Radmilo Andjelković vs. Dejan Ognjanović: NAŽIVO

            Ovih dana navršava se tačno osam godina od kada je moj roman NAŽIVO prvi put ugledao svetlo dana – u izdanju niške "Prosvete" (u međuvremenu upokojene), par nedelja pred Sajam knjiga u Beogradu 2003. godine.

            Tim povodom, evo jedne ekskluzive: po prvi put pred javnošću obznanjuje se rivju tog romana od strane Radmila Anđelkovića, pisca nekoliko knjiga (ne računajući onu o začinima) koje ni uz najbolju volju ni uz natčovečanske napore nisam uspeo da dovršim. Anđelković, takođe, vodi Radionicu za mlade wannabe pisce fantastike pri Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" u Beogradu, iako je iz donjeg teksta očito da ogromne segmente fantastike (horor) ne poznaje skoro nimalo...

            Radi se o jednoj od retkih kritika romana NAŽIVO u kojima preovladava kritički (negativan) ton, pa je tim zanimljivije videti šta je ovaj pisac, praktično nepoznat izvan najužeg beogradskog SF fandoma, imao da kaže o mom prvom (horor) romanu. Mislim da ovaj tekst, napisan pre pune tri godine, uprkos svemu, nije loš, i da govori poprilično zanimljivih stvari, kako o svom predmetu (romanu) tako i o svom autoru (Radmilu), i da je svakako vredan da ga pročita više ljudi, žena, pa i dece.

Radmilo Anđelković: NAŽIVO

Prvi roman uvek sa sobom nosi probleme koje pisac prevaziđe vremenom, ukoliko nauči da se sa njima nosi. Dejan je sebi obezbedio laganu prednost jer nije, poput mnogih drugih koji u kreiranje dugih formi ulete, a da pre toga nisu savladali kraću formu pripovedanja. Ipak, struktura romana postavlja svoje uslove i neminovno na njima posrćemo, pa tako i pisac ovog romana.

Moram da priznam da ne volim horor dela, mada ću priznati i da mi, čitajući neku knjigu ili gledajući neki film, prija kad me prođu žmarci u trenutku strepnje šta će se dogoditi na narednim stranama ili u sledećim sekvencama filma. Kao da mi "na parče" odgovara, ali ne i u velikim količinama. Treba, takođe, da napomenem da u žanrovskom smislu kod horor imam jasnu distinkciju, a ne kao Z. Stefanović koji barata terminom - metažanr. Za mene žanrovske odrednice zavise od elementa dela po kome se klasifikuju. Uopšteno, mada ne i doslovno, jer bi za to trebalo više prostora, "scenografija", odnosno okruženje u koje je delo smešteno, formuliše jednu grupu žanrova, "utisak", odnosno emocije koje delo pobuđuje, formuliše drugu grupu žanrova, kojima pripada i horor. I tu nema smetnje da "kaubojski roman" bude "horor", "istorijski roman" - "patetičan", "urbani roman" - "gnusan", "SF roman" - "pornografski", "fantastičan roman" - "komedijaški", a "roman o selu" - "erotičan". Toliko o podelama. 

Nisam mnogo srećan kad moram da izjavim da je roman "Naživo", urbani roman, a po emocijama koje pobuđuje - nije horor. Žao mi je, ali nisam osetio ni strah, ni strepnju od početka pa do kraja knjige. Ono što sam osetio neću da pominjem. Od horora sam jedva dotakao Stivena Kinga, nešto od njegovih ranih dela, pre nego što je izgubio bitku sa nasrtljivim producentima i izdavačima, veoma mi je živo u sećanju film sa Keti Bejts, kad je izlomila i "negovala" svog pisca da bi ga sačuvala za sebe. Eto, ne mogu da se setim glumca, mada je on poznatiji od nje. Sećam se jedne priče gde je u središtu Kosovo i gargantuanska borba dve entitetske karikature, ali se ne sećam imena pisca. Ni tada se nisam "prepao", zastrašila me je nakaradna alegorija tog sukoba.

            Dejan Ognjanović je nesporno pisac potpuno izgrađenog stila, precizne naracije i niza autentičnih metafora, što dokazuje da možemo očekivati da bude daleko bolji u svojim narednim delima. Blago koketiranje sa srpskom postmodernom neću mu uzeti za zlo, jer oni koji pripadaju žanrovskim opredeljenjima ne prezaju da se pomalo udvaraju srpskom pseudo mainstreamu, čije vreme lagano, ali neumitno, prolazi. Dominantni kritičari i teoretičari još pripadaju tom pravcu i naš pisac nije odoleo da pokaže da može da piše i na njihov način. U okviru naracije moram posebno da istaknem viđenje ulice i pijace, što palanku neumitno veže i za velike gradove, jer pijaca i prostor oko nje neumitno povezuje sve društvene slojeve ističući one delove koji najviše ugrožavaju pomeranje ukupnog korpusa ka višim civilizacijskim nivoima. Svest da će požaliti upravo za takvim okruženjem, pisac tek treba da stekne. Malo mi je zasmetalo što je taj narativni segment ponovio ravno tri puta, istu sliku iz tek malo pomerenog ugla viđenja. 

