Kako sam ubio doktora Ognjanovića...

 Doktor Ognjanović je kontroverzna figura koja svojim brojnim aktivnostima provocira širok dijapazon reakcija, od sasvim prirodnog obožavanja pa preko pokretanja specijalnih blogova sve do isto tako razumljive militantne mržnje. Njegovo urođeno gnušanje prema ljudskoj gluposti i neznanju stvorilo mu je legije protivnika među glupacima i neznalicama kojima se drznuo da saopšti stanje stvari. Otud je i razumljivo da postoje oni koji bi voleli da dobrom doktoru prekrate životni put i svetu misiju.

Dakle, mnogi sanjaju da ubiju doktora Ognjanovića, ali malo je onih koji to čine ovako nadahnuto i iz ovako originalnih razloga kao što je to učinio Dorijan Nuaj, autor i inspirator nekih značajnih knjiga novog milenijuma o kojima je već pisano na ovom blogu (a tragaocima kojima je to promaklo, SEARCH opcija će pomoći).

Dorijan je nedavno na Fejsbuku obznanio svoj vizionarski mokri san, a sada je, ekskluzivno za Kult, pripremio i opširniju, razrađeniju i doteraniju verziju koju možete pročitati samo ovde. Ovo što sledi ispod predstavlja tekst koji prirodno nadrasta i fan fiction i fun fiction i poučni pouk (eng. poke) i doseže nivoe neopisivog! Ipak, imajte na umu da njegove ambicije nisu književne, već nadknjiževne...

Kako sam ubio dr Dejana Ognjanovića i zaljubio se u lepu Dejanu

by Dorijan Nuaj

Nakon prvobitnog šoka od buđenja u nepoznatom i neprijatnom ambijentu, počinjem da razaznajem mesto i situaciju u kojoj zatičem sebe. Nalazim se u turskom policijskom pritvoru u društvu nekoliko likova. Svako čuči u svom uglu i mori neku svoju brigu. Kroz rešetke sa zida hodnika posmatra me vizionarski izgubljeno lice portreta oca nacije – Kemala Ataturka. Otkud ja ovde? Šta se ovo dešava? Ništa mi nije jasno, ali rekoh bolje je da ćutim, da ne čačkam mečku, ionako će mi se već neko obratiti. Ko zna šta je bilo sinoć? Mada ipak, šta ja radim u turskoj apsani!? Za sada je dobro, nisam ničija devojka, tešim sebe, ali ko prvi najslabijem u ćeliji – njemu devojka!

Najednom, vrata se otvaraju i žandari dovode ni manje ni više nego dr Dejana Ognjanovića! Zaista za ne verovati. Nekako se oduševih što mi je, eto sudbina, i u zlu učinila i neko dobro, da ne budem usamljen u stranoj zemlji, nego da mi se nađe neko blizak. Pitam ga kojim dobrom u tursku apsanu, pa kroz njegov odgovor otkrivam i razloge mog boravka u toj instituciji. Zapravo situacija je krajnje bezazlena. Zatvoreni smo zbog pijanstva i uriniranja na javnom mestu. Ništa strašno. Turci su postali mnogo fini.

Sutradan, kad smo se otreznili i obećali da ćemo nadalje biti dobri, pustili su nas. Tada sam shvatio da se nalazim u turističkom gradiću, i da je u sali za ručavanje moje all-inclusive jazbine već postavljena skalamerija švedskih stolova oko kojih se tiskaju alavi i već pripiti ruski turisti. Žurno pohitah ka hotelskoj sobi da se presvučem i sjurim na te stolove. U međuvremenu, dogovorio sam se sa dr Ognjanovićem da se vidimo malo kasnije u obližnjem kafeu. I bi tako. Međutim, tu me je čekalo veliko iznenađenje. Na dogovorenom mestu umesto poslovično kenjkavog doktora pojavila se lepa plavojka, nekako nalik doktoru, ali previše zgodna i dražesna da bi se tu mogla povući paralela u pogledu genetske veze. U početku sam bio zbunjen, očekivao sam poznato mi uobraženo lice, umesto kojeg mi se sada pojavljuje ovaj svakim trenom sve privlačniji plavokosi devojčurak. 

