Srpski horor film u dnevnim novinama

            Proteklog vikenda u dnevnom listu NOVA (štampano izdanje) izašao je članak na jednoj i po strani, posvećen horor filmu, s naglaskom na domaćem. U okviru njega obilato su korišćene neke moje ekskluzivne izjave koje sam dao novinaru Milošu Čoliću.  

Evo članka, pa pogledajte i sami: prenosim ga sa portala Nova, gde je objavljen na OVOJ ADRESI. 

  

FILMSKI ŽANR KOJI JOŠ NIJE REKAO SVOJU POSLEDNJU REČ:

Horori u SAD hrane bioskopske i producentske kase, a istražujemo kako je u Srbiji

 

Autor: Miloš Čolić 

Kultura, 01. jun 2024

 

 

Kod nas nikada nije zaživela ideja da strava može biti zabavna, delom i zbog toga što smo imali previše užasa u istoriji, bez dužih perioda odmora i dokolice koji su na Zapadu stvorili industriju zabave, objašnjava filmski kritičar Dejan Ognjanović.

 

Priča o diseldorfskom vampiru Peteru Kirtenu, masovnom ubici koji je bombonama i čokoladama mamio i odvodio devojčice na polja van Diseldorfa, gde ih je ubijao, našla se i na filmskom platnu. Film „M“ (Mörder – na nemačkom ubica – 1931.) bio je prvi zvučni film Frica Langa.

Dok je pripremao ovo ostvarenje, Lang je proveo osam dana u mentalnoj ustanovi u Nemačkoj i upoznao više ubica dece, uključujući Petera Kirtena. Nekoliko pravih kriminalaca angažovao je kao statiste, dok je 25 članova glumačke ekipe uhapšeno tokom snimanja filma.

Poznati nemački glumci odbijali su njegov poziv, što nije omelo manje poznatog mađarskog, kasnije i američkog glumca Petera Lorea da prihvati ulogu. On je i likom neobično podsećao na diseldorfskog ubicu. Cenzura je u više zemalja zabranila prikazivanje Langovog filma, dok se on našao u bioskopskom programu Kraljevine Jugoslavije.

 

Strah slomio majku

 

„Jedne večeri u beogradskom bioskopu ‘Korzo’, među gledaocima se našla i Frida Englender sa suprugom Aleksandrom, direktorom privatnog preduzeća u Zemunu. Ona je pažljivo gledala svaku scenu. Bila je sve nervoznija, sve neraspoloženija. Kada je videla da glavni glumac vodi devojčicu izvan varoši, nije izdržala:

’Ne dajte, on će ubiti moje dete’, uzviknula je i počela da plače. Ustala je i rekla suprugu: ’Hajdemo kući.’

Ni tamo se nije smirila. Sve vreme je u zagrljaju čvrsto držala njihovi ćerkicu“, opisuje ceo slučaj Miloš Miša Sretenović, novinar predratnog „Vremena“.

„Frida cele noći nije spavala. U bunilu i groznici sve vreme je ponavljala Kirtenovo ime i uplašeno upozoravala: ’Ubiće je! Ne dajte!’ Danima je bila pod uticajem filma. On je u njoj i dalje živeo. Bojala se da taj grozni ubica ne ubije i njeno dete. Njene muke trajale su danima. Počela je da sedi. Preminula je u groznim mukama”, piše ondašnje „Vreme“.

Nedugo zatim u berlinskoj staklenoj vili Frica Langa, našao se Stanislav Krakov, novinar, književnik tada i urednik „Vremena“.

“Dok su ispijali konjak, Lang se interesovao za slučaj žene koja je gledajući njegov film u Beogradu poludela. Tu vest preneli su nemački mediji. Slučaj mu je bio jako neprijatan i nije mogao da veruje u njega. Pobegao sam od ovog razgovora”, piše Krakov, o poslednjoj žrtvi diseldorfskog ubice.

Decenijama kasnije jedan Tajvanac umro je dok je gledao prvi deo filma „Avatar“ 2010. Pretprošle godine sredovečni Indijac preminuo je od srčanog udara gledajući drugi deo „Avatara“ – “Put vode”. Naučnici, međutim, dokazuju da gledanje horor filmova više utiče na liniju filmskog gledaoca, nego na mogućnost da se trajno „opruži“.