Roman govori o "sazrevanju" i "inicijaciji" mladog čoveka od obožavaoca Porno-Boga do zastupnika Zla-Boga. Toliko, ako se držimo Moravijinog stava da se svaki roman može ispričati u tek nekoliko rečenica.

Na samom početku se generiše problem koga ne možemo da se oslobodimo do kraja romana: pisac je svom junaku dao svoje ime, čime je implicirao ispovedni karakter priče. Te omaške mora izbeći u novim delima, jer su kontraproduktivne. Dalje, na prvih pedesetak strana, čitamo obrazloženje karaktera glavnog junaka. To me je podsetilo na najgoru kritiku koju sam dobio u svojim početnim pokušajima da nešto napišem. Recenzent me je obavestio da sam prepričao ono što je trebalo da napišem. I bio je u pravu. Dandanas se stidim što sam to dozvolio. Dejan je uradio nešto slično, ako ne i gore. On je obrazlagao karakter glavnog junaka, umesto da glavni junak svojim postupcima i iskazima obrazloži sam sebe. Možda ga je upravo ispovedni karakter priče onemogućio da to uradi kako treba.

            Sledeći segment priče, putovanje i boravak u Prištini su možda najbolji deo romana. Priča postaje direktna, glavni junak funkcioniše u punom zamahu. U tim trenucima bio sam sa njim i u vozu i na ulici, u prašini, razgovarao sa nemuštim i neprijaznim, sedeo u kafani i osvrtao se da vidim odakle bi mogla da stigne nevolja. Naravno, bio sam i kod Maksa i sa Maksom i u jednoj i u drugoj kući. I psovao sam Adrijana i radovao se kad se to jedino poznato lice pojavilo. Taj deo romana je gotovo potpuno izbrisao neuverljivost prve četvrtine knjige. Tu možemo da dodamo i sve do otkaza Goranu. 

U nastavku romana Dejan ide pravolinijski putem koji je isplanirao pre nego što je počeo da piše roman. To se jasno vidi i smeta mi jer nigde nema digresije, sve je očekivano i izvršeno. Tako Boban piše svoje knjige, a ja to ne volim. Izgleda da pisac zaboravlja da su subklimaksi nezaobilazni deo romana, da profil romana, posmatran izdaleka mora da podseća na planinski lanac, a ne na jedan jedini uspon.

Nisam mogao da poverujem da će neki Boris tek krokijem opisan kao opasan član sekte biti stavljen u poziciju da baš on prepozna važnost Dejana za njihov pokret i o tome obavesti svoje šefove. Da će poverovati trućanju tamo nekog tipa, koga je došao da smakne, da je video ono što oni stolećima pokušavaju da sagledaju. Toga ni u B produkciji filmova nema. Tako nešto bi snimili Estevez i njegov Sheen burazer i to kao zezanje. Oh, Bože, Dejan ga je ubedio da vidi nešto što on ne vidi!

U svom daljem toku roman posrće sve do kraja. Možda upravo zato što je pisac protraćio prvih pedeset strana na samopredstavljanje, umesto da izvrši pripremu, koja bi poslednju trećinu romana očuvala u uverljivoj sferi. Sekvenca prepoznavanja Izabranog je šablonska, kao i ritual inicijacije kome smo prisustvovali dva puta (prvi put smo ga gledali na VHS traci). Ne razumem zašto je drugi put morao da trti sirotog Maksa. Možda je tako poštedeo sebe da ne bi sebe opisivao u tom položaju. Zlo-Bog se uzdiže iz utrobe posvećenog, pa ako je Dejan taj Izabrani, onda je on morao da bude na mestu Maksa. Ustvari, mislim da pisac taj horor nije hteo sebi da dozvoli.

Sve dalje je u sferi zamišljanja onoga što je moglo da se dogodi, a nije. Adrijan je kao prilično trezven lik olako ispušten, a mogao je da bude iskorišćen kao anlaser za jedan drugi kraj u kome bi Dejan bio izabran za Konačnu žrtvu, gde bi Dejan rekao "ćelavcima" - "More, nosite se i jebite se međusobno dok ne isterate na čistac svog Boga!", a Adrijan odigrao završni čin kao razarač tog pokreta (treba priznati da je intrigantno što se toliko zanimao za njega), umesto što je zbrisao, čime je izbrisao i sebe iz romana.

PS. Sorry. Hteo sam sve najbolje, ali zlo u meni je pobedilo. Džaba što sam se toliko trudio i želeo najbolje, ali ovo nije Horor, ovo je, ipak, gnusno, jer ne plaši već izaziva gađenje, a to ti nije bio cilj. Nisam čitao Lavkrafta, ali sam siguran da toga kod njega nema. Razuveri me, ako možeš.

Ghoul obrađuje Beč (3): Patološko-anatomski muzej NARRENTURM

24.09. subota

            Definitivno najmorbidnija i najhororičnija lokacija koju sam obišao tokom svog nedavnog boravka u Beču – ali, slobodno mogu reći, i u čitavom svom životu, uopšte, ikada – jeste Patološko-anatomski muzej NARRENTURM. 

            Bivša ludnica, i to prva (najstarija) u Evropi – zlokobna zgrada izgrađena u 18. veku (1784) – nerestaurisana, i dan-danas izgleda jezivo – a na svojih pet spratova sadrži Zbirku groznih promašaja i podmuklih igrarija Mame Prirode. 

