VRLO DOBRI NOVI HORORI!!!

 

            A sad, nekoliko reči o vrlo dobrim hororima iz 2021. o kojima nisam stigao zasebno i u detalje da pišem onda kad sam ih odgledao, pa zato ovako, na gomili, kraće…

 

THE MEDIUM

***

3

Od reditelja genijalnog filma CHASER i vrlodobrog WAILINGa, ali ovde u ulozi samo scenariste, znači u nečijoj tuđoj režiji, dolazi ovaj korejski mockumentary koji kreće iz antropologije, folklora i realizma (ekipa snima dokumentarac o baba-medijumu u nekim zabitim planinskim selima) a završava frenetičnom orgijom nasilja na kraju u verovatno najintenzivnijoj i najdužoj neprekinutoj sceni strave u nekom found footage filmu.

Sad, lepo je to i zabavno donekle, ali odnekle je prilično frustrirajuće iz bar dva razloga: 1) treba prihvatiti da ima nešto stvarno iza prilično dalekih i egzotičnih i preteranih sujeverovanja, 

a 2) jednom kad ih prihvatite – ispadne da ni takozvana pravila ne važe, i da ni ti šamani i medijumi nemaju pojma, zle sile ih zajebavaju kako oće, a kad krene taj anything goes, ja se malko izgubim u tome, naročito kad se predugo otegne.

Jeste i u životu i u hororu nekako najstrašnije kad shvatiš da nema pravila, da te ništa stvarno ne može (na duži rok) odbraniti od zla, da si slamka među vihorove itsl. ali postoje načini da se to dramaturški predstavi na smisleniji i prijemčiviji način, da to deluje osvešćeno, kao poenta filma, a ne kao prilično proizvoljni bunch of scary stuff that happened…. and happened… and happened… and kept happening until it ain’t even funny.

 

 

THE DEEP HOUSE

***

3-

 

Ovo je kao LIVIDE, samo pod vodom. Dvojac iza tog filma (i nedostignutog INSIDE) ovde je pružio više nego solidan eksperiment u formi. Onu divotu koju smo do sada, u podžanru „podvodna ukletost“, imali samo u sitnim ali slatkim parčićima, na kašičicu, (besprekorno u Arđentovom INFERNU i sasvim solidno u Džordanovom IN DREAMS), ovde dobijamo na kutlače, tokom većeg dela trajanja ovog filma.

Dakle, mladi par ronilaca zaglavi u podvodnoj kućerini na dnu jezera, gde ih ubrzo spopadaju natprirodne sile. Jednom kad se razjasni priroda tih sila to je razočaravajuće šupalj kliše i budalaština na nivou Mikijevog Zabavnika, 

a i kraj je morao biti razrađeniji i žešći – deluje zbrzano, kao da je i rediteljima ponestalo kiseonika, da su im se umorili mišići u tolikom džilitanju pod vodom da su izronili prerano i prebrzo, i kao rezultat tako nagle promene pritiska ostali pomalo braindead.

Ipak, svako ko ima fetiš na snoliko-košmarni ugođaj koji je neizbežan u ovakvom ambijentu uživaće u većem delu ovog indirektno-mutno-lavkraftoidnog filma. Ne, iako je pod vodom, nema ovde Ktulua i njegovih minjona, ali naglasak na ambijentu i atmosferi, sa tim vodenim konotacijama, nije dalek od njegovih priča.

 

 

POST MORTEM

***

3

Mrtvoladni Mađari, fotograf specijalizovan za slikanje leševa – a ima ih kolko nećeš kad, odmah posle I sv. rata krene i Španska Groznica – jedno izolovano ravničarsko selo u kojem mrtvi ne ostaju mrtvi nego počnu da lupkaju, prave sranja i – lebde visoko iznad krovova, i čine da živi ljudi takođe lebde i bacakaju se po vazduhu…

Ima tu zanimljive atmosfere i nekoliko odličnih, vrlo jezivih scena prave strave. Plus, ja zaista imam fetiš na levitirajuće užase, obožavam kad se neke jezive stvari dešavaju telima koja se bacakaju u vazduhu – npr. zaginuće Abdula Alhazreda, ili prvo ubistvo u prvoj STRAVI U UL. BRESTOVA, ili ono pred kraj FURIJE – 

ali čak i ja, koji to obožavam, moram reći da se s tim ovde malko prećeralo, kao da se reditelj zaneo svojim mehaničkim i vizuelnim efektima, nauštrb priče i likova.

Ali, s tom rezervom na umu, u ovom hororu ima šta da se vidi – pa zato, gledajte!

 

LAST NIGHT IN SOHO

**(*)

2+

Stil iznad supstance, ali u najgorem mogućem smislu reči. Zapetljano ispripovedana a zapravo, kad se rasplete – uvredljivo trivijalna i prazna pričica, nevredna pričanja. Jeste, prelepa je Anja Tejlor Džoj kad igra, peva i glumi izmučenu superpevaljku, superigraljku i silom-kurvu, ALI, niti je ko nju pištoljem u čelo naterao na to, niti je njeno prisustvo u filmu dovoljno veliko da bi ga nosilo i opravdalo.

Umesto nje, imamo da pratimo jednu apsolutno nesnosnu kreaturu – em je kasting iritirajući, em je lik napisan ogavno debilno, kao (nenamerna) karikatura krupnookog spetljanog nevinašceta, 

em je takav lik u oštrom kontrastu sa suštinski mračnom i neprijatnom storijom koja se oko nje plete, em je hepiend posle svega toga usiljen i kretenski i neadekvatan, em je rediteljeva instrukcija da ova žena-miš sve vreme govori nekim imbecilno-retardiranim poluvrskanjem i mekim šuškanjem stvarno kap koja prevrće ovu čašu govana prelivenu sa mnogo šlaga i zaslađivača i veštačkih farbi što su mnogi, očito, pokusali ubeđeni da su dobili vrhunski dezert.

