PICNIC AT HANGING ROCK (1975)

****

4

reprizirao sam dva filma pitera vira koji imaju elemente horora – tačnije, PICNIC AT HANGING ROCK ima elemente, ali horor ipak nije, dok WAVE ipak može da se smatra punokrvim hororom (iako bez krvi).

PICNIC je, u suštini, film o juxtapoziciji civilizacije i prirode, o (ne)kongruentnosti damskih rukavica u australijskoj divljini, o kontrastu tvrdih, milenijumskih stena i nežnih, odjučerašnjih dama... kada se ovi disparatni elementi sudare na 'visećoj steni' – mekši popušta. iako je film otvoren za tumačenja, gomila sitnih detalja ipak naglašava ljudski faktor: društveni odnosi, socio-istorijska slika australije tog doba (na prelomu 19. u 20. vek), a naročito viktorijanska sexualna represija izvezena i implantirana u jedan ambijent koji joj je potpuno stran – suncem opaljena pustara australije umesto magluštinama i kišom pokrivene engleske.

foto: ipak nekih tajni ima, što ne govore se svima, što se samo nekom kažu, ko digne nos iz knjige...

naglašavanjem sexualnih motiva (a naročito u dužoj verziji koju sam ovog puta pogledao) sugeriše se da su te nestale cure zapravo pobegle iz jednog opresivnog društva u pomalo jezivu, ali ipak otvoreniju prirodu u kojoj mogu da golišave trčkaraju bez cenzure. mistične sile pradrevne australije samo su očigledna metafora –kao velsova 'vrata u zidu'- za jedan pre svega psihološki otklon.

zbog toga, iako film nije explicitan u svojim značenjima i dopušta i druga čitanja (kao manje verovatna), PICNIC je pre svega film o ženskoj liberaciji koja je, pre nego što je postala institucionalizovana, mogla i morala da ima drastične oblike, poput ovih prikazanih u HANGING ROCKu.

foto: škola za guske

za one kojima taj feministički momenat nije najvažniji u filmu, piter vir maestralno kreira i nekoliko istinski jezivih scena, pre svega kroz genijalnu upotrebu zvuka – od panove frule kao lajtmotiva, pa do dubokih dronova koji kao da potiču iz 'besova' što izbijaju iz iskonskih stena. uprkos izvesnim značenjskim ograničenjima, relativna otvorenost PIKNIKA ipak ga čini jednim od najboljih primera filma MISTERIJE – ne horora, ne trilera, ne drame, nego, pre svega – misterije. i nije nimalo slučajno što se film koji naglašava omiljenu reč dejvida linča takođe karakteriše tako ingenioznom upotrebom zvuka...

THE LAST WAVE (1977)

 ****

4

jedini pravi horor pitera vira, THE LAST WAVE izvanredan je primer kinematografskog stvaranja jeze i strave bez posezanja za extremnijim horror prizorima ili efektima.

tematski se WAVE nastavlja na HANGING ROCK, utoliko što je njegova okosnica – sukob civilizacije (bele) i prirode (sa kojom je, sugeriše se, 'primitivna' aboridžinska kultura u mnogo bližem dodiru). to je ona stara fora, sa belim čovekom koji je zaboravio svoje korene: 'zaboravili smo naše snove, a kada nam se oni vrate, mi ne razumemo šta oni znače.'

da je ovo američki film, umesto aboridžina imali bismo indijance ili crnce kao manjine koje čuvaju plamičak belcima zaboravljenih znanja i ključ za povratak majci prirodi koju je otac falus (i njegov falocentrični razum) oskrnavio. otud se THE LAST WAVE bavi osvetom mame prirode tati falusu (oličenom u neboderima moderne civilizacije).

nije nimalo slučajno da ulogu osvetnice ima upravo voda, taj drevni ženski simbol plodnosti, hraniteljstva, životozačetka, ali i primordijalnog haosa i nekontrolisane, amorfne snage koja ume da nenajavljeno provali i proguta život.