Potonji se račvaju u dva glavna kraka:

1) najodvratnije telesne manifestacije kojekakvih bolesti prezentovane su ovde u vidu modela od neke vrste voska, u prirodnoj veličini, sa prirodnim bojama – sve zamislive i nezamislive deformacije, izrasline, boginje, guke, ljuštenja i krljuštanja, kanceri i ostale vesele šale izvedene na mesu i koži i kostima, prikazani su u svoj njinoj gloriji, na odlivcima uzetim direktno od nesrećnika obolelih od raznih polnih i bespolnih bolesti;

2) najgnusniji deformiteti, mutacije i perverzije – things that should not and almost could not be – uglavnom kratkoročni posetioci ove planete iz regiona košmara suviše ogavnih da bi dugo (ili uopšte!) hodali Zemljom – things have learnt to walk that ought to crawl – bebe sa 6 očiju – mikrokefali – stvorovi sa dodatnim udovima, trupovima, glavama – upola konzumirani Sijamci – kiklopi --- i druge gnusobe, preparirane ili sačuvane u formalinu.

Savršena lokacija za sve hipije, tree-huggere, feministkinje, obožavateljice Boginje Majke, divne Roditeljke, božanske Materice što porodi, eto, i OVA čuda: Where is your Goddess NOW?!

Muzej koji, svakako, stavlja stvari u adekvatnu perspektivu, jer jedino kroz ove fusnote, kroz ove appendixe, pobačaje, kroz abortuse "božanske" Magna Mater, kao i kroz simpatična poigravanja oh-so-frail animalnog tkiva što nosi u sebi i kroz sebe naše plemenite porive, nade i strahove – tkiva tako lako podložnog vršljanjima najbedastijih mikroorganizama – može se dokučiti PUNA slika naše krhke egzistencije, njene efemernosti i jadnosti, njene mesnate prizemnosti – dakle, tek kada se oseti zadah klanice i mesare bivstva i kad se, bar načas, sklone u stranu divne poetske slike, maštarije i priželjkivanja kratkovidih, veselih, optimističkih vernika u divotalnost Prirode i njenih blaženih intencija s našim mesom... i ostalim (if any).

Naravno, sve ovo se prezentira narodu u prosvetiteljske, "obrazovne" svrhe, na samom dnu kampusa Medicinskog fakulteta, uz ogradu, i bez filozofijade koju sam gore skicirao – ali, svejedno, takve su bile moje misli i impresije dok sam razgledao ove mučne, ali poučne egzibite...

...Inače, ovu lokaciju posetio sam u društvu mladolike aktivistkinje "Mlade Bosne", trenutno nastanjene u Beču i lukavo infiltrirane u same vrhove njihove medicine – konkretno, imunologije – a poseta ovom muzeju poslužiće joj, nesumnjivo, kao inspiracija pri radu na onome za šta njeni bečki poslodavci naivno veruju da je vakcina! Zbog tajnovitosti njenih špijunsko-freedomfighterskih aktivnosti, nadalje ću za ovu osobu koristiti njen konspirativni nadimak "Lilit". Ali ne mogu da ne zapazim evoluciju – od falusnog Gavrilovog pištolja do pritajenijih, podmuklih Lilitinih "vakcina"; zaista genijalno! Vratićemo im za I svetski rat... uskoro! Uskoro!

Lilit je bila savršen pratilac ne samo zbog rodoljubive utilitarnosti izučavanja ovih opakih boleština i poremećaja za svrhu Viših (anti-austrougarskih) Ciljeva, nego i zato što se radi o agentu obučenom (i oguglalom) na ove pošasti: tamo gde bi neka druga pripadnica pola kojeg muškarci u svojoj beskrajnoj beslovesnoj naivnosti nazivaju "slabijim" osetila mučninu ili pala u nesvest, Lilit je junački ukazivala na voštane plikove na glavićima voštanih penisa i na voštane krvave krljušti na voštanim vaginama i podučavala o nužnosti seksualne higijene. 

U njoj sam imao svog ličnog eksperta i vodičicu, koja je bacala svetlo razuma na ove iracionalne izrasline – ali i oko kamere na odabrane eksponate i mene među njima. Potonje aktivnosti morali smo da obavljamo krišom od budnih čuvara koji su se vrzmali okolo, pošto fotografisanje nije dozvoljeno, te samo iz tog razloga ovde ima tako malo slika (sa špijunskog mobilnog telefona) iz unutrašnjosti zgrade.

Pošto smo obišli krug kroz prizemlje, kroz eksponate na I spratu nas je proveo simpatični vodič – zapravo, student medicine kome je ovo verovatno dodatni izvor džeparca. Njegov engleski bio je prilično dobar, ako ne računamo to što nije znao razliku između malih i velikih boginja (na engleskom), i što je bio ubeđen da je chicken pox - bolest živine, a da smallpox znači – male boginje. Zajedno sa mnom i Lilit bilo je još 7-8 turista (među njima i jedan ćutljivi Japanac), a ja sam, naravno, bio najbrbljiviji i stalno sam zapitkivao ovoga po pitanju raznih eksponata kraj kojih smo prolazili. 

