THE CHILDREN (1980)

**
2-

odmah da bude jasno: ovo je slab film- ali slab je na ZABAVAN način, te se stoga uz određene ograde može preporučiti ljubiteljima so-bad-it's-kinda-good sorte filmova.

nedavno sam na blogu prikazao novu DECU, iz 2009., koja iz meni nepojmljivih razloga dobiše grdne povoljne kritike. taj izvikani naslov poslužiće mi kao bekgraund za opis ovog filma i argumentaciju da su stara DECA zabavnija i bolja za gledanje od ove mlađe.

umesto grdne prazne priče i kenjanja kojim počinju nova DECA, ona stara kreću s akcijom od prvog minuta: iz nuklearnog postrojenja iscuri žuti oblak koji dospe da auto puta, gde kroz njega prođe samo jedan školski bus pun dece – i nijedno jedino vozilo pre ili posle toga! neumoljivom logikom (nuklearni incident => mutanti širokog spektra moći) ova klinčurija se pretvori u jezive decolike mutante koji se kao takvi od normalne dece izdvajaju jedino time što imaju crne lakirane nokte na rukama (sic!).

ah, da: takođe imaju moć da sprže svakoga koga zagrle. ova deca su kao ja: njihov zagrljaj boli! i ubija! svaki nemutant koga obuhvate rukama smesta počne da se puši a koža dobije izgled omleta sa reš pečenom slaninom. efekti su, odmah da kažem, osrednji, čak substandardni, ali lepo je što se nešto uopšte DOGAĐA i što se to VIDI – za razliku od imbecilne dece iz 2009. gde idiotski reditelj svojim moronskim elipsama ne dopušta da uopšte VIDIMO šta je neko dete uradilo, kako im je žrtva stradala, kako je dete zaginulo itsl.

tvorci stare DECE nisu imali takve moralne niti estetske zadrške: kad deca ubijaju, to se lepo i jasno vidi.

kad decu ubijaju – to se, opet, lepo i jasno vidi.

a kad smo već kod ubijanja dece (priznajte: zato ste ovde!), ovaj film nudi potpuno genijalni detalj – ovi mali mutanti svoju sive lubanje silu drže u svojim šakama. drugim rečima, naivno pucanje u grudi ili glavu ne rešava dečji problem – jedini način da se male nakaze istrebe jeste da im se sekirama, samurajskim mačevima i sličnim priručnim oruđima – odseku šake.

istina, činjenica da deca imaju samo jedan način ubijanja postane malkice déjà vu nakon trećeg prženja, ali bolje jedan –ali spektakularan- način pogubljenja, nego one debilne egzekucije u stilu FINAL DESTINATION-a kojima današnja mladež (iz 2009.) upravlja.

osim debilnog načina mutiranja i debilnog načina egzekucije malih mutanata, ovaj film nudi i obilje drugih debilnih momenata od kojih će mnogi izmamiti osmeh i iz najkamenijeg srca.

npr. glavni junak, šerif, čilager koji počinje ultra-smešno da se beči i preglumljuje kad počne da shvata s kakvom pošasti ima posla!

ili naduvana golosisa roditeljka jednog od deteta, koja na vest o nestanku kćeri počne da se kikoće (dok njen bilder-dilber samo u speedo gaćkama diže tegove kraj bazena).

ili retardirani polućelavi brkati 'pozornici' regrutovani pri obznani vanrednog stanja, i njihov raja-gaja (bez vlaje) govor, i alkoholizam, i 'profesionalnost' u sprovođenju kontrole prilaza mestu.

ili šerifov pomoćnik koji je opsednutiji ulaženjem u vruće pantalonice očito maloletne curice u susedstvu nego li bavljenjenjem svojim poslom.

ili tetka koja drži 'generalovu radnju' (general store) a istovremeno se javlja na policijski radio + muž joj je vozač kiddie busa.