Nisu. Pojeli su šareno govno. Jedan prazan fejk film bez ičega u svom srcu, bez duše, jedan veliki pozeraj, jedan kvazihoror kojem je priprema predugačka a deliverovanje uvredljivo banalno i kliše (nožekanja i kuća koja gori!). Ima tu eye candyja i izvan Anje (naravno, kad stvari slika Čanvukov kamerman), nesumnjivo ima i dobre režije mestimično (Rajt je dobar tehničar, odradek bez duše, koji pravi filmove bez poente onda kad mu je Sajmon Peg ne došapne) – ali sva ta zvonca i zviždaljke i šarene laže upošljeni su u svrhu debilnog zapleta nevrednog truda.

 

Veliki intervju za Vijesti

Crnogorski dnevni list VIJESTI u svom vikend izdanju ima podlistak MAGAZIN. Kada je nedavno obznanjeno da sam nominovan za nagradu Brem Stoker, to je poslužilo kao povod da od mene zatraže intervju, koji sam dao vrlo rado i izdašno.

            U svom broju za prošli vikend (13. mart) dali su mi zaista tretman zvezde, kakav ni u jednom mediju u Srbiji nisam dobio: na naslovnoj strani sam odmah ispod Tita, a velika moja fotka preko cele prve strane tog MAGAZINA, i cele dve strane velikog formata unutra.

            Pitanja za intervju sročila je Mirela Zogović, novinar rubrike Kultura/Zabava u ND Vijesti, a ispod možete pogledati njih, kao i moje odgovore.

 

  

1. Za početak bih Vas svakako pitala, kako se rodila Vaša ljubav prema horor književnosti, ali i pisanju iste?

 

Otkad znam za sebe, voleo sam strašne priče. U početku su one imale formu anegdotalnih pripovesti koje sam slušao od starijih – svedočanstva o susretima sa onostranim koji su se, navodno, desili nekome ko je bio blizak meni ili mojim starijim članovima porodice. U stripovima koje sam počeo da čitam još pre polaska u školu uvek sam najviše voleo fantastične i jezovite priče: kauboji i Indijanci, gangsteri, superheroji, sve mi je to bilo dosadno – tražio sam duhove, vampire, čudovišta. U početku sam ih nalazio u filmovima, mada je i do horora bilo teško doći u ranim 1980-im, jer su se na TV retko prikazivali a video-klubovi su procvat doživeli tek krajem te dekade. Ipak, to malo što sam uspevao da pronađem u najranijoj mladosti, a da je nalikovalo strašnim pričama, u časopisima, knjigama, na TV i na video-kasetama, samo je podsticalo moju glad za još toga. Tek od mojih ranih dvadesetih godina, što će reći sredinom 1990-ih, dok su se horori druge vrste dešavali tokom raspada SFRJ, osetio sam želju, čak potrebu, da svoj sve mračniji svetonazor izrazim kroz horor diskurs.

 

 

2. Doktorirali ste na temu horor u američkoj književnosti? Kako je došlo do odabira te teme, jeste li razmišljali i o drugim djelima osim o američkim?

 

Ja sam po obrazovanju i po diplomi na osnovnim akademskim studijama – anglista. Magistrirao sam na temi „Gotski motivi u delu E. A. Poa.“ Doktorsku disertaciju pod nazivom „Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti“ odbranio sam na Filološkom fakultetu u Beogradu 2012. godine. Svakako da su me oduvek zanimali i pisci izvan anglofone sfere, pratio sam ih koliko sam mogao, i neke od njih sam, kao urednik Orfelinove edicije „Poetika strave“, sada u prilici da predstavim domaćim čitaocima (Belgijanac Žan Re, Poljak Stefan Grabinjski, Nemac H. H. Evers, itd). Ipak, činjenica je da je horor žanr suštinski uobličen u okvirima engleske književnosti (gotski roman kao prauzor) a svoju današnju formu podario mu je Amerikanac, E. A. Po. Velika većina najznačajnijih i najboljih pisaca ovog žanra zaista spadaju u angloameričku književnost, pa je tako i moj doktorat, kasnije objavljen kao knjiga Poetika horora (2015), zaista temelj horor estetike koji je relevantan i za razumevanje književnosti strave drugih nacija, pa tako i naše.

 

 

3. Čini se da je u regionu više ljubitelja horor književnosti, nego pisaca tog žanra. Da li je u stvarnosti zaista tako i zbog čega (ako je tako)?

 

Istina je: zahvaljujući stripovima, video-igrama i filmovima, a tek u manjoj meri zahvaljujući žanrovskoj književnosti, sve je više ljubitelja horora na Balkanu. Nažalost, čini se da naši stvaraoci, kada osete potrebu da se izraze, retko na raspolaganju imaju poetiku horora kao opciju, kao jezik kojim bi progovorili. Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića (i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom), mi u to vreme samo žderemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao „Satanizam“ i glumimo pobožne Hrišćane dok slavimo paganska božanstva jedva zamaskirana u tzv. „svece“ – naravno, uz obilato prejedanje i opijanje. A pisci, potekli u takvom okruženju, retko su voljni ili sposobni da se odmaknu od prozaičnog i prizemnog realizma kao jedinog diskursa za bavljenje krajnje jednoznačno pojmljenom stvarnošću. Horor zahteva mnogo smeliji odmak od ovozemaljskog nego što su mu skloni pisci iz ovih krajeva – čast malobrojnim izuzecima (npr. Momčilo Nastasijević od starijih, i Borislav Pekić od nešto skorijih klasika).

