SLAUGHTER FEST 2026: FILMSKI PROGRAM

 

Pokvareni su sve pokvareniji, lihvari su sve lihvarskiji, zlo je sve ogoljenije... A mi na Slaughteru guramo dalje, svemu tome uprkos. Za dan kraći, za godinu ljući...

Horor i hevi metal, logičan spoj, i dalje idu ruku pod ruku. Da li je veće zlo natprirodno ili ono ljudsko pitaju se i junaci brazilskog filma KAIPORA, STANOVNIK ŠUME. Kakvi se koreni strave i užasa kriju u bajkama H. K. Andersena otkriva nam danski, ironično nazvani omnibus PREDIVNA LJUDSKA BIĆA. Spoj muzike i mračnih sadržaja, koji odlikuje naš festival, vidi se i u dokumentarcu DUŠA U PLAMENU, posvećenom hevi metalu srodnim žanrovima: dark ambient, death industrial i dark wave. Sa prijateljskog slovenačkog festivala Grossman stiže nam izbor najboljih novih kratkih horora evropske produkcije. Prisećamo se i horor klasika o opsednutim opaticama...

A poseban naglasak ove godine je na – domaćim animiranim horor filmovima. Šta, zar i to imamo? Da! Kako klasike, tako i najnovija ostvarenja. Gledaćemo ih, pričaćemo o njima...

Malo li je sve to, na ovu skupoću?

---Dejan Ognjanović, programski direktor festivala

 

SLOTER 2026 FILMOVI

 

PREDIVNA LJUDSKA BIĆA

ADORABLE HUMANS

(Yndige Mennesker)
Danska 2025,117 min.

Par se seli na selo u potrazi za novim početkom, ali misteriozno ogledalo preokreće sve naglavačke. Mladi negovatelj pristaje da brine o čoveku na samrti, ali nailazi na tajne koje odbijaju da ostanu skrivene. Muzičar koji se bori sa stvaralačkom blokadom progonjen je od strane sopstvene muze, dok psihološkinja počinje da gubi razum nakon potresne nesreće. Četiri poglavlja, od kojih je svako savremena horor adaptacija neke priče Hansa Kristijana Andersena.

MRTVAC (Sc. i režija: Anders Jon), PRIČA O JEDNOJ MAJCI (Sc. i r. Mihael Kunov), SNEŽNA KRALJICA (Sc. i r. Kasper Jul) i TETKA ZUBOBOLJA (Sc. i r. Mihael Panduro).

Nagrade: Nagrada žirija na A Night of Horror International Film Festival 2026; Najbolji nordijski film na Nordic International Film Festival, 2025; Najbolji međunarodni film, i najbolji scenario i naj reditelj na Feratum Film Festival, 2025.

 

KAIPORA, STANOVNIK ŠUME

CAIPORA

Brazil, 2025, 101’

Režija: Deivis Horbah

Daglas je inspektor kriminalističke policije dodeljen slučaju ubistva dvojice tinejdžera u šumi. Pridružuje mu se Debora, nova istražiteljka. Nakon smrti dečaka, pojedini meštani veruju da se vratio stari serijski ubica poznat kao Ruski Kasapin. Za to vreme, domorodačka zajednica strahuje da su ubistva delo duha koji menja oblik...

 

MOJA RELIGIJA JE FILM

MY RELIGION IS THE CINEMA
Brazil, 30 min
Režija: Zefel Kof, Vilijam Alveš

Dokumentarni film otkriva detalje poseta Žozea Mohike Marinsa Brazilu i njegov otpor vojnoj diktaturi (1964–1985), koja je na brojne načine pokušavala da ga ućutka. Film takođe donosi njegove lične priče o susretima sa smrću, uspeh njegovog čuvenog lika Kovčeg Džo, kao i njegovu borbu za opstanak u svetu horor kinematografije.

 

 

DUŠA U PLAMENU

SOUL IN FLAMES
Švedska, 99 min
Režija: Klaudio Marino

„Cold Meat Industry“ bila je švedska nezavisna izdavačka kuća koju je 1987. godine osnovao Rodžer Karmanik, specijalizovana za specifične muzičke žanrove kao što su dark ambient, death industrial i neoclassical dark wave (Ordo Rosarius Equilibrio, In Slaughter Natives, itd). Dok se podzemni žar širio svetom, vatra je polako progutala svog tvorca. Pritisnut ličnim i profesionalnim problemima, kao i narušenim mentalnim zdravljem, na kraju je doživeo potpuni slom.

 

 

Mihajlo Dragaš - Animirani filmovi i spotovi

 

Vis Dubium (2014), 7'

Na ogromnoj strukturi koja pluta okeanom, anonimni ribar iz dana u dan vodi borbu sa morskim nemanima koja ga okružuju.