ili sumanuto nepotrebna scena bez ikakve konsekvence u kojoj kroz barikade na putu hoće da prođe rođak neke lokalne budžovanke – neverovatno smešni brka u šmensi odeždi i fensi autu (sa šoferom, i automatski podižuće-spuštajućim staklima na vratima) unutar koga se čuje neka fanki muzičica…

dobro, ima i ovde malo šlajfovanja u storytelling departmanu (npr, u prvih 20 minuta polusenilni šerif bar 3 puta na 3 različita mesta ispriča kako je pronašao prazan školski bus i kako nema pojma šta se desilo i bla bla…), neki kadrovi su za bar 10ak sekundi ničega duži, ali sve su to sitnice u odnosu na DECU iz 2009. u kojoj se 90 minuta NIŠTA vredno gledanja ne desi (ne računam blink-and-miss nabijanje klinca na krhotine vrata jer se to desi u jednoj mikrosekundi pa nisam sasvim siguran ni da sam video to što mislim da sam video)!

kamera je osrednja, ali bar jasno prikazuje šta se dešava (što nova DECA iritirajućom montažom uglavnom izbegavaju da urade); muzika je srednje-slaba iako je potpisuje hari manfredini, efekti maske su, kao što rekoh, srednje-žalosni, ali u brzim kadrovima mogu da prođu (najslabije su scene u kojima se deci seku šake, gde su njihove prave šake neuverljivo sakrivene ispod dugih rukava).

ne može se reći da su dečji potencijali za jezivost i ovde bog zna kako upotrebljeni – uglavnom se sve svodi na to da neko balavče stoji raširenih ruku, osvetljeno odozdo, i kaže 'mama, zagrli me' – ali su deca ipak bolje uslikana i upotrebljena nego u verziji iz 2009.

a ko je zaludan, može da se bavi i porukama filma: anti-nuklearni angažman; strah od pedofilije koji se obrnuto projektuje u strah od dečjeg zagrljaja; dečje ruke kao simbol zla; nemarni roditelji (trudna žena u 9. mesecu puši cigaru i kaže svom detetu u stomaku: 'sorry'); strah od otuđene, nekontrolisane dece, itd. itd. sve su to stvari kojih se smešni scenario uslovno dotiče, ali od njih ipak ne pravi ništa drugo do smehotresnu 'specijalnu' olimpijadu koja može zabaviti ljubitelje dobrog trasha. you know who you are.

Vostani, Serbijo!

2009. godina je počela vrlo uzbudljivo, sa nekoliko fenomenalnih domaćih radova – koji su tim fenomenalniji baš zato što su autentično domaći. na prijatna iznenađenja iz beloga sveta smo povremeno još i navikli (naročito kad se taj beli svet zovu francuska, japan, južna koreja, španija...), ali na proizvode žanra ODLIČNO, MADA SRPSKO nismo baš navikli.

zato želim da vam pod ovim kišobranom ukažem na nekoliko novih domaćih stvari kojima sam se (protivno svojim očekivanjima) oduševljavao u skorije vreme. znači, SRPSKO, A DOBRO!

godinu je otvorilo više no prijatno iznenađenje koje mi je pružila zbirka novela FOTOFOBIJA marka piševa, simpatičnog momka koji je u toj knjizi iskazao veću ljudsku i spisateljsku zrelost nego što su njegovi dosadašnji radovi (pretežno u EMITORU) ukazivali.

"Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze."

tako sam napisao, i stojim iza toga, u prikazu knjige koji je danas izašao na POPBOKSU: http://popboks.com/tekst.php?ID=7272

znači, srpska knjiga koju je uživanje čitati!

fascinantno!

onda sam na FEST-u pogledao dugo čekani film ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića – i oduševio se. ni trejler ni raniji radovi tog autori nisu ukazivali na nešto TOLIKO dobro, pa je iznenađenje –i oduševljenje- tim veće.