Kjubrikovo „Isijavanje“ ubija 184 kalorije, koliko i polusatna vožnja biciklom. „Ajkula“ kroz nalet adrenalina „pojede“ 161 kaloriju, dok je po učinku tik uz nju „Isterivač đavola“ sa 158 kalorija.

 

“Leptirica” – atak na naciju

 

Jedan domaći horor film snimljen pre „Isterivača đavola“ i „Teksaškog masakra motornom testerom“ troši mnogo više kalorija. Reč je o filmu „Leptirica“ Đorđa Kadijevića, koji je prikazan na televiziji 1973. godine.

„Prema anketi jednog američkog instituta, ovo ostvarenje nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza ’Psiha’ i ’Noći veštica’, a objektivno je strašnije od oba“, smatra sam reditelj.

„Umesto komedije, ispao je to jedan strašan film. Prilikom premijernog TV emitovanja, jedan čovek u Skoplju umro je od straha. Tako da sam ja na neki način i ubica“, objasnio je Đorđe Kadijević u razgovoru sa Dejanom Ognjanovićem, filmskim kritičarem, teoretičarom i najboljim poznavaocem, ovdašnjeg horora – filmskog i književnog („Više od istine“ – Orfelin).

Kadijević podseća i na medijsku harangu: „Digla se kuka i motika protiv filma. ‘Večernje novosti’ su ‘Leptiricu’ opisale kao neku vrstu kinematografskog terorizma, kao atak na društveno stanje nacije. Naročito je potenciran taj slučaj da je jedan čovek u Makedoniji umro od straha tokom gledanja filma.“

Ognjanović, inače i pisac, čiji je najnoviji horor roman „Zadušnice“ ove godine bio i u užem izboru za NIN-ovu nagradu, bio je uporan. Tražio je u dnevnim novinama iz 73. informaciju o preminulom čoveku posle gledanja „Leptirice“. Nije pronašao. Odgovor je potražio od Kadijevića:

„Saznao sam usmeno. O tome se pričalo na televiziji da je valjda u nekim makedonskim novinama izašla vest o tome. Podatak je zapravo iz neke lokalne štampe daleko od Beograda. Ali glas o tome došao je do prestonice i televizije, pa su onda pravili viceve na moj račun da sam ubica.“

Mi se manje plašimo

Horori u SAD ne hrane samo strah gledalaca, već i bioskopske i producentske kase. U Srbiji to nije slučaj. Zašto, pitao sam Ognjanovića?

– U Srbiji nikada nije zaživela ideja da strava može biti zabavna, delom i zbog toga što smo imali previše užasa u istoriji, bez dužih perioda odmora i dokolice koji su na Zapadu stvorili industriju zabave, pa u okviru nje i horor kao žanr. Ali, budući da živimo u vremenu i prostoru koji su do nepodnošljivosti prožeti iracionalnim nasiljem, paranojom i bezumljem, pravo je čudo da naši reditelji ne posežu za hororom još mnogo češće i promišljenije nego što to u poslednje vreme čine.

Po čuvenju i dejstvu na imaginaciju ex-Yu publike, van svake sumnje to je „Leptirica“ (1973), koja je bila i pola veka kasnije, ostala sinonim domaćeg horora, čak i van granica Srbije. Recimo u Hrvatskoj i Sloveniji, u šta sam se i lično uverio na tamošnjim filmskim festivalima.

Prvi srpski horor film, hronološki, još jedan je Kadijevićev. To su „ Darovi moje rođake Marije“ (1969), za kojeg malo ko zna izvan najposvećenijih filmofila, podseća Ognjanović.

Sagovrnik „Nove“ smatra da ono što srpskom hororu nedostaje u smislu kvantiteta, on više nego nadoknađuje svojim kvalitetom. Interesovalo me je na čemu gradi tu ocenu:

– Na činjenici da je on kod nas pretežno privlačio reditelje A kategorije, a ne B i C ligu, kao na Zapadu. To su Šijan, Marković, Kadijević, naši prvorazredni reditelji. A njihovi dodiri s hororom proizveli su neke od njihovih najboljih filmova. Slično, mada u manjoj meri, važi i za noviju generaciju – Zečević, Spasojević, Đorđević.