Nažalost, u toj gužvi bilo je nemoguće ukrasti momenat za slikanje, tako da boleštine sa I sprata moraju da nadalje ostanu samo u mojoj glavi. A kakvih je divnih kostura tu bilo – kakvih lobanja – kostiju stvorova mrtvorođenih, ili jedva nešto kratkoživućih, skoro smesta vraćenih na adresu pošiljaoca – u tamu iz koje su samo načas izvirili svojim šestostrukim, nevidećim očima i svojim prekobrojnim udovima...

Naročito podsticajno za radoznalu maštu jeste činjenica da se posetiocima pokazuju samo prizemlje i I sprat: samo te grozote smatraju se prikladnim za pokazivanje svetu. Kakva se čuda i monstruoznosti kriju na II, III, IV i V spratu ove nemale zgrade... među njenih 50.000 eksponata, od kojih videh jedva petinu... za sada mi ostaje samo da maštam. 

Ali ne zadugo! Bar se nadam, jer na licu mesta je razvijena strategija da Lilit do iduće godine u ovo vreme mora da postane "Znaš li ti ko sam ja!" u krugovima bečke medicine, i da isposluje da se nama dvoma, čak i bez potrebe za extra vodičem, omogući dubiozna privilegija da overimo (i uslikamo!) mračne hajlajtove skrivenih, off-limits spratova ovog Muzeja Prirodinih Užasa!

Inače, ova lokacija nije naročito izvikana, i mnogi od Bečlija s kojima sam u narednim danima razgovarao – dakle, ne ljudi sa ulice, ili iz nekih banalnih sfera, nego filmofili, hororfili, weirdos i sl. – ili nisu znali za NARRENTURM, ili su čuli za njega, ali nisu tamo i bili.

Od priča koje sam čuo na licu mesta, vredi istaći detalj – zašto su zidovi glatki samo u visini I sprata? Zato što su "civilizovane" Bečlije iz ranijih vekova, dok je tu bila ludnica ("Kula Budala", kako joj glasi narodni naziv), imale običaj da se penju uz zidove kako bi kroz prozore zverali u ludake tu zatočene (i "lečene"), da ih psuju i gađaju kamenjem ili, u humanijim slučajevima, glavicama kupusa i sličnim predmetima. Zato su ludničari morali da omalterišu barem do prvog sprata, kako bi bar malo otežali veranje majmunima gladnim dokazivanja sopstvene "normalnosti" kroz iživljavanje nad nesrećnicima zatočenim unutra.

Takođe, kažu mi da je Švajcarac H. R. Giger ovde imao običaj da dolazi i crpe inspiraciju za kreature na svojim slikama. Makes sense!

Nakon prijatna i poučna dva sata provedena u ovom Muzeju, upisao sam se u njegovu Knjigu Utisaka, za pokolenja koja dolaze.

 Zatim, Lilit i ja izađosmo na svetlo Sunca, srećni što smo živi i zdravi, sa kolko-tolko funkcionalnim organizmima bez većih ili barem vidljivih poremećaja i mutacija, te tako okrepljeni i razdragani krenusmo u pravcu druge bitne lokacije koju sam zacrtao za obilazak tog dana – pravo na najveće bečko groblje.

O tome koga i čega sve ima tamo – u sledećem nastavku...

Ghoul obrađuje Beč (2): ISTORIJA UMETNOSTI STRAVE

23.09. petak

KUNSTHISTORISCHES MUSEUM

Od svih devet dana u Beču, ovo je jedini koji mi je bio potpuno slobodan, u smislu da nisam imao nikakve obaveze, susrete, sastanke, ručkove, niti gledanja filmova uveče na festivalu. Zbog toga sam baš taj dan odabrao kao idealan da se u njemu, polagano i opušteno, bez žurbe, kako i priliči, posvetim obilasku najvećeg i najbogatije opremljenog od više desetina bečkih muzeja – Kunsthistorisches museum. 

Pošto je fotografisanje u njemu – naravno! – zabranjeno, a tom prilikom ionako uz sebe nisam imao ni aparat ni fotografkinju, sve fotke kojima ilustrujem ovaj tekst potiču sa interneta.

Glavni deo postavke čine sledeće tri celine:

1) Grčki i rimski predmeti 

The objects in the Collection of Greek and Roman Antiquities span a period of more than three millennia and range from Bronze Age ceramics of Cyprus dating from the 3rd millennium BC to early Medieval finds. Some 2500 objects are on permanent display.

Kod ovih sam se zadržao relativno kratko (u odnosu na ostale). Zadivljen sam spektakularnim osvetljenjem ove postavke, ali među predmetima nađoh samo jedan od koga mi je zastao dah: figura žene u neobičnom kostimu i sa nekom vrstom tijare; nju sam čak i skicirao u svom notesu, i možda je upotrebim u svom upcoming romanu MAGNA MATER.

2) Staroegipatske i bliskoistočne umetnine 

The Egyptian and Near Eastern Collection of the Kunsthistorisches Museum is among the world’s most important collections of Egyptian antiquities. 

The more than 12,000 objects date from a period of almost four thousand years, from the Egyptian Predynastic and Early Dynastic periods (ca. 3500 BC) to the early Christian era. 

Geographically their origins range from Egypt, Nubia, the eastern Mediterranean and Mesopotamia to the Arabian Peninsula.

Ovde sam, naravno, vilenio mnogo duže i divio se kiklopskim stubovima, kipovima, autentičnim sarkofazima i njihovim rezbarijama, mumijama u zavojima... 