niti je slučajno što ambijent sveta kome se sprema potop karakterišu neboderi – već i sama reč 'nebo-der' sugeriše silovanje, deranje tj. cepanje neba putem čovekovih (falusoidnih) tvorevina, čime se izdaleka asocira i na kulu vavilonsku i na sve ostale faustovske pokušaje da se osvoje, podrede i pod svoje stave sile koje su ipak mnogo starije od čoveka.

lično, idejnu komponentu filma smatram upitnom: sve moje simpatije oduvek su bile na strani fausta i prometeja, a ne na strani divljaka koji prčkaju po blatu, 'u dodiru s prirodom'. srećom, vir nam svoju ideologiju ne nameće sa blatantnom bezobraznošću svojih američkih kolega, pa ona mislećem gledaocu koji deli moju vizuru nije toliko iritantna kao u USA pandanima u kojima se prodaju indijanska muda za (bele) bubrege.

u oba slučaja, i u američanskim i u australopitečkim filmovima, naravno, vidljivi su jaki tragovi griže savesti kao motivacijskog faktora: ta vizura koja, kao fol, prednost daje 'primitivnoj' mudrosti nad modernim intelektom i duhom zapravo je samo manje ili više neiskreni wishful thinking pojedinih mislećih (piter vir) ili oportunističkih (američani) liberalnih belaca koje donekle kopka crv savesti zbog genocida na kojima počivaju njine respektivne (ali upitno respektabilne) kulure – i američka i australijska- ali ga taj crv kopka samo toliko da napravi film o tome, a ne i da se otisne u pustinju i nastavi da živi sa tim navodnim nosiocima navodno pradrevne kvazi-mudrosti kojima će, valjda, pripasti zemlja kad kule babilonske budu srušene moćnim talasima majke geje.

kao i u slučaju pro-feminističkog HANGING ROCKA, i u THE LAST WAVE-u imamo fascinantnu upotrebu filmskog jezika zarad stvaranja upečatljive, neprikosnovene atmosfere predstojeće globalne strave. potonja je ostvarena genijalnim smislom za detalj i za gradaciju koji će, posle vira, dostići i usavršiti jedino john carpenter – a najočiglednije u PRINCU TAME, svojoj idejno konfuznoj ali medijski fascinantnoj expertizi na temu građenja filmske strave, i to sličnim postupcima koje je vir, ipak, prvi na taj način upotrebio.

pored odlično zamišljenih i realizovanih prizora i scena koji za lajtmotiv imaju vodu (tj. na samom početku – led!), i ovde imamo savršeno korišćenje ne samo skora nego, pre svega, zvučnih efekata koji uključuju i aboridžinski instrument didžeridu, čiji dronovi savršeno potcrtavaju drevnu, duboku pretnju koja probija na površinu sveta belaca.

logično posmatrano, taj 'poslednji talas' će podaviti i aboridžine u istom naletu kad i belce, teško da će tu da bude neke selekcije, ali kao i ROCK, tako je i WAVE naglašeno metaforičan, i svet čiji krah on najavljuje pre svega je beli svet. na žalost, 'amerika je svet' – i kada americi preti propast (komete, meteori, vanzemaljci, epidemije, šta god), ona tme preti i celom svetu. avaj, australija NIJE svet, pa stoga čak i sugestija njenog totalnog poplavljenja simbolički NE implicira i kraj zapadne civilizacije, već samo jedne njene fusnote u dnu karte.

otud je THE LAST WAVE značenjski ograničeniji od, recimo, THE OMENA, koji se pojavio prethodne godine (1976) i mnogo uspešnije sugerisao blisku apokalipsu, makar to činio i trivijalnijim sredstvima. za utehu, formalno je WAVE znatno superiorniji, u smislu da suptilnijim rediteljskim postupcima kreira složeniju emociju i efekat nego li prilično pravolinijski i senzacionalistički OMEN.