 

 

4. Povod za razgovor je svakako Vaša nominacija za Brem Stoker nagradu. Koliko je ona značajna generalno, ali i za Vas s obzirom na to da je dodjeljuju, da tako kažemo, kolege?

 

Za nekoga ko se bavi hororom ne postoji u svetu veća i važnija nagrada. Ono što su u naučnoj fantastici, recimo, „Hugo“ i „Nebula“, to je „Brem Stoker“ za teoretičare i praktičare horora. U našoj balkanskoj sredini navikli smo da podozrevamo na književne nagrade jer smo svesni koliko one zavise od lobiranja moćnih izdavača i od uticaja ortačko-rođačko-pobratimskih ja-tebi, ti-meni klika, interesnih i ideoloških grupa. Meni je srce čisto a duša mirna povodom nominacije za „Brema Stokera“ jer se ona dešava u nekom drugom, dalekom svetu u kojem stvari ne deluju na ovaj balkanski način. Činjenica je da o nagradi ne odlučuje nikakav žiri, kojeg bi neko možda mogao dovoditi u sumnju, već o nominacijama i pobednicima odlučuju ravnopravno, glasanjem, svi članovi organizacije HWA (Horror Writers Association) – dakle, moje kolege, pisci, urednici, kritičari i izdavači. Po tome je ona slična glasanju za Oskara, gde takođe pobednika biraju svi članovi američke filmske akademije.

 

 

5. Nedavno ste objavili i roman "Prokletije". Za one koji još uvijek nisu pročitali Vašu knjigu, možete li nagovijestiti o čemu se radi, a da ne otkrivamo previše?

 

Roman Prokletije je produžetak tematizacije pakla 1990-ih na našim prostorima, započet u mom prvom romanu, Naživo (2003). Govori o grupi srpskih specijalaca koji, nakon prvih većih terorističkih napada tzv. OVK na Kosovu, u proleće 1998. krenu u specijalnu misiju ka jednom zabitom selu u vrletima Prokletija, i to čine sleđa, iz pravca Crne Gore. U tom numinoznom, skoro nezemaljskom ambijentu, pronalaze zlo koje kao da ima nekakvo nadljudsko poreklo izgubljeno u tminama daleke istorije i, čak, praistorije… To je, u suštini, moj pokušaj da objedinim promišljanja o usudu vezanom za stravičnu istoriju ovih prostora i da to izrazim kroz priču koja možda ima izvesne fantastične nagoveštaje, ali je u srži duboko ukorenjena u ovo tlo, u njegovu istoriju, psihologiju i karakter.

 

 

6. Gdje pronalazite insiraciju za pisanje? Da li se oslanjate na neke stvarne događaje i dešavanja ili je sve potpuna fikcija, ili kombinacija i jednog i drugog?

 

Inspiracija je, kao što se iz prethodnog odgovora može naslutiti, svuda oko mene. Moj horor nije eskapistički, ne nastaje radi bežanja od stvarnosti, već je konfrontacioni – s ciljem da se u čeonom sudaru sa užasima oko nas i u nama dođe do neke vrste otrežnjenja, možda i prosvetljenja. Mistika i mit spajaju se u mojim romanima sa sadržajem dnevnih novina, ali nadam se ne na banalan način tako da se ono uzvišeno sroza na priprosti prozelitizam dnevne politike, već naprotiv, ambicija mi je da se konkretni događaji iz bliske prošlosti osvetle iz jednog svežeg, neuobičajenog ugla. Plauzibilnost je ključna za efekat suspenzije neverice: realizam je suštinski važan za učinak horora, jer vi morate da poverujete u mogućnost postojanja sila i bića za koja inače verujete da ne postoje. Zbog toga je moj horor maksimalno realističan u osnovi, a nadam se da je mističan i arhetipski u svojim dometima.

 

 

7. Rad na romanu "Prokletije" je, kako ste otkrili u jednom intervjuu trajao dugi niz godina. Šta Vam je najviše otežavalo rad?

 

Najteži deo rada na ovom romanu bila je – priprema. Da to metaforički kažem, najteže su bile kondicijske i visinske pripreme za penjanje na tako visoke vrhove. Trebalo je izučiti brojne činjenice vezane za taj ambijent, jer Prokletije meni nisu samo metafora već i vrlo živo, plastično opisano poprište zapleta, a pod time ne mislim samo na pitanja geografije i geologije, biosfere, već i istorije tih krajeva, te mitologije i okultno-mističkih i alhemijskih aspekata koji se dotiču osobene neomitologije koju sam stvorio za taj roman. Iako sam ja, kao regrut Vojske SRJ, bio u Đakovici i Prištini 1999, tokom čitavog NATO bombardovanja, tragao sam docnije za svedočanstvima i iskustvima drugih boraca u tom sukobu kako bi moji likovi i njihova psihologija bili što autentičniji. Jednom kad sam ih sebi samome jasno u glavi predstavio, i kada sam izbrusio druge kockice mozaika, sam proces pisanja išao je relativno glatko, bez većih problema. Uostalom, ideje koje su se ovaplotile u Prokletijama u sebi nosim već najmanje dve decenije. Osetio sam da su sada najzad sazrele kako treba.

 

 

8. Dugi niz godina i horor romani i priče često budu pretočeni u filmove i serije, u čemu prednjači Stiven King. Da li podržavate ekranizaciju horor priča i da li vidite neko svoje djelo u toj formi?

