DRUŽINA DARDANELI – Pavle Zelić i Dragan Paunović

Serijal DRUŽINA DARDANELI

Epizode Poljubac leptirice & Zločin na Svetskoj izložbi

Scenario: Pavle Zelić 

Crtež: Dragan Paunović

Izdao: Sistem Komiks

„Radnja ovog serijala se odvija u Srbiji, pred kraj nekog drugačijeg 19. veka. U zemlji pošteđenoj tragičnih prevrata i iscrpljujućih ratova, vlada sveobuhvatajuće 'zlatno doba', ali kako to biva, gde je svetlost, tu je i senka. Senka zasad još nevidljiva, ali očigledna službama i pojednicima koje sebi daju za zadatak da je odagnaju i onima se druge strane, koji bi da počnu sa ovim malim prkosnim narodom, a onda mrakom zastru i ceo svet.“

Ovako u uvodu prvog albuma najavljuju ovaj strip serijal (za sad izašla dva albuma, izgleda da ih planiraju još, ali ne zna se koliko) u kojem se variraju fantazije o nikad zaista realizovanom „zlatnom dobu“ Srbije, po uzoru na Skrobonjin serijal za Lagunu u kojem Tesla statira i naslovima pruža brend nejm koji se lakše prodaje, a u glavnim ulogama je zapravo špijunski i policijski i tajkunski polusvet (jer Lagunini čitaoci hoće da čitaju o sebi srodnim strastima, a ne, zaista, o skoro nadljudskim genijima, koje je uostalom teže i zamisliti i uverljivo opisati).

Ovakve maštarije i priželjkivanja (eh, šta bi bilo da je bilo, al bi nam bilo milo ono što se babi snilo, itd) razumljive su u društvenopolitičkom i uopšte duhovnom kontekstu današnjeg, možda i najgoreg perioda u novijoj srpskoj istoriji u pogledu nacionalnog identiteta i ponosa koji su u Srbiji srozani, spoljašnjim i unutrašnjim faktorima, na najniže grane. S jedne strane ovaj „mali prkosni narod“ pečatiran je kao genocidan i zločinački zbog svoje borbe protiv slobodoljubivih i nadasve demokratoljubivih nenaoružanih islamskih fundamentola, katoličkih neonacista te šćiptarskih terorista i trgovaca drogom i belim robljem. 

S druge strane kolonizovan je (prkosan, ali mutav i pasivan) od strane zapadnih, istočnih, bliskoistočnih i dalekoistočnih robovlasničkih krvopija, a s treće – na vlasti ima kamarilu karikaturalno nesposobnih i trapavih zlikovaca koji su stranim nalogodavcima nadasve odani. Ovim kvislinzima date su odrešene ruke da budu, privremeno, glavne siledžije u školskom dvorištu, barem dok strancima ne završe posao, a onda – pravac đubrište istorije sa kojeg su pacovski izgmizali još pre četvrt veka i nikako da skviknu jer only the good die young, all the evil seem to live forever.

Ukratko, u Srbiji u kojoj je šljam isplutao na površinu a krem ili zaćutao (rezigniran i deprimiran), ili ućutkan (cenzurom, gubljenjem posla, skrajnutošću ove ili one prirode) ili oteran u inostranstvo, razumljivo je postojanje i popularnost ove vrste fantazije niščih, poniženih i uvređenih o (nacionalnoj) moći, o slavi, o veličini – ako već ne o sadašnjoj (nepostojećoj i u dogledno vreme nezamislivoj, šta god o tome govorili MMF i njegov PPP – picousti papetmasterovani pion), a ono barem o davno-prošloj, ili još lepše, izmaštanoj...

Enter Pavle Zelić, autor Peščane hronike i miljenik svih Politikinih izdanja (od samog dnevnog lista Politika, gde je redovni gost, preko Politikinog Zabavnika koji veoma voli i često objavljuje njegove priče, pa do časopisa za žene Bazar itd) da o srpskoj slavi mašta sledeći izrazito zapadni, engleski patern, odnosno „Ligu izuzetnih džentlmena“ tako što će u alternativnu Srbiju s kraja 19. veka smestiti gomilu ovdašnjih ali i evropskih „džentlmena“, uz poneku ženu i/ili životinjku, za ukras.

„Oni su iz klasične književnosti i iskorišćeni su na način na koji je to učinio Alan Mur u svojoj Ligi izuzetnih džentlmena, jednom od najpoznatijih stripova svih vremena. Smatrao sam da je taj koncept veoma dobar i da ga možemo primeniti na junake iz naše književnosti, kao što je Mur to učinio s junacima iz britanske literature,“ kaže Zelić OVDE. Šta, dakle, imamo u ovom beogradskom bosanskom loncu? Tu je pre svega časni starina, Hajduk Stanko iz romana Janka Veselinovića koji nosi njegovo ime, pa lepa Koštana iz istoimene drame Bore Stankovića, vampir Sava Savanović iz novele „Posle 90 godina“ Milovana Glišića, bivši upravnik zatvora u Istambulu Karađoz iz „Proklete Avlije“ Ive Andrića i veoma inteligentan jazavac iz pripovetke „Jazavac pred sudom“ Petra Kočića (!). Grupu sastavlja Vukašin Katić, političar i intelektualac, lik iz Vremena Smrti Dobrice Ćosića (!), a pomaže im i ruski agent – grof Vronski iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Zadatak ove družine tajnih agenata je da spreče planove austrougarske i nemačke ekipe u kojoj su Old Šeterhend, Jozef K., Halef Omar i dobri vojnik Švejk, a neočekivanu pomoć će im pružiti i Dama s kamelijama, kao i Pop Ćira i Pop Spira. Sve se vrti oko zapetljancije vezane za stvaranje vojske poslušnih vampira tako što će se iz balkanskih vampirskih grobova kopati leševi/vampiri, iz njih se vaditi „leptirice“, i pomoću njih laboratorijski širiti zaraza tj. stvarati vojska dece noći...