u odnosu na H. ROCK, WAVE je znatno direktniji u svojim značenjima, sa manje dvosmislenosti, što mu mnogi zameraju, smatrajući da je otvorenost ROCKA ne znam koliki kvalitet. meni je, pak, draža i prijatnija WAVE-ova veća linearnost i usredsređenost i očita koherentnost, a da se ne lažemo, i mnogo veći broj memorabilno creepy & scary scena, mada u krajnjem saldu oba filma imaju istu numeričku ocenu, i ne mislim da bitno odstupaju jedan od drugog u smislu opšteg kvaliteta.

FUTURE-KILL (1985)

  *  

  1+  

FUTURE-KILL je, bez sumnje, najgluplji film koji sam ikada odgledao do kraha.

međutim, kada su filmovi u pitanju, najgluplji ne znači nužno i najgori. FUTURE KILL u skoro beskrajan niz svojih nedostataka ipak ne uključuje onaj najgori – dosadu. u svojoj beslovesnosti, trapavosti i naivnosti, te budžetsko-idejnoj sirotinji, FK je ipak prilično zabavan. to pod uslovom da imate jaku toleranciju prema destilatu trasha koji se ovde nudi u toliko nerazvodnjenoj i žestokoj dozi da to nenaviknute može da ubije – ili barem smesta odbije od gledanja. FK se, takođe, nikako ne preporučuje osobama osetljivim na nesnosnu 1980-ies 'estetiku' – na frizure, šminku, kostime, 'fore' i 'fazone', te na apsolutno najjadniji izgovor za synth 'muziku' koji se iko ikada drznuo da nalepi na film i pusti ga takvog u distribuciju.

zaplet (nazovimo to tako): u distopijskoj bliskoj budućnosti (ili alter. sadašnjosti?) postoji grupica boraca protiv nuklearne energije. oni izgledaju kao tipični 80ies šminkeri, sa fensi-pank (!) opremom i obilatom šminkom na facama, muški kao i ženski, i sa neizbežnim viseće-klatećim naušnicama. na logično pitanje jednog strejtera: 'kako bre očekujete da vas iko ozbiljno shvati kad tako izgledate, barabe?' odgovor glasi: 'to je samo da privučemo pažnju!' da, ali jednom kad privučeš pažnju, možeš da izazoveš samo glasni podsmeh i okrenuta leđa, a ne nepodeljenu pažnju za svoja antinuklearna naklapanja!

enivej, unutar ovih miroljubivih protestanata (heh...) nalazi se i izvesni g. Splatter, verovatno tako nazvan zbog svoje sklonosti da kao posledicu svojih međuljudskih odnosa iza sebe ostavi – zidove i patos poprskane krvlju nesrećnika. G. Splatter je najveći šminker među njima, budući da preko pola face ima metalnu nadogradnju, a vala i elaboriranu mohawk frizuru koja je oduvek pouzdan znak bad guya (ili barem duboko poremećenog i problematičnog lika, kao u slučaju izvesnog trevisa bikla, taxiste). on, takođe, ima 3 šiljka koja mu iskaču ispod podlaktice (po uzoru na epizode kita telera o zlikovcu zvanom 'jastreb' koji je baš takvim istim kandžama unakazivao pretty faces diljem divljeg zapada), kao i assorted line of cold metal weaponry.

zašto ga onda trpe, takvog, unutar te mirne nevladine organizacije? to se otkriva u sledećem ingenioznom dijalogu, na samom početku, koji me je smesta kupio:

Good Leader: "We need to talk."

Splatter (govori proto-pinhedovskim duboko-distorziranim glasom): "You like to talk. You talk."