"Mudro i efektno koristeći estetiku šoka, Život i smrt porno bande uspeva da bude tematski aktuelan i estetski relevantan i u okvirima širim od srpskih baš zato što njegovo bavljene bazičnim silama dotiče univerzalne okvire. To je pravi primer kako se može razmišljati globalno delujući lokalno, i napraviti svetski film bez ikakvog dodvoravanja nekome sa strane."

tako sam pisao o tom filmu ovde:
http://cultofghoul.blogspot.com/2009/03/zivot-i-smrt-porno-bande-ghoulish.html

i ovde:
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Domaca-i-uvozna-strava.sr.html

znači, srpski film koji je uživanje gledati!

fascinantno!

a onda pre neki dan otkrih i nedavno izašli album UNDERGRAND grupice PERO DEFFORMERO – i oduševih se! ko bi se pak nadao da bend sa nazivom koji zvuči nekako reperski bezvezno zapravo krije nešto ovoliko dobro, pametno i milozvučno?

"PERO DEFFORMERO je uspeo da napravi nešto veoma relevantno i autentično ovdašnje koristeći se mestimično tuđim (što je ideal koji propagiram odvajkada govoreći o domaćem hororu, recimo): znači, u tuđem (metal) on prepoznaje naše (sevdah i merak), u našoj patetici on prepoznaje belosvetsku, a sve zajedno je nešto sveže, novo, originalno i svakog poštovanja vredno."

tako sam pisao u svojoj ejakulaciji, ovde:

http://cultofghoul.blogspot.com/2009/04/pero-defformero-undergrand.html

znači, srpski bend koji je uživanje slušati!

fascinantno!

da li je to srpski inat ili je 'slučajnost' da baš u godini krize ovaj inadžijski narod isporučuje nekoliko fascinantnih, unikatnih, vanredno dobrih književno-filmsko-muzičkih produkata, ili šta li je – nisam pametan. ali ako se po prvom tromesečju godina poznaje, onda ova obećava da bude GODINA RASPLETA!

sveopšte sranje je uvek bilo najbolji podsticaj za kreativne ljude, prema tome: bring more shit!

od finih domaćih a autentičnih stvari, imamo i sveže premijerisanog BEOGRADSKOG FANTOMA kao natprosečno pristojan domaći film, te Skrobonjine antologije koje obećavaju da budu sve bolje, pa onda sjajnu ediciju FANTASTIČNA BIBLIOTEKA by Everest Media, i naravno, SRPSKI FILM – shockfest za koji mi se javlja da će da bude naš domaći MARTYRS.

na mom subjektivnom planu – da ne ostane sve na fascinacijama tuđim radovima – nakon što najzad odbranim svoj magistarski rad (krajem aprila), a možda ga i objavim do kraja godine kao knjigu, mogu da pored priča za Skrobonjine antologije, obećam još i da ću letos da se bacim na pisanje romana, ne znam ni sam još koga, možda to ipak budu PROKLETIJE jer sam se ponovo ubacio u majndfrejm za tu konkretnu priču...

dakle, stay tuned.

biće još uzbuđenja za nova pokoljenja!

hteli to ili ne, ipak živimo u interesantna vremena!

THE SLAYER

*
1+

jedini razlog što sam se podvrgao gledanju ove tvorevine jeste tlapnja u krugovima nekih horor fanova da je ovo film iz koga je navodno krejven pokrao ideju za A NIGHTMARE ON ELM STREET – a dodatni razlog što sam to učinio jeste to što ga potpisuje J.S. CARDONE, koji je pored gomile budalaština potpisao i meni simpatični monster-flick SHADOWZONE.

naravno, nijednog trena nisam poverovao u tlapnju, i naravno, nakon gledanja jasno je kao dan ne samo da krejven nije odavde ništa ukrao, nego i da teško da bi bilo ko u ovom sočinjeniju našao nešto inspirativno za pozajmicu, omaž ili blatantnu krađu!

u pitanju je film toliko amaterski napisan i pešački režiran da više podseća na produkt 10-ak fanova koji su skupili neku crkavicu i zajebavali se preko vikenda (ali, pokušavajući da naprave psihološki horor sa nekoliko kratkih gore scena) nego li na profesionalni rad nekih ljudi koji znaju svoj posao. dijalozi su nesnosno škripavi, a vrište još više zbog slabe, recitatorske glume koja ubija i to malo potencijalne ubedljivosti u njima. likovi su klišei, a zaplet o ženi čiji se snovi obistinjuju i koja dolazi na ostrvo u kuću iz svojih snova koju je već naslikala – mogao je, možda, da bude zanimljiviji u rukama nekog sa malo talenta ili ambicije. pošto potonjih nema ni za lek, ovo je zaista film koji nema nikakvog razloga da gledate – iako slike koje sam odabrao iz njega možda u izolaciji deluju primamljivo.