Nekoliko je problema sa ovim konceptom, ali navešću samo 2-3. Pre svega, iz aviona se vidi da je ovo prenatrpano likovima – tačnije rečeno: imenima/pojavama, jedva skiciranim, jer nema na 46 strana ni mesta ni vremena da iko tu stvarno zaigra kao lik. Sve ove face koriste se kao „ready made“ isečci, makazama povađeni iz konvencionalne kućne biblioteke (odnosno školske lektire), i onda pomerani tamo-vamo uz oveštale prvoloptaške poštapalice i uzrečice. U toj gužvi stvarno je nemoguće stvoriti karakter koji ne bi bio dvodimenzionalna karikatura.

Čak i Koštana, recimo, u stripu mora da okolo, po ulicama i kafanama i drugim javnim mestima šeta skoro gola-golcata (sa mikro "odeždom" koja bi posramila i neku 21-vekovnu fuficu tijekom večernjeg izlaska, a kamoli ženu s kraja 19. veka), kako bismo je na prvi pogled „prepoznali“ kao kafansku pevaljku i igračicu, jer ako bi nedajbože hodala zakopčana u haljini i kaputu a ne praktično gologuza i golosisa, ne bi se iz aviona videlo da je to Koštana. Feminista u meni će ovom prilikom snažno stegnuti vilicu kako ne bi i ovog puta kazao koju o tretmanu ženskih likova u domaćem žanrovskom stripu i žanrovskoj književnosti koji je, ukratko, ispod degutantnog – a i što bih trošio vreme i trud na to kad prosečnom patrijarhalnom balkanskom čitaocu takav tretman ne da neće smetati nego ga neće ni registrovati kao nešto problematično, pa prema tome, dabogme.

Još problematičnije u ovom konceptu jeste što, uh, kako da to što nežnije sročim... koncepta ovde teško da ima u nekom ozbiljnijem smislu reči. Ovi likovi su nabacani zbrda-zdola, maltene kao da je Zelić s drugog kraja sobe bacao pikado u pravcu svojih polica sa knjigama pa onda uzeo one koje su strelice pogodile i iz njih izrezao „junake“ za ovaj spomenar iliti, narodski rečeno, scrapbook.

„Naravno, uzor za ovaj pristup u mešanju postojećih likova iz književnosti i njihovo smeštanje u altrernativnoistorijske okolnosti je Alan Murova iz 'Lige izuzetnih džentlmena', ali pored naših likova i domaćeg šmeka 'Družina Dardaneli' donosi još mnogo toga novog i autentičnog", tvrdi scenarista u jednom od brojnih intervjua koje možete naći na netu. 

E pa, dozvolite da podsetim, Ligu izuzetnih džentlmena sačinjavaju Mina Haker iz Drakule Brama Stokera, Kapetan Nemo iz klasika Žila Verna 20.000 milja pod morem, Grifin, nevidljivi čovek iz istoimene knjige H.Dž. Velsa, doktor Džekil (i njegov skriveni Hajd) iz novele R. L. Stivensona, i Alan Kvotermejn iz Hagardovih Rudnika kralja Solomona. Ukupno petoro njih.

Svi ovi likovi koje je Mur odabrao potiču iz dela koja su međusobno srodna i po žanru i po svetonazoru i po etitjudu i po epohi i po umjetničkom dometu (ja bih ta dela nazvao PP: pametnoidni palp, tj. visokokvalitetna popularna proza sa nagoveštajima pameti ali bez prodorne inteligencije i slojevitosti koji krase vrhunsku književnost). Ukratko, ovi junaci se mogu vrlo smisleno i koherentno zamisliti kao pripadnici istog sveta, kao ljudi koji dele i vreme i mesto i misli i nazore – kao ljudi koji zaista mogu da sede u istoj sobi a da to ne bude previše nakaradno. U istoj su ravni.

Međutim, Zelićevi „džentlmeni“ (i dugonoga zavodljiva skoro-gola „lejdi“) su nahvatani na bućkalo, s koca i konopca, i ta proizvoljnost i nekoherentnost u samom korenu ove avanture nešto je preko čega se teško može preći sa uključenim mozgom. Dobrica Ćosić (holy fuck!) i Karl Maj i Kafka i Petar madrfaking Kočić i Jaroslav Hašek i Aleksandar Dima jr. i siroti u-grobu-igra-kao-čigra Andrić, svi u istoj čorbi! Come ON! I povrh svega još i taj smešni jazavac koji bi možda imao smisla da je ovo neka luckasta groteska a la Žan Pjer Žene (ili barem strip o Velikom Bleku) – dakle da konceptualno može da se nekako uklopi i opravda, ali ne, ovo nije ta vrsta luckaste, samosvesno blesave i dosledne groteske nego je samo nedokuvana dosetka tipa: „Hej, zar ne bi bilo kul ako bismo ubacili još i...“

Pa, ovaj... ne bi. Anything goes nije dobar recept ni za gulaš ni za čorbu; zapravo, nije dobar nizašta.

Kao što ni engleski recept nije baš mudro previše doslovno prepisivati u srpskoj kuhinji – što se ovde vidi ne samo u preslikanim (ali nedomišljenim) konceptima, nego čak i u povremenim engleskim frazama kojima ovi „naši“ džentlmeni govore, kao npr. kad na str. 7 neko usklikne: „Ne razumem. On je šta?“ On je šta? U srpskom? Hau jes not! HE'S WHAT – može da bidne, jer postoji u živom engleskom jeziku. On je šta – ne postoji u srpskom, i to niko ovde, čak ni idiomatski, nikad (a naročito ne potkraj 19. veka) ne bi kazao. To je, prosto, predoslovno prepisivanje stranih uzora, kao svojevremeno kad je Ivan Nešić imao likove koji govore „Prokleti kuropušče“ ili „Ah, ti majkojepče!“ (samo što je Nešić to barem koristio u jednom dosledno rekreiranom amerikofilskom hronotopu).