GL: "I can't cover for you any more. You're hurting the cause. I'm the leader of a non-violent movement, and you're a violent person... Look, we need you. You're the only in the movement one who really knows anything about nuclear technology..."

ovo je smešno on so many levels. smešno je i pre nego što iko u sceni zine – dovoljno ih je samo videti tako našminkane i nakostimirane. a kad zinu – šta reći. sve piše gore. jedina osoba koja ima ikakvog pojma o nuklearnoj energiji unutar ove antinuklearne organizacije – izgleda kao sirotinjski (cyber)pankerski Santo a zvuči kao Pinhedov mlađi brat. no, dobro, svaka organizacija mora da ima i nekoga ko će da za nju obavlja prvljave poslove – ali najčešće tu funkciju nema ista osoba koja je ujedno i najveći expert u stranci!

dakle, ovo nedelo počinje gorenavedenim dijalogom, a nastavlja se i tokom idućih 20ak minuta traje kao idiotski nastavak PORKIE'S koji je režirao zoran čalić u svojoj poznoj, mega-dekadentnoj direct-to-video fazi, tijekom koje deonice imamo da se zabavljamo prizorima sa jedne oh-so-80ies žurke i tako preteranim preglumljavanjem i retardiranim 'fazonima' da to ne mogu niti smem da uopšte pokušam da prepričam ili opišem. neka slike govore više od reči.

posle te žurke naši glavni 'junaci', fratmeni, odluče da iz čiste zajebancije odu u freak-town (tamo žive ovi fensi-pank-šminkeri) i otmu jednog od njih, dovuku ga ovde gde žive normalni jockovi, iz čiste zajebancije, a onda da ga puste. naravno, to ne prođe glatko, ljudi stradaju a fratmeni se nađu na udaru zloglasnog Splattera.

film bi se završio vrlo brzo da ih je splatter na licu mesta razmazao po pločniku kad su mu bili na dohvat ruke. ali ne, naš splatter u čak 2 navrata kada se nađe u sličnoj situaciji, da ima goluba u ruci, umesto da ga zdrobi lično – zagrmi svom brkatom henčmenu: FIND THEM! znači, oni su mu tu, na 2m od njega, i nadaju se u beg. onako opak, u 3 skoka bi mogao da ih izgazi, ali ne: splatter stoji u mestu i komanduje: nađi mi ih!

ono što usledi je nešto kao WARRIORS u režiji ranog lakobrije, samo sa manje smisla za smisao (sic!), koherenciju, ritam i linearnost: fratmeni beže pešice kroz frik-town, tuku se u vrlo slabo montiranim i koreografisanim 'borbama' sa nekim statistima, a usred sve jurnjave ipak postignu da svrate u jedan klub i odslušaju čak dve pesme nekog šminkerskog benda koje su, naravno, kao i bendov imidž, savršeno nesnosne...

FUTURE-KILL je najpoznatiji po tome što je njegov reditelj nekako uspeo da savata h.r. gigera da im uradi poster. predvidivo, taj poster je by far najprofesionalnija i najprimamljivija stvar vezana za ovu tvorevinu, šteta samo što ima vrlo malo veze sa samim filmom. kad sam kod neprofesionalnosti, nah zvuka je neverovatno amaterski, kamera je najčešće mrljava (sve se zbiva noću pa je većina scena nedosvetljena) a o scenariju i glumi nemam šta da dodam: samo sam čekao kad će u nekoj sceni da se pojavi maja sabljić ili lidija vukićević.

na žalost, umesto njih pojavi se samo marilyn burns, zvezda huperovog MASAKRA – srećom, pod tolikim nanosima šminke da je praktično neprepoznatljiva. ipak, za nekog ko čita špice filmova, kao što sam ja, bilo je veoma bolno posmatrati kako se ta nezanemarljivo talentovana cura povlači po ovom dreku. ehhh, sick tranzit glorija mundijala!

Časopis ODGOVOR

Želim da vam skrenem pažnju na jedan sjajan novi časopis koji je pre nešto više od pola godine počeo da izlazi u Nišu.

Da – u Nišu!

Kad pogledate sadržaj, malo niže, nećete poverovati, ali podatak je proveren.