Impresivna je (i razumljiva) staroegipatska opsesija crvenom bojom, a naročito u spoju sa crnom (moja omiljena kombinacija).

3) Klasične slike (16-19. vek)

The Picture Gallery of the Kunsthistorisches Museum developed from the art collections of the House of Habsburg. Today it is one of the largest and most important of its kind in the world.

The foundations of the collection were laid and its main emphases set in the 17th century: 16th-century Venetian painting (Titian, Veronese, Tintoretto), 17th-century Flemish painting (Peter Paul Rubens, Sir Anthony Van Dyck), Early Netherlandish painting (Jan van Eyck, Rogier van der Weyden) and German Renaissance painting (Albrecht Dürer, Lucas Cranach).

Among the other highlights in the Picture Gallery are its holdings of pictures by Pieter Bruegel the Elder, which are unique worldwide, as well as masterpieces by Vermeer, Rembrandt, Raphael, Caravaggio, Velázquez and Italian Baroque painters.

            Ovde sam, kao što je i normalno, proveo najviše vremena: Grci i Egipćani zauzimaju po pola prvog sprata ove ogromne zgradurine, dok su slike na čitavom drugom spratu...

            Najpribližnije što sam bio da doživim Stendalov sindrom bilo je – začudo, čak i meni, jer ranije, gledajući njenu reprodukciju u knjigama, ili u brojnim filmovima (od Tarkovskog do fon Trira) nisam bio neki preterani ljubitelj te slike – kada sam stao pred Brojgelove LOVCE U SNEGU.  

Tek kada se to vidi naživo, u punoj veličini, a ne u knjizi ili na ekranu, može da se pojmi da je zaista masterpis prvog reda, i sada definitivno jedna od mojih 10 omiljenih slika svih vremena. Ako je iko ikada na platnu uhvatio i zarobio i oživeo čitav jedan (fascinantni!) SVET, u 3-D, onda je to Brojgel. I to svet sumoran i leden, ali ipak čudesno prelep... Stajati pred tim remek-delom, i uroniti u njega, doslovno ući u njegov svet kao u Arđentovom skrnavo-čudesnom filmu, zaista je unikatna privilegija i jedno od najmoćnijih iskustava mog lutanja po muzejima sveta, svakako još jače od zabezeknutosti pred jednom Van Gogovom vazom sa cvećem (nisu "Suncokreti"!) u Muzeju moderne umetnosti u Vašingtonu... Uđite u ogromnu verziju ove slike ovde!

            Na istom mestu prošetao sam i kroz Brojgelovu jednako famoznu VAVILONSKU KULU, ali ma koliko ona bila izuzetan rad, nije me dotakla ni blizu kao SNEG.

            Na sajtu Kunsthistorisches muzeja postoji galerija izabranih slika, ali njihov izbor je konvencionalan i sastoji se od dosadnih mejnstrimaških radova. Neki od njih vrede hvale, ali... za čitaoce ovog bloga priredio sam galeriju slika koje imaju GHOUL'S SEAL OF APPROVAL a viđene su u ovom muzeju, od čega 4/5 njih nećete videti u izboru na sajtu Muzeja.

            Neke od njih imaju elemente predvidive ghoulish primamljivosti – fantastični, mračni, morbidni motivi kao što su Proterivanje Lucifera i njegove kompanije, Meduza, zlokobne ribe i okeanski lavkraftoidni puzdravci itsl. Ima tu, međutim, i nekolicina koja mi se dopala zbog snage i lepote izraza prikazanih likova (Hrist, anđeo, David...). Naravno, ovo su male, internetske verzije i njihovo posmatranje neuporedivo je sa onim IN VIVO, ali može da posluži za svrhu informacije i ukazivanja na neka dela za koja možda do sada niste znali. Ja sam ovde svakako otkrio nekoliko svojih novih favorita!

            Giuseppe Arcimboldo: WATER

Arčimboldo je čuven po svojim kolažima voća, povrća, rastinja i koječega u oblike ljudskih faca. Meni je, fala Ktuluu, najslađa bila slika VODA koja prikazuje ljudsku glavu načinjenu od lavkraftovskih monstruoznosti. Nju u krupnijem i detaljnijem izdanju možete razgledati OVDE: Giuseppe Arcimboldo. Water, 1566.

            Giovanni Battista Caracciolo, gen. Battistello: CHRIST ON THE MOUNT OF OLIVES

            Neopisivi i u ovom sitnom formatu jedva naslućeni izrazi oba lica, i savršeno ukomponovane figure.

Luca Giordano: ST. MICHAEL VANQUISHING THE DEVILS 

U načelu, ova slika prikazuje pobedu Neprijatelja nad Našima, ali fuck, uprkos tome, prelepa je! Perfektna kompozicija, sa nizom moćnih detalja palih anđela-đavola.

Naročito je simpatičan detalj da ovde nema nasilja: ovo nije vulgarno pesničenje niti kik-boks između anđela sasve bacanjem levo i desno dok malter otpada a prozori prskaju u naletima srče, kao u vulgarnim američkim imbecilnostima a la PROPHECY i srodnim pop-culture bulšitovima o borbama Anđela i Demona. Ne, ništa takvo. 