monstrum koga vidite javlja se u kulminaciji, samo na 2 sekunde, i predstavlja twist ending, nakon što junakinja banalno sredi naizgled ljudskog počinitelja zločina iz njenih snova. a nakon toga sledi bezvezni flešbek koji teško da ima ikakve veze s mozgom, a kamo li sa filmom koji mu prethodi.

znači, ja sam hristoliko patio umesto vas: zaobiđite ovo čudo i bolje da slušate nego da gledate SLAYER-a.

CTHULHU

 ** 

2+

još jedno zaludno prizivanje Velikog Starog Lavkrafta.

trebalo bi zaista da se uvede zakon: thou shalt not invoke the Name of the Great Old One in vain!

ovo je obećavalo na nivou koncepta: kada sam prošle godine čitao o filmu zvučalo je da ima potencijala za nešto novo – zapravo, potencijala stvarno ima, ponešto malo (u mrvicama) je i ostvareno, ali u suštini, i ovaj naslov se pridružuje gomili HPL-wanna-be (polu)ćoraka.

u suštini, ktulu je ovde prizvan za jednu prilično banalnu priču o geju i njegovom sukobu s ocem (i heterosexualnošću uopšte). bolje bi bilo da su za te svrhe prizvali godzilu.

znači, gej profesor ras dolazi na rodno ostrvo nakon smrti majke radi prodaje njene kuće. njegov otac je vođa Ezoteričnog Reda Dagona (it figures!) a sestra ima problema sa plodnošću. ras sreće svoju staru ljubav, čoveka nedavno razvedenog pošto više nije mogao da se pretvara ("šta će ljudi da kažu…" – upravo peva pero defformero dok ovo pišem!) i tu se, kao, raspaljuju stari plamenovi. tu je, međutim, i tori spelling čiji muž je ostao bez muda (bukvalno!) u građevinskom incidentu, pa joj sad treba priplodni pastuv da joj napravi dete. pošto se ras opire, ona ga omami nekakvim insmutskim johambinom i siluje ga (što je previše eliptično rešeno, i bez ikakve konsekvence u daljem filmu!). paralelno s tim ide priča o kamenčiću sa urezanim mističnim simbolima koji mu se ukazao u snu, a onda se materijalizovao i na javi, u nj. krevetu kad se probudio. on počinje da istražuje to kamenče, delimično uz pomoć pijanog starca pozajmljenog iz priče 'senka nad insmutom' na koju se celo ovo zamešateljstvo mnogo više oslanja nego li na 'zov ktulua'…

šta je dobro?

pa, ima nečeg zabavnog u ideji monstruizacije heterosexualnosti uopšte, u grozi vezanoj za rasplod (koja u suštini i jeste lavkraftovska): neplodna sestra, insmutovski buljava tori speling i njen invalidni muž koji bi hteli dete po svaku cenu, učmalo malo mesto u kome gejevi moraju da zajedno drkaju skriveni na dokovima kraj mora jer im na glavnoj ulici to ne dopuštaju, gnusna religija koja im ne da da budu svoji, fetusoidne male nakaze koje puze po podrumu, itd. sad, film bi bio mnogo interesantniji da je imao muda da svoju paranoičnu anti-hetero viziju zaista explicira i ogoli do kraja, ali, pošto je to suviše jako i politički nekorektno (he he, to bi bio ultimativni tabu: ogoljavanje gej perspektive), sve ostaje na prilično half-assed vizuri. kažem, bilo bi mnogo zabavnije da je neko koga zabole dupe za respektabilnost, poput brusa la brusa, uzeo ovu premisu i napravio explicitan film u kome su gejevi normalni, a 'normalni' su monstruozni. sem toga, brus ima smisla za humor, pa bi film bio namerno smešan (kao njegov OTTO, recimo: vidi rivju ovde na blogu, ili na popboksu), a ne nenamerno, kao ovaj ovde CTHULHU.