Evo nečeg što nije ni GRADINA ni SRPSKI JUG a nije ni PRESSING, već nešto sasvim drugačije!

Sledi bombastična obznana ciljeva i namera, od strane redakcije, u kojoj sam ja samoinicijativno i subjektivno naglasio ono što sam mislio da treba:

Ozbiljno glamurozan i naglašeno refleksivan, „Odgovor“ je časopis za kulturu i duhovnost koji proglašava povratak na velika vrata vrhunske književnosti i najnovijih tendencija u umetnosti uopšte - ali, to nije sve:

Kao retko koji časopis na ovim prostorima, „Odgovor“ objavljuje da nauka i duhovnost, baš kao i lepo vaspitanje i kultura, moraju da idu ruku pod ruku - ali, to nije sve:

Teorija, kritika i nauka na stranicama „Odgovora“ mogu da budu jedino teorija, kritika i nauka (nikako: korumpirani diskursi koji na sve načine opravdavaju sumanutost / beslovesnost / ignoranciju / psihopatologiju aktuelnog društvenog trenutka) - ali, to nije sve:

„Odgovor“ najavljuje nova vremena u kojima će novi ljudi, još mnogo noviji od onih koji sede u trenutnom uredništvu, u svoje ruke uzeti brigu o kulturi, umetnosti, nauci, duhovnosti juga Srbije, cele Srbije, Balkana, Evrope - ali, to nije sve:

Iako postapokaliptičan, postgrađanski i postliberalnoekonomski, „Odgovor“ je, zapravo, začetak, prethodnica, prolegomena - ali, to nije sve:

„Odgovor“ je pseudo-retro i retro, utoliko što se „građanski“ i „liberalnoekonomski“ ovde i do sada nisu mogli ni primeniti, a mi i dalje živimo u stanju permanentne apokalipse; ali, to nije sve:

Svom čitaocu „Odgovor“ nudi prve i nove susrete sa Tomasom Pinčonom, Agotom Kristof, Harukijem Murakamijem, Piterom Porterom, Donom DeLilom, Tomasom Bernhardom, Alenom Ginzbergom, Viktorom Peljevinom, Dž. K. Čestertonom, Deniz Levertov, Huliom Kortasarom, Edenom fon Horvatom, Borisom Vijanom - ali, to nije sve:

Čitalac na njegovim stranicama uvek ima priliku da se sretne sa najboljim autorima novije generacije, odavde, iz Srbije, sa Balkana, i šire - ali, to nije sve:

Bez mrvice amaterizma i ikakve natruhe diletantizma, upornih pratilaca nacionalne kulture poslednjih decenija, „Odgovor“ u priču da o ukusima ne treba raspravljati uvodi kriterijume - ali, to nije sve:

Jer, sve ovo još uvek nije ništa: „Odgovor“ će, jednog dana ili dan ranije, postati odgovor.

Glavni i vrlo odgovorni urednik je Nikola Todorović, a zamenik mu je Ivica Živković.

Neizbežno srpsko pitanje je: ko su ti ljudi i ko iza njih stoji? Koju opciju zastupaju? Jesu li to neki tradicionalisti, svetosavci, ćiriličari, LDP-ovci, žene u crnom, ljudi u crnom, pederi, sektaši, SPS-ovci, radikali, evropejci, američani, venerijanci, tralfamadorijanci…? Ukratko – od kojih su ti?