 

„Ja sam, Dejan. Objasniću ti, komplikovano je.“ To je bilo prvo što mi je rekla, ostavivši me u stanju zabezeknutosti. Nisam mogao da verujem. Mislio sam da se doktor sprda pa je poslao neku svoju obožavateljku na sastanak sa mnom, čisto da bi se posle izrugivao mojoj pohoti i naivnosti utopljenoj u želju. Kako je vreme prolazilo, više mi nije bilo bitno. Zapravo, više mi je prijalo društvo ženskog Dejana nego težina smarajućeg prisustva vazda inkvizitorski nastrojenog muškog pandana. Ispostavilo se da je doktor Ognjanović, je li, naprasno eksteriorizovao, na neki volšeban način ovaplotio svoje žensko jastvo poslavši ga na sastanak sa mnom, dok je njegova muška originalna ne-lepost u nekakvom stanju hibernacije ležala u zamračenoj hotelskoj sobi takođe all-inclusive hotela MayGarden Club na antalijsko-alanjskoj rivijeri, toj uzdanici turskog masovnog turizma.

            I zaista, ženski Dejan, tj. „Dejana“, imala je neke njegove karakterne crte. To sam odmah shvatio, ali ljupkost i zavodljivost njene pojave svu težinu doktorovog karaktera je nekako činila podnošljivom. Shvatio sam da sam se zaljubio. Takođe, kako je vreme odmicalo, saznao sam i to da je ona privremeno puštena u postojanje te da će uskoro nestati kada se Dejan probudi. Ne! To nikako nisam mogao da dozvolim, sada kada sam shvatio kako ne mogu živeti bez nje - bez prelepe „Dejane“ - koja, uzgred, beše imala kojih dvadesetak leta. Nisam mogao dopustiti da to bude samo san, kratkotrajna morska romansa, nešto poput čuvene „Džuli“ davno zaboravljenog Danijela Popovića. A hteo sam da dugo traje taj san. Toliko me je doktorova projekcija erotokomatozne lucidnosti zamajala, da sam prosto zaboravio da se pitam kako je to uopšte moguće. U jednom trenutku apsolutno više ništa nije bilo važno, da li je to uspela doktorova super-astralna projekcija, skrivena kamera, nameštaljka, sasvim mi je svejedno. Morao sam da je posedujem! 

            „Gde je sada Dejan?“

            „Ti mi ne veruješ!? Kako možeš da sumnjaš u mene? Pa ja sam Dejan.“ Za trenutak je napravila tipično ognjanovićevsku grimasu odglumljenog prezira, na brzinu stavljajući doktorove tanane cvike kroz koje me je ljupko gledala i cvrkutala sasvim neognjanovićevskim glasom, ali uz potpuno istovetne pokrete. Šok je bio kompletan. Kako je to moguće?

            „I dalje mi ne veruješ? Eto, idi u May Garden, soba 204, pa ako nisam tamo onda sam ovde, a ako sam i tamo i ovde, onda je to bilokacija. Videćeš, dok ja kao 'Dejana' sedim ovde i pričam sa tobom, za to vreme ja kao Dejan ležim u sobi i projektujem. Hteo si magiju, evo ti magije!“