 

ISKON Anima Aeternam (2015), 14'

Živeći u neskladu sa sopstvenom dušom, čovek očajnički nastoji da svoje ideale pretvori u stvarnost i razumom objasni ono što pripada njegovoj večnoj prirodi.

 

Smrt Majke Jugovića / Two Grim Ravens (2019), 14'
Nakon velikog boja, Majka Jugovća se susreće sa stravičnim prizorima smrti svojih devet sinova i njihovog oca. Inspirisano motivima istoimene narodne poeme.

 

ANIMIRANI MUZIČKI SPOTOVI:

NULA – Silazak u prah (2017), 6'

NULA – Seme (2022), 7'

Stain – Fade (2023), 5'

 

 

Najbolji kratki inostrani horori sa festivala Grossman 2025: Melies d'Argent

110’

 

Najbolji kratki inostrani horori sa festivala Grossman 2025: Slak's Vicious Cat

118’

 

 

SLAUGHTER NA BIS:

 

BUNAR (Italija, 2023, 91’)

THE WELL

Režija: Federiko Zampaljone

Liza Grej (Loren LaVera, zvezda filmova Terifajer 2 i 3) je restaurator umetnina koja putuje u udaljeno italijansko selo da obnovi sliku za ekscentričnu Emu. Ali, kako počinje da radi na slici, javljaju joj se jezive vizije stvari prikazanih na platnu.

 

TELEPATSKA PISMA (Portugal, 2024; 70')

TELEPATHIC LETTERS

r. Edgar Pera

Umetnički, eksperimentalni film-esej o dvojici velikih mračnih pesnika 20. veka, portugalskom poeti Fernandu Pesoi i kultnom horor piscu Hauardu F. Lavkraftu. Halucinantan, vizionarski film pun fantastičnih i grotesknih slika u potpunosti stvorenih putem veštačke inteligencije.

 

 

HOROR KLASICI: OTKRIĆA

Manje poznati biseri iz prošlosti žanra...

 

SATANSKI PANDEMONIJUM

(Meksiko, 1975; 88'), Gilberto Martínez Solares

Sestra Marija živi u manastiru baveći se dobrotvornim radom, ali u tajnim dubinama svojih fantazija, počinju da je muče vizije iz drugog sveta. U tom svetu Satana je njen gospodar, a njeni činovi nasilja i bogohuljenja se umnožavaju. Nju je Đavo izabrao kako bi uništila manastir i odvela svoje sestre monahinje u pakao.

 

ALUKARDA: ĆERKA TAME

(Meksiko, 1977; 88'), Huan Lopez Moktezuma
Meksički natprirodni horor, slobodna adaptacija novele „Karmila“ Šeridana Le Fanua. Prati dve tinejdžerke, siročad u katoličkom manastiru koje oslobađaju demonsku silu i postaju posednute.

 

 

DOMAĆI FILMOVI ZA MACOLU

 

ZLATNI MAJMUN (2026), 11’

Reditelj i scenarista: Petar Pešut

U arhivskom snimku sa plaže, brat i sestra ulaze u Gvozdenov san koji se pretvara u košmar kada običan lopov otkrije demonsko lice. Pokušavajući da pobegne sa plaže, Gvozden gubi svoju sestru i suočava se sa zlatnim majmunom u poljskom veceu i gubi kontrolu nad stvarnošću...

 

GONIČ (2026), 13’

Režija: Mihajlo Dragaš

Dvojica dekadentnih pljačkaša grobova, opsednuti smrću i zabranjenim relikvijama, kradu amulet iz drevne grobnice. Progonjeni košmarima, krivicom i dalekim zavijanjem nevidljive zveri, ovi ljudi postaju plen terora koji odbija da ostane zakopan. Animirani film inspirisan pričom H. F. Lavkrafta „Gonič“.

 

NAKAZA (2026), 6’

Režija: Andrija Mitrović (Freaky), Lidija Perišić

NAKAZA kroz estetiku inspirisanu Frankenštajnom prati usamljenog mladića čija ljubomora prerasta u opsesiju. Film istražuje otuđenje, identitet i mentalno zdravlje.

 

 

HOROR ANIMACIJA IZ JUGOSLAVIJE (120')

Odabrani kratki animirani filmovi koji obrađuju stravu, košmare, čudovišta i slično, iz srpske i hrvatske produkcije, nastali u vreme SFRJ. Nećete verovati koliko toga zapravo ima – i koliko je zaista dobro! Selekcija by Dr Ognjanović.