Mislim da će odgovor na te dubioze svako misleće biće morati samo da potraži vrlo jasnim slovima ispisan u sadržajima prva 3 do sada izašla broja, u kojima sam ja takođe bio slobodan da istaknem tekstove na koje želim da naročito skrenem pažnju. Istina, još uvek nisam u celosti pročitao prva 2 broja, a 3. treba da dobijem za koji dan, tako da je i moj izbor svakako svedeniji, ali – evo šta tu ima, pa proberite sami:

ODGOVOR br. 1

poezija

Željko Mitić – Klub stereo uspomena

Ivan Viševski – Strane

Bojan Ilić-Bokerini – Prisluškivati neizrecivo

Vladimir Stanimirović – Zatvaranje kruga

proza

Danilo Simonović – Muke po Sotiru

Nemanja Milinović – Crvenkapine gluposti

Damir Jocić – Pogled

Marko Dabetić – Zaljubljenost je bolest

Gazmend Kapllani – Jeretička priča iz Prištine

prevodnica

Tomas Bernhard – Neprihvatanje nemogućeg

Piter Porter – Pažnja! Pažnja!

Džejms Terber – Jednorog u vrtu

Franc Kafka – Lizanje somota

Tomas Pinčon – V (odlomak iz romana)

Deniz Levertov – Razgovori u tami

Herbert Hju Manro (Saki) – Otvorena vrata

dr popović

Dr Popović – Pred polazak u slobodu

teorija

Julija Kristeva – Bahtin, reč, dijalog i roman

Andrej Bjelov – Ka pitanju uticaja stvaralaštva Karlosa Kastanede na Viktora Olegoviča Peljevina

Miloš Jovanović – Kemp i seksualnost

Srđan Marković – Unutrašnja kolebanja i stvarna ili pretpostavljena potreba za odbranom umetničkog identiteta

Slavoj Žižek – Ideologija danas

teologija

Boban Dimitrijević – Papski primat: pravoslavno-rimokatolički dijalog

Dejan Nikolić – Nonoverlapping Magisteria

Olivera Matejić – Poreklo smrti

Ivica Živković – Teologija deteta

oko umetnosti

Aleksandar Kostadinović – Jedna prva knjiga

(Željko Mitić, Neonska nesanica)

Marija Mitrović – Mali razgovor s prošlošću

(Miroslav Maksimović, Skamenjeni)

Jovica Stojanović – Praznik i priča

(Saša Hadži Tanćič, Srpska praznična priča)

Branisav Miltojević – Rani radovi Živojina Pavlovića

Vesna Crnogorac – Svetionici Aleksandrije

(Informaciona pismenost, doživotno učenje i biblioteke)

Sonja Cvetković – Odjeci umetničkog projekta Nacionalna koncertna sezona 08

ODGOVOR br. 2

poezija

Lucija Stupica – Slomljeni tango

Tatjana Macić – Pokrov za Evropu

Maja Solar – Nečija žena

Bojan Jovanović – Rečnik promašenih sudbina

Željko Buklijaš – Sakriveni oniks

Moni de Buli – Pesme u pismu privezanom o moju nogu

proza

Ivan Jasiković – Astralna smola (prolog za roman)

Danilo Simonović – Iz treće ruke Pseudoharmsa ili Meditacije sa smešne strane istorije srpske književnosti

prevodnica

Don De Lilo – Americana

Alen Ginzberg – Moje tužno ja

Haruki Murakami – Propast Rimskog casrtva, pobuna indijanaca 1881. godine, Hitlerov napad na poljsku i olujni svet

Agota Kristof – Naša prva smrt

Gabrijel Garsija Markes – Jeza u avgustu

Boris Vijan – Dezerter

Eden fon Horvat – Zaraza

Hulio Kortasar – Kako stići od Atine do Kap Suniona

spaljuje živković (a krila mu gore)

Razum je novi punk.