pored toga, lokacije su odlične, ta morska obala fascinantno izgleda i odlično je uslikana: talasi se lome, svetionik šara snopovima svetla okolo, stare raspale kuće i skladišta, podrumi… sve je to fin ambijent za neo-insmut: šteta što s. gordon svog DAGONA (takođe zasnovanog na 'senci nad insmutom') nije snimio u ovom mestu umesto što se cimao čak u španiju.

pokušaj osavremenjenja lavkrafta je za pohvalu, ali u krajnjem saldu – kao što rekoh, džaba su ga dizali iz groba, jer njegova uloga ovde je samo da bude ZAČIN u jednoj znatno prizemnoj (i upitnoj) drami, on je ovde samo SENKA nad gej-smutom, a od ktulua nema ni za K.

pokušaj korišćenja sugestije kroz fleševe u mraku je za pohvalu, i prilično uspešan (scena u podrumu, sa nemrtvim fetusima) – ali ipak je to krađa iz o'benonovog THE RESURRECTED (gde ta čuda u mraku izgledaju beskrajno maštovitije i gadnije od ovih hand-puppeta ovde).

šta ne valja?

pa, pored već rečenog, kast i gluma su mogli biti bolji, i svakako je trebalo izbeći drama-queenisanje: na svakih 15 minuta neko padne u histeriju i počne da nekontrolisano urla, što biva smešno a ne napeto ili šta već.

ima mnogo nenamernog humora u scenama naumljenim da budu uzbudljive ili strašne: npr. kad ras prelistava novinske članke o misterioznim nestancima, i nađe jedan čiji je naslov BELOVED GARBAGEMAN GOES MISSING.

likovi se ponašaju kao debili i rade sumanute stvari samo zato što ih nesposobni scenarista na to tera.

npr: kada tori i njen muž u kolicima rasu explicitno kažu da oće njegovo dete, umesto da smesta ode, on ostane na ručku (tokom koga mu nude i pare za tu uslugu)!

ili: stvari koje nije spazio u priobalnom skladištu posećenom po danu, ras ode da istražuje usred – noći!

ili: pijani čiča ga u uličici vata za gušu (bukvalno) i traži litar rakije i six-pack piva pa da mu ispriča sve tajne ovog mesta: umesto da se pretvara da će to učiniti i udalji se, ovaj zapravo ode u dragstor i kupi piće pa se vrati da traži čiču na dokovima! inače, preterano nafrakana radnica u dragstoru mu na računu napiše da NE PRIČA S NJIM, a kad je ras kasnije u nenamerno-smešnoj sceni histeričnog ubeđivanja natera da uđe u njegova kola (on je za nju stranac, a sve je to usred noći) – ona mu da fotku svog nestalog brata i preklinje ga da joj nađe batu.

ili: kada ras padne u fras zato što njegov ex/sadašnji ljubavnik nema žele da namaže preko putera od kikirikija.

itd.

najzad, kraj je suviše pičkasto otvoren (sic!) a bez prave poente. valjda reditelj nije imao muda da nam, u datoj ili-ili dilemi, kaže KOJU je od njih naš junak odabrao, te je stoga film više prekinut nego li što je stvarno završen.

reditelj ovoga, dan gildark, ima oko za dobru sliku, ima srce na manje-više pravom mestu i nije nemoguće da će ubuduće napraviti još nešto vredno gledanja (naročito ako njegov latentni humor izađe iz klozeta i postane osvešćen). CTHULHU se, ovakav kakav je, ipak (umereno) preporučuje samo lavkraftovskim kompletistima i hororistima sklonijim experimentisanju. ne očekujte da ovo ima mnogo veze sa lavkraftom uopšte i pričom 'zov ktulua' konkretno, i ktulu se može pogledati.