Očekivao sam da na kraju budem namagarčen, a da o tome na doktorovom blogu osvane novi input u stilu „Kako sam namagarčio doktora satanizma Dorijana Nuaja“ ili kakva slična glupost. Pa ipak, želeo sam da se uverim, jer bilo je nečeg zaista čudnog i nesvakidašnjeg u toj devojci. Iako je bila veoma ženstvena i koketna, imao sam utisak da se baš i ne snalazi u ulozi žene. U tom pogledu je delovala nekako izveštačeno, posve neprirodno, a osim toga mogla je da savršeno imitira dr Ognjanovića, njegove pokrete, način govora, verbalne poštapalice, grimase, sve. I tada mi pade napamet da testiram njene tvrdnje tako što ću je pitati za nešto što znamo samo nas dvojica, a što se desilo veoma davno. Da je „Dejana“ instruirana u cilju mog zamajavanja, sigurno čak ni doktor ne bi mogao u tu svrhu da joj ispriča svaku našu zgodu i nezgodu još od ranih dana. Pitao sam je za sadržaj pisma koje sam još 1997. zajedno sa prvim brojem fanzina „Kosmetpolitan“ poslao dr Ognjanoviću. Nasmejala se i rekla da mi je baš to pismo skenirano skoro poslala te u kratkim crtama izložila sadržaj. Nisam mogao da verujem. Pitao sam je za još nekoliko stvari za koje sam procenio da ih se čak i dr Ognjanović jedva seća, međutim ona je znala sve odgovore.

Rekao sam joj da me sačeka tu dok ja skoknem do tog hotela i uverim se da li je stvarno tako. I dok sam izbezumljeno hitao kao sobi 204, zapao sam u blagu paniku i zbunjenost kakvu nikada ranije nisam iskusio. U istom trenutku bio sam zaljubljen, čak i ljut, zavidan, uplašen, uzbuđen…

Napokon, došao sam do te famozne sobe. Nekoliko minuta sam stajao pred vratima pokušavajući da sredim misli i uzmem dah. Srce mi je divljački lupalo, ne zato što sam zadihan, nego zbog nekog divljeg uzbuđenja. Zaista je neverovatno da susret sa doktorom horora može ovako da me poremeti. Pokucao sam, ali nije bilo odgovora. Uhvatio sam se za kvaku i kroz bravu provukao karticu koju mi je dala „Dejana“. Gotovo strašljivo, lagano sam ušao u sobu. I zaista, doktor je blaženo kunjao, poput nekog rahmetli kardinala, sa rukama na grudima. Oprezno sam mu prišao. Njegovo lice je imalo nekakav čudan i neprirodan izraz. Duboko je disao i nije se pomerao. Stajao sam iznad njega nekoliko minuta. Kroz glavu su mi prolazile „Dejanine“ reči i upozorenje kako je sve ovo samo eksperiment te da će je doktor rasformirati onda kada se probudi. Poželeo sam da se doktor zapravo nikada i ne probudi. I tada, sinula mi je odlučujuća pomisao. 

Kao na filmu vrtele su mi se slike pretpostavljene budućnosti. Dejanu više nikada videti neću ako nešto odmah ne uradim. Shvatio sam da ako se na pravilan način prekine veza između njih dvoje ona neće nestati nego će postati slobodna. Ovako ona postoji kao veoma realna projekcija dok on spava, a kad se probudi nje neće biti. On se ne sme probuditi. A šta će se desiti ako on naprasno umre? Iz literature sam znao da elementalna bića, tzv. astralni automati, a Dejana jeste jedan veoma uspešan astralni automat u koju je doktor očito preneo dobar deo svoje svesti, često mogu nadživeti svoje tvorce. Dakle, postojala je velika šansa, s obzirom na postojanost ovog astralnog automata, ako dr Ognjanović iznenada premine dok je automat još uvek ovaploćen u materijalnoj ravni, da ovaj dražesni automat opstane, noseći u sebi dobar deo svesti svog tvorca. Pa, došlo je vreme da u praksi proverim navode iz knjiga. 

Više nije bilo dvoumljenja, nije bilo igranja srca i pomešanih osećanja. Znao sam tačno šta treba da radim. Uzeo sam jastuk i njime snažno pritisnuo doktorovo lice. Njegovo doktorsko telo se koprcalo, grebalo i grčevito borilo za život. Moja demonska pohota dala mi je nesvakidašnju snagu. Samo da završim sa ovim cenjenim doktorom i Dejana će biti samo moja. Doktor me je dobro izmorio pre nego što je prestao da pruža otpor. Kada sam se uverio da je konačno mrtav, počistio sam tragove i za sobom ostavio beživotno telo doktora horora, pohitavši u susret mojoj dragani Dejani.