Mihajlo ovde praktično nije ni dotakao Lucifera. Dovoljno je da arhanđeo, graciozno, lagan kao pero, vrhom svog stopala uradi jedno malo PRC – pa da ovaj dole, zajedno sa celom satanskom bratijom, padne u ponore pakla...

Predivna, ogromna slika, zauzima pola zida, imate je na netu u većem izdanju.

Albrecht Dürer: THE TORMENT OF THE TEN THOUSAND CHRISTIANS

Kako odoleti slici sa ovakvim naslovom? MUČENJE DESET HILJADA HRIŠĆANA! Jupi!!! Bring it on!

Christoph Paudiss: PENITENT ST. JEROME

            Nažalost, ne mogu na netu da nađem krupniju verziju ove simpatične, mračno-asketske slike.

            Frans Snyders: FISH-MARKET

            Izgleda da je jedno vreme postojao čitav pod-žanr slika sa riblje pijace: u muzeju videh čak tri ogromne, koje bi sirotog Lavkrafta sigurno bacile u nesvest ili prouzročile mu nove, još bogatije košmare.

            Zaista, Mama Priroda u svojoj bezgraničnoj i nepojmljivoj mudrosti ume da proizvede najveće monstruoznosti, i one nisu bitno umanjene čak ni zdravorazumsko-normalnim dnevnosvetlim i čak prozaičnim pijačnim pristupom na ovim slikama.

            Jan Johannes Vermeer: ALLEGORY OF PAINTING

             Zasluženo hvaljena kao jedna od velikih slika u istoriji, kako zbog savršenstva izvedbe 3-D prostora, tako i zbog svojih pionirskih meta-medijskih konotacija.

            Lucas Cranach: JUDITH WITH THE HEAD OF HOLOFERNES

            Zanimljiv Lučio-Fulčijevski mesarski detalj presečenog vrata.

            Bartolomeo Manfredi: CAIN KILLS ABEL

            Bratoubilački instinkt, od samih početaka – isprepletenost tih tela ističe istovremenu bliskost (bratstvo) i divljaštvo (nasilje).

            Rubens: MEDUSA

            Čak ni meni veoma dragi simbolisti i fin de siecle morbidnjaci, koji su došli par vekova kasnije, nisu postigli hororičnu eksplicitnost i grozomornost Meduze kao Rubens, taj zdravi i rumeni poeta celulita i jedrih, debelih snajki i njine jednako dembeljave dece! Kako je taj rumenko uspeo da naslika gadniju i užasniju Meduzu od svih tih jektičavih autentičnih perverznjaka s kraja 19 veka – ostaje misterija istorije umetnosti.

            Michelangelo Caravaggio: DAVID WITH THE HEAD OF GOLIATH

            Lepa, melanholična slika u kojoj umesto trijumfa – kako obično biva na srodnim slikama – ubica ovde ima setni izraz, kao da se vajka nad neumitnošću ubijanja upisanog u čovekov gen...

            Raphael: ST. MARGARET

            Sveta Margareta staje za vrat Ktuluovom sestriću.

            ...Toliko o ovom muzeju. A on čak nije bio ni jedini kojeg obiđoh tog dana. U idućem nastavku – nešto modernije. Klimt, Šile & co.

Ghoul obrađuje Beč (1): ATTACK THE SLASHFEST

            Proveo sam unikatno-divnih devet dana u Beču, lukavo koristeći kao alibi odlazak na SLASH FILM FESTIVAL (22-30.09.2011) kako bih, osim gledanja novih horor i nehoror filmova i učestvovanja na jednoj tribini te prezentovanja VARIOLE VERE, obišao i neke zanimljive lokacije manje ili više ghoulish provenijencije. Ne pamtim da sam ikada u životu imao u cugu, nanizane odmah jedan za drugim, devet ovoliko ispunjenih dana – ispunjenih lepotom, raskoši, hororom, grozotom, uživanjem, kulturnim uzdizanjem i sveopštim feelgoodom.

Ovo što sledi su moje impresije sa ovog impresivnog putešestvija.

22.09. četvrtak

U Bg sam došao dan ranije - za svaki slučaj, kako mi ne bi malinari, prosvetari, pčelari, gejevi ili obrazovci nenajavljeno zaprečili magistralu u nameri da upropaste moje stizanje do prestonice i njenog aviodroma. Zato prepodne ovog lepog, sunčanog dana iskoristih da odem do Filološkog fakulteta. Tamo sam, nakon malo neizbežnog cimanja, extra primerak ukoričenog doktorata koji mi pripada, i ustanovio da se Referat o tom radu nalazi na uvidu javnosti u periodu 26.09-26.10. Ako neko od čitalaca bloga svraća do Bg FilFaka, i ne mrzi ga, može sada na adekvatnim mestima (biblioteka?) da pročita šta je mentor, prof. dr Zoran Paunović, napisao o mom radu. Procedura po tom pitanju propisuje da se, nakon što istekne tih mesec dana, na prvom narednom NN Veću ustanovljuje Komisija za odbranu, što znači da ću svoj doktorat braniti u nekom od novembarskih dana – biće ovde obznanjeno kad taj datum bude zakazan.