Ostaci, osamdesetih:

Slobodan Jovanović-Cobi & Komuna

Fleke

Dobri Isak

Trivalia

Okoreli mačka

Isecite bolivijskim patuljanima uši

Triput

Henri Alen Ajronsajd – Plač Jeremijin

teorija

Piter Preston i Pol Simpson-Hausli – Pisati grad

Žan Bodrijar – Modernizam

Sreten Vujović – Nelagoda od grada

Teri Iglton – Subjekt književnosti

Jelena Janković – Egzistencija i deca

Branko Gorgiev – Kult i kultura

Lav Šestov – Rušenje i sazdavanje

teologija

Džilbert Kejt Česterton – Avantura pravoverja

Jovan Pantalejmon Manusakis – Beznačalni princip hrišćanske eshatologije u evharistijskom predanju Istočne crkve

Olivera Matejić – Smrt Boga

oko umetnosti

Slađana Ilić – Odnos zvanične i privatne istorije

(Miroslav Josić-Višnjić, Stablo Marijino)

Branislav Miltojević – Hičkok – Između de Sada i Karla Marksa

(Roland Boer, Kao da kucam na rajska vrata)

Marija Golubović – Dnevnik emotivnog marginalca

(Srđan Valjarević, Komo)

Slađana Ristić-Gorgiev – O izvoru filozofiranja

(Ferid Muhić, Potomci bogova)

Perica Donkov – Freske destrukcije

Gordana Stokić Simončić – Čemu služe biblioteke?

Sonja Cvetković – Umetnost sviranja na klaviru

(II Internacionalna pijanistička akademija Arbo Valdma)

Ivica Živković – Kendi Darlings

ODGOVOR br. 3

poezija

Robert Dobran Fortuna – Egzodusi

Bojan Šaptović – Svako slovo O

Goran Stojanović – Ne vode svi život

Kaja Pančić-Milenković – Naša su lica ogledala

proza

Goran Vojnović – Južnjaci, napolje!

Barbara Marković - Gavran

Marko Dabetić – Gde si?

Dragan J. Ristić – Priče i pričine

Boris Lazić – Izlet u zemlju prosjaja i tame

prevodnica

Elfride Jelinek – Kućice u šumi i livade u cveći

Peter Handke – Slepi prozor

Tomas Bernhard – Trg heroja (odlomak)

Stanislav Baranjčak – Dan mrtvih

Džordž Orvel – Sloboda štampe

Džejms Greem Balard - Poludeli

Georg Trakl - Psalmi

Filip K. Dik – Deus Absconditus (iz VALISA)

Greem Grin – Uništitelji

Georg Hajm - Ludak

nije to moje ime

Džon Lenon – Žena je rob ovog sveta

Branko V. Radičević – Strah

Odri Lord – Muško dete

Dmitrij Mereškovski – Smrt bogova

teorija

Danilo Kiš – Banalnost je neuništiva kao plastična boca

Danilo Kiš - Nacionalizam

Ivan Jasiković – Šta govore ljudi ili: kako odstraniti najbolje

Herman Broh – Zlo u vrednosnom sistemu umetnosti

Saša Gajić – Progonioci i progonjeni

Rolan Bart – Glupa i slepa kritika

Ivica Živković – E, sad ću da te zgazim!

Džudit Batler – Davati iskaz o sebi

teologija

Božo Lujić – Prorok

Olivera Matejić – Sećanje na smrt

Daglas Haf - Etika Ditriha Bonhefera

Dejan Nikolić – NOMA i kreacionizam

Damaskin Kristensen – Spiritualna transformacija

oko umetnosti

Slađana Ilić – Lirizacija života

(Vladimir Pištalo, Tesla, portret među maskama)

Marko Radulović – Determinizam zla

(Vladimir Kecmanović, Top je bio vreo)

Dejan Dabić – O filmskim zvezdama na drugi način

(Ana Daleore, Značaj star sistema u holivudskoj produkciji do pojave govornog filma)

Branisav Miltojević – Virtuelna umetnost: od opsene do uranjanja

(Oliver Grau,Virtuelna umetnost)

Dejan Dabić - Sveti Georgije ubiva aždahu

ili kako upropastiti sopstvenu dramu?

Sonja Cvetković – Umetnička aktivnost hora France Prešern

Marko Dabetić & redakcija – Malleus Maleficarum

ili: gde je niška opera?

Sve je to upakovano u format A4, obim broja je 180-200 strana, jake i fine korice, te moderan, nenapadan ali vrlo ugodan unutrašnji dizajn.

