ONE MISSED CALL (2003)

  

***

3

Odličan horor Takašija Miikea – moćno jeziv, sa nekoliko stvarno upečatljivih i žmarcoizazivajućih scena. Istina, besramno je derivativan, ali to mu se može donekle oprostiti budući da uspeva da izmuze toliko jezivih scena iz svoje zabavne premise o lancu (ili KRUGU, get it?) neizbežnih pogibija, prethodno najavljenih mobilnim telefonom, u čijem korenu leži srdžba (iliti GRUDGE) s one strane groba...

Ono što je razočaravajuće jeste da je film toliko posvećen svom (odličnom!) gimmicku da totalno zanemaruje likove i dramu, pa njegov plot-plot-plot nema ni dubinu ni snagu RINGU-a, a završnica je toliko mehanički posvećena twist-twist-twistovanju da to postaje apsurdno.

Tokom najvećeg dela filma mislio sam da će ovo dobiti finu četvorku, ali na kraju ovo je ipak veoma jaka 3. Miike pokazuje da još uvek ume da napravi komercijalan, umereno konvencionalan, i vizuelno bogat film (najzad nešto što je imalo budget i filmsku traku, posle čitavog niza video-radova snimljenih za 6 dana!), u kome besprekorno balansira stravu i užas sa nekoliko (za njegov pojam) umerenih gore-scena.

Od svih post-Ringu filmova (da, uključujući tu i japanski GRUDGE) ovaj je po efektnosti svog učinka najbliži Nakatinom remek-delu. OBAVEZNO gledajte!  

            U svom osvrtu na japanske horore, koji sam pisao na engleskom, o ovom filmu sam napisao:

Randomly selected teenagers receive deadly messages on their cell phones, with their own last words/cries sent from three days in the future. Can you fight destiny? Even more importantly, can you afford to throw away your cell phone?

Unashamedly derivative, Miike's film is still delightfully quirky to provide interest and a lot of pleasure from more-than competently executed scenes of cell-phone terror. It is organized around set-pieces – who could forget the train suicide or death in front of TV studio's cameras? – while the story and characters are weak and secondary. The resolution of the mystery is convoluted (and ultimately redundant) while the final showdown goes so over the top it verges on the ridiculous. Never boring, but also rarely more than vaguely intriguing, ONE MISSED CALL is a well-made scare-fest which proves that Miike can function equally well within the mainstream production as he does outside of it.

Ako vas zanima kakav je nastavak, ONE MISSED CALL 2 (2005) – i o tome sam pisao, pa samo kliknite na link!

Moj esej o najboljim japanskim hororima na temu duhova imate OVDE.

Ovde možete naći i moj esej UVOD U MODERNI JAPANSKI HOROR FILM.

A ovde je moj osvrt na domaću knjigu o japanskom horor filmu, KRUGOVI I KLETVE - Dragana Jovićevića.

GREEN ROOM (2015)

**(*) 

3-

            Prema ustaljenom i već dosadno predvidivom paternu, još jedan mnogo-hajpovani i očekivani film procurio je na net kao slina iz nosa samo da bi nam se razotkrio kao baš to, poludupasta slina koja će nam, jedino ako zatvorimo jedno i po oko, delovati kao dobar film na ovu sušu, bedu i duhovno-kreativnu nemaštinu današnjeg filmmejkinga. (Istina, za upozorenje je trebalo da posluži i njegov prethodni, BLUE RUIN, opšteobožavani, svuda-hajpovani a zapravo jedva-prosečni filmić.)

            Koncept je genijalno jednostavan: pank grupica zaglavi u nekoj rednek nedođiji kad slučajno postanu svedoci ubistva, i gomila skinheda ih odatle – iz šupe maskirane u “klub” – neće pustiti žive. Pametno, skinhedi: kako biste prikrili jedno ubistvo, ubićete još 5-6 ljudi. Kad je bal nek jebal! Zvuči kao tipičan SNS način „rešavanja“ problema njihovim uvećavanjem.

I onda dobijamo siege/survival movie sa dozom torture porna i sa jasnom podelom na zlikovce i dobrice. Eto nama zabave. Eto saspensa. Eto prizivanja Karpentera...

            Uzaman!