Put do aerodroma bio je blago stresan: elem, planirao sam da do "Nikole Tesle" odem mini-busom koji na svakih 20 minuta polazi ispred hotela Slavija (250 din. po putniku, što je za celu iljadarku manje od usluge taxija). Kao za pakos', tog dana, ili barem u tim časovima kad je meni trebao, taj prevoz nije funkcionisao – da li je strahotno kasnio, ili nije radio uopšte, ne znam i ne zanima me, ali na stanici (naravno!) nije bilo nikakvog obaveštenja o tome, te su wanna-be putnici optimistično stajali i uzdali se u tu okačeni raspored polazaka. Pošto sam tu izvisio nekih pola sata, zajedno sa još dvojicom optimista na kraju uzeh taxi, te podelismo ceh (1.400 din). Ako je verovati taxisti, razlog za pičvajz imao je veze sa nekakvim putarsko-mostarskim radovima a valjda i sa nekakvim štrajkom. Sva ta pizdarija me je suviše nervirala da bih se u nju udubljivao, i detalji me zaista i ne zanimaju; poenta je da me je Majčica Serbia i ovom prilikom, i na ovaj način, vatreno podsticala u tome da je čim prije napustim, i istovremeno otežavala mi načine da to učinim. Srećom, na kosmodrom stigosmo na vreme, te je check-in obavljen bez dalje gnjavaže, a podizanje sa kletoga srbskoga tla doživeh kao još veće okrepljenje i oslobođenje. 

Let je bio gladak, sladak i fin, bez ikakvih memorabilnih zbitija – a ako postoji nešto što čovek najiskrenije može poželeti da bude UNEVENTFUL, onda je to let avionom! Pošto sam na kocki dobio sedište kraj prolaza, najdalje od prozora, let sam utucavao čitajući početak džepnog izdanja hardbojld romana Dešijela Hemeta THE THIN MAN, koji pozajmih od kolege Vladana Petkovića kod koga sam i zanoćio pred put.

Zaista je fascinantno da jedan tako divan grad kao što je Beč egzistira na 50 minuta leta od Beograda, ali tako mu je to. Tako blizu a tako daleko. Impresivno je da povratna karta košta nešto manje od 100 E, i da je vrlo neznatno skuplja od daleko smaračkijih, kopnenih načina putovanja (autobus, voz), koji ne samo što podrazumevaju megačasovno truckanje (15-20 sati gnjavaže), nego, što je još gore, čitavu večnost provedenu uz gastarbajtere, džipsije, Žikine Dinastije i Zvezde Granda + potucanje sa kojekakvim nepouzdanim prevoznicima i njinim prenatrpanim vozilima i sumnjivim duplim rezervacijama. Internet je pun hororičnih avantura iole pismenih putnika koji su se na istu ovu destinaciju naivno odvažili busom, i ako neko uopšte ima ikakvu dvojbu oko slične rute, neka samo malo progugla fraze tipa "autobusom do Beča" i sl. pa da vidi kakav Pakao na Zemlji čoveka može da snađe! Stoga, moja najiskrenija preporuka glasi: When in doubt, take the flight!

Na bečkom aerodromu smesta pronađoh vozača koji je čekao sa mojim imenom krupno odštampanim na 'artiji. Istina, ne ulazeći u detalje prilikom dogovora, a znajući da je festival rađen na mikro-budžetu i sa mnogo entuzijazma, očekivao sam da će po mene doći svojim kolima neki frik u crnoj horor majici, sa pirsingom i drečavom krestom, ili tako nešto. Umesto toga, dočekao me čičica od kojih 50ak godinica u odelcu, koji je jedva natucao 16 reči engleskog. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Čak i u Nišu bih očekivao da jedan prosečan taxista bolje zna engleski od ovoga ovde, usred bečke metropole, ali what the hell. Nemogućnost komunikacije zapravo je bila blagoslov: inače ne volim da pričam sa tom vrstom ljudi, a sada sam bar imao savršen alibi; osim toga, ta okolnost omogućila mi je da nesmetano zurim oko sebe, a naročito kad stigosmo do grada. Taxista mi je svojim Tarzan-inglišom više puta naglasio da je u gradu totalni haos, da je saobraćaj užasan, da je ovo sramotno i grozomorno, ali ja ništa, ali ama baš ništa od toga o čemu je pričao nisam primetio. Hell, pa upravo stižem iz Beograda koji potresaju saobraćajna, građevinarska i štrajkerska mafija – o čemu ovaj priča, gde je taj haos? E, moj brajko, da te prebacim samo sat letenja na istok, pa kad vidiš šta znači saobraćajni haos i kolaps, ima da već sutradan u stanju rastrojstva pobiješ ženu i decu a onda i sebe.

Enivej, do hotela je zaista trebalo nekih 50ak minuta – dakle, vožnja duga kao let Beograd-Beč! – ali mi to nije smetalo, bio sam voljan da se po toj lepotici od grada vozikam i tri sata ako treba, a preterane žurbe nije bilo. Istina, kad stigosmo do hotela DORMIUM, smotano-neobavešteni taxista je insistirao da mi naplati tu vožnju, a moji pokušaji da mu objasnim kako verovatno greši, i da će mu to platiti organizatori festa behu, predvidivo, jalovi i gluvim ušima upućeni, te mu na kraju dadoh pare i uzeh priznanicu. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Ali smesta se razvedrih kad me ispred hotela dočeka preljubazna i preslatka (pegava) Kim, iz organizacije Slash-Festa. Pošto mi je odmah refundirala ovo za taxi, zbunjena tim nesporazumom, pokazala mi je moju sobu, objasnila šta i kako za večeras, i obećala da će doći za oko sat vremena po mene, kako bi me odvela na otvaranje.