            A od ove sumnjivo sklepane družine trpi i zaplet, koji je isto tako prenatrpan i nejasan. Takav je i crtež, previše usitnjen i nepregledan, jer Paunović je bolji ilustrator (dakle, crtač) nego stripadžija (što će reći: pripovedač slikom), a uz to su mu ruke vezane i tim scenarijem koji prosto zahteva da se na određeni, ograničeni broj strana natrpa previše toga. Jedan od gorih (tj. boljih) primera toga jeste borba sa vampirima na str 32. koja se, nakon pokliča srpskih seljaka sa sekirama i vilama: „Napred, narode moj!“ odradi, bukvalno (verovali ili ne) u JEDNOM kadru (donja trećina stranice) gde u širokom planu vidimo više detalja masakriranja, ali već u sledećem potom – borba je već okončana! Na sličan način se rešavaju i neke situacije u II albumu...

            A u njemu, pod naslovom Zločin na Svetskoj izložbi, s jedne strane su heroji „Družine Dardaneli“: Hajduk Stanko, Karađoz, grof Vronski, Sava Savanović, Jazavac Petra Kočića i Vukašin Katić, kojima pripomaže Nušićev Jovanča Micić (!), naš agent u Parizu. S druge strane su Fantom iz opere (vrlo slabo i neupečatljivo dizajniran ovde - ali to uostalom važi i za nememorabilnog našeg Savu Savanovića u Paunovićevoj generičkoj verziji, koji izgleda kao tamo neki statista iz 30 Days of Night a ne kao legendarni one&only srpski vampir), Gregor Samsa iz Kafkinog „Preobražaja“ (napisanog 15 godina POSLE Svetske izložbe, mada je to manji greh u odnosu na to koliko je Kafka fundamentalno neprikladno nalepljen u ovu družinu, pa još, apsurdno, na strani zlikovaca), Raskoljnikov, pa čak, u ničim izazvanom kameu, u prologu, i Džek Trbosek (kojeg ubiju odmah, na drugoj stranici stripa).   

Najava kaže: Pariz 1900. godine. Fin de siècle u senci Ajfelove kule, na najčuvenijoj Svetskoj izložbi svih vremena, u gradu koji je zablistao kao nikada ranije niti kasnije, je pravo vreme i mesto da se simbolički poveže novi i stari vek, a granica realnog i mogućeg istanji ili potpuno izbriše. Alternativnoistorijska iščašenost stvarnosti skoro da nije ni potrebna čudesnim palatama i paviljonima u kojima su ljudi šetali kroz čistu naučnu fantastiku, ispod neba ispunjenog balonima i cepelinima...

            Drugi deo ove – za sada je nejasno kolikobrojne serije - Zločin na Svetskoj izložbi nešto je manje slab od prvog: kadriranje je bolje, stripovskije, Paunović kao da je naučio ponešto o jasnijem pripovedanju slikama, iako je scenario i dalje previše natrpan i sve je zbrzano, tu se se leti s mesta na mesto, s kraja na kraj Evrope, a da čestito ne znamo ni kako ni zašto i opšti utisak čitanja oba albuma jeste da je Zelić uzeo količinu radnje iz jednog prosečnog popularnog romana koji bi normalno „disao“ na jedno 400-ak strana, i onda to sve natrpao na 40-ak strana stripa. Kao u onim stripizacijama poznatih književnih dela u kojima se kroz radnju PROTRČAVA, koja imaju prepoznatljivo lošu dinamiku jer se oseća da je scenarista imao obavezu da širu i slojevitiju priču uprosti i zbrza na manje prostora nego što ta priča izvorno zahteva. Zbog toga se ovde može govoriti o uspelim ili manje uspelim detaljima, pojedinostima, epizodama, scenama, ali ne i o uspehu na nivou celog dela.

Čak i pojedine dobre ideje trpe zbog toga, kao npr. scena u pariskoj kanalizaciji gde horde od nekoliko stotina hiljada pacova nagrnu na naše „junake“ (na str. 21) u jednom lepom, velikom kadru na preko pola strane fino dizajniranog podzemlja – a onda se naši s njima obračunaju očas posla, u tri zamaha, odnosno tri sitna kadra na dnu te stranice (kao da ih je napalo samo desetak pacova a ne skoro-apokaliptični slapovi živog, gladnog mesa), i dok si reko „Jazavac pred sudom“ – oni na sledećoj strani već stoje u nekom gornjem hodniku i ćaskaju kao da ništa nije bilo... I sve tako, u tom stilu...

Ili kasnije: genijalna Kafkina novela o otuđenosti jednog neuspešnog čoveka od sopstvene porodice (i univerzuma) poslužila je Paunoviću kao povod za fino osmišljenu i nacrtanu lavkraftoidnu monstruoznost čoveka-bube koji voajeriše skoro-pornografsku, nepotrebno eksplicitnu karačinu Koštane i Vronskog (!). Šteta samo što cela ta epizoda služi samo kao povod za vizuelnu egzibiciju jer je narativno besmislena: ako ideš da špijuniraš i osluškuješ i osmatraš, onda se maskiraš da budeš neupadljiv, neprimećen, nevidljiv – ne ideš u virkanje kroz prozore kao ljigavo pipkasto čudovište!

Drugi album je zabavniji, dinamičniji, sa više vizuelno bogatih set-pisova i lokacija, s boljim crtežom en generale, ali se okončava na frustrirajući način, time što nije nimalo zaokružen, nego intrigu koju smo dotad pratili prekida ne sa „kraj epizode“ (odnosno: „sredili smo ih – ali u zadnjem kadru vidimo, još nisu gotovi!“, kao na kraju I dela) nego sa „nastaviće se“ – ne dajući nikakvog odgovora oko zavere oko koje se sve vrtelo. Kao da gledaš krimić u kojem na kraju ne znaš ko je ubica, niti zašto.

Za čije babe zdravlje su ubijani nekakvi špijuni i trboseci po Evropi (uključujući i jednog našeg – da ne spojlujem kojeg), i kako je Raskoljnikov od metiljavog studenta sa sekirom postao najveštiji evropski plaćeni ubica koji očas posla doaka Džeku Trboseku i KO je taj mračni tribunal koji iza svega stoji (sa nekom petparačkom i idejno/dramaturški vrlo sumnjivo-zvučećom skicom za motivaciju) – e, to će saznati samo oni kojima ovo sve nije bilo dosta nego požele JOŠ.

Nekom „nastaviće se“ a nekom, vala, „kraj“.