Ona je i dalje bila na istom mestu na kome sam je i ostavio, ali nešto nije bilo u redu. Ne znam kako, ne znam kojom magijom, energijom kakvog prokletstva, zatekao sam Dejanu okruženu hordom napaljenih obožavalaca pokojnog doktora. Svi njegovi fanovi sjatili su se oko nje. 

Ne, to nisam mogao dozvoliti. Sada sam morao sve njih da uklonim. Niko i ništa ne sme stajati na putu između Dejane i mene. Svi ti bizarni likovi koji slušaju njegova predavanja, sa kojima on razmenjuje diskove i knjige, svi ti ljubitelji horora, stripova, fantastike, razni pisci, filmofili, taj neki čudan svet meni dalek i stran, a sa kojima Dejan deli interesovanja, sve je to moralo biti pobijeno, odstranjeno. Morao sam Dejanu nekako da izdvojim iz bulumente ljudi koji su očito kao i ja primetili te bili oduševljeni iznenadnom i neobjašnjivom promenom dr Ognjanovića. Moji prsti stegli su se pesnicu. I tada…

Tada sam se probudio. Sve je to bio samo san. Dejana je iščilela put fantazmagorijskog carstva izgubljenih sukuba. Bez obzira na to „Džuli“ je ipak bila više nego hit jedne sezone.

THE ACT OF KILLING (2012)

* * * * * 

5

           Ovo je, bez ikakve sumnje, remek-delo prvog reda i definitivno jedan od 10 najboljih dokumentarnih filmova koje sam ikada pogledao.Kad bolje razmislim, mogao bi biti i najbolji ikada, jer mi u ovom trenutku ne pada na um nijedan bolji!

            Indonezija 1965: vojni puč, uz pomoć zapadnih sila (čitaj: Američki zlikovci i njihovi sateliti) svrgava komunističku vladu i zavodi teror protiv svih elemenata za koje se posumnja da bi mogli da naginju ulevo. Na vlast dolazi (America-friendly) vojna diktatura uz srdačnu i izdašnu pomoć najgoreg kriminalnog šljama. Za godinu dana pobijeno oko milion ljudi. 

            Indonezija 2012: Na vlasti je i dalje vojna diktatura uz neprekinutu pomoć najgoreg kriminalnog šljama: gangsteri su obukli uniforme i izdaju se za branioce otadžbine. Mekdonalds vlada a Koka-kola je prava stvar.

            Twist: filmmejkeri dođu u Indoneziju s namerom da naprave film o svemu tome, ali tako što će pustiti nekadašnje egzekutore, koljače, pljačkaše i silovatelje ne samo da pričaju pred kamerama o svojoj slavnoj borbi protiv zlih crvenih, nego će najsočnije detalje i pred kamerama da insceniraju. 

Ti isti koji su pre više od 40 godina klali, mučili i genocidirali, danas sa sedim vlasima ali i još žilavi i s nepomućenom verom da su činili pravu stvar – bez trunke srama ili zazora, razotkrivaju šta su sve radili i kako. Narod, kao i uvek i svuda, tako i prilikom ovih rekonstrukcija ima ulogu statiste i dekora, pozadine i sirove građe, topovskog mesa za scene pljačke, torture, silovanja i paljevine. 

A zlikovci? Oni paradiraju i likuju: "Gospodine reditelju, spremni smo za naš krupni plan!"

            I reditelj ne da ga je ukrupnio nego im je jebo majku! Sve te gadosti su dvesta puta gadnije time što su date iz vizure samih zlikovaca, koji ponosno pričaju i pokazuju kako ubiti što više ljudi sa prolivanjem što manje krvi i druge fore i fazone kakvi samo iz prve (krvave) ruke mogu da dođu.