 

 SATNICE: 

 

SLAUGHTER: GOSTI I AKTIVNOSTI FESTIVALA

 

Članovi žirija su IGOR STANOJEVIĆ, ANA MARIJA GRBIĆ i JOVAN RISTIĆ.

 

1. IGOR STANOJEVIĆ je srpski režiser i filmski selektor. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Beogradu, gde je stekao zvanje mastera dramskih i audiovizuelnih umetnosti u oblasti filmske režije. Njegovi filmovi, kao što su Čovek iz Bagomba (2010) i Časovnik (2004), prikazivani su i nagrađivani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima. Trenutno radi kao selektor programa Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs.

 

2. ANA MARIJA GRBIĆ je doktor književnih nauka, nagrađivana poetesa i zapažena spisateljica, radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio i TV voditelj i ilustrator. Uz sve to je i veliki fan horora na filmu, iako ne čita blog The Cult of Ghoul.

 

3. JOVAN RISTIĆ, direktor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike. Suosnivač je putujućeg Festivala srpskog filma fantastike, prve svetkovine žanrovskog filma u Srbiji.

 

 

Tribina:

HOROR U DOMAĆEM ANIMIRANOM FILMU

 

Dok je tema horora u domaćem dugometražnom, pa i kratkom filmu, bila donekle istražena u dosadašnjim studijama Ognjanovića i Ristića, horor motivi u srpskim i hrvatskim animiranim filmovima maltene su neistražena teritorija. Ova tribina će ukazati na neke od najznačajnijih primera iz prošlosti, a sa rediteljem i animatorom Mihajlom Dragašem razgovaramo o sadašnjem trenutku horor animacije kod nas.

 

Subota, 4. juli, 13h

Deli prostor (kod Sinagoge)

 

Učesnici:

- Mihajlo Dragaš, reditelj i animator

- Jovan Ristić, direktor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike

- Moderator: dr Dejan Ognjanović, programski direktor Sloter Festa i autor knjige U brdima, horori: Srpski film strave (NKC, 2007).

 

Eto, to je ono što vam SLAUGHTER 2026 nudi, tokom samo dva dana, u petak i subotu, 3-4. jula.

 

ULAZ NA SLAUGHTER je BESPLATAN!

Organizovani prevoz iz Niša NIJE besplatan – košta 500 din. za veče, dakle u oba pravca, a plaća se vozaču busa na ulazu u isti. S tom kartom koju kupite u odlasku vraćate se nazad. Bus kreće s parkinga iza Doma JNA, valjda u 18.30 (pratite sajt festivala za tu vrstu info).

Ko dolazi svojim kolima, ima u klanici parking za DŽ.

Taxi vam izađe oko 1200 din u jednom pravcu, pa ako se udružite s još dvoje-troje, i to je razumna opcija.

VAŽNA NAPOMENA: Posetioci SLAUGHTERA će i ove godine moći da kupe nove i stare knjige Dejana Ognjanovića, 

kao i knjige koje je uređivao za druge izdavače (ORFELIN, VČ, itd) - tamo gde se prodaje festivalski MERCH (majice, kape, cegeri, torbice i ostalo). Možda bude i drugih horor izdanja, Crnoslovlje, IZ MEONA i sl. - svratite, pogledajte, potražite...

 

O tome da li je program mogao biti bolji, i zašto nema X-filma i Y-filma, drugom prilikom. Uskoro. Do tada, uživajte u ovome što vam se nudi, praktično za dž – dok još postoji i dok se nudi.

Ko želi da me gleda i sluša kako pola sata pričam sa voditeljkom na Belami TV o ovogodišnjem Sloteru, može to pogledati na ovom linku:

https://www.youtube.com/watch?v=qsD8FhMUzqg 

Ognjanović dobio drugu nagradu na književnom konkursu

 

Dragi moji čitaoci, imam zadovoljstvo obznaniti sledeće: dobio sam 2. nagradu na konkursu za najbolja humorističko-satirična književna dela u Elemiru, kod Zrenjanina, za priču „Promocija“. Dodela je u petak 26. juna u okviru specijalnog programa manifestacije „Bal u Elemiru - Sremčevi dani“ u Elemiru... Ako ste negde u blizini, svratite!

I naglašavam: priča NIJE horor. To je prva nehoror priča koju sam uopšte ikada napisao – i eto odmah nagrade... Hmm...

Evo zvaničnog saopštenja, kako ga je prenela NOVA.rs upravo OVDE.

 

Laureati književne nagrade "Stevan Sremac - Bal u Elemiru" su Aleksandra Jovičić Đinović, Dejan Ognjanović i Jadranka Milenković, saopštio je žiri.