     

2016: Neki novi srednje-žalosni horori

  

            Uhvatila me bila prethodnih dana neka prehlada pa nisam bio u stanju da pišem ni bitnije i preče stvari koje me čekaju, neke od njih već započete (pogovor za Kadat, rad o Kadijinim hororima, redakciju teksta Nekronomikona, novu priču...), a ni rivjue za blog. Zato, za sada, evo kratkog pregleda nekih novijih horora gledanih u prethodnim mesecima koji uglavnom ne zaslužuju detaljni rivju, a zvuče dovoljno primamljivo da bi još nekoga mogli navesti na pomisao da su vredni pažnje. Pih – uglavnom nisu, ali većina njih je na granici gledljivosti i podnošljivosti (sa ocenom od oko 2+).

            Uskoro stižu i osvrti da nekolicinu solidnih trojki i tri-minusa...

STYRIA

UK/HUN, 14

**(*)

2+

Ovaj pokušaj da se apdejtuje Le Fanuova “Karmila” je zamalo pa interesantan – i nije sasvim nevredan pažnje najvećih zagriženika (barem je sniman u srednjoj Evropi pa ima taj Euro-dekadentni šmek), ali ipak, ovo je propuštena, nedovoljno promišljena prilika da se oživi ta priča u postkomunističkom kontekstu. Šteta, jer Julija Pjetruša kao Karmila ima potencijala... Ipak, bolje čitajte knjigu!

31

USA, 16

**

2+

Crni Zombi! Taman napravi nešto što je prijatno gledati, kao što je bio LORDS OF SALEM pa ga staviš na listu „za obratiti pažnju na dalja dela“ – a on se vrati nazad u svoj lenji rednek bulšit prolongirani video spot bez ikakvog smisla, poente i, što je najgore, bez ikakvog (makar vizuelnog, ili bar sadističkog) nadahnuća. Ovo je misguided, loše režirano, loše slikano, mlako, nezabavno, nedomišljeno čak i u granicama svog u-startu-debilnog koncepta. A na vrhu ove gomile balege je i brabonjak u vidu imbecilnog kraja.

Blair Witch

USA, 16

**(*)

2+

A-bre, u-bre, tamte-vamte, ovo-ono u mraku. BU! Jeste li se već usrali u gaće? Brrr... Skoro sve što ne valja u FFF-u imate ovde, a skoro ništa od onog što ume da valja, i što je pre 17 godina tako efektno bilo proizvedeno. Ne očekujte da se ovo i primakne originalu – ovo je samo jedan prosečan, zaboravljiv, plitak i neumeren FFF koji misli (naivno i glupo) da će da bude 5 puta strašniji ako 5 puta prolongira 5-minutnu završnicu originalne VEŠTICE, sa jurcanjem po pustoj ruševini usred šume dok ne dosade i bogu i ljudima i vešticama. Pih.  

Under the Shadow

IRA, 16

**

2+

Ovo možete da gledate samo zato kako biste štiklirali i to čudo – odnosno, jednog dana kad vas neko zaustavi na ulici i pita: „Da li ste ikada gledali neki iranski horor film?“ a vi možete da izbacite grudi i ponosno kažete: „JESAM, nogekako!“ Nema drugog razloga da se gleda ova dosadnjikava dramica o položaju žene u današnjem Iranu i o neeksplodiranoj bombi koja budi neke kao „duhove“ (u kariranom a ne belom čaršavu)! Celu tu foru sa društvenopolitičkoistorijskom parabolom, bombom, decom u opasnosti, ratom i duhovima itd. gledali smo napravljenu daleko maštovitije, dinamičnije, jezivije, vizuelno zabavnije itd. kod Del Tora (DEVIL'S BACKBONE). Ovo se sve dešava u jednoj prozaičnoj sobi, a derište u pitanju (devojčica) je nepodnošljivo.

I Am the Pretty Thing That Lives in the House

USA, 16

** 

2-

Sin Entonija Perkinsa već me je nedavno nehumano smorio svojim filmom pod dva jednako debilna naslova (FEBRUARY – aka BLACKCOAT'S DAUGHTER), ali to mu nije bilo dosta, jer sad nam stiže sa video-radom (koji neću nazvati filmom!) u poređenju s kojim onaj crni FEBRUAR deluje kao THE OMEN! Ovo je skoro negledljiva „artistička“ izdrkancija koja teško da će zadovoljiti čak i morone sa Znaka Sagite koji su otkidali na skrivena „značenja“ FEBRUARA! Evo, meditirajte malo nad ovim!

Posle ove nadobudne gluposti počeću da mislim kako je ovaj Perkins horor ekvivalent onog Dupijea (RUBBER) koji pravi namerno apsurdne i dosadne non sequitur one-joke „filmove“ u kojima je „joke“ na račun gledaoca koji baci 90 minuta na OVO.

Downhill

USA, 16

** 

2+

Ovo je kao poor man's BASKIN – samo bez pajkana, živopisnih ruševina, vizuelno zabavnih dekora, kostima i memorabilnih zlikovaca, ali zato imamo nekakve mauntin bajkere koji se nađu na udaru rutinsko-bezveznjačkih sektaša-redneka ili tako nekih degena, gde se ne zna ni ko koga ni kako ni zašto. NIZBRDO, zaista – zamalo. Ipak, u zadnjih pola sata ima nešto simpatičnog ludila, maski, krvi, haosa, jurcanja, lavkraftoidnih mutacija, pa iako je to besciljno i besmisleno, ima dozu dinamike i košmarnosti koja nije sasvim bez Đav'la.

Ouija: Origin of Evil

USA, 16

** 

2+

Ne vredi što su doveli pristojnog reditelja OKULUSA kad je materijal otrcana trećerazredna kičerica o majci polulažnoj medijumki i njenoj ćerki koju opseda nešto demonsko: jeste, slikano je natprosečno dobro, i ima u par navrata nečeg nalik tankoj jezi, ali mnogo, mnogo više ima derivativnog sira (opiljci i restlovi iz KONJURINGA 2). Say CHEESE!