            Već čujem gunđanje: "Pih, Indonezija – ja i ne znam gde mu je to. Daleko joj lepa kuća. Koga je briga za priču o tome šta je u nekoj dalekoj zemlji bilo pre pola veka? Masakri se dešavaju svuda, svaki dan – što bi me zanimao baš ovaj film, baš o tome šta su ovi radili tamo? Ništa novo pod suncem… Imali smo mi i klanja u komšiluku, pa gde su genijalni dokumentarci o tome?"

            Verujte mi da ne bih davao čistu peticu filmu koji je "samo" verna slika i prilika mračnog perioda istorije tamo neke daleke zemlje. THE ACT OF KILLING je mnogo, mnogo više od toga. Kao i sva remek-dela i čiste petice, on transcendira povod i dostiže univerzalnost kakva se retko nalazi u ovako čistom obliku. Ovo nije film o Indoneziji – ovo je film koji apsolutno hirurški jasno ogoljava i denuncira funkcionisanje praktično svake vlasti, razotkriva mehanizme moći, načine funkcionisanja elementarnih pokretača i sila u društvu i međunarodnoj zajednici, tako da se pretvara, ali doslovno, u jedan genijalni groteskno crnohumorni jezivo užasni GOLI RUČAK posle GOLOG RUČKA!

            Ako ste ikada naseli na žvake o "neprijateljima sistema", o "patriotizmu", o "zastavi", o "žrtvovanju za bolje sutra", o "slobodi" – spremite se za šok. Spremite se da vam ovaj film razbuca – na jednom extremnom primeru – koncepcije o svakoj vlasti, o vlasti per se, jer ono što je kod nas kolko-tolko prikriveno iza nekih finijih fraza i na-papiru-i-pred-mikrofonom-proklamovanih ideala, kod ovih nesrećnih Indonežana je otkriveno, eksplicitno ogoljeno i pravim imenima nazvano: nema laži, nema prevare. 

Kakva demokratija, kakva ljudska prava, kakva Ženevska konvencija i Haški sud – nemojmo se zajebavati! Tko jači – tlači, eto kako se stvari u društvu rade. Ko nije sa nama, taj je protiv nas. Ako ne zatremo njih, oni će nas. 

Nađi jakog sponzora, uvuci se u prkno velikoj sili, pa vršljaj i pljačkaj kol'ko voliš, uz redovno plaćanje reketa Velikom Gazdi, i niko te ne dira. Pobij sve do kolevke, pa mirna Bačka. Pobednik piše istoriju, on deli pečate i ordenje zlikovcima / herojima, on odlučuje šta je Dobro a šta Zlo, šta je ratni zločin a šta herojski akt, ko je žrtva a ko zločinac. 

            A ako ste iz pravih razloga čitali i ispravno shvatili genije kao što su De Sad, Kafka, Barouz i Bernhard - THE ACT OF KILLING vam neće otkriti bog zna šta novo, ali će zato pružiti unikatnu potvrdu tih mračnih otkrovenja, i što je najbizarnije – zabaviće vas i nasmejati ovom gnusnom pričom i orgijom mraka između redova, razotkrivajući travestiju i farsu iza manipulacija moći i pokazujući ih kao ono što oni zaista jesu, u retko intrigantnom filmu! Traje skoro puna dva sata, a uživao sam bukvalno u svakom minutu!

 

            A radi se baš o mojoj omiljenoj vrsti uživanja: kada zapravo ne znam kako da reagujem, jer sam zapljusnut kontradiktornim signalima i emocijama, kad ne mogu da verujem svojim očima i ušima, kad ne znam da li da se smejem ili da plačem, da li da pljeskam šakom o čelo u neverici, da li da trljam oči, da li sam uopšte normalan što nalazim grohot-izazivajući humor u nečemu ovoliko mračnom!