Najbolja tri horor ostvarenja na prostorima nekadašnje Jugoslavije po Ognjanoviću su – „Leptirica“, „Sveto mesto“, takođe Kadijevićevo, i „Već viđeno“ Gorana Markovića, film koji je uvršten u sto najboljih horor filmova po izboru Britanskog filmskog instuta.

– Nisam lokal-patriota i nije mi namera da „srbujem“, ali mislim da, recimo, hrvatski „Izbavitelj“, uprkos nekim vrednostima, ne bi mogao da uđe u najuži izbor – ističe Dejan Ognjanović, koji hororu u Srbiji predviđa dug život, i zaključuje:

– Horor nigde, pa ni u Srbiji, nije rekao svoju poslednju reč. To je jedan od najstarijih žanrova filmske umetnosti i tokom svoje bogate istorije neprestano se menjao i prilagođavao savremenom trenutku, odnosno univerzalne strahove odevao je u ruho onoga što publiku u tom trenutku zastrašuje.

 

„Davitelj“ Taško Načić uplašio devojčice

Dragoljub Ivkov, scenograf, reditelj i scenarista svojevremeno je anegdotom podsetio na Šijanovu komediju strave i užasa „Davitelj protiv davitelja“:

“Za vreme premijere filma u Mladenovcu, glavnom ‘davitelju’ Tašku Načiću dve devojčice u narodnoj nošnji trebalo je da predaju cveće. Pred sam kraj projekcije kroz mrak bine Taško se teško probijao. Učinilo mu se da je zalutao, ali, na sreću, naišao je na devojčice sa buketima, koje su napeto gledale film. Okrenule su se i ugledale iznad sebe poznato lice ‘davitelja’. Zavapile su, urliknule, bacile buket i pobegle. Taško se poklonio publici, bez cveća.”

 

GROSSMANN TALES – moja najnovija knjiga!

 

 

S velikim zadovoljstvom najavljujem skorašnji izlazak moje najnovije knjige. Njen podnaslov u najkraćem sažima njen povod, sadržaj i suštinu, jer pun naslov joj je: GROSSMANN TALES: 20 Years, 20 Interviews.

naslovna strana

Dakle, povodom jubilarnog 20. Grosman festivala, koji se održava 11-15. juna ove godine, 

proslava 10. godišnjice

ja sam predložio a organizatori su oduševljeno prihvatili, da uradim knjigu mojih intervjua sa 20 najvećih i najvažnijih gostiju koji su do sada prodefilovali malim ali ljupkim Ljutomerom gde se odvija najbolji i najbogatiji, a eto i najtrajniji žanrovski festival u celoj ex-Yu.

unutrašnji dizajn

Na svu sreću, ja sam prisustvovao skoro svim izdanjima festivala, počev od trećeg, 2007. koji je bio prvi sa zaista internacionalnim (a ne samo regionalnim) gostom – Lojdom Kaufmanom.

Od tada pa nadalje propustio sam samo tri izdanja festivala: 2010. kada sam bio preumoran, nakon 15-ak dana u Montrealu na Fantaziji (gde sam predstavljao „Subverzivnu Srbiju“), da odmah s aviona otuda putujem u Sloveniju; 

pre 17 godina

2013. kada mi je otac bio teško bolestan, pa sam bio uz njega (umro je septembra te godine); i 2020. kada je bilo „Kovid izdanje“ i kad, zbog svih epidemioloških mera tu prosto nije moglo biti ni druženja ni zabave ni opuštanja kakvih inače na Grosmanu ima u izobilju.

Juzna, Gul i trubači

Rezultat mojih festivalskih aktivnosti je ovo jubilejsko izdanje, u tvrdom povezu, koje ima 360 strana velikog formata (isti je format kao za NEKRONOMIKON, recimo), bogato je ilustrovano ekskluzivnim festivalskim crno-belim fotografijama kroz čitavu knjigu, a na kraju ima i galerija sa 16 strana u punom koloru.

delić galerije

Dizajn korica i svega unutra izveo je Ivica Stevanović, legendarni niški umetnik preseljen u Novi Sad, stari i verni saradnik Orfelina, 

a uz to i autor Grosmanovih festivalskih plakata od 2018. (kada sam ga preporučio Grosmanovcima) naovamo. Biće tamo i izložba svih 20 postera do sada…

Intervjui su stručni, ozbiljni, uz poneki trač ili anegdotu da se malo zapapri, i razgovori nose moj autorski pečat, tako da je ovo jedna kompaktna, ozbiljna knjiga koju vredi imati. 