Rupture

USA, 16

** 

2

Nesnosno rastegnuta i repetitivna pričica koja bi podnošljivija bila u sebi prikladnijem formatu, kao polučasovna epizodica neke SF-horor serije ili omnibusa. Ne vredi ni Noomi Rapas u glavnoj ulozi (kako toliko pade, zvezdo Danice...?) ni kameo Pitera Stormera, ovo je trećerazredni materijal nasilu rastegnut, do pucanja (rupture).

BASTARD

USA, 16

**(*)

2+

Evo slešera koji je hteo da bude drugačiji – ubacili su likove nešto zanimljivije i originalnije nego inače, napisali nešto podnošljivije dijaloge od proseka, ali avaj, stavili su ih u priču nevrednu pričanja i naspram ubice nedovoljno maštovitog niti zanimljivog – plus, neke od boljih likova prerano pobili. Scene horora su slabiji deo filma, kao i efekti maske. Uopšte, finalna trećina je razočaravajuća.

The Noonday Witch (Polednice)

CZE, 16

** 

2+

Ovaj češki film, zapravo, nije horor nego dosadna dramurda o krivici, ali naslov i goli zaplet mogu da zazvuče hororično. Šteta samo što žena koja je ovo režirala maltene tera tu podnevnu vešticu da nosi transparent na kojem krupnim dvometarskim crvenim slovima piše METAFORA! Ja imam fetiš na duge letnje dane pod zlokobnim užarenim suncem (vidi ZAVODNIKA!) – i ima toga poprilično ovde, ali come on! Smooor... mada, solidno slikan.

* * *

SADAKO VS KAYAKO (2016)

 **(*) 

 3- 

Bilo je samo pitanje vremena kad će i ovaj susret da se desi: a budući da je pomama za J-hororom odavno usahnula, pravi je čas za travestije ove sorte koje i inače, istorijski gledano, redovno prate zamiranje (ili barem – poznije faze) popularnih ciklusa. Kad nije dovoljan Frankenštajn, onda mora da se ubaci i vukodlak (Frankenstein Meets the Wolf Man) – ili Drakula (The House of Dracula). Kad nije dovoljan Godzila, ubaci u čorbu i Gameru, Gidru, Megalona, King Konga i šta ti već padne na pamet, pa nek se rvu i valjaju ovaj protiv onoga letnji dan do podne.

Ciljna grupa ove tvorevine mora da je publika koja nije bila ni rođena u vreme pojave prvog RINGA (1998), ili je tada tek piškila u svoje prve pelene – jer samo takvi danas mogu da osete jezu (a ne želju za kikotanjem) videvši po ko zna koji put Sadakino bauljanje iz televizora ili Kajakino slomljene-kosti-četvoronoške-puzanje niz stepenice.

Valjda svesni je sve ovo odavno ofucano, producenti su radi daška svežine kao reditelja doveli majstora Širaiši Kođija koji je svojevremeno napravio izuzetno jeziv film NOROI (THE CURSE – s Gulovim pečatom!) i o čijim filmovima sam ovde već pisao. Podsećam na dva: slabunjavi OCCULT (aka OKARUTO, 2009) i odlični GROTESQUE (2009). On je dokazano dobar reditelj, a verovatno je jeftin, imajući mu u vidu ultra-low-budžetske najnovije radove.

Ni on od ovog scenarija nije mogao mnogo da uradi u fundamentu, tako da (suprajz!) ovo u osnovi nije naročito dobar horor – ALI jeste umereno zabavna zajebancija, baš zato što nije rađen kao parodija (bar ne svesno, od strane producenata). 

Ima ovo taj dead pan straight face koji Japancima naročito dobro pristaje, ali javlja mi se da je Kođi ovde svoju tezgu oživeo time što je samoinicijativno (?) bezveznjački scenario oplemenio brojnim zabavnim detaljima, i u inscenaciji to izveo tako da ne naruši „ozbiljni“ ton za površne (teen) gledaoce, a da opet, za starijeg, zrelijeg, pronicljivijeg gledaoca ubaci čitav niz zajebantskih migova.

Recimo, tu su sublimirano kratko vidljivi efekti maske kojima se body-horror pretvara u body-komediju a la Looney Tunes: umesto naturalizma imamo Džoa Dantea ili Henenlotera u tome šta se i kako dešava sa telima (naročito prilikom lomljenja ili istezanja vratova).

Ima tu simpatičnih detalja i na nivou dešavanja: recimo, opravdanje da se u 2016-oj neko i dalje bakće fucking video kasetom (gorele u paklu dabogda, proklete kabaste umrsive low-grade drangulije!) nađeno je u želji jedne cure da svojoj rođaci na DVD prebaci sa VHS-a stari snimak njenog venčanja. 

Kođi, tom prilikom, pravi genijalnu paralelu između ukletog videa (ovde izgleda sasvim drugačije od onog u Nakatinom filmu: minimalizam, jedan jedini kadar, jeziva ruševna soba, i vrata, i Sadako koja se ukaže kroz njih... Iznenađujuće efektno. Ali, pitam se kad je, i zašto, sadako snimala NOVI video?) 

...i ultimativnog horor videa (snimak svadbe, ne dô bog nikome, sa otužnim kikotanjem i prezaslađenim lepim željama: „Hi hi hi, ha ha ha, vi ste stvoreni jedno za drugo, ho ho ho, živeli mnogaja ljeta, ha ha ha“ toliko je odvratan da će i najokorelijim ljubiteljima horora izazvati žmarce, ako ne i želju za bljuvanjem)!

Dobra je fora i to kako privremeno spasenje od gledanja ukletog videa zaradi jedna od dve glavne curice ovde: naime, dok je njena drugarica buljila u TV ekran sa ukletim videom ova se zanela čitanjem SMS poruke! Kako divno kurentno i akuratno! Tako jednostavno, a tako duboko, i rečito!