            Dakle, otkrovenja koja ovaj film nudi po sebi nisu zemljopucatelna onome ko iole budne svesti i pameti prati dnevne novine, mada će sigurno biti i onih kojima će on otvoriti oči. Čitava ova naizgled "daleka" priča odjednom postaje jezivo intimna i prepoznatljiva ako samo izvedete mali mentalni eksperiment: samo povucite paralelu s Kosovom danas, recimo.  

Zamislite da ovaj Divlji Zapad, ova crna rupa koju je USA proizvela u južnoj srpskoj pokrajini uz pomoć šiptarskih kriminalaca nije na pragu Evrope nego u tamo nekoj azijskoj tunguziji ili na ostrvu, i da ovaj šljam dole nije prinuđen da, protivno sebi, papagajski recituje pesmice o demokratiji i ljudskim pravima, o ljubavi prema manjinama i idealima multietničnosti, nego da smeju otvoreno i iskreno, javno da govore ono što stvarno misle i govore i rade u svakodnevnoj praksi; 

zamislite da šiptarska para-"vlast" ne mora nikome više da se dodvorava (kao što ovi moraju, ako će da uđu u EU, UN itd) i da ih zabole patka javno kao što ih u privatno boli za Ženevu i Hag i Ujedinjene Nacije i Povelje o Pravima itd; zamislite da bulumenta ološa sakupljenog sa dna kace evropskog podzemlja sme da pred kamerama priča o tome šta su radili Srbima, i još da neko dođe da to usnimi, pa da ovi re-enaktuju kako su mučili zarobljenike i kako su im vadili organe, 

...i uz to još da se smeju i zajebavaju i dobacuju, i da sve to predstavljaju kao borbu za Slobodu, kao pravednu i opravdanu akciju njihovih "heroja"… i shvatićete koliko ovaj film nije (samo) o Indoneziji nego se itekako tiče svih nas, a naročito ovde na Balkanu.

            Ali, na stranu otkrovenja: ovo je takođe neopisivo duhovit film, ali na potpuno rudarski CRN način – najcrnji zamislivi (i nezamislivi) humor izbija iz ove orgije groteskne iracionalnosti i razularenog zlikovaštva, i to stvarno podseća na amalgam najcrnjih (i istovremeno najsmešnijih) deonica ALANA FORDA, GOLOG RUČKA, 120 DANA SODOME, PUTOVANJA NAKRAJ NOĆI koji su režirali naizmenično Verhoven, Hercog i Jodorovski! Zaista, ovi vrhunci nadrealizma (u svom najsurovijem vidu) nešto su unikatno, nešto što se retko viđa.

            Pogledajte kako zlikovci predano glume u inscenacijama svojih zločina!

            Pogledajte kako rekonstruišu paljevinu celog jednog sela, uz nonšalantne opaske jednoga da je tom prilikom silovao sve što je bilo žensko. 

            Pogledajte ih kako mrtvo-ozbiljni na licima nose nekakve maske nejasne svrhe (njihove žrtve bi trebalo da budu unakažene i okrvavljene, pa ne znam zašto ubice nose izrazito neuverljivu šminku lažnih rana; ovako, oni /ne/namerno izgledaju još monstruoznije).

            Pogledajte kako se jedan debeli ex-mučitelj među ovima naročito primio na žensku ulogu, i s kakvim guštom oblači ekstravagantne kitnjaste ženske haljine!

            Pogledajte "patriotsko-umetničke" performanse pred jezerima i vodopadima u kojima beslovesne lepojke pevaju o odanosti otadžbini.

            Pogledajte kako glavešine ove banana-državice, za razliku od naših, balkanskih, otvoreno priznaju da jesu gangsteri!

            Pogledajte kako nasilni filmovi IPAK rađaju, ili barem inspirišu nasilje kod onih koji su mu inače skloni.

            Pogledajte kako dekica, nekadašnji mučitelj, zove unuke da zajedno pogledaju scene iz filma u kojima on, za promenu, igra žrtvu ispitivanja i mučenja, bez obzira što su ovi premladi da gledaju tu vrstu nasilja. 