            ZELENA SOBA je najpromašenija šansa koju sam video ove godine, a možda i duže. Tako snažni potencijali su postojali ovde, za razne stvari! Za vrhunski saspens triler-horor, u duhu NAPADA NA POLICIJSKU STANICU 13. Pa još za nešto što bi imalo nešto pametno na pameti (za razliku od NAPADA, koji nije ni o čemu – osim ako nije o paranoji i strahu belaca od geto „revolucionara“, svedenih na zombije). Mogla je to biti satira o rastućoj desnici u svetu, svuda, pa i u Americi gde je njihova sumanutija, karikaturalnija verzija Šešelja na ivici da postane predsednik. Ili, još zabavnije, satira o „pravoj veri“ – gde bismo imali ideologiji-posvećene skinhede nasuprot kilavo-mlitavih navodno-buntovnih a zapravo ispraznih „pankera“. I još svašta nešto u tom stilu.

            Na kraju, nismo dobili NIŠTA od toga, tj. dobili smo po MRVICU – od svačega pomalo, ni od čega dovoljno da se napravi jedna kasvetna pita. A opet, očigledno je (iz rivjua na netu) da će izgladneli filmofili i ovaj bajati, nedopečeni zalogaj da dočekaju kao pravu gozbu.

            Da se razumemo, lepo je to slikano (ili barem – kadrirano); koncept je toliko dobar da ga čak ni osrednja režija ne kvari toliko da to bude nezanimljivo; ima tu, uprkos svemu (vidi niže), i nešto malo saspensa, pa i gadnog krvoliptanja; ritam je pristojan (mada daleko od onoga što dobar TRILER zahteva) i sve se to dâ odgledati sa umerenim zanimanjem.

            ALI – i sa mnogo frustracije. Jer zaista BOLI kad vidite da je neko prišao tako blizu tome da napravi ODLIČAN film, i umesto toga, nizom pogrešnih odluka i (ne)činjenja, napravio samo prosečan.

            Prvo, likovi su užasni.

            Za glavnog „junaka“ imamo najkilaviji izgovor za mlakonjavo-nikakvog bljutavca koji je ikada zaigrao kao „glavni“ – a ova ljudska slina je još nekakav „panker“! Greota je pričati sad tako o nedavno upokojenom mladom Jeljcinu (koji je, uzgred, stradao u 27-oj godini na baš tako bezveznjački način kakav bi priličio ovom kilavcu kojeg ovde glumi: zgnjavio ga sopstveni loše parkirani auto!), ali krivica je manje njegova a mnogo više scenariste i reditelja koji je tako budalasto koncipirao „lik“ pankera koji ceo jebeni film ne ume da se seti koji bi bend poneo da sluša na pusto ostrvo, a kamoli nešto pametnije od toga.

            Ostale dobrice su neupečatljive, nerazlučive, jedva skicirane i kao karakteri i kao fizionomije, tako da, kad počnu da ginu, čovek ne zna ni ko to beše ni zašto bi ga bilo briga.

            Drugo, zlikovci su nediferencirani, što je loše, jer ovo ipak nije masovno-bezlična pretnja u stilu NAPADA... Ovo bi trebalo da su nekakvi ljudi koji, kao, stvarno postoje, ali od stvarnosti je ovde uzeto samo ono najgore – uključujući to da čak i glavni Tatko Na Skinhedi, Patrik STAR TREK Stjuart deluje nekako jadno, patetično, slabunjavo, kilavo, a ne gaće-useravajuće. Pritom ga vidimo malo (uglavnom je IZA VRATA), a onda kad ga vidimo – ne radi niti kaže ništa memorabilno što bi ga definisalo kao zajebanog lika od kojeg se ledi krv u žilama.

            Treće, film previše polaže na nepredvidivost: toliko mu je stalo da nas IZNENADI da čini neke pogrešne dramaturške kalkulacije (SPOJLER: previše „naših“ strada prebrzo i bez pravog impakta, a kad naš mlakonja ostane sam sa dve curice, umesto da to bude još napetije – umesto da kažemo „Opa, bato, KAKO li ćeš se SAD izvući iz čeljusti zlih skinheda?!“- skinhedi se masovno povuku odatle i prepuste dvojici-trojici ćelavih nesposobnjakovića da se akaju s ovima...).