 

Ima tu i mnogo nenamerne (?) komedije, kao kad se dve curice obrate profi koji predaje kurs o urbanim legendama i besramno studentima pedluje svoju knjigu o tome, kao da je na nekom srpskom fakultetu. Kod njega zaglave tražeći da ih spasi od ukletog videa koji je jedna od njih odgledala (ovde, u skladu sa sve bržim i bržim no time Tolouse vremenima u kojim živimo, kletva deluje DVA dana nakon gledanja, a ne SEDAM, kao u izvornom RINGU!). Dolaze mu sa rečima: „On je napisao knjigu o tome, mora da zna!“ I pogodi šta: kad u šake uzmu njegovu knjigu i nasumice je otvore, ODMAH nalete na stranicu koja objašnjava baš to što ih grize!

Ili, divan detalj, u sceni neke vrste egzorcizma, kad matora medijumka krene da priziva duh Sadako iz tela uklete cure (bulšit, jer ona nije opsednuta, ali nema veze!), pa je ošamari. Na to njena drugarica poskoči u zaštitu: „Prestanite!“ A medijumka na to ovoj što se meša ni pet ni šes' nego odvali neverovatnu šljagu pesnicom u njonju! A profa će ravnim glasom: „Najbolje je da ne ometaš Madam Votever u poslu.“

A da vidite tek kad se u priču uplete arogantni mladi egzorcista (podseća pomalo na onog iz THE WAILING) koji nekakvim ćiribu-ćiriba pokretima ruku izvodi mađije, a za asistenta ima slepu devojčicu u crvenom kaputiću (!) koja našim curama, čim ih prvi put sretne, kaže: „Ne vidim nikakvu budućnost za vas.“ Kasnije, pred kraj, on joj naređuje: „Tamao, shut down your consciousness.“ I ona se skljoka istog časa... Ludilo! Ali sve mrtvo ladno, bez SCARY MOVIE kerebečenja.

Krepi i to kako je film zabavno surov prema klincima, kao u sceni kad tri mala huligana nateraju bojažljivog dečaka da uđe u ukletu kuću (iz GRUDGE serijala), pa ih on natera da pođu za njim tako što jednog od njih otuda tresne kamenčugom posred njuške. 

Treba videti kako se svi zajedno tu provedu. Tipično japanski, ne najebu samo siledžije nego i dobrica...

Smešno je, recimo, i apsolutno preterivanje sa cviljenjem i vrištanjem nemoćnih curica. One stoje u mestu, uzajamno se grle i ne čine ništa nalik bežanju ili borbi nego samo dahću i klikću: „Aah! Aaaaah! Aaaa! Oooh! Aaah! Ah! Oooh! Oh! Aaaah! AAAAAh!“

Zabavna je i blink'n-miss referenca koju je Kođi ubacio na svoj raniji horor hit, A Slit-Mouthed Woman (2007), tokom profinog predavanja o urbanim legendama.

Manje je zabavno to što su dve glavne „junakinje“ nesnosno prazne i nezanimljive, pa nema ni u najavi ikakve drame, saspensa, brige i strave za njihovu sudbinu. Takođe, razočarava činjenica da je naslov i ovde lagao: iako nas navodi na pomisao da ćemo u ultimativnom J-horror okršaju uživati mnogo više, naslovni sukob je zapravo ograničen na samo 5-10 minuta pred kraj, dok sve do tada, odnosno 90% filma nije VERSUS, nego imamo gledati konvencionalne scene u kojima Sadako ganja svoje a Kajako svoje žrtve, bez interakcije između zlikovica.

Lepo je na kraju videti i kadar ili dva u stilu Kođijevih kosmičkih, lavkraftoidnih preokupacija – šteta samo što je na tome ostalo, umesto da se malo razradi (ne zaboravimo da je Sadakin tata nekakav zloduh iz okeana).

Sam kraj je krajnje nezadovoljavajuć, kao da se Kođi umorio, ponestalo mu fora i fazona, pa je scenu prekinuo usred tog dugo čekanog i pompezno najavljivanog „okršaja“. Čak i ako je to trebalo da bude vic – u pitanju je glup vic. A odmah za njim kreće, tokom odjavne špice, nekakva neslušljiva, odvratna J-pop pjesmica.

The horror! The horror!

PS: Trenutno je dostupna samo verzija koja je dabovana na engleski. Možda mislite: „Pih! Onda ništa – sačekaću da izađe verzija sa originalnim japanskim i eng. ili srp. titlovima!“ Ako ste to pomislili, onda niste pažljivo čitali gornji rivju! Naime, iako je dabing urađen korektno, daleko je od odličnog – ali ako uopšte rešite da gledate Sadako vs Kayako, onda to treba učiniti isključivo u ovom izdanju, sa glumcima koji recituju, ili preglumljavaju kao da su u radio drami, ili imaju muke da na engleskom izgovore mestimično previše apsurdne replike. Ovaj dabing kao da nesvesno (?) nastavlja Kođijevu nenamernu (?) subverziju ovog filma, i naglašava njegovu artificijelnost i besmislenost, te stoga dešavanja na ekranu definitivno čini značajno zabavnijim svakom gledaocu starijem od 16-ak godina.

Novo: UKLETA KUĆA NA BRDU i KARMILA

            Tik pred Sajam knjiga u Beogradu, krajem oktobra, iz štampe su izašle druga i treća knjiga edicije „Poetika strave“: UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson i KARMILA Šeridana le Fanua.

Podsećam, nešto ranije objavljena je i prva ovogodišnja, HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana a jedan solidan novi prikaz te knjige, pod naslovom „Suptilna strava nagoveštaja i misterije” možete pročitati OVDE.

Svaku od dosadašnjih knjiga ove edicije najavljivao sam pre izlaska iz štampe, a onda kačio i fotke toga kako finalne knjige u 3-D izgledaju, zajedno sa nekim dopunskim detaljima, pa zato – evo prilike da osmotrite ove lepotice u njima bliskom i srodnom okruženju. Ne zamerite, ali ovako lepim knjigama teško je ne hvaliti se.

UKLETA KUĆA NA BRDU je, kao što već rekoh ranije, po meni najbolji roman strave ikada objavljen – literaran, a pritom neopterećujuć; suptilan i inteligentan, ali nenametljiv; mejnstrim po mnogo toga, a opet – konzistentno jeziv i zastrašujuć kao najbolja dela horora, sa vrhunski zlokobnim i stravičnim zamislima i scenama od kojih žmarci sami klize niz kičmu. Malo je ovakvih knjiga, pa zato – ne časite ni časa ako je još niste nabavili i pročitali.