Posle svega ovoga, razuman čovek može samo da usklikne: Prokletstvo, zašto ranije nisam saznao za ovo i gde da sad i po kojoj ceni kupim ODGOVOR???!!!

Ovako: najbolje je da pišete na adresu animusntmundi@gmail.com i kažete da ste za ODGOVOR čuli preko CultOfGhoul bloga, u kom slučaju na redovnu cenu primerka od 400 din imate 20% popusta. Časopisa ima negde u Beogradu, ali zaboravih gde, a Nišlije, if any, mogu ga naživo kupiti u kafeu MIRROR.

UNDEAD (2004)

(Uskoro kreće novi film braće Spirig, DAYWALKERS, u kome slutim da će sa vampirima da urade ono što su ovde sa zombijima - pa je red da se sada prisetimo njihovog debilovanja.)

**(*)
2+

Posle svih ejakulacija koje su prosute na netu, a povodom ovof filmčića, kad sam ga napokon pogledao= veoma sam razočaran.

Muka mi je vise od situacije u kojoj grupica fanova skupi neku sitnu lovu, i onda krene da mlati omaže svojim omiljenim filmovima = naročito kad se za tu svrhu skrnavi pod-žanr zombi filmova. Jedina razlika izmedju UNDEAD i, recimo, THE DEAD HATE THE LIVING, ili DEAD NEXT DOOR, jeste u budgetu koji su braća Spierig nekako skrpila: njihov film IZGLEDA profesionalno, 'lepo' je snimljen, solidno montiran [makar na mikro-nivou pojedinih scena: no, na makro planu ima užasne, neoprostive probleme sa ritmom], i ima sasvim pristojne [iako pretežno nenadahnute] efekte maske.

Film je nastao tako sto su 'režiseri' ubacili u mixer EVIL DEAD, BAD TASTE, BRAINDEAD, STRANGE INVADERS, SIGNS, MATRIX OVERLOADED, INDEPENDENCE DAY, PIRANHA 2, špageti vesterne, i jos 300 nasumično odabranih naslova i prototipova, smućkali to bez glave i repa i izručili pred publiku bez truda [ili umeća] da to organizuju u nešto što ima Priču, Likove, ili daleko bilo- SASPENS.

Anything goes koncept je užasno tesko odraditi tako da bude smislen: svaka budala moze pokušavati da bude 'nepredvidiva' tako što će nasumično ubacivati twistove koje niko ne očekuje zato što im tu mesto nije; svaka budala može pokušavati da se sprda sa žanrovskim konvencijama i praviti fazone na prvu loptu; svaka budala može da metne plavi filter na kameru i snimi 'stilizovan' film; a kako vidimo, sad svaka budala može i da na svom sopstvenom kućnom kompjuteru pravi vizuelne efekte.

Ali, jos uvek nije nađen program koji ce učiniti da se proračuna balans između akcije, horora, komedije, SF-a i drame, i da rezultat bude efektan kao celina, a ne kao niz luckastih prizora i epizoda.

UNDEAD je proizvod površnih ljudi, koji nisu naučili osnovne lekcije iz Reimijevih, Jaxonovih, i dr. filmova koje oponašaju, ali budući da je upakovan u šarenu 'stilizaciju', da 'lepo' izgleda, da je rađen kao crowd-pleaser = sigurno će se dopasti svima koji vole domaći film, i onima koji su uzivali u UNDERWORLDu.

Što se mene tiče, NIJEDAN od 'fazona' nije mi izmamio niti smešak, a otprilike nakon prve trećine prestalo je da me bude briga za film; čitav SF elemenat je toliko glupo uveden i [ne]iskorišćen da to nije normalno. Likovi rade užasno glupe stvari, osnovna pravila i zakoni u tom 'svetu' koji nam UNDEAD prikazuje nisu jasna, i sve se rasplinjava u ispraznom haosu.