Pogledajte kako se mediji (državna TV) uvlače u prkno zločincima i kako groteskno pravdaju njihove zločine.

Pogledajte HOROR scene u kojima ovi pokazuju kako se kolje i kako se glave seku; pogledajte artsy inscenacije KOŠMARA koji mučitelje i ubice proganjaju sve ovo vreme od tih "slavnih dana"…

            Otkrijte pravo značenje reči GANGSTER!

            I to nije sve!

            Neću da spojlujem, ali pred kraj se dešavaju neke zanimljive reakcije među mučiteljima, i film se okončava na brutalno iskren i dirljiv i rečima neopisiv način – to zaslužujete da sami otkrijete, prvom prilikom.

            Najvažnije: reditelj nijednog trenutka ne tretira ovo kao nekakav freak show, i uprkos svim ovim raspojasanim monstrumima uspeva da održi distancu prema njima i da sačuva respekt prema žrtvama, da održi integritet i moralno jezgro bez ikakvih komentara i naracije sa strane. Pametnim vođenjem priče i junaka, dopušteno im je da se sami razotkriju, i to na dosad na filmu neviđen način. Ma koliko vas pojedine ludosti ovde možda i nasmejale, nećete ni za tren zaboraviti koliko je gorak taj smeh, i koliko je crnilo, koliki ponor neljudskosti ispod njega.

            THE ACT OF KILLING je zaista jedinstveno i nezaboravno gledalačko iskustvo, vrhunski napravljen film koji uspeva da, kao malo koji, ilustruje da je ponekad (ređe nego što neki veruju, ali ponekad) stvarni život zaista groteskniji, nadrealniji i neverovatniji od bilo čijeg iskonstruisanog scenarija i fikcije!

            Verner Hercog je izvršni producent, zajedno sa još jednim dokumentarističkim genijem, Erolom Morisom. Hercog je izjavio da je ovo najjeziviji i istovremeno najnadrealniji film koji je video u ovom milenijumu. Ja s tim samo mogu da se složim i da to potpišem: žešći, potresniji, kompleksniji, luđi film u zadnjih 15-ak godina sigurno nisam video (a možda i dalje); u svakom slučaju ovaj nosi šnjur i pred CAPTURING THE FRIEDMANS i pred PARADISE LOST doku-remek-delima, i superlativi me izdaju u pokušajima da opišem koliki je ovo masterpis. 

            U trenutku dok ovo pišem, THE ACT OF KILLING nije dostupan na torentima niti ima linkova za skidanje na netu (APDEJT - SAD IMA!) . Ja sam ga pogledao sa skrinera koji mi je ljubazno dostavljen kao znak poštovanja i podrške mom radu na ovom blogu. Ipak, upamtite ovaj naslov, i čim ga ugledate u net-ponudi, ne časite ni časa. Jer, ovo ima potpuni, apsolutni i neokrnjeni GHOUL'S SEAL OD APPROVAL!

            PS: Svi ovi kadrovi vidljivi su i u većem izdanju, ako kliknete na njih: osmotrite dobro te prajsles dijaloge u titlovima uz njih!

GOOGLE IMBECILI 2013

            
           Prošlo je više od 2,5 meseca od poslednjeg izbora iz statistike imbecilnih Gugl pretraga koje su neke nesrećnike dovele do posete mom blogu. Poslednji post ove vrste okačen je ovde za Novu godinu: kao što ćete ispod videti, samo je godina nova, sve ostalo je staro.

Baš se nagomilalo tog tragikomičnog šljama... Zbog toga ću morati da malko skratim ovaj izbor, a da vrlo uskoro okačim drugu, još noviju turu. Moroni, imbecili i idioti, očito je, sve više koriste kompjutere (!) za svoje moronske pretrage. Neke od novih, smehotresnih (kao i par neizbežnih evergrinova i dalje u opticaju) naći ćete odmah ispod.