 

Apsolutno podržavam: to je sasvim legitiman i prirodan proces, a kao što gore rekoh, i sam sam inicijalno potekao iz gledanja filmova, više nego iz čitanja književnosti, pa je i moje pisanje, do dana današnjeg, obeleženo filmičnošću, vizuelnošću. Mislim da su sva tri moja romana (dakle, uključujući i Zavodnika, jednu vrstu ruralnog, folk-horora smeštenog u zabačeno i pusto selo u brdima jugoistočne Srbije), izuzetno zahvalni za ekranizaciju u vidu filma ili možda i TV serije. Bilo je nekih pokušaja sa romanom Naživo, ali na sreću, nisu realizovani jer je došlo do kreativnih neslaganja s rediteljem. Upravo ovih dana sam bio kontaktiran od strane producenata potencijalno zainteresovanih za neki moj scenario: videćemo da li će doći do konkretizacije toga, ali u svakom slučaju mislim da je samo pitanje vremena kada će neke od mojih slika oživeti i na ekranima.

 

 

****

Inače, intervju je izašao i na njihovom portalu, dakle imate ga ONLAJN OVDE. Samo na tom mestu videćete i dva simpatična komentara čitalaca – jedan pohvalan, drugi baš i ne.

 

P.S. Ovih dana sam prezauzet raznim poslovima, od kojih je najvažniji: pisanje moje najnovije priče i prerađivanje i sređivanje starih priča, koje ću uskoro objaviti u svojoj prvoj zbirci. Zbog toga (i drugih akcija) blogovanje malo trpi, ali samo još malo strpljenja: uskoro će TOP LISTA NAJ HORORA 2021, rivjui nekih vrlo dobrih novih za koje vam ostadoh dužan osvrt, pogled na BLOK 27, itd. Ali, razumite – first things first!

THE BATMAN (2022)

**(*)

3-

 

Ovca mi se jagnji (tačnije, više njih istovremeno!), pa ću samo u najkraćim crtama izneti skicu svojih misli i impresija povodom najnovije reimaginacije Betmena, koju bih u najkraćem sažeo kao „Not great, not terrible“.

 

Za moj groš, a tu sam u drastičnoj manjini prema hroničnim gutačima superheroja i njiovih „univerzuma“, tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji. (I ne, nemojte me smarati sa THE WATCHMEN kao „dokazom“ protiv moje teze. Što se nakrivo rodi, nakrivo ostaje: superheroji su imbecilna, detinjasta ideja, i ma koliko je vi reimaginirali, dekonstruisali, farbali u crno, lepili joj „prljavštinu“, ispod nje i dalje ostaje Miki Maus, odnosno Super Miš…)

Jedini smisao u kojem je ovaj film „mračan“ jeste taj što su pogasili sva svetla, snimili ga u skoro potpunoj tami, izoštrili fokus kamere samo na sredinu, namerno držeći zamućene ivice kadra (koje su ionako neosvetljene) tako da je ovaj film mračan na jedan ružan način. NE na lep način BLADE RUNNERA, DARK CITYja ili CROWa, recimo, nego na ovaj muljavi, jadni, novi 21-vekovni način na koji se danas snima SVE, od direct-to-Netflixa do multiplex-foddera s budžetima od sto-dvesta miliona. Više to nije stvar neveštine ili kurobolje da se scena osvetli kako treba, makar bila i noćna: ne, sad se to gašenje skoro svih sijalica radi NAMERNO. Jer smo mnogo „kul“. Jer smo tako u mogućnosti. Jer će mentalna klinčurija da bukvalno ugašenu sijalicu na našem setu doživi kao „wow, dude, al je mračan ovaj film, baš ko stvarnost u kojoj preživam!“

 

- Takođe, podjednako meni iritirajuće, „mračan“ je na krajnje patetičan i nenamerno smešan EMO način. Elem, nemam problem sa Patinsonom kao takvim: on je odavno dokazao da je ozbiljan glumac i samo idioti još uvek mogu da ga po inerciji otpisuju kao „onog momka iz TVAJLAJTA“. Najavu njegovog kastinga u ovoj ulozi dočekao sam s aplauzom. Zato, kad sad kažem da je on slab u ovom filmu, to NIJE iz neke predrasude prema njegovoj mračnoj TVAJLAJT prošlosti, nego iz onoga što se konkretno vidi i čuje u OVOM filmu.

            A vidi se lik u jednoj noti (one-note), monotono melanholično natmuren, sa tugaljivim pogledom i stisnutom vilicom i sa razmazanim krejonom oko očiju. Ne, nije ovo bledi vampir iz one tugaljive serijice za tinejdžerke – ovo je, pre, po liku i pojavi, osrednja varijacija na VRANU, samo s manje duha i duše.

            A čuje se lik koji, bukvalno, od prve sekunde kad se pojavi pa do odjavne špice, govori samo u onom meni neodoljivo, grohotno presmešnom trejlerskom grlenom šapatu. On nema drugu intonaciju, drugu boju glasa, drugi zvuk, nego samo ono kvaziozbiljno, ravno recitovanje iz polupromuklog grla naratora za trejler. Izvinjavam se nekritičkim gutačima ovih detinarija, ali meni je to SMEŠNO. Imao sam sve vreme problem da „ozbiljno“ shvatim lika koji tako izgleda i tako govori.

 

- Zaplet nije naročito zanimljiv, a svakako nije vredan da se rastegne na puna TRI SATA. Za priču bez prave priče, koja se svodi na postavljanje terena, na ređanje figura po tabli za građenje „univerzuma“ koji će da se cedi u nastavcima, ovo je svakako preterano dugačko, a nedovoljno involving.