 

Žiri književnog priznanja "Stevan Sremac - Bal u Elemiru", koji su činili Uglješa Šajtinac (predsednik), Jelena Blanuša i Srđan V. Tešin, doneo je jednoglasnu odluku da prvu nagradu dodeli Aleksandri Jovičić Đinović za priču "Rođendan". Dejan Ognjanović je za priču "Promocija" ovenčan drugom nagradom, a trećom Jadranka Milenković za priču "Književni život".

Prvonagrađena priča - "Rođendan" Aleksandre Jovičić Đinović opisuje, kako navodi žiri, jednodnevnu, rođendansku epopeju, koja na (auto)ironičan način prikazuje "užase svakodnevice" jedne četrdesetogodišnje žene. Naime, glavna junakinja Staša, ne naročito uspešna pesnikinja, koja hleb zarađuje radeći na bezveznom državnom poslu, rastrzana između sopstvenih i tuđih izneverenih očekivanja, takoreći, "na nogama", sabira rezultate ostvarenosti i promašenosti životnih ciljeva. Da li je ovako zamišljala svoje četrdesete? Svakako ne. Rođendanska želja joj je da "okrene novi list" i od sutra počne s temeljnim životnim promenama. U epilogu priče, Staša tokom postrođendanskog jutra, dok se umiva i posmatra bore na licu, ravnodušno prihvata činjenicu da je jedina promena koja ju je zadesila ta da ima četrdeset godina i jedan dan. Nastaviće da se obmanjuje, kao tragični lik iz turskih serija, da će joj možda idući rođendan doneti željene promene, ili će to biti neki naredni rođendan. I tako u nedogled, kao u "Danu mrmota".

Drugonagrađena satirična priča "Promocija" Dejana Ognjanovića vrlo plastično, uz mnogo upečatljivih detalja, kroz lik jednog pisca i njegovo putešestvije, daje veran prikaz sumornog stanja na domaćoj književnoj sceni, ocenio je žiri. Glavni junak, dobitnik treće nagrade za priču, odlazi u neimenovani vojvođanski grad da održi promociju, na kojoj susreće tipizirane likove Domaćina, Kritičarske Veličine i Lokalnog Pesnika. Opisujući neočekivane zgode, garnirane snovidnim maštarijama, autor smešta glavnog junaka u prepoznatljiv milje mediokritetstva, provincijalizma i licemerstva lokalne, bilo koje, književne scene. Čak i kada u prozi Lokalnog Pesnika otkrije onaj začudni amalgam talenta i ekskluzivnosti, glavni junak shvata da ništa nije važno i da ništa nema vrednost na zatrovanoj književnoj sceni, kojoj nema pomoći, jer je odavno umrla samo joj to još uvek niko nije saopštio.

Slično pričama Aleksandre Jovičić Đinović i Dejana Ognjanovića, i u "Književnom životu" Jadranke Milenković glavni protagonista je književnica Eva, koju razdire dilema: Čemu uopšte služi pisanje? Da li Eva veruje u svoje pisanje? Odgovor je jednostavan: Eva veruje da postoji Čitalac, osoba koja njenom pisanju daje smisao. Čitalac, sa velikim Č, koji je neraskidivo povezan s Piscem, s velikim P. I kao da je ispričala mastan vic, Eva je ovim zaključkom uspela da samu sebe gane i zasmeje do suza. Nekome ko posao pisca posmatra sa strane, iskosa, književno preduzeće mora da deluje smešno. Pisac piše za tog jednog Čitaoca i zbog tog jednog Čitaoca. Kraj vica.

Osim nagrađenih, žiri je posebno pohvalio i radove Lejle Redžić i Jasmine Malešević.

Među dosadašnjim laureatima ovog priznanja, koje se dodeljuje od 2006. godine su Branislava Sovilj, Aleksandar Čotrić, Nada Srdić, Jovan Gvero, Monika Hercog, Mileta Prodanović, Aleksandar Baljak, Branka Selaković...

Uručenje nagrada zakazano je za 26. jun u okviru specijalnog programa manifestacije "Bal u Elemiru - Sremčevi dani" u Elemiru. Ova manifestacija ustanovljena je u znak velikog pisca Stevana Sremca koji je u ovom mestu, kraj Zrenjanina, našao inspiraciju za delo "Bal u Elemiru".

 

Pošto sigurno izgarate da saznate više o ovome, evo odmah ispod.

Gospodin Ognjanović bio je ljubazan da nam da kraći ekskluzivni intervju ovim povodom, samo za blog The Cult of Ghoul.

