101 SF and Horror Movies You Must See Before You Die

U Americi su izašle dve knjige u kojima sam pisao kraće eseje o nekim od najznačajnijih žanrovskih filmova ikada. U pitanju su knjige 101 HORROR MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE i 101 SF MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE, koje je priredio Steven Jay Schneider (najpoznatiji po knjizi 1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE NEGO ŠTO POSTANETE HRANA ZA GHOULOVE, koja je prevedena i na srpski).

U knjizi o HORORU pisao sam o filmovima:

THE ABOMINABLE DR. PHIBES (Robert Fuest, US/UK, 1971)

THE BEYOND (Lucio Fulci, Italy, 1981)

MASK OF THE DEMON (Mario Bava, Italy, 1960)

THE MASQUE OF THE RED DEATH (Roger Corman, UK, 1964)

THE WICKER MAN (Robin Hardy, UK, 1973)

SUSPIRIA (Dario Argento, Ita, 1977)

THE EXORCIST (William Friedkin, USA, 1973)

THE DEVIL RIDES OUT (Terence Fisher, UK, 1967)

U ovoj o SF-u, pisao sam o filmovima:

BLADE RUNNER (Ridley Scott, USA/Singapore, 1982)

ROBOCOP (Paul Verhoeven, US, 1987)

STALKER (Andrei Tarkovsky, Soviet Union/West Germany, 1979)

THE TERMINATOR (James Cameron, US/UK, 1984)

Pored mene, u knjizi o SF-u pisao je i Miloš Cvetković, jedan od tihih saradnika ovog bloga.

On je pisao o filmovima LE DERNIER COMBAT (Luc Besson) i PRIMER (Shane Carruth).

Knjige su luksuzno opremljene, meko-tvrdi povez sa zaštitinim omotom, unutrašnjost u punom koloru na masnoj hartiji sa obiljem izvanrednih fotografija iz filmova i postera, i obima su oko 420 strana svaka.

Pored mene i Miloša, sa Balkana je tu još i dragi kolega iz Crne Gore, Aleksandar Bečanović.
Evo u kom smo se društvu našli (ovo je iz SF knjige, gde smo sva trojica):

SIMON SAYS

**(*)
3-

osvežavajuća parodija na slešer filmove koja je, zapravo, uspela da me nasmeje nekoliko puta!
5 omladinaca u kombiju (zašto ih je uvek 5???):
1 hunk
1 comic relief stoner
2 uzajamno zamenjive fufice
1 'virgin' dobra curica (koja prva zagine, pa onda jedna od ove 2 fufe evoluira u 'final girl')
ova petorka ide da traže zlato u nekoj reci (kao familija u krejvenovim BRDIMA – koja je išla po srebro), usput sretnu ne jednog nego dvojicu JEZIVIH ČIČA koji upozoravaju da ne idu tamo (hillarious!), prođu zlokobno svratište kojim ordinira očigledno psihotični Crispin Glover (igra blizance, od kojih se ne zna koji je više retardiran) itd.
dakle, situacija i likovi su viđeni 800 puta do sada, ali tvorci ovoga odlučuju da priznaju da to znaju i da mi to znamo, i zato se i ne trude da nam po 800ti put 'za ozbiljno' prodaju istu ofucanu ragu sa malo 'nove' šminke i da tvrde da je to čistokrvni pastuv; umesto toga, svoj humor grade na našoj svesti o slešer konvencijama tako što ih preuzimaju i samo malo više potenciraju dok ove ne skliznu u groteskno preterivanje (a ionako im ne treba mnogo za to!).
ako svemu tome dodamo sasvim pošteni garnirung od splatter scena, od kojih su neke VRLO maštovite i originalne i žestoke – ali na komičan način – ovo je, sve u svemu, jedan sasvim fin filmić za posvećenike slešera.