Svaki razgovor ima kratki uvod s najvažnijim podacima o filmadžiji s kojim se razgovara, a tu su i napomene, gde god sam našao za shodno da treba neko dodatno pojašnjenje.

Knjiga sadrži i moj Predgovor („Introduction: Ghoulish Grossmann Gross-outs”) u kojem odgovaram na dva glavna pitanja: „What’s the use of film festivals anyway?” i „What’s the use of film interviews anyway?“

Pre nego što se bacim na 20 veličanstvenih, tu je i pripremni, kraći intervju s jednim od mastermajndova festivala, njegovim umetničkim direktorom, Tomažom Horvatom, a na kraju je i kratka beleška o autoru.

Ova luksuzna nekronomikonska knjiga je u potpunosti na engleskom jeziku, a cena je prikladna luksuznoj opremi i ekskluzivnom sadržaju (i EU standardu) – i iznosi 29 e.

Moći će da se kupi tokom festivala kod Mercha u Info centru, a potom – videćemo još oko distribucije. Nisam ubeđen da će je biti u Srbiji. Ako se to nekako desi, javiću vam ovde. Ja ću imati samo nekolicinu autorskih primeraka.

Ove ću intervjue sigurno nekad, ali u drugom pakovanju i ne s identičnim sadržajem, objaviti i na srpskom, u Srbiji, ali ne znam koliko će to skoro biti. Sigurno neće dogodine, jer ovih dana uveliko već radim na veoma važnoj novoj knjizi koju planiram da izdam u 2025.

A evo i srži i suštine ove knjige, njenog „mesa“ – 20 velikana koje sam odabrao kao krem kremova tokom prvih 20 Grosmana, njih intervjuisao i sada objedinio to između jednih korica.

Uzgred, ovde na blogu mislim da ima samo jedan intervju koji je u knjizi; tri su bila objavljena u NIN-u, par njih u Filažu; a desetak njih se prvi put javljaju bilo gde.

Evo sadržaja ove spektakularne knjige:

 

- Introduction: Ghoulish Grossmann Gross-outs

 

0. Introductory Talk with Tomaž Horvat

 

1. Lloyd Kaufman

2. Roger Corman

3. Brian Yuzna

4. Ruggero Deodato

5. Jorg Buttgereit

6. Christopher Lee

7. Goran Marković

8. Jaume Balaguero

9. Slobodan Šijan

10. Đorđe Kadijević

11. Richard Stanley (with Simon Boswell)

12. Udo Kier

13. Jan Harlan

14. Harry Kumel

15. Sergio Stivaletti

16. Gary Sherman

17. Severin Fiala

18. Robert Englund

19. Jack Sholder

20. John McTiernan

 

-- About the Author

 

            Za kraj, da citiram samoga sebe iz Uvoda:

What separates truly great festivals – and let’s not mince words about it, Grossmann Fantastic Film and Wine Festival is certainly one of those – from the mediocre and forgettable ones, is all the stuff around the film program: 1) intriguing events outside of screenings, like: lectures, exhibitions, presentations, master-classes; 2) fun (extra)festival activities, like wine tastings, visits to the wine cellars, rafting, concerts; and let’s not forget what, for me, at least, was the main reason I kept coming back to this festival: 3) great guests of honor!

             Glavni gost ovogodišnjeg Grosmana biće (ponovo) Slobodan Šijan, mene lično od premijernih gostiju najviše raduje što dolazi Žilijen Mori (Julian Maury), ko-reditelj filmova INSIDE i LIVID, koji ima i novi, prilično gnusan horor-triler SOUL EATER ove godine na Grosmanu. Najavu filmskog programa Grosmana pogledajte OVDE.

zadnja korica