PS: samo da budemo jasni: ktulu se ne pojavljuje uopšte, monstruma nema skoro nimalo (osim ta sekunda-dve sa puzavim fetusima), krvi ima vrlo malo, u dve scene, sisa nema uopšte (suprajz!) ali zato ima 2 fleša muškog dupeta. ako ste gejofobični, nekog ljubljenja i vaćarenja nema mnogo, sve je to prilično 'ukusno' snimljeno i bez predugih kadrova.

eto, upozoreni ste, a dalje nastavite (ili ne) na svoju odgovnornost.

Pero Defformero - UNDERGRAND

odličan old school metal + vrlo prijemčive old school folk pesme = HIT HITOVA!!!

da mi je neko rekao da neko u srbiji može da napravi ne jednu pesmu nego čitav album sa 15 remek-hitova koje ću danima da slušam na repeat (ali bukvalno: u trenutku dok ovo pišem UNDERGRAND slušam po, verovatno, 50-ti put!) – rekao bih mu 'ma daj, ne kenjaj! to se u dosadašnjoj istoriji sveta nije desilo, pa stoga nema razloga da se desi baš sad – a naročito ne sa grupom koja ima tako bezvezno ime!'*

(*Naziv grupe potiče iz jednog ALANA FORDA, što mu daje street cred; avaj, čak i s tim podrijetlom, to meni i dalje zvuči kao naziv nekog REP benda, i u njemu je glavni razlog što sam dugo ignorisao ovaj bend, iako sam periferno bio svestan njegovog postojanja.)

međutim: otkrovenje!

ovo je toliko zarazno slušljivo da već počinjem da se brinem – posle 50-og slušanja ovo ne da ne postaje zamorno nego je i dalje slatko i ušesima prijatno (skoro) kao i na prvo slušanje.

misterija je tim veća što metal odavno ne pratim, a ako mu se povremeno vratim (kao nekom guilty pleasure-u), to je obično u njegovim goth-death-black-industrial inkarnacijama, dok prema 'narodnoj' muzici nemam nikakvu pozitivnu emociju (ljubav prema starinskim stvarima tipa 'Zajdi, zajdi, jasno slonce...' itsl. ne računa se).

međutim, ovaj spoj metala i folka je čista alhemija! ovo je sasvim nova, i jezivo logična zverka!

deo užitka svakako leži u konceptu, koji je u suštini parodijski; međutim, kad bi se genijalnost DEFFORMERA sastojala 'samo' u dosetci da se spoje A i B, to bi bila manje-više intelektualna stvar koja bi se iscrpla posle desetak slušanja, ako i toliko. no, DEFFORMERO je, uz svu evidentnu inteligenciju, duh i smisao za humor u izobilju – pre svega muzički potkovan bend: sviranje i pevanje su prvoklasni, aranžmani nadahnuti i raznovrsni i mega-slušljivi, sa dopadljivim, zaraznim, hitičnim melodijama koje je pravi milozvuk slušati. da sve to nije tako dobro odsvirano i zavidno dobro otpevano te producirano, sjajni textovi i 'dosetka' bi se brzo izlizali. međutim, UNDERGRAND nudi savršen spoj koncepta i egzekucije, forme i sadržine, i to ga čini zaista retkim produktom na ovim prostorima, a i šire. to je ona suštinska alhemija za kojom svi stvaraoci tragaju, ali retki je postignu u ovolikoj meri koju bih slobodno mogao nazvati savršenom. UNDERGRAND je album kome čak ni najveća picajzla (a kamo li ja!) ne bi mogla da pronađe nešto nalik mani ili polu-nedostatku koji bi valjalo popraviti; ma koliko želeo da cepidlačim, UNDERGRAND mi ne daje ni najmanjeg povoda za to. ovo je, zaista, savršenstvo.

posebno ističem da se duhovitost ne iscrpljuje 'samo' u odličnim stihovima, kao npr.