Za one koji su se kasnije uključili u naš program, imate čitav poseban TAG za ovu vrstu štiva, pa smesta nadoknadite propušteno!

Upozorenje: slede vulgarnosti i pornićarstva tipično balkanske sorte: nije za fine, osjetljive i maloletne.

 

tajne vježbe slobodnih zidara

slika kurca naj veceg u coveka

sex pornic kako zena polomi kurac film

kako se zove lektira bolan dojcin

www.idioti snimaju porno.com

značenje reči excelsior

nastavnici jebu decu klipovi

golkonda golkonda šta će biti onda golkonda golkonda žena zvana blonda

žilijet binoš masturbacija na filmu

najbolji horor filmovi sa goblinima

 

konj jebe staru babu porno klipovi

ultra jurnjava motorom dawnlod

mirjana karanovic jebacina besplatna

amerikanu hajvej muzika

голе сељанке

праско гроблје

besplatan porno film sa makedonkom 10 do 25 godina

digao mu se kurac na drugaricu

pokazao kurac svima

zvuk svinje

ciganin jebe babu porno

ФИЛМ СТОКЕР ПАРК ЧАНА НА ФЕСТУ

pornici zena svrsava na kurac

zene se jebu svim isvacim filmovi

drkanje u drustvu

mi nismo andjeli povracanje

ukratko sta se desava u filmu strava i uzas

čovek i gola žena kako se karaju film

sex scene nikolas skejdz

visine snega u bihacu

 

karanje pedera u bulju video

zavodnik knjiga download

dejan ognjanovic antihrist

kako cestitati doktorat

velike gole sise

žene kepeci iz vojvodine za sex

zubi u guzu

jebanje u guzu objasnjenje i prikaz

MINI CRKVICE ZA DVORIŠTE

sjebane zene

smrt biske humor muzika

poenta filma blejd raner

el topo objasnjenje

volim da mi jebu suprugu a ja da gledam

pitate me zasto volim tita

karanje u kamijonima porno film

da li petlovac postoji

strasni goli penis

ozenio se jugoslav pantelic

kako pronaci filmove sa incest tematikom

muski penis slike erotske

dobar porno film sa konjem

kompilacija pas jebe zenu video

pesme na temu adjective

dragi dejane tesko je naci reci dinic

glupi ljudi paze

a gde je pecat

kada sam sebi siske osisas

balkanski pornći životinje jebu žene

porno filmovi sa gubavcima

najbolje jebanje udovice film

domaći film častom za ognjenku

sektaski pornici

napraviti kratez

igrice gdese jebu bas gole zene

tri brata nesrecna im majka

Sastav o Jovanki Orleanki

porno filmovi sa muslimankama

alien site:http://cultofghoul.blogspot.com

konji na stolovima

čudovišta jebu žene

postoje 2 verzije filma leptirica

zena jebe muskarca pedera pornici

besplatno uzivo jebanje zena sa psima i ostalim zivotinjama

porno film tuzni klovn

kako se kaže strava u ulici brestova

porno filmovi što naj duže traju jebačine

najsmešnija zombi kamera na svijetu

jebanje zene i kucici

najgadnije zene sveta

porno o ljudima koji gledaju da im drugi jebe zenu

tata drka u kupatilu

muski penisi u domacim filmovima

volim da jebem tinejdjerke porno

gugl porno animal sa zenama

prognana bica srpske mitologije zelim citati knjigu

srbin glupe slike

sociolosko psiholoski horor

porno film u prirodi klinke 1 film koji traje 75 min

dejan u miso supi

domaci film u kome devojčica se pretvara da je dečak

matori muskarci se jebu zivotinje

ajkulske igrice

crna zorica bez brkova

zene retardi

kako konj jebe muskarca

luis bunjuel-andaluzijski pas-film za gledanje sa prevodom

porno film žena se jebe sa konjem prikaz

najviša tinejdžerka na svetu

slika doktora dzekila

Реља Поповић bez majice na sebi