šteta što reditelj nije malo zauzdao krispina, jer njegovo preglumljivanje i preterivanje umnogome kvari ugođaj koji nosi prva polovina (u kojoj se slabije pojavljuje). njegov manirizam stvara idiosinkraziju koja remeti balans horora i humora koji je (u scenama bez njega) solidno postignut, i završnicu pretvara u one man show koji nije toliko zabavan koliko glover očito misli da jeste.

LA TIA ALEJANDRA

***
(3-)

mexički filmić TETKA ALEXANDRA je jedan od prvih horora koje sam u životu pogledao. mislim da sam imao 6 ili 7 godina kada sam ga video na tadašnjem RTB-u. naravno, ostao mi je u sećanju kao prilično creepy flick iz koga su mi se brojne scene urezale u sećanje bolje od mnogih koje sam gledao prošle godine.

nedavno sam ga reprizirao.
long story short, prijalo je.

na žalost, kako to obično biva, ništa na šta smo se palili u tako ranoj mladosti ne može da u starim danima ima istu, ili bar približnu čar.
nedostaci tog filma nisu se mogli prenebregnuti: ima ih mnogo, i vrlo su očigledni.
naivan je zaplet.
ravna je režija.
osrednja je gluma (sem tetke, koja je creepy baš kao što je pamtim!).
pa ipak!
fuck it, ti mexikanci imaju nešto je ne suis quoi! film ima određeni šarm, i bezobrazluk tim slađi što iskrsava usred prilično konvencionalno usnimljenog flicka, i sjajan simple-minded no-subplots zaplet koji samo fura napred, ka predivno mračnom kraju.
tema za sebe je odnos prema deci, uloga dece u hororu, PODLOŽNOST DECE HORORU u mexičkim žanrovskim filmovima (šta, mislili ste da samo onaj mexički perverznjak del toro napučuje svoje filmove izmrcvarenom, silovanom, iskasapljenom dečicom?).
na početku, familija u koju se doseli tetka alexandra (veštica) ima troje dece.
do kraja filma dvoje je mrtvo, a treće je u životnoj opasnosti iz koje možda izađe a možda i ne.

iako je tehnička izvedba jedva kompetentna i ne previše nadahnuta, sama priča ima izvestan naboj koji probija između tih suludih slika: nadrealni momenti koji su prosto BEZOBRAZNI koliko su nelogični i besmisleni, i to rastakanje logike i 'stvarnosti' je tim efektnije što se dešava u filmu koji izgleda kao sava mrmak da ga je režiro.
mrmak on lsd!

smrt na rolšuama; natprirodna strava u ključaloj vodi u kadi; smrt u vodenom krevetu; mexičke mumije u produmu; itd.

sve u svemu, TETKA je jedno gledalačko iskustvo koje na vas ne mora delovati kao na mene jer sam visoko subjektivan oko njega, ali… mislim da pravi posvećenici treba da mu pruže šansu.

ovo je, u najgorem, bar solidan, vrlo neobičan film.

Predavanje o Edgaru Alanu Pou

Ove godine navršava se 200 godina od rođenja Edgara A. Poa, velikog američkog pisca i pesnika, oca savremene horor priče. Tim povodom predavanje o gotiku u njegovim delima održaće Dejan Ognjanović sa Filozofskog Fakulteta u Nišu. Predavanje se dešava 27. marta 2009. s početkom u 19h, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda. Nakon toga biće prikazana umetnički najvrednija ekranizacija E. A. Poa, film PAD KUĆE AŠER (1928) Žana Epštajna.

Ime Edgara Alana Poa neraskidivo je povezano sa pričama strave. Prva asocijacija na tog autora, bilo kod običnog čitaoca ili kod kritičara i teoretičara, često je povezana sa nekim od motiva kao što su: gavran, mrtva draga, ukleta palata, grobnica, tamnica, katakombe, crna mačka, prevremena sahrana i slično. Oslonivši se na postojeću gotsku tradiciju, koja je u Engleskoj u to vreme bila u zamiranju, ali je na američkom tlu tek davala prve vredne plodove, Po je uspeo da ove teme i motive učini osobenim i svojim. Budući da gotski motivi u Poovom delu imaju istaknutu ulogu i nalaze se u gotovo svim njegovim značajnim pričama, tema ovog predavanja jeste mesto, uloga i značenje gotika u Poovom delu, kao i uticaj i aktuelnost njegovog opusa danas, 200 godina kasnije.