(c) Art-anima

 

Ghoul: Gospodine Ognjanoviću, hoće vas nešto ove književne nagrade: pretprošle godine zamalo da dobijete NINO-a kada ste ušli u uži krug s romanom ZADUŠNICE, prošle godine ste za isti roman dobili nagradu „Miodrag Bulatović“ u Nikšiću (Crna Gora), ove godine ste dobili visoku 2. nagradu za priču... Pedeset godina niste dobijali nikakve nagrade, a onda odjednom ovo... O čemu se radi?

 

Dejan: Ne znam. Valjda je u ovoj zemlji najveći uspeh – preživeti. Zato se kao najveće postignuće nagrađuje opstanak. Ko ovde preživi bar pola veka, a ne poludi, taj može da leti, a tko leti – vrijedi. Tko vrijedi, zaslužuje nagradu.

Uostalom, ovde malo ko vredan dobije priznanje pre smrti, pa ove nagrade vidim i kao nečiju slutnju da se možda približavam lopati... *kašalj*

 

Ghoul: Malo ko za života dobije svoja „Sabrana dela“, a vama se dešava upravo to, zahvaljujući novosadskom Orfelinu: pre par nedelja iz štampe je izašao prvi tom, roman ZAVODNIK, a za njime će uslediti i druga vaša dela.

 

Dejan: To je, pretpostavljam, deo iste te tendencije. Vreme mi je za penziju, podvlačenje crte, nagradu za životno delo, predaju štafete... *žestok kašalj* A Orfelin je poznat po samoubilačkim, nekomercijalnim projektima, pa se i taj poduhvat savršeno uklapa u njihovu poslovnu politiku.

 

Ghoul: Da se vratimo ovoj nagradi: šta ona znači za vas?

 

Dejan: Znate šta, možda je i bolje što mi niko nije davao nagrade pre 20-30 godina, jer da jeste, i da me je pitao to isto, ja bih kazao: „Ma, živo me zabole za nagrade, ne mislim uopšte na njih, ne pišem za njih, ja stvaram za večnost, pa za sto godina ako me se sete – sete. A ovi današnji, pih, ko je uopšte ovde kompetentan meni da dodeljuje nagradu?“ A sada, sa ovim sve ređim sedim vlasima na lobanji, kazaću: „Hvala što su me zapazili i nagradili danas, jer hleb naš nasušni podaj nam danas, a sutra ili prekosutra, kad me ne bude bilo, kako oćete...“

 

Ghoul: Šta vam kažu rodbina i komšije na ovu nagradu?

 

Dejan: Pitaju me „Ima li tu šta para, ili je to samo za slavu i neku plaketu-pohvalnicu, za u vitrinu?“ A ja im kažem: „Ima, ima, nego šta: 30.000 dinara bruto, ili brutalno, kako se to već kaže.“ Pošto neki od njih moraju da ustaju rano, idu na posao, akaju se sa ćaci-šefovima, kapilarnim spiskovima, statiranjem na mitinzima, da rade bar desetak dana, ako ne i pola meseca, da bi zaradili toliku sumu, odmah me drugačije gledaju.

 

Ghoul: Koliko je vama vremena trebalo da napišete ovu priču?

 

Dejan: Evo, konsultovao sam evidenciju. Napisana je za nedelju dana, 10-17.03.2023. ali je nakon toga bila još par puta redigovana.

 

Ghoul: Štaaa? Ovo je priča od pre tri godine? Pa što je niste ranije objavili?

 

Dejan: A gde? U književnim časopisima koji honorare ili ne plaćaju, ili su uvredljivo niski?

 

Ghoul: Ijuft! Pa, ja sam mislio... Ta, zar je dotle došlo?

 

Dejan: Znate šta, kratka priča je ovde odavno siroče. Čak i zbirke priča slabije se prodaju nego romani. To važi i za moju jedinu zbirku do sada, DIVLJU KAPELU. Ovo je narod meraklijski, ako već uopšte nešto čita, hoće dugačko i razrađeno, a ne zbijeno, koncentrovano; priča taman im se usladi, a ono već gotova. Nego kad zasednu, da bude ono „te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo...“, od Kulina Bana, ako može, pa još u trilogiji. Ili tetralogiji.

Uglavnom, da skratim priču – da skratim novelu na nivo kratke priče – ja pišem šta mi se piše, onda kad mi dođe. Ali, jednom kad je napisano, suviše poštujem svoj trud i vreme da bih to bacao u bunar besplatnosti. Čekao sam da se pojavi konkurs poput ovoga koji će koliko-toliko da odreši kesu za moj trud. Moj princip je: „Za dž pišem samo za svoj blog, i nigde više.“

 

Ghoul: A vi imate i neki blog?

 

Dejan: Da, ali ga prate samo moji (srećom, mnogobrojni) neprijatelji. Prijatelji i čitaoci me svaki dan zapitkuju stvari koje sam već pisao na blogu. Oni su prezauzeti da me prate...