            Četvrto, i ključno: zašto praviš jebeni triler ako ga režiraš ovako mlakonjavo šugejzerski slowburn kilavo i bez ikakvog smisla za doziranje napetosti (ili, što je gore, bez želje za tim), za postizanje frenetičnosti, za ludilo, za dizanje tenzije...? Da se razumemo, ZELENA SOBA je uzbudljivija od, šta znam, gledanja u beli zid; i napetija je, priznajem, od VOJNE AKADEMIJE. Ili, ako ćemo sa srodnijom tematikom, od ŠIŠANJA. Ali, to ne znači baš mnogo.

            Ovaj film kao da je pravio neko u rukavicama; neko suviše „fin“ da se spušta u kaljugu palpa, akcije, trilera, manipulisanja emocijama (kao da FILM nije upravo to!); neko ko misli da je strašno pametan i „meditativan“ ako sve snima u srednjem planu, ili ako akciju rešava prekratkim, nejasnim, loše osvetljenim scenama u kojima se ne vidi ni KO ni ŠTA, ili ako bitna dešavanja metne izvan kadra (offscreen). Use your imagination, kids! Kad je već reditelj nije imao!

            Kad pomislim kakav je MATERIJAL ovde postojao i šta se, poludupasto at best, od njega napravilo, dođe mi da psujem! Ovo je vrsta filma koji daleko bolje zvuči kad o njemu čitate ili vam ga neko prepričava nego dok ga gledate – zato što je scenarista uzeo soludan koncept ali onda reditelj (ovde: ista osoba) od njega nije izvukao ni blizu maksimumu.

            Holy Hell – pa ovde se one gadne skinhed-džukele dresirane da kolju ljude puštaju – da kolju ljude! Sama ideja je užasna! Film koji vidite u svojoj glavi o tome je užasan! Jedino što ovaj konkretni „film“ koji to sadrži u sebi nije skoro nimalo užasavajući, jer je to s tim psićima toliko mlohavo i njanjavo snimljeno da je to da čovek poželi da kretena od reditelja mlati tepsijom po glavi!

            Istina, postoji eksplicitniji nego što bismo očekivali prizor u kome Džeki grize kožu i meso sa jednog otkinutog vrata, ali to je aftermath, to je POSLE; a kako je došlo do sudara džukele i čoveka (i KOG čoveka?!), kako je izgledala borba, gde je tu priprema, gde je saspens, gde je eksplozija...? Njah.

            I to važi i za većinu drugih scena akcije, gde odlični efekti maske služe da rade posao koji reditelj nije mogao, umeo ili hteo. Recimo, naš kilavi Jeljcin na samom početku filma zaradi baš zajebanu povredu – POLUSPOJLER, jer ovo se dešava negde oko pola sata u filmu: dakle, dok se natežu kroz odškrinuta vrata, njemu nožekanjama višestruko iseku ruku, baš ozbiljno i duboko pod kožu, do mesa, samo što mu ne odvoje šaku od ruke. Da li to vidimo? Ne. To je offscreen. To je IZA VRATA. behind the green door, što bi rekla prerano upokojena Merilin Čejmbers...

            (Uzgred, te povrede koje Jeljcin dobije previše su ozbiljne i bolne za njega da bi mogao da funkcioniše ostatak filma onako kako to vidimo + nisam uveren da malo široke trake za pakovanje oblepljene oko onakvih dubokih rana mogu da efektno to imobilizuju i zatvore, ali OK, šta pa ja znam o medicini – jesam doktor, ali ne za to!)

            Ne kažem da je uvek i svuda reditelj trebalo da prikazuje kako sečivo ulazi u meso, kako zubi kidaju kožu, itsl. Govorim o proizvođenju impakta, a to se radi kadriranjem, montažom, ritmom. Karpenter je to znao i stalno demonstrirao: u NAPADU skoro i da nema krvi (osim u čuvenoj sceni sa sladoledom od vanilije, gde ionako efekat ne izgleda uverljivo) ali je to režirano tako da svaki udarac boli, svaki pucanj rastura. Ovde, u ovoj SOBI – uglavnom ne. 

I zato, nemojte mi, molim vas, uzalud prizivati Velikog Reditelja ovde samo zato što vam površno gledano ovo „liči“ na NAPAD, pošto imamo grupicu dobrih zabarikadiranu i okruženu gomilom zlih. Ovde se reditelj uglavnom nije bavio svojim poslom, barem ne zaista, potpuno, i isporučio je jedan prilično fletlajn „triler“ koji nije onoliko uzbudljiv koliko je mogao i morao biti, a uz to nije ni o čemu – jer, recimo, to što su ovi „dobrice“ baš pankeri nikako ne zaigra u filmu, skroz je svejedno. 