BABY BLUES

**(*)
3-

dobro, mada ne previše maštovito napravljen film o krajnje upitnoj temi, ili još preciznije: sa krajnje problematičnim pristupom njoj. konkretno: ovo je slasher u kome umesto teens in peril imamo KIDS in peril.
umesto sisatih fufica koje juri maskirani manijak, ovde imamo 1 bebu, 2 dečaka od otprilike 10 i 6 godina i curicu od oko 7, koji beže pred svojom pomahnitalom MAJKOM, koju su sjebali postporođajna depresija (bejbi bluz iz naslova) i pretežno-odsutni muž.
što je još gore, natpis na početku tvrdi da je ovo inspirisano istinitim događajem.
sad, ja zaista nisam neki moralista i trudim se da filmovima prilazim na najotvoreniji mogući način, ali u ovom konkretnom slučaju prosto nisam mogao da se otrgnem od neminovnog gađenja, ili barem zbunjenosti, konceptom u kome je 1 istinit, ogavni, traumatični događaj upotrebljen za žanrovsku exploataciju horror-slasher provenijencije. prosto, upitan mi je entertejment velju ovog materijala, i toga kako je tretiran. mučenje tinejdžerki i devojaka mogu da prihvatim, ali devojčice i dečkiće ispod 10 godina koji plaču i cvile, zbunjeni i uplašeni, pred svojom poludelom majkom... to je ne samo neprijatno nego i neukusno, i ružno.
da se razumemo, sama činjenica da je esencijalno ovo KIDS IN PERIL movie nije po sebi loša: postoje izvanredni filmovi sa tim pristupom (npr. NIGHT OF THE HUNTER, u kome r. mičam proganja 2 deteta približno istog uzrasta kao ovi ovde u BLUZU), pa čak i oni koji svesno ali promišljeno balansiraju na granici neukusa (kao genijalni TRAS EL CRISTAL). ovde nema ni poetizacije HUNTERA ni art-exploatacije-exploracije CRISTALA: BABY BLUES je puka ilustracija koja čak ne počinje suviše loše (gluma je odlična, likovi i dijalozi ubedljivi...) ali se vrlo brzo srozava u slasher kliše preterivanje koje devalvira svu dramu i muku i patnju i svodi ih na, rekoh već, krajnje problematičnu 'zabavu'.
no dobro, čak i ako načas prihvatim da dečji plač i suze i strah mogu imati entertejnment velju, jedna druga stvar mi ne da mira: u bizarno-nepromišljeno strukturisanom filmu, majka je praktično svedena na monstruma i izvor strave, a otac (evidentni sukrivac za njeno ludilo in the 1st place) – na kraju biva skoro iskupljen, kao 'konjica' koja stiže u zadnji čas i SPAS. istina, film prikazuje i njegovu krivicu, ali ona je i kvantitativno (minutažom u filmu) i kvalitativno (insistiranjem na tome u zapletu) sasvim diminutivna i subordinisana kolosalno karikiranoj majčinoj 'krivici'. utoliko, baby blues zauzima neverovatno reakcionarnu, muškošovinističku i neobjektivnu, jednostranu vizuru koja bi u fras bacila robina wooda!
ove 2 gigantske zamerke na stranu, film je fino uslikan, pristojno režiran, a SVI glumci su odlični (majka izgleda kao poor man's mix između angeline jolie i beatrice dale). glavni klinac je odličan, a pohvalno je (dubiozno!) i to što nema zaslađivanja – nekoliko deteta (da ne spojlujem baš tačan broj) ZAGINE pre kraja filma!