Uglavnom, čekao sam zgodnu priliku da udomim ovu moju priču, koja mi je tim ređa i dragocenija što je to moja prva NEHOROR priča. Da, dobro ste pročitali: nema u njoj ni jeze, ni strave, ni zloslutnosti, ni užasa, ni groze, ni perverzije. Hm, dobro, kako se uzme, možda u nekim nagoveštajima, između redova, ali to nije žanrovski intonirano. Iskren da budem, malo je falilo da je skrenem u pravcu horora, ali suzdržao sam se od tog poriva, činilo mi se da nema potrebe. A nije da ne bi moglo... Ima jedan trenutak u priči gde priđem na korak do toga... ali skrenem drugde.

 

Ghoul: Da li se u vašem novijem pisanju zapaža sve veći otklon od horora? Vaš najnoviji roman, ZADUŠNICE, mada koristi motive zombija i puno telesnog užasa i groze, nije baš čist roman strave i užasa kao oni prethodni. Čini se da u njemu satira i crni humor dominiraju. Jeste li se umorili od horora?

 Dejan: Taman posla. To se nikad neće desiti. U glavi i u sinopsisu trenutno imam čak tri horor romana. Samo još kad bih imao vremena da ih pišem... Ali, ako poživim, doći će i oni na red. Znate, moja motivacija za pisanje nikada nije bila da izazivam te „bau-bau“ efekte, da se nekome ledi krv u žilama i diže kosa (if any) na glavi. Naravno, kad god mi je priča dopuštala, koristio sam priliku i za te efekte, ali sva moja proza u suštini govori o nekim važnim temama i dilemama i može se čitati i nevezano od žanra, ako je neko dovoljno otvorenog uma. U svim mojim romanima, i u većini priča, ta „nehoror“ građa jednako je bitna kao i „horor“ atmosfera i efekti. Zbog toga su na njih povoljno reagovali i mnogi čitaoci koji inače nisu fanovi horor žanra. Ali bez brige, neću sada, pod stare dane, da obrćem ćurak i počnem da pišem „stvarnosnu prozu“ ili bilo kakav mejnstrim.

 

Ghoul: Recite nam nešto više o ovoj nagrađenoj priči.

 Dejan: „Promocija“ je metafikcija, ali posvećena jednom aspektu spisateljskog života koji se ređe obrađuje u prozi, a to je baš ono što naslov sugeriše. Svi romani i priče o piscima bave se stvaralačkim činom, inspiracijom, elementima dela i njihovim korenima u životu, autobiografijom u fikciji, dokumentarnom građom, uticajem proze na druge, pa čak ponekad i fanovima... ali onim važnim delom života knjige koji se tiče njene promocije, pa i nagradama, mnogo ređe se bave, bar koliko je meni poznato. Ova priča je, dakle, zasnovana na mojim iskustvima sa raznih promocija na kojima sam gostovao, ili kojima sam iz pubike svedočio, samo sam ovde ponešto od toga zapaprio, prenaglasio: nije mi se baš sve to baš tako desilo, ali mnogo toga jeste, bar donekle, a odnekle sam domaštao.

 

Ghoul: Meni i dalje nije jasno o čemu se RADI u toj priči!

 

Dejan: Svedena na prepričani sinopsis ona teško da će nekome da zvuči gromopucatelno: jedan pisac iz Niša putuje negde u Vojvodinu na promociju svoje zbirke priča. Tamo ga dočekuju razne sitne i ne tako sitne (ne)zgode vezane za hotel u kojem je smešten, za organizatorku događaja, za Kritičara iz Beograda koji mu govori na promociji, za publiku, a naročito za jednog tihog, neupadljivog čoveka, takođe pisca, koji takođe tu učestvuje, a ima i neki svoj rukopis...

Mislim da će svaki pisac prepoznati brojne od opisanih situacija, a ako je iskren prema sebi, i neka od opisanih osećanja – jer ni moj glavni junak, pisac, nije baš nevinašce...

 

Ghoul: Pomenuste Vojvodinu... Postoji li neka tajna veza s ovom srpskom pokrajinom? Vašu prvu književnu nagradičicu dobili ste u Zrenjaninu, na konkursu časopisa „Ulaznica“, vaš glavni izdavač, „Orfelin“, s kojim sarađujete već preko 16 godina, iz Novog Sada je, a i najnoviju nagradu dobijate u Elemiru, kraj Zrenjanina. Slučajnost? Ne bih rekao!