Pošto sam se malo sredio i okrepio, te ritualno položio u horizontalu, ali bez vremena za san, dođe čas da sa Kim odem do centra festivalskih zbitija – bioskopa CASINO (odmah pored kladionice CINEMA. Šalim se. He he). Kao uviđavan gost koji ne pati od previše fenseraja rekoh joj da mi nimalo ne smeta da malo prošetamo, odnosno da tamo odemo busom, umesto taxijem. Uostalom, kako smesta otkrih, bečki gradski prevoz je tačniji, pouzdaniji, čistiji i udobniji od mnogih Bg taxija kojima sam se vozio. 

U CASINOu najzad i naživo upoznah direktora festivala, Markusa Kojšninga, koji me je i pozvao na ovo zbitije, odnosno s kojim sam u dosluhu organizovao da se VARIOLA VERA prikaže na festu itd. Osim njega tu behu i njegov partner i obilje ljupke, mlade ekipe, među kojima i nekoliko srpkinja u samom vrhu tima! To ne treba da čudi, jer, kako mi rekoše, Beč je sada preuzeo primat najvećeg srpskog grada izvan Srbije. Eat this, Chicago! U narednim danima, na ulicama Beča, u prevozu i drugde, često mi se dešavalo da čujem srpski, kako od domorodaca tako i od turista.

/SLASH fest je otvoren filmom ATTACK THE BLOCK. Prvobitni plan bio je da sa šefovima festivala posle projekcije odemo na zajedničku večeru sa rediteljem tog filma, Džoom Kornišom. Međutim, na licu mesta, nakon što je najavio svoj film, ispostavilo se da bi Korniš radije jeo odmah nego gledao BLOCK po ko zna koji put, pa je nakon vrlo duhovite najave, otišao na večeru sa Kim. Došao je na vreme za Q&A posle filma, kojom prilikom se pokazao kao autentično, neusiljeno, iskreno skroman, srdačan i zabavan lik, i zaista cool guy kakav se retko viđa.

Posle filma zadržao se u holu bioskopa, i to ne reda radi, 15-20 minuta, nego zaista dugo, bio je barem sat i po, ako ne i dva, stajao dostupan svima, ne u nekom separeu, nego naslonjen na zid ionako prijatnog ambijenta, i pričao je sa svima koji su mu prilazili, potpisivao postere i šta već, slikao se, najprirodnije i najopuštenije, kao da nije nedavno u istoj sobi brejnstormovao sa Spilburgerom, i da ga Holivud već ne čeka raširenih ruku. Iako bi ovakvo ponašanje trebalo da bude normalno, ono to nije – i zato ga ističem i pohvaljujem.

Inače, posle filma je u holu CASINOa bio priređen koktel, istina vegetarijanske provenijencije (!), ali bilo je vrlo zanimljivih i jestivih, čak ukusnih đakonija bez mesa (ako je takvo što moguće, a izgleda da jeste!). Dok sam to mezetio i pijuckao crno vince, iskoristio sam priliku da proćaskam sa Kornišom – nažalost, on je too busy i ovde je došao na manje od 24 časa, Beč napušta već sutradan. Pohvalio sam ga i kazao da sam siguran da će od njega biti novi gigant, možda čak i ranga Spilberg-Džekson, ali i izneo zabrinutost da ga holivudska mašina ne zatupi. Nekoliko puta sam mu ponovio, najiskrenije, zato što mi se veoma dopao kao čovek: "Pleeeease don't let Hollywood spoil you! I know the temptations are great – big pools, big tits, big money, cocaine etc. – but please try not to be spoilt by all that: I know you have great films in you! Don't jump at the next remake-sequel-comic-book-video-game-movie!"

Takođe sam mu izneo određene zamerke na ATTACK koje pomenuh u svom rivjuu, na koje on nije ponudio ubedljive odgovore – po njemu, to što ovi sitni kriminalčići na kraju savladaju alien monstrume dovoljno je za njino iskupljenje, a apologija teritorijalnosti i trogloditskih vrednosti – u kontekstu zapleta ovog filma – po njemu je opravdana, jer na taj način (a ne pregovorima i mahanjem cvećkama) sređeni su osvajači.

Priznao mi je da veoma poštuje SRPSKI FILM, i uopšte da voli shocking & transgressive stuff, CANNIBAL HOLOCAUST i tako to. Prethodno je kazao da je neke scene krvoprolića u BLOCKU naknadno dodao, vrlo kasno u postprodukciji, i da voli takve stvari, krv, grozote itd.

Zahvaljujući preljubaznoj Kim i njenim detaljnim instrukcijama i rukom crtanim mapama bez problema nađoh bus i put do hotela iza ponoći, nakon mirne i opuštene šetnje čistim i blaženim ulicama Vijene. Sutrašnji dan na festivalu bio je blaženo očišćen od bilo čega što bi me naročito zanimalo, pa tu priliku iskoristih za posetu najvećem bečkom muzeju umetnosti, i jednom od najboljih na svetu – ali o tome, i drugim stvarima, u idućem nastavku.