Oni su svi nekakve slinave punching bags, do sukoba ne dolazi zbog sudara različitih svetova (ideologija, vrednosti, nazora...) nego zbog glupog slučaja u kojem su akteri mogli da budu i neki kantri bend, i nekakva poor man's Britni Spirs iz provincije sa svojim enturažom, i film bi bio POTPUNO ISTI kao sa ovim do-mojega „pankerima“.

A pošto je tomu tako, ceo „zaplet“ se svodi na „a bunch of stuff that happened to some poorly drawn people”. Nema tu ni mitske dimenzije sukoba, ono kao borba Dobra i Zla, nema ni naročitih set-pisova (OK, solidan je jedino onaj u podrumu, pred kraj), a bezvezan je i antiklimaks, i to kako olako i bez pravog pej-ofa srede Tata-Ćelavca. Pa čak i pančlajn zvuči kao bezveznjački vic neprikladan kraju jednog navodno ozbiljnog filma.

Sad, ovo bi bio beskrajno bolji film da je reditelj hteo da kritikuje današnje “pankere” kao pozere i budale, pijandure i fun loving morone koji nemaju šta da kažu čovečanstvu, koji ne predstavljaju nikakav pažnje vredan nazor i vrednosti (vidi ranu scenu radio-intervjua, sa njihovim prozaičnim i praznim odgovorima; nadao sam se da će to biti razvijeno, ali NE – ništa od toga), ali to je učinio samo nenamerno, i poludupasto, a ne promišljeno i dosledno.

Da je barem pokupio ENERGIJU iz svojih uzora, ali ne, ni to: ovo je na kraju krajeva samo jedan zaista bizarno neenergičan, emo-šugejzerski film o, nominalno, rokerima i pankerima (i skinhedima, i metalcima – u jednom trenu čuje se i SLAYER, s implikacijom da skinhedi to slušaju). Zaista tužno, i tako tipično za vreme u kojem živimo, i za generacije mladih reditelja koji bi trebalo da preuzmu baklju od starijih. Ne, nemojmo se zajebavati, Karpenterova će zgasnuti u njegovoj hladnoj, mrtvoj ruci, jer to nema ko da preuzme; niko se i ne trudi. A i ko bi? Ovi metiljavci, ovi kilavci, ovi pihtijasti šugejzeri? Ha! 

Šmrc.

HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman

            

            Na današnji dan, 27. juna 1914. godine, rodio se Robert Ejkman.

Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli. (Osim ako ste čitalac moje Poetike horora, odnosno ovog bloga, gde sam više puta već pisao o njemu; recimo OVDE, a zatim i OVDE, gde imate i dokumentarac o njemu, a najzad, o njegovim naslednicima, i OVDE.)

Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.

Prva ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora, jeste zbirka priča HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana. Po mišljenju urednika ove edicije, Ejkman je, uz Tomasa Ligotija, najbolji pisac horora u poslednjih 50-ak godina, ali iako je aktivno i neprestano objavljivao još od 1960-ih godina pa do svoje smrti, 1981. – do sada na srpski nije bila prevedena nijedna njegova priča!

Ovu strašnu nepravdu ispraviće Orfelin u pomenutoj ediciji, sa premijernim predstavljanjem ovog vrhunskog pisca ne samo u Srbiji nego i u celom regionu, budući da Ejkmana još niko nije „otkrio“ ni u Hrvatskoj, ni u Bosni itd. A kad je već tako, mogu odmah da obećam da nećemo stati na ovoj knjizi, jer već planiramo još nekoliko njegovih zbirki, ubrzo za ovom.

Ovako izgleda zadnja korica knjige

Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika strave”, podsećam, on glasi:

1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman (jul)

2. UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli Džekson (septembar)

3. KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu (oktobar)

Za iduću godinu, ako preživimo ovu: Ligoti, Ejkman i jedan malo stariji autor.

            Šta ima u ovoj knjizi? Osam vrhunskih priča strave + opširan i stručan pogovor koji će vam pomoći da se bolje snađete u čudnom svetu ovog autora + detaljna biografija koja će vam približiti ovog malo poznatog autora.