"ja sam, mala, kauboj iz bosne

za te glavom lomio bih fosne"

ili

"žalim draga, ispalo je sranje

što si više mrtva – volim te sve manje"

ili, evo jedne cele pesme:

"Na stolu je prazna čaša, u kafani dim.
Vino pijem, tugu krijem, ti si opet s njim.
Došli smo do kraja puta naše ljubavi
Srušila si moje snove, što me ostavi?
Tamburaši, svirajte mi da zaboravim!
Vino pijem, tugu krijem, ti si opet s njim.
Došli smo do kraja puta naše ljubavi
Srušila si moje snove, što me ostavi?"

duh se podjednako, istovremeno, ispoljava kroz muziku i pevanje, kroz lude (a opet tako smislene) spojeve rifova i žanrova, kroz neočekivane –a sjajno izvedene- upade pevanja na nemačkom, ili death-metal režanja, ili kada pevač usred 'normalnog' pevanja odjednom skoči za nekoliko oktava više na kraju stiha "hevi-metalac biću ja-aaaaaaaa!" (stručnim jezikom neki expert bi ovo poslednje rekao: "kada direktno iz narodnjačkog trilera pređe u metalski falseto" - iz prikaza albuma iz pera Uroša Smiljanića: http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7205 )

što se textova tiče, oni su genijalni kolaž najotrcanijih motiva i situacija iz old-school folka; nema ovde zezanja sa đubretom turbo-folka već se koriste pretežno situacije iz starijeg (da ne kažem jugonostalgičnog folka, na potezu od bosančeros-sevdaha do tomozdravkovićevskog kafanskog derta – uz genijalnu stanicu na obradi balaševićeve pjesme 'jaroslava' koja zvuči genijalno). Evo samo nekih:

prazna čaša,

kafana,

dim,

kraj puta,

srušeni snovi,

ostavljen,

tamburaši,

vino,

opet si s njim,

što me ostavi,

tvoja slika,

žena zla,

ludo srce,

svileno odelo,

zlatan lanac,

za devojke tata-mata,

disko,

zavičaj,

ferrari,

pokajanje,

svatovi,

šta će na to reći ljudi,

...

kako ja ovo doživljavam, PERO čak i nije toliko parodija ni na folk ni na metal – ako je to uopšte parodija, to je dobrodušna parodija na ivici omaža, svakako nadahnuta ambivalentnom ljubavlju a ne prezirom, mržnjom i željom za potcenjivanjem. to se najbolje ogleda u činjenici da bi ove pesme mogao s uživanjem da sluša i neki hevimetalac i neki ljubitelj (starije) narodne muzike. opisaću ovo jednom filmskom analogijom da bude jasnije: PERO DEFFORMERO je parodija onoliko koliko su parodije EVIL DEAD 2, FRANKENHOOKER, BRAINDEAD ili SHAUN OF THE DEAD – i isto toliko je dobar u svom žanru koliko i navedeni filmovi u horor žanru. naravno, najočiglednija paralela je sledeća: ako je film THIS IS SPINAL TAP parodija na metal, onda je to i PERO DEFFORMERO!

ako se nešto uopšte parodira ovde, to onda nisu muzički žanrovi kao takvi koliko sentiment koji iza njih stoji: jedva zamaskirana sebičnost svake ljubavi (tj. zavođenja) koja se ovde ogoljava, lakoća s kojom se udvaranje pretvara u kletve, milovanje u sekiranje ("šta sad vredi moje pokajanje / kad leš tvoj leži na obali reke"), a sve u ambijentu skorojevića, polu-čoveka krimogenih predispozicija (potonji sjajno parodiran u rep-narodnjaku "Kako da ti kažem brate / oće život da mi skrate..."), svilenih odela kupljenih u dragstoru i plavih džipova, nevere i izdaje, paranoje i nesigurnosti...

PERO DEFFORMERO je uspeo da napravi nešto veoma relevantno i autentično ovdašnje koristeći se mestimično tuđim (što je ideal koji propagiram odvajkada govoreći o domaćem hororu, recimo): znači, u tuđem (metal) on prepoznaje naše (sevdah i merak), u našoj patetici on prepoznaje belosvetsku, a sve zajedno je nešto sveže, novo, originalno i svakog poštovanja vredno.

zbog toga sada mogu mirne duše da u sebi pevušim:

"kraljica

veruj bićeš ti

u mom kraljevstvu

ljubavi"

po stoti put!