocionalno prazne baš onda kad bi trebalo da kupimo tu sinovljevu ljubav, brigu i šta god.

Takođe, psihologija i karakterizacija glavnog junaka ne postoji. I ni dodatnih 20 minuta zveranja u njegovu facu dok zvera u prozor, ogledalo, neon, palme, zgrade, bazene, whatever – ne bi ga učinilo plastičnijim, odnosno življim. Šta ga pokreće, šta on misli o sebi i svom okruženju, šta misli o svom zadatku, o činjenici da treba hladnokrvno da ubije čoveka, šta misli o drastično drugačijem okruženju u koje je došao? Ble-e-e-e-e, eto šta. Fill in the blanks. Tako se to radi u umetnosti (kako je mali Đokica zamišlja): dam vam prazno platno, šljusnem dve-tri farbe, pa vi projektujte šta je šta, odnosno docrtajte sami. "Ovo nije film zapleta nego procesa" reče neko gore. Aha, mogao je ceo film da bude u jednom kadru, kako se Nikola u slou moušnu vozi travelatorom. Eto vam procesa!

Ali čak i to bih nekako svario, i sve gorenavedeno mogao bih da oprostim, onako hrišćanski kako me bog dao, samo da film nije do srži pokvaren svojom nakaradnom neo-pravoslavno-hrišćanskom agendom koja je nabijena toliko nesuptilno, toliko sirovo i prostački da sam ja, kao izvorni hrišćanin, duboko zgrožen. Naime, da kažem to najzad otvoreno, TRAVELATOR je, zapravo, nešto vizuelno raskošnija i gledljivija verzija fucking MILOŠA BRANKOVIĆA – jer svodi se na licemerno zgražavanje dekadentnim Zapadom i svime što sa njega dolazi dok se na krajnje smešan i površan način promoviše pravoslavlje i uopšte religija kao spasenje.

Kako je to izvedeno ovde? Evo kako. Naš srpski anđeo pred odlazak u Ameriku izblajha kosu, valjda da bi bio sličniji anđelu. Krst oko vrata vrlo je prominentan – čak i dok ostvaruje tačku broj 2 na listi svakog prosečnog Srbende koji krene u USA; naime, ako je pod 1. "Vidi Las Vegas!" onda je pod 2. "Pojebi crnkinju!" Uzgred, ta crnkinja je još jedna nepotrebnost u filmu nakrcanom nepotrebnostima: ama baš ničemu pod milim bogom ona ne služi u filmu osim da se krajnje implauzibilno zaljubi (?) baš u našeg srpčića (oj, wish-fulfillmente, oooj!) i da je stoga overimo u majci svih ničim izazvanih scena seksa, u kojoj naše anđelče lažno-plave kose taslači crnkinju u bazenu svoje hotelske sobe dok voda pljušti na sve strane. U zapletu ona ne odigra ama baš nikakvu ulogu jer njeno zbližavanje s našim momkom nikako ne posluži akciji asasinacije u klubu u kojem ona peva (npr. ne pomogne mu da uđe tamo, da unese oružje ili bilo šta takvo).

Nego da se, sa jebanja crnkinja, vratimo religioznoj promidžbi ovog baš onako tipično srpski šizofrenog filma: u više navrata tokom TRAVELATORA čujemo propovednike koji deklamuju "I am Alfa and Omega" tiradu, uglavnom na televiziji, jer šta će Srbin u Americi da pusti u svojoj hotelskoj sobi nego – televanđeliste! I kad kažem "u više navrata", to stvarno znači barem jedno 6-7 puta, minimum. Jer sve je ovde nepotrebno umnoženo, sve što se moglo reći ili pokazati jednom – kaže se i pokaže bar 5-6 puta; sve što se nije ni moralo pokazati, pokaže se najmanje jednom. 

I tako, kao što u LJUBAVI I DRUGIM ZLOČINIMA imamo teror nad gledaocima putem neumerenog papagajskog ponavljanje one odurne pesmetine BESAME MUČO, tako u TRAVELATORU imamo rediteljsko iživljavanje nad gledaocima kojima se pneumatskim čekićem, na svakih 5-10 minuta, iznova i jebeno iznova, nabija biblijska tirada "I am Alfa and Omega". Zašto? Zato! Naime, da nekome ne promaknu religiozne aspiracije reditelja GUČE i FOLKA koji nikako drugačije nije umeo da ih uvrsti u film. 

A pošto je Amerika od boga okrenuta, jer tamo su Alfa and Omega – Miki Maus, Džon Vejn, Elvis Prisli ("Vivaaa Laaas Veeeegaaaas!") itd. – onda je "ubedljivi" kontrast tome srpski videoigričar i sajber-pucač koji, kako se na početku apostrofira, POSTI, i čija bolesna keva prodaje sveće U CRKVI, i kome se zlatni krstić klati oko vrata dok štiklira tačku br. 2 na svojoj listi ("Crnkinja! Obavezno crnkinja!"), i koji iz sirote ali poštene i pravoslavne Srbijice dolazi u Zemlju Greha i u Grad Greha da počini smrtni greh UBISTVO noseći na sebi majicu sa likom BELOG ANĐELA iz Mileševa 

(ou, jea, to je tako pravoslavno, još i više nego kačenje pozlaćene krstače na grudi: Beli Anđeo, bato, posred majice, pa bog da te vidi!)... A kad u toj apokaliptičnoj pustinji nebitka naš junačić (SPOJLER!) na kraju i strada, i padne na američki asfalt, oko njegovog tela se širi lokva krvi, ali u krvi se odražavaju svetla neona, pa to sve izgleda kao oreol, i tako, izgleda, naš ubica, prema staroj dobroj pravoslavnoj tradiciji, postaje svetac tj. Anđeo osvete, iz pesme Bore Čorbe.

Eto, to vam je ta umetnost, ta poezija, ta religija, ta akcija, taj film u kojem sve funkcioniše, ta "baš-baš" revolucija, novina, svežina, kurac, palac, bla bla truć.

Od mene snažna dvojka, i – oprosti im Gospode jer ne znaju šta čine.

Amin!