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu:

Širli Džekson: Ima li duha u ukletoj kući?

„Oduvek sam volela da koristim strah, da ga uzmem i shvatim i nateram ga da deluje i da učvrsti situaciju u kojoj sam uplašena i da je uzme celu i da dejstvuje odatle... Ja uživam u onome čega se plašim.“

- Širli Džekson,

iz neposlatog pisma Hauardu Nemerovu -

            Horor književnost je začeta u gotskoj kućerini Horasa Volpola, u letnjikovcu Stroberi Hil (Strawberry Hill); rođena je i razvila se u senci njegovog zlokobnog Otrantskog zamka (The Castle of Otranto, 1764) i niza srodnih arhitektonskih varijacija koje su Volpolovi naslednici pretvorili u metonim čitavog žanra, do te mere da su pojedinci površno verovali da zemlja koja nema zamkove ne može imati ni stravičnu književnost. Takve je brzo demantovao utemeljitelj horora u savremenom smislu, Edgar Alan Po, koji je podjednako ubedljivo koristio i zamkove (npr. u „Masci crvene smrti“ i u „Bunaru i klatnu“) i nešto savremenije, ali opet zloslutne kućerine – poput antologijske Kuće Ašerovih (sa prozorima nalik očima...).

            A u temelju Kuće Ašerovih je i temelj modernog horora. Veliki je prevrat načinio Po kada je od pukog slikovitog dekora, od kitnjaste pozadine za blago morbidne ljubiće načinio srž i središte horora u savremenom smislu, preobrazivši te klimave kulise u nešto ukorenjeno, opipljivo, blisko, najintimnije: dom. I još intimnije od toga: lobanju, i svest u njoj. Kuća Ašerovih označava zgradu, ali istovremeno znači i porodicu. Ona nije samo slikovita hrpa mrtvog kamena i maltera već živ, osećajan entitet: ona je lik, ravnopravan sa drugima i komplementaran sa umom, dušom i bićem nominalnog vlasnika, Roderika Ašera. Ta kuća odražava neskladno, rascepljeno, podeljeno biće svog vlasnika, pukotina na njoj znači mnogo više od arhitektonskog detalja. Na genijalan način, mnogo ispred svog vremena – simbolistički pre simbolizma i modernistički mnogo pre modernizma – Po je u Kuću Strave uveo aberantnu psihologiju... i zacementirao ideju da je Zla Zgrada objektivni korelat za ono što čovek nosi u svom srcu (koje je „kô obešena lauta; čim ga dotakneš, ono odjekuje“, kako nas moto te priče podseća). Svojim pričama ubedljivo je pokazao da prava strava ne leži u tome šta će izleteti iz ovog ili onog tajnog prolaza, iza zavese ili okuke u hodniku, već u onome što će iskočiti iz mračnih budžaka čovekovog bića... Kompletnog bića, a ne samo uma.

            U svojoj prozi, nastaloj više od jednog veka nakon Poa, Širli Džekson nastavlja njegovim putem, sa izgradnjom osobenog psihologizovanog modernog gotika, s tim što u tu konstrukciju ugrađuje i iskustva poznijih uticaja kao što su, recimo, priča feminističkog gotika „Žuti tapet“ Šarlot Perkins Gilman i novela Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja“. Oba ova dela govore o psihički nestabilnim mladim ženama koje se u nađu zatočene u kućama u kojima se prividno natprirodni fenomeni prepliću sa njihovim psihološkim i emotivnim problemima u toj meri da je nemoguće razlučiti da li je tu nečeg onostranog uopšte bilo. Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je „stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“ (Stefan Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror, ibid, p. 204.) 

Potonje je, naravno, modernizacija koncepta koji je E. A. Po uveo sa „Padom kuće Ašer“, ali snaga i uverljivost sa kojima je to učinila u potpunosti su njeni, unikatno prepoznatljivi. „Književni učinak koji nazivamo hororom,“ kaže se u predgovoru Pingvinovom izdanju Uklete Kuće na brdu, „počiva na rastakanju granica, između živih i mrtvih, naravno, ali isto tako, na najgrubljem nivou, i između spoljašnjosti tela i svega onoga što treba da ostane unutra. U psihološkoj priči o duhovima, rastakajuća granica je ona između uma i spoljašnjeg sveta.“ (Laura Miller, “Introduction”, in: Shirley Jackson, The Haunting of Hill House, Penguin, London, 2006) I drugi su, poput spisateljice Džojs Kerol Outs, isticali njenu psihologizaciju priče o duhovima: „Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova. 'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući – postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“ (Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America.)

Ova autorka je i u svojim drugim pričama i romanima često posezala za gotikom, ali smeštenom u savremeno okruženje: umesto u tamnicama, njene junakinje zatočene su u životima bez ljubavi, a „topli“ porodični dom neosetno postaje sumorna „ukleta kuća“, istovremeno željeni azil i mrska tamnica. Pritom ni one sâme nisu vrle i nevine svetice kao u doba En Redklif, već su izmučene unutrašnjim psihoseksualnim mrakovima. Njen je horor prožet ironijom, pa i cinizmom koji joj dela neretko dovodi u rang crne komedije u stilu Embrouza Birsa ili Džona Kenedija Tula. Širli Džekson nije krila da natprirodno koristi kao metaforu za međuljudske odnose, ili za one između pojedinca i društva:

Već dugo godina zaokupljena sam interesovanjem za magiju i natprirodno. Mislim da je to zbog toga što tamo pronalazim tako prikladan i sažet iskaz o mogućnosti čovekovog prilagođavanja onome što mi izgleda kao, u najboljem slučaju, nehumani svet. (...) Sve o čemu pišem sadrži osećaj koji me prožima, o ljudskom i ne sasvim racionalnom poretku koji se neadekvatno bori da pod kontrolom drži silu velikog uništenja, koja je možda đavo, a možda je intelektualno prosvetljenje. (Nav. prema: Judy Oppenheimer, Private Demons: The Life of Shirley Jackson, Putnam's, New York, 1988, p. 125.)