Subjektivno, meni je smetao taj poludupasti, meni nefunkcionišući pokušaj sa „više realizma“, a odsustvo ako ne fantastike, a ono barem „larger than life“ likova i zbivanja. Ali ok, to je legitiman postupak, da Betmen postane samo blentavo kostimirani DETEKTIV a ne borac u spektakularnim set-pisovima sa nenormalno preteranim zločincima. Legitiman, ali meni manje zanimljiv. Ako će da izigrava detektiva, a voli da se smešno oblači, mogo je da na sebe metne ono karirano odelo i kapu Matije Bećkovića – čemu uopšte ta goth zajebancija sa šišmiš-plaštom?

 

- Za film od TRI JEBENA SATA očekivao bih malo više spektakla od ukupno JEDNE akcione scene vredne bioskopa – tačnije, jurnjave kolima koja nije naročito uzbudljiva niti zbog povoda (tj. koga tu jure i zbog čega, koliko je bitno da ga baš tad i tu sustignu) niti zbog svoje inscenacije, koja je krajnje rudimentarna za film ovog budžeta i nivoa. U trenutku dosađivanja tokom njenog trajanja čak sam pomislio: „Eh, ko bi reko da će jednog dana MATRIX RILOUDID da mi nedostaje?!“

            Što se tiče kulminacije, sa tom poplavom u Gotamu i strujnim kablovima što vise – to je sve toliko random, nebitno, ni sa čim povezano, te napadno fizički nemoguće i apsurdno da mi je glupo da se time bavim. A nemam ni vremena.

            Mnoge rupe u zapletu, logici, fizici, mozgu i svačemu (uključujući taj kraj bez kraja) imate vrlo lepo i jasno prikazano u OVOM VIDEU – ali pazite se, ima spojlera.

 

- Zašto onda mlaka trojka ovom filmu, kad sam do sad nabrajao pretežno nedostatke? Pa, to je zato što mi ova čaša crnog goth soka deluje poluprazno, a ne polupuno. Očekivao sam više, otud preovlađujući osećaj zakinutosti, iako, realno, to je sve jedan sasvim OK film koji sam sa umerenim zanimanjem ispratio uprkos njegovoj misguided „mračnoj“ vizuelnosti i gomili lenjih scenarističkih rešenja. To što se povremeno oslanjao na horor ikonografiju, pa i serial killer tematiku (Riddler je jedan creepy fuck u ovom filmu!) svakako je plus.

            Ipak, za moj groš, umesto što su prećerali sa pogrešno shvaćenim i neubedljivim „realizmom“ (uključujući, pored svega što već pomenuh i ne pomenuh, srozavanje Catwoman na tamo neku obojenu proletersku kelnericu), trebalo je da prigrle kemp ludilo kao što je to Barton uradio u, po meni, najboljem Betmenu ikada – tj. BATMAN RETURNS. Dajte mi de Vita kao Pingvina, a ne uzalud dozvanog Kolina Farela saranjenog i neprepoznatljivog ispod dvajes kila protetike; dajte mi Mišel Fajfer any time of the day and twice on Sunday umesto ove neke tek-okej-al-ništa-specijalno glumičice;

 i dajte mi Sjuksi end d Benšiz kao daleko prikladniju ovom materijalu od prenadrkano-kvaziozbiljne depre jedne NIRVANE. Ovaj film, u kojem Patinson kanališe (nenamerno parodiranog) Vranu/Brendona Lija (evo-sad-će-da-me-upucaju-naživo), ali bez njegovog duha i humora, i evo-sad-ću-da-se-roknem Kobejna naprosto, meni, NIJE BIO ZABAVAN.

            OK je, gledljiv je, ali nikad više u životu neću poželeti da mu se vratim, da ga repriziram. To malo što je imalo da se vidi u toj tmuši – video sam iz prve.

ŠTA SAM GLEDO NA FESTU 2022

              Održana je još jedna neglamurozna, nespektakularna, selektorski siromašna revija filmova pod naslovom FEST i niko se nije mnogo pretrzao što je jubilarna (50. po redu!): imao sam utisak da se sve to odrađuje jer tako mora i treba, da se ne pravi pauza i prekid, ali da nešto vrca od entuzijazma bilo koje vrste – organizatorske ili gledalačke – to nisam osetio. No, nemamo ništa bolje i veće od ove sorte, pa kad nema kiše, dobar je i grad. Evo najmanje nezanimljivih filmova koje sam za sebe odabrao i pogledao ovih dana. 

 

IZA TAMNIH NAOČARA /

Occhiali neri

Italija

Dario Argento

**

2+

O ovom filmu sam već pisao u zasebnom rivjuu, pa ga pročitajte OVDE.

 

 

HEROJI

Srbija

R: Goran Nikolić

**

2+

O ovom filmu sam već pisao u zasebnom rivjuu, pa ga pročitajte OVDE.

 

 

NEVEROVATNO, ALI ISTINITO /

Incroyable mais vrai

Francuska

R: Quentin Dupieux

**

2+

Od ove premise je mogao da ispadne zanimljiv horor film – mladoliki par kupi kuću u kojoj se nalazi jedna bizarna prostornovremenska crvotočina – ali sve što je ispalo je prilično lejm one-joke movie (opet!) koji nije izvukao ništa memorabilno od toga. Zapravo, jedino što ćete upamtiti iz ovog mlakog filmića nije čak ni vezano za njegov centralni zalet i premisu, nego za nešto nakalemljeno, vezano za sporednog lika i njegov elektronski penis, made in Japan. Kao i obično kod Dupjea, to je umereno gledljivo i podnošljivo, mestimično blago zabavnjikavo, ali u tom njegovom stalnom ekvilibriranju između trolovanja, gegova i mock-ozbiljnosti ovde, prosto, nisam našao dovoljno zabave.