            Pored toga, kao što ste već navikli, tu je vrhunska oprema: papir, štampa, povez, tvrde korice, izuzetan dizajn spoljašnjosti i unutrašnjosti knjige... Za ovo poslednje zaslužan je i ovog puta već višestruko dokazani majstor, Dragan Bibin.

 

            Nešto detaljnije o pričama u ovoj zbirci:

1. “Mačevi”

“The Swords”

U jednom zabačenom gradiću na obali, u neuglednom, trećerazrednom cirkusu, mladić nailazi na čudesnu predstavu u kojoj muškarci zabadaju mačeve u jednu ženu kao da ova nije živa... A to je tek početak njegovog puta ka nezaboravnom „prvom iskustvu“...

2. „Pravi put ka crkvi“

„The Real Road to the Church“

Žena iznajmi kuću na jednom malom ostrvu i otkrije da je ova smeštena na putanji kojom se kreću nezemaljske povorke. Da li će im se i ona pridružiti?

3. „Niemandswasser“

Melanholični, suicidalni, nesrećno zaljubljeni nemački princ dolazi na obalu jezera gde oseća čudnu privlačnost prema njegovom delu koji nazivaju „ničija voda“, a gde, kako izgleda, obitava nešto što voli da gricka neoprezne veslače...

4. „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“

„Pages from a Young Girl's Journal“

Početak 19. veka. Dok Bajronova fama bludi Evropom, jedna bogatunska porodica sa svojom zapostavljenom, usamljenom ćerkom putuje po drevnim gradovima Italije. Iz ugla ćerkinog dnevnika posmatramo kako će ona, postepeno, svoju dosadu zameniti romansom sa jednim mračnim, ne-baš-latinskim zavodnikom...

Za ovu priču Ejkman je dobio Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award, 1975) u kategoriji priče.

Ovako izgledaju pregradne stranice ispred priča unutra

5. „Konačište“

„The Hospice“

Čovek zaluta i put ga nanese na konačište koje ne liči ni na jedno drugo, ni po pravilima ponašanja, ni po čudno letargičnim stanarima koji kao da su zarobljeni u nečemu između ružnog sna i... Čistilišta.

6. „Isti taj pas“

„The Same Dog“

Čovek se priseća devojčice i mesta koje je voleo u mladosti, a koji su sada jezivo, grozno izmenjeni. Jedino je isti ostao pas, grozni, žuti, zlokobni pas u dvorištu jedne naizgled napuštene kuće...

7. „Upoznati gospodina Milara“

„Meeting Mr Millar“

Nesuđeni pisac pronađe kakav-takav poslić, ali mu pažnju odvlači neobična firma koja zauzme dva sprata ispod njegovog, a naročito njen istovremeno zlokobni i čudno obični šef, gospodin Milar. Mladić pokušava da otkrije čime se zapravo bavi ta firma, i koja je tajna stalnih posetilaca gospodina Milara.

8. „Osmatrač časovnika“

„The Clock Watcher“

Čovek se, ubrzo posle II svetskog rata, oženi Nemicom i dovede je u Englesku, a ona sa sobom počne da donosi sve više sobnih časovnika, sve čudnijeg izgleda i ponašanja, a za njima sve češće dolazi tajanstveni čovek koji ih održava. Čovek postaje sumnjičav prema supruzi (ali i sopstvenom razumu) dok mu u kući raste atmosfera tajanstva i začudnosti.

 

            Radi se o pripovetkama neobične psihologije, netipičnih situacija, vrhunski literarnim a istovremeno žanrovski efektnim kao malo toga u savremenom hororu. Ove uznemirujuće i jezive pripovesti opsedaće vas i terati da im se stalno vraćate.

 

            A sad – evo i pretplate!

Hladna ruka u mojoj će imati 336 strana, dakle biće najobimnija knjiga u „Poetici strave“ do sada. Njena puna knjižarska cena će biti 1.320 dinara, a za pretplatnike samo 1.000, i u tu cenu su uključeni troškovi poštarine.

Pretplatnici koji naruče Ejkmanovu knjigu mogu da po povoljnijim cenama naruče i Šaptača u tami (800 dinara), Zazviždi i ja ću ti doći (800 dinara), Zavodnika (800 dinara) i Poetiku horora (1500 dinara), s tim da samo prvih 15 pretplatnika može da računa na Poetiku jer je zamalo pa rasprodata. Ako ste do sad čekali ne znam šta, ne čekajte više!  Vrbe sada nisu u ponudi jer je prvi tiraž (1000 primeraka) rasprodat; do Sajma će možda izaći II izdanje. Možda. Inače, Šaptača ima u ponudi zato što je ovo već drugi tiraž (prvih 1000 komada je rasprodato). 