            Interesovanje ove autorke za natprirodno i okultno evidentan je i nesporan činilac njene poetike, iako se mnogi kritičari pred njim osećaju nelagodno i pokušavaju na razne načine da ga umanje ili pretvore u nešto drugo. Najbolje je, stoga, usmeriti pažnju na njen jedini roman u kojem su natprirodni fenomeni servirani kao glavno jelo, a ne kao prilog ili začin (što je slučaj u njenim drugim romanima). Zakoračimo, dakle, u Ukletu Kuću na brdu...

* * * 

            Druga novoizašla knjiga je KARMILA i druge priče strave Šeridana le Fanua – kamen temeljac horor književnosti uopšte kao i nekoliko njenih podvrsta: priče o duhovima, vampirske priče, dijabolične priče (pogledajte samo tog divnog Đavola u priči „Mrtvi crkvenjak“!) itd. Uživajte u vrhunskim klasičnim, starinskim pričama tajanstva i jeze, idealnim za gotske, jesenje i zimske sumorne dane.

            Evo početka mog pogovora za ovu knjigu:

Šeridan le Fanu: Slikar demonskog

„Možemo biti sigurni da će među autorima iz sredine 19. veka Le Fanu doći na svoje, jer tehnički, kao pripovedač, njegova najbolja dela su prvorazredna, dok mu kao izazivaču jeze nema ravnog. Niko drugi nije imao tako sigurnu ruku u spravljanju tajanstvene atmosfere u kojoj se strava mračno začinje.“

- E. F. Benson -

Džozef Šeridan le Fanu (Joseph Sheridan Le Fanu) je relativno malim, ali kondenzovanim delom opusa povećenom jezovitom, sa ukupno tridesetak priča, definisao priču o duhovima kao dominantni oblik horor književnosti tokom druge polovine 19. veka. Brojni autoriteti, uključujući tu i M. R. Džejmsa, smatraju ga vrhunskim predstavnikom ovakve proze: „Džozef Šeridan le Fanu (...) bio je u svojoj osobenoj vrsti jedan od najboljih autora priča devetnaestog veka (...). On stoji apsolutno u prvom redu kao pisac priča o duhovima.“ Le Fanu, dakle, „stoji na samom začetku zlatnog doba priča o duhovima“, dok M. R. Džejms navedene redove piše 1923. godine, kao predstavnik vrhunca tog doba.

            O značaju ovog pisca konsenzus je gotovo univerzalan: „Nijedan autor nije češće terao čitaoca da se osvrće preko ramena u gluvo doba noći,“ pisao je Satrdej Rivju. „Jedna od najznačajnijih i najinovativnijih figura u razvoju priče o duhovima... Vodeći pisac priča o duhovima u devetnaestom veku,“ kaže Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog. „Otac engleske priče o duhovima“, kaže za njega Geri Vilijam Kroford, autor bio-bibliografske studije o ovom piscu (J. Sheridan Le Fanu: A Bio-Bibliography, 1995). „Prvorazredni majstor priča strave iz srednje-viktorijanskog doba,” tvrdi Edvard Vageneht koji o le Fanuu piše kao o jednom od sedam majstora natprirodne proze. „U istraživanjima psihološke strave, njegova poznija dela ustanovila su le Fanua kao jednog od majstora i utemeljitelja moderne priče o duhovima,“ kaže Vejn Hol. „Podario sam le Fanuu počasno mesto među onim autorima čije priče sačinjavaju tranziciju od gotske priče prema pravoj kratkoj priči natprirodnog,“ kaže Peter Pencolt u svojoj uticajnoj studiji Natprirodno u prozi. I tako dalje.

            Iako nema dokaza da je le Fanu uopšte bio svestan postojanja E. A. Poa, svoje prve priče strave objavio je u Irskoj u isto vreme kada je, s druge strane okeana, veliki američki i svetski genije izvodio svoju revoluciju upravo u ovoj formi. Le Fanu je sa Poom delio uvid u to da je roman nepodesna forma za stravu i zbog toga to nije ni pokušao: od četrnaest njegovih romana samo jedan, Čika Sajlas, uslovno se može smatrati i hororom (mada je to pre svega triler roman, odnosno misterija). Početkom 1820-ih u Engleskoj je praktično zamro gotski roman, a jedan od poslednjih velikih primera, Melmot lutalica, napisao je takođe Irac, Čarls R. Matjurin (Charles Robert Maturin, Melmoth the Wanderer, 1820). Kada se činilo da je sa prozom strave svršeno, pokazalo se – kao što će se i kasnije, brojnim prilikama, stalno pokazivati – da horor, kao i njegova čudovišta, nikad ne umire, već samo menja oblik. U tom preobražaju veliku ulogu odigrao je upravo Le Fanu, koji je jezovitu tematiku obrađivao isključivo u formi kratke priče, pripovetke i novele. Na tom polju je doneo značajne inovacije, kako u pogledu forme tako i sadržine. Pogledajmo pomnije u čemu se te inovacije sastoje.

            Ove knjige su sada dostupne u svim većim knjižarama u zemlji, a ima ih i u Banjaluci i Sarajevu, a, čini mi se, i u Zagrebu.

            Možete ih nabaviti direktno od izdavača („Orfelin“), a ko tako želi, može ih kupiti i od mene (dok traju male zalihe).

            Za sada kod mene još važi pretplatna i sajamska cena: 900 din i za KUĆU i za KARMILU – dakle:

            1 knjiga = 960 din ukupno (sa ptt-om);

obe zajedno + ptt = 1900 din. (Za slanje kao „tiskovina“; ko želi Post express, može i to, ako ste voljni da platite više.)

Dok još ima, ko želi može na gomilicu crnog biserja da doda i Kadijevićevu nedavno izašlu BOŽIJU VOLJU (600 din) i mog ZAVODNIKA (800 din) za kojeg je pogovor takođe pisao Kadijević. Imam i par Ejkmana, ko ih je do sad propustio (1000 din)...

Pišite na moj mejl – dogstar666 at yahoo dot com i ako smo ljudi, dogovorićemo se!