 

LUCIFER / Luzifer

Austrija

R: Peter Brunner

***

3+

Iako „zasnovan na istinitom događaju“, ovo je manje narativni film a više film ugođaja, atmosfere, stanja. Nekoga će to smetati, smoriti, biti dosadno, repetitivno. Meni je bilo hipnotički fascinantno i prijatno sve vreme – iako se radi o mračnom, apokaliptički intoniranom filmu u kojem su u labilnom suživotu visoke planine daleke od ljudi i nekoliko poremećenih psiha u njima, svaka sa svojim poimanjem boga i religije (od toga jedno je majka, bivša narkomanka i alkos, sad relig. fanatik, a drugo je njen odrasli mentalno retardirani sin s kojim ima skoro-incestuozni odnos). Ambijenti, likovi i odnosi opčinjavajući su kao neki polusan, grozničavi delirijum koji pred kraj samo još više tone u štaseovoiučijojglavidešava. 

Povrh svega, genijalna upotreba dronova! Završni meta-kadar koji se obraća gledaocu podseća me na varijaciju poslednjeg kadra u izuzetnom (i od ovoga ipak boljem, slojevitijem) kineskom A TOUCH OF SIN.

Vrhunski Austrian Weird, Ulrih Zajdl produkcija, nije ortodoxni horor ali jeste brutalno mračan i gusto atmosferičan numinozni skoro-horor.

 

 

GRAD PROKLETIH / Hinterland

Austrija/Luksemburg

R: Stefan Ruzowitzky

**

2

Uh! Ovo je obećavalo daleko više nego što je isporučilo. Serijski ubica u Austriji posle poraza u I svetskom ratu tretira se od strane policije sa previše (jalovog) truda i posvećenosti za jedan takav haos od zemlje koja je upravo izašla iz klanice. Šta je još nekoliko leševa pride, posle tolikih miliona? Tim pre što pripadaju nekim bednim vojnicima a ne guzonjama koji su i dotad jebavali kurave u dubokoj pozadini, u svojim vilama? Da li su stradali npr. u Srbiji ili ih je neko priklao u nekom bečkom ćumezu, koga je briga? I zašto? Sve je to prilično nesuvislo, uninvolving, i sa misguided stilizacijom koja izgleda užasno jeftino: kao da je neko hteo da sa budžetom prosečnog srpskog filma snimi nešto kao Žan-Pjer Žene koji sreće Caligari-expressionistic-gothic sa dvije žlice Finčera. 

Avaj, loša kamera, loši filteri, loši digitalni efekti, prečesto to smrdi po (loše) snimljenom pozorištu: glumci su slabi, dijalozi nategnuti, sve je nepodnošljivo izveštačeno, što pogubno deluje po željeni triler i misteriju, jer – niti me je za ikoga ovde bilo briga dal će živeti il mreti, niti me je bolelo uvo ko je ubica, i zašto. Tako je bilo i tokom trajanja filma, i nakon mlake završnice u kojoj se to razotkrije. Meh.

  

VORTEKS / Vortex

Francuska/Belgija

R: Gaspar Noé

*(*) 

2-

Dva i po sata srpskog filma. Ovo je trebalo da se zove SERBIAN CINEMA. Kakav crni vrtlog - jedini vrtlog koji vidimo je kad u jednom trenutku puste vodu u WC šolji. Dosadno, prazno, ružno, nezrelo, gomila truizama od strane nedoraslog tinejdžera kojem je upravo umrla baba i koji je, eto, eureka, otkrio da TIME DESTROYS EVERYTHING. Smor smorova. Ili što bi rekli u mom selu, „Na vr’ brdo za kašiku pilav!“ Ako hoćete da u real time-u gledate neke starce kako polako gube razum, sećanje i samokontrolu i umiru, u dugačkim neprekinutim ili vrlo retko malo prekinutim kadrovima, kako ubeskraj vuku pantofle po podu, kako punih pet minuta tucaju u čaši desetine lekova, a nikad ta „puška“ ne opali (tj. niko nikad taj koktel ne popije), da ih kao muva sa zida ubeskraj pratite kako vode beskrajne porodične razgovore (ajd da smestimo kevu u starački dom, ne ne može u dom, ajd idite oboje, jok, nema šanse, ovde su mi sve knjige, pa ponesi i knjige, ne ne mogu sve, neću, ali tata, bolje je za vas, ne nije… itd itd). Ako očekujete neke Noeove egzibicije i ludila, nešto kao ENTER THE VOID sa starcima, od toga se ubrišite. Ovo je njegov totalni minimalizam, vizuelno prazan i bedan, mizeran koliko i direktan CCTV prenos sa kamere u čekaonici neke srpske ambulante. Srbi bi se barem svađali, ogovarali, možda i potukli - a ovde nema čak ni te vrste zabave. Samo dugačka letargija i gašenje.

Dario se kao glumac solidno pokazao za jednog početnika (danas je svakako ubedljiviji kao starac s jednom nogom u grobu nego kao reditelj) ali baba (koja za sada glumi senilnost) je daleko bolja. 

 

TITANIJUM / Titane

***(*)

4- 

Tek na drugo gledanje ukačio sam ovaj film kako valja i drago mi je što nisam pisao rivju nakon prvog gledanja. Retko biva da bitnije promenim mišljenje o nekom filmu na reprizu, naročito kad je razmak samo nekoliko meseci. Eto, ovde se desilo. Odličan je film. Objasniću uskoro.