Ovo je forzec, iliti unutrašnja strana korica

Novac treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad): ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Pretplata na knjigu. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog, kao što treba naznačiti i naslove knjiga za koje se kupac odlučio. Pretplata traje od Ejkmanovog rođendana (27. juna) pa do kraja jula, a isporuka knjiga je u prvoj nedelji avgusta.

Napomena: najbolji način da podržite ovo što Orfelin radi, a pre svega da olakšate postojanje edicije „Poetika strave” jeste da u što većem broju kupite ovu knjigu u pretplati!

Znam da neki razmišljaju ovako: „Radije ću da je kupim kasnije, po većoj ceni, jer tako ću više/bolje da podržim ovaj rad.“ Ali, to nije tako u praksi – verujte da izdavač najviše koristi ima od knjiga koje se kupe direktno od njega.

Takođe, neki misle ovako: „Sačekaću Sajam knjiga pa ću ih kupiti tamo, možda bude neki popust.“ Takvima moram odmah reći: ove knjige imaju cene koje su formirane na samoj granici rentabilnosti, i neće se prodavati ispod ovih navedenih cena. Dakle, ne očekujte akcije tipa „Tri knjige za 1000 dinara“ itsl. Ovo nije takav izdavač, i ne radi takve knjige.

Pored toga, znam da neki više vole da knjigu vide naživo, da je opipaju, prelistaju... Ali, ako ste već imali i imate u rukama prethodne knjige ove edicije, onda znate šta možete da očekujete: nešto što je rađeno s ljubavlju i znanjem, i što garantuje kvalitet i trajnost.

Ako se neko pita zbog čega je cena nešto veća od ranijih knjiga ove edicije, odgovor je jednostavan: zato što su i troškovi njene izrade veći, zbog autorskih prava. Ali čak i sa ovom nešto malo uvećanom cenom, ovo je još uvek knjiga kojoj ravne nećete naći.

Poređenja radi: ako odete na sajt Bookdepository, ova zbirka (Cold Hand in Mine) prodaje se za oko 10,5 € (juče je bila 10,72 €, danas je 10,4) što, otprilike, prevedeno u dinare, iznosi oko 1.300 din.

To znači da, ako tako želite, ovu knjigu možete kupiti u mekom povezu, sa jeftinim žućkastim papirom, bez ikakvog dizajna unutra (samo klot tekst, one damn story after another), bez pogovora i biografije, za oko 1.300 din (u devizama),

...ILI je možete kupiti u tvrdom povezu, na boljem papiru, prelepo dizajniranu, sa odličnim prevodom Save Kuzmanovića (znate već njegove radove: preveo je cele Blekvudove Vrbe i naslovnog Lavkraftovog „Šaptača“; a sve to pregledao i overio dr Ognjanović) za samo 1000 din.

Tako stvari stoje, a odluka je na vama.

Ali, ponavljam, pretplatnici značajno doprinose u naporima da imamo najkvalitetnije edicije literature strave u ovoj zemlji i regionu („Poetika strave“ i „Gluvo doba“) i tako, na lep način, postaju suizdavači ovih knjiga.

Ako cenite ovaj rad, podržite ga ne samo lajkovanjem i šerovanjem i preporukama nego i novčanikom, kako bismo mogli da nastavimo još dalje u ovom duhu.

Najzad, ko baš tako želi, može i direktno od mene da ovo naruči, uslovi su isti, ali u tom slučaju sačekajte da knjiga izađe, za sad mi ne šaljite ništa osim želja i čestitki.

PS: Što se tiče čitalaca iz ex-Yu: za sada je nabezbolnija opcija da vam neko iz Srbije ovo kupi i pošalje/donese. Alternativno, oni iz Bosne mogu da kupe/naruče u knjižari KULTURA u Banjaluci, koja drži ORFELINOVA IZDANJA. Njih će, takođe, biti i u Zagrebu; u Crnoj Gori ne postoji nikakva distribucija za Orfelin, za sada. Za Kosovo važi sve što i za Srbiju. U Makedoniji sam imao samo jednog čitaoca. Sloveniju ću ja da pokrijem na Grosmanu a i šire.