 

Dejan: Istina je: ja nikada nisam dobio nikakvu nagradu u Nišu, Beogradu, ili igde u tzv. „užoj Srbiji“. Sve to gorenabrojano jeste u Vojvodini. U čemu je tajna? Možda su Veliki Drevni nekada obitavali na dnu panonskog mora, a kad se ono povuklo, ostali su negde u dubinama vojvođanskog podzemlja, i sada njihovi snovi korespondiraju sa mojim, lavkraftovskim? Ili je zbog toga što je najpoznatiji „Nišlija“, Stevan Sremac, zapravo – iz Vojvodine? Ako nije zbog toga, stvarno ne znam u čemu je ta vojvođanska veza. Ali ona postoji. A baš ovih dana krčka se još jedna spektakularno velika i važna moja horor aktivnost vezana za Jednu Veliku Instituciju u Vojvodini, ali o tome još ne smem da govorim.

 

Ghoul: Gde možemo pročitati vašu nagrađenu priču?

 

Dejan: Za sada nigde. Videću sa organizatorima kakve su im propozicije, ali kako doznajem, ja sam slobodan da je ponudim bilo kome. Kad pronađem zgodan časopis, saznaćete. Ovde, na blogu.

 

Ghoul: Na čemu trenutno radite? Šta ćemo sledeće o vas čitati?

 

Dejan: Ovih meseci intenzivno radim na teorijskoj knjizi o hororu, tj. o piscu Tomasu Ligotiju, za mog američkog izdavača, Chiroptera Press. Pred kraj godine, verovatno tek posle Sajma knjiga (ako ga bude bilo, a govorka se da možda i neće), baciću se na pisanje romana CRNO DETE, što je nastavak ZAVODNIKA, osim ako me nešto drugo ne odvuče na drugu stranu.

 

Ghoul: A kratke priče?

 

Dejan: Trenutno imam jednu, napisanu zimus, i ona stoji na lageru, neobjavljena. Ona čeka svoju priliku, konkurs, antologiju, časopis koji plaća... negde će se već pojaviti. Upravo sam je preveo i na engleski, pa ko zna, možda prvo izađe u tuđini. Ali ja, rekoh već, ne žurim. Pišem za večnost... Zato mi i opus jeste tako skroman. Oduvek sam verovao da čovek treba odmah, u startu, da piše svoja ODABRANA DELA – pa tako zaista moja SABRANA ujedno jesu i moja ODABRANA. Ono što nije bilo dovoljno snažno motivisano i važno za izražavanje nisam ni nakucavao, kao neki; ako nije bilo dovoljno bitno da nastane, nije ni nastalo.

Na lageru imam i skoro spremnu drugu zbirku priča, ali pošto se moja prva još nije ni blizu rasprodala – neću da žurim. Vreme je na mojoj strani.

Rekli su o ZAVODNIKU

Dragi moji, presrećan sam što mogu da obznanim da je moj roman ZAVODNIK ponovo dostupan. Bio je rasprodat i nenabavljiv prethodne 2-3 godine, ali zato je sada tu tvrđi i lepši u upeglaniji nego ikada! ZAVODNIK u novom, ultimativnom ruhu:

            Izdavač je i ovog puta Orfelin, ali sada u novopokrenutoj ediciji „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“! Eto, sabiraju me naživo!

            Treba li uopšte podsećati na to o čemu se radi u ovom romanu? Ukratko, to je moja intenzivna reimaginacija i srbizacija nekih osnovnih premisa i situacija i tema iz novele „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa – uzgred, tu novelu, i još tri druge priče o duhovima ovog autora, uz moj detaljan pogovor, imate u Orfelinovom izdanju, u „Poetici strave“ knj. br. 17.

            Dakle, mladi asistent sa niškog Filozofskog fakulteta prihvata neobičan posao, da tokom leta drži dopunske časove u jednom zabačenom, brdskom i poluopustelom selu. Njegovi učenici su dvoje siročadi, Miloš i Biljana, koji imaju 11 godina, a o njima se stara baka Grozda. Došavši u primitivnu ruralnu sredinu, mladi obrazovni čovek doživljava kulturološki šok – ali čekaju ga i mnogo veći šokovi u toj senovitoj kući, nad koju se nadnosi neka sablasna tajna vezana za pokojnog oca te dece, a ko zna, možda i za decu, babu, i ko zna koga i šta što se noću (ali i danju) tu ukazuje...

             Ne bih ponavljao ono što sam već kazao o ovom novom izdanju OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html Tu piše sve što treba znati o sadržaju i izgledu ove knjige.

            Ovom prilikom samo još ovo: cena je 1.500 din + ptt. Savetujem „preporučenu tiskovinu“ ako uzimate samo jednu knjigu (to bi izašlo 230 din); ako uzimate više primeraka ove knjige, ili još neke druge moje naslove, onda je bolje da šaljem kao „cc paket“ (400 din bi to pokrilo). Imam i ORLU I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i još poneke Orfelinke, Vesele Četvrtke i Ghoul Press izdanja, pa pitajte i kašće vam se.