 

Eto, to je sve što me je iole zanimalo na ovom polu-FESTU. Hteo sam i domaći MRAK da overim, ali su ga kreteni dali samo u dve projekcije čiji mi je tajming bio nemoguć. Kritike koje vidim ukazuju da ne treba očekivati mnogo od njega – javlja mi se da ću mu dati 2+ u najboljem slučaju. 

HEROJI (2022)

Srbija, 2021, 71’

R: Goran Nikolić

 

**

2+

 

Jedan mladi čovek u odeždi srednjovekovnog viteza i jedan njemu pridruženi poludivlji dečak u iznenađujuće čistim krpama i s maramom preko jednog oka lutaju po nekim livadama i šumama i zajebavaju se, valjaju po travi, zajedno pišaju, jedu i spavaju.

Sad, to bi sve bilo neznatno podnošljivije da je zaplet zapravo „Kako sam s mojim blesavim ujakom koji se pali na viteški kozplej zalutao nakon viteškog turnira u Manasiji i kako smo potom danima lutali po šumama jer je debil izgubio mobilni, ali nema veze, lepo smo se zezali i jeli kokoške zalutale u šumi (sic)“.

Majušni problem nastaje što nam se ovo uvaljuje kao zaplet „Jedan srpski ratnik pretekao iz Kosovskog boja ide pešice neverovatno pustom i nenastanjenom Srbijom u kojoj nigde druma, nigde sela, nigde čoveka, i vraćajući se kući nabasa na klinca koji mu valjda vraća njegovu ljudskost, dušu, ili tako nešto simbolično.“

Iz nekog razloga oni uopšte ne govore: možda reditelj misli da će mu tako film biti pregnantniji značenjem (jer u prazninu je lakše nešto projektovati, kao na belo platno); možda je sumnjao u sposobnosti današnjih srpskih glumaca, a naročito dece glumaca da izvedu nešto složenije od recitovanja naučenog teksta; a možda je bio svestan svojih sopstvenih ograničenja, pa se namerno suzdržao od ikakvih dijaloga, sledeći staru maksimu: „Bolje je ćutati, makar vas i smatrali za budalu, nego progovoriti i razvejati svaku sumnju“…

Ako ništa drugo, ovaj klinac barem u jednoj sceni repuje, ili kako se to već zove među današnjim mladima, ono: BUM-KŠŠ, BUM-KŠŠ. Kad se već tako smelo nije držalo plota zvanog istorijska autentičnost i realizam, moglo se i moralo u stilizaciji ići i dalje od toga, pa i na nivou skora, npr. do nekog domaćeg etno-blek metala ili tako nečega, umesto prilično konvencionalnih ženskih etno popevki.

Da se ne zajebavamo: ovo s Kosovom nema nikakve veze. Niti sa Srbijom. Odbacite tih par rečenica u natpisu na samom početku i slobodno ih zamenite nekim drugim, recimo: „Godina je 1288: slavni finski junak Gudnitur Fjordimidontur vraća se kući iz bitke kod Boromira“, ili „Godine 1312. mladi vitez, Vaclav Pšibiševski, vraća se kući iz okršaja kod Zvlzlave“ – i imaćete još uvek isti ovaj nefilm.

Da se u njemu bilo šta zanimljivo dešava ova bi mu okolnost bila solidna marketinška osnova, jer bi se onda lako mogao prilagoditi svakom tržištu. Nema šta da se titluje (osim malo naracije) niti da se dabuje (ali ima da se dab-stepuje). Može ovo da bude i Bugarska, i Albanija, i Mađarska i Rusija (ok, pustimo sad Rusiju, ona je kanselovana) i šta god oćete. Nažalost, ne znam šta bi tačno moglo privući gledaoce, bilo koje, iz ma koje zemlje, ovom epskom projektu.

Da, epskom. Ovo je stvarno epski film: najduži kratki film koji sam ikada gledao. Filmić od max 15-ak minuta koji je rastegnut na čak 65, plus 5-6 min. odjavne špice. Da sam ovo gledo na Jor-Festu, možda bih čak glasao da mu se da Koskar. Za nešto. Ovako, sa svim tim palamuđenjem oko Kosovskog boja, ratnika, heroja, kuraca, palaca, teško mi je da budem nežan. Bolje da nema tog natpisa na početku, ili ako baš mora da ga ima, neka stoji: „Godine 1366. Dimče Trpelkovski se vraća iz boja kod Velikog Trnova“ ili tako neko sranje.

OK, neka to bude „univerzalna“ priča, apstrahovana od bilo čega lokalnog. OK, pustimo Kosovo i Srbovanje, pustimo istoriju, i geografiju, ajmo direkt u mit, u bajku, šta god: ali i u bajkama treba nešto da se DEŠAVA. A sve što ovde vidimo je prilično besciljno lutanje i infantilno blesavljenje. Lepo uslikano NIŠTA.

Inicijalna tenzija između čoveka i dečaka razreši se prebrzo i neubedljivo na samom početku, i oni brzo postanu neproblematičan par. Nikakve tenzije nema među njima. A tenzije nema ni između njih i PRAZNOG okruženja: ni divljih zveri, ni divljih ljudi okolo. Drama gde je onda?

ovaj kadar nesrećno asocira na neku vrstu tenzije

Gde je saspens vezan za njihovu egzistenciju u tom naprasno još gorem i opasnijem ambijentu, sad, posle Kosovskog boja: gde je doom & gloom i osećaj predstojeće apokalipse i propasti Srbije kakvu smo poznavali? Nema. Ovo je jedan vedar, razdragan, mladalački, čak klinački film kakav bi bio mnogo više OK da ga je na letnjem raspustu snimao neki tinejdžer kao svoju vizit kartu za prijem na FDU ili neku sličnu školu. Međutim, njegov reditelj nije baš tako mlad, a činjenica da je bar 3-4 godine radio ovaj epski kratki film dugog trajanja nije baš mnogo obećavajuća.

Što je najgore, HEROJI su promašeni u samom svom fundamentu, u konceptu i scenariju. U naslovu. U idejici koju scenarista i reditelj na samom kraju oseća potrebu da nam nacrta, odnosno napiše, u natpisu pred odjavnu špicu, da nam objasni šta je hteo, da spreči da iz sale izađemo s pomišlju: „Kakva gomila NIČEGA!“ Zato na kraju stoji „šta je pisac hteo da kaže“, otprilike: posveta svim malim herojima o kojima se inače ne piše i ne govori.

Pošto su heroji u množini i u naslovu i u posveti, a film nam prikazuje samo jednog našeg ratnika, matematika je jasna: i dečak je, pored Sovilja, u vizuri ovog filma – heroj. Obojica su, znači, heroji. Mali, ali heroji.

A po čemu su oni to heroji? Šta tako herojsko urade?

Sovilj je uspeo da iz Kosovskog boja izađe samo s blagom ogrebotinom na čelu. Istina, bez konja. I bez ijednog druga. Sam samcit preživeo tako veliki boj. Koji nismo videli, pa ne znamo da li se u njemu herojski borio, pa se junaštvom i veštinom izborio za svoj život, ili ga eto tako posralo da boj preživi, ili se krio negde u zaleđini i sačekao da sve prođe pre nego što požuri pod skute svoje vrle ljube…

Ali, pošto film odabere da nam to ostavi u elipsi, u prikvelu, u maglinama povijesne zbilje, ispada da je njegov koncept herojstva –onaj koji u filmu VIDIMO– sasvim prizeman, i svodi se na PREŽIVLJAVANJE. Heroj je, ovde, onaj koji preživi. I tokom tog preživanja, ovaj, preživljavanja, sačuva dete u sebi? Meh. Toliko veliko dete da sebi ne ume da otrese slinčugu koja mu visi iz nosa pa niz bradu, bar dvajes santimetara žive sline, tokom jedno pet minuta filma…

Nigde ovde u filmu nema ni nagoveštaja nečeg većeg. Heroj je, ako mene pitate, onaj ko se bori, pa ako treba i gine za nešto veće od sebe, ideju, ideal, veru, naciju, šta god, pa makar i za nekou drugu osobu… A ovaj naš heroj uradio je samo dve stvari koje ga za tu titulu možda nominuju, jednu pre a jednu posle filma: pre, u boju, koji nismo videli, a posle, nakon finalnog (in medias res) reza. S tim što ono pre ne znamo kakvo je bilo, moramo da mu verujemo na reč da je bio mnogo zajeban borac kad je preživeo fuckin’ Boj na Kosovu sa jednom ogrebotinom. S tim što ono posle definitivno nije herojstvo u nekom ozbiljnom smislu reči, jer se svodi na OSVETU, i to ličnu… Tačnije, pokušaj osvete. Neuspeo. Jer klinja-narator izraste u Žarka Lauševića, naratora koji uglavnom kazuje nebitne, redundantne stvari, i jedino bitno što od njega saznamo, na početku filma, jeste to kakav je kraj, kojeg ne vidimo: naime, da Sovilj ima da zagine. Ovo nije SPOJLER jer to, rekoh, čujemo na početku…

Možda se ovde HTELO nešto više.

VALHALLA RISING? Samo bez te spektakularne mračne vizuelnosti, i bez tog ikoničnog glumca, i mooda, i muzike, i mitske dimenzije. Teško, jer Refnov film je o Junaku većem od života – možda i Bogu lično, a Gokijev je o nekom malom šonji nevrednom da uđe u pesmu.

META-FILM, koji se upušta u dijalog sa Šotrinim BOJEM NA KOSOVU? Tu je, navodno, autentični štit koji je u tom filmu nosio Miloš Obilić (Žarko Laušević), a tu je i Lauš kao narator. I, šta s tim? Zar je ovo omaž tom opšteismejanom filmu? Njegova re-evaluacija? Njegov sikvel? Skroz neartikulisano! (Ako se htelo BOJ omažirati, mogao je u daljini ovih srednjovekovnih brda da ostavi neki dalekovod ili bar traktor – ali NE, ne videh nijedan detaljčić te vrste.)

SAMURAJSKI FILM? Sovilj nosi dugu kosu spletenu u repče pozadi, slično samurajima i ceo film sa sobom vucara klinca. Da li je onda ovo trebalo da bude srpska parafraza BABY CART AT THE RIVER STYX? Ako jeste, to je opet trebalo artikulisati smislenije, bolje, preciznije – i obdariti s nešto uzbuđenja, akcije, intrige…

 

Da sumiram: ovo je idejno plitko, naivno i promašeno, ali vizuelno pristojno, glumački prihvatljivo, režijski uglavnom korektno na mikro-planu, ali avaj na makro-planu vrlo loše u fundamentu (silovanje kratkog filma na inkvizicijskom rastezaču sve dok se ne otegne iza 65. minuta). Nije to negledljivo ako ste nadljudski strpljivi i podljudski nezahtevni: neke fine sličice iz netaknutih delova Srbije mrdaće vam pred očima kao one razglednice-mrdalice, a mrdaće i neki mali „heroji“ o kojima niko do Gokija Nikolića nije našao za shodno da snimi film.

Kažu neki, život svakog čoveka vredan je romana.

Kažem ja, jeste, ali nije svaki roman vredan čitanja.