 

Potpis i posveta autora su besplatni – samo napomenite želite li, i za koga (ako uzimate kao poklon).

Pišite mi na mejl što pre (dogstar666 at yahoo dot com) i rezervišite sebi primerak, jer ja ih neću imati mnogo kod sebe – ipak treba Orfelin od nečega da živi! – pa zato, kome je stalo da je ima s mojim potpisom, i direktno od mene nabavljenu, nek ne čeka mnogo.

A za one koji se nećkaju, ispod nudim jednu ekskluzivu.

Naime, standardna stavka u svim knjigama mojih Sabranih dela biće i deonica „REKLI SU O...“ Za ovu knjigu ja sam napravio širi izbor odlomaka iz svih relevantnih objavljenih kritika ZAVODNIKA, a onda je urednik i izdavač, Milenko Bodirogić, načinio uži izbor onoga što ide u knjigu. Konkretno, odabrao je odlomke iz prikaza koje su napisali Đorđe Kadijević, iz Pogovora II izdanju romana (Orfelin, 2015), Davor Šišović, „Strava je na selu“ (Prikaz objavljen u Glasu Istre, 21. rujna 2014) i Ilija Bakić, prikaz objavljen u novosadskom Dnevniku, 10.07.2014.

            Njih čitajte u knjizi – kao i odlomke iz mojih intervjua gde sam pričao o ZAVODNIKU, kao i deonicu NEKE ČINJENICE O ZAVODNIKU, koja uključuje i preciznu hronologiju ključnih dešavanja u toj familiji.

            Ispod vam nudim odlomke iz kritika koji nisu ušli u knjigu, ali i te kako sadrže vredne uvide i promišljanja. Čitajte, pa procenite i sami. 

 

REKLI SU O ZAVODNIKU

 

KRITIKA

(Odlomci neuvršteni u knjigu: ekskluzivno na blogu)

 

„A cela priča Zavodnika je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti „svetom“, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u „vizantijsku“ tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je „dekadentni“ roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor „oca“ je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor „oca“ je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.

Roman Zavodnik nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i „ko“ nas to zapravo „zavodi“, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog konteksta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u „glasu“ (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom „ideologijom“, „imidžom“ (dakle, „slikom“) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u „nama“ dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i „nas“, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?“

--- Vladimir Kolarić, „O ikoni i zavođenju“

Objavljeno aprila 2014. na blogu autora

(https://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/04/o-romanu-zavodnik-dejana-ognjanovica.html)

Preneto u knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, Beograd, 2021).

 

*

forzec knjige

 

„Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.“

 

            „Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava.“

--- Filip Rogović, „Strava umirućeg sela (i grada)“

Prikaz objavljen 10. aprila 2015. u fanzinu Emitor.

(https://emitor.rs/2015/04/strava-umiruceg-sela-i-grada-zavodnik-dejana-ognjanovica/)

 

*

 

„Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano.“

 

„Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože.  

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam...“

 

„Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni.

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.“

---Danko Kamčevski, „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti“ 

časopis Lipar, br. 53, 2014, Univerzitet u Kragujevcu

 

 

*

 

„A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji. As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje.“

 

„(...) narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.“

 

„Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.“

 

„Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.“

---Uroš Smiljanić, na svom blogu Cveće zla, maja 2014.

https://cvecezla.wordpress.com/2014/05/28/knjiga-zavodnik-dejan-ognjanovic/

 

*

 

Ima raznih zavodnika... odaberite pravog!

„Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika.

S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.“

 

„Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.

Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćorsokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja.“

--- Momčilo Žunić, tekst „U Srbiji, horori“

predispitna vežba za predmet Srpska književnost 20. veka (neobjavljeno)

Preneto na blogu The Cult of Ghoul.

 

*

 

„Gledano iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž, misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi, sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao pravi horor i užas i bez onostranih elemenata.“

---Miljan Ristić, na svom blogu Exxxperiment

(https://exxxperiment.net/2014/07/04/zavodnik-dejan-ognjanovic/)

 

*

 

„Poštovani gospodine Ognjanoviću,

Jedan od naših urednika pročitao je Vaš roman Zavodnik i zaključio da iako sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu: mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“, „behu“, itd. još na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu zastupljeni u romanesknoj prozi  21. veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti, a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“  Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u treće. Zahvaljujemo Vam  što ste nam poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.“

---IP Laguna, e-mail autoru, 8. jul 2013.