THE LORDS OF SALEM (2013)

***      

3+

            Pucajte, ali ja sam u ovom čudu uživao više nego u bilo čemu što je do sada Zombi potpisao kao reditelj! To, možda, ne znači mnogo, ali kad se sad osvrnem na opus Roba Z, zapažam patern: jedan loš, jedan dobar, jedan loš, jedan dobar… Dakle, KUĆA 1000 LEŠEVA mi je bila skoro negledljivi smor i budalaština (2);  

ĐAVOLOVI OTPADNICI je okej tortura-exploatacija i jedino me je žešće nervirao imbecilni kraj u kome se gomila psihopatskih sadista prikazuje kao grupica tragičnih antiheroja i sirotih žrtava zlog društva (3-); zatim je usledila "rimejk" blasfemija NOĆI VEŠTICA, đubre koje sam strastveno mrzeo (1+), ali sam prema njegovom nastavku bio nešto pomirljiviji jer su mi bili simpatični žestina i bes s kojima je Majkl Majers (kod Karpentera ledeni špricer, a u Zombija – ljuta stomaklija) kasapio sve oko sebe (2+/3-). 

            Sada bi, prema gornjem paternu, red bio na ćorak (ako poludupasti nastavak rimejka NOĆI smatramo za okej), i ja sam u očekivanjima ovoga zaista bio suzdržan, i spreman na budalaštinu: otud mi je užitak bio još veći kad se ispostavilo da je SALEM – naravno! – napadno glup, ali svejedno vrlo dobar film, vredan jake trojke! 

            Kako to, glup a dobar, pitate se sad? Lakše nego što zvuči. Pomislite samo na sve one izrazite imbecilnosti kojima vrve, recimo, SUSPIRIA i INFERNO: glupi likovi, kretenski dijalozi, apsurdno ponašanje "junaka", situacije "niđe veze", motivacija bačena kroz prozor, loša-do-osrednja gluma, odsustvo strukture, storitelinga, ritma… Just a bunch of stuff that happened. But, holy fuck, what glorious stuff! And happened – HOW! Kakve slike! Kakvi zvuci! Kakva atmosfera! Koji set-pisovi!

            E pa, THE LORDS OF SALEM je sasvim dostojan naslednik tradicije imbecilnih a dobrih filmova u arđentovskom duhu – štaviše, ovo zlodelo bi lako moglo da predstavlja daleko dostojniji i prikladniji završni deo trilogije o Mračnim Majkama nego što je to ona dekina infantilna gomilica jedva-kompetentnog Eurotrasha zvana LA TERZA MADRE.

            Sve je tu! Veštice prikazane kao nedvosmisleno ZLO u direktnom kontaktu sa Đavolom lično – cerekave babuskare i poneka zavodljiva prepička, kurolomka, muškojedačica, Venera muholovka! Sve zajedno krezavo se keze i seju pošast među poštenim (muškim) svetom! Mizoginija odvrnuta na 11!

            Crni sabat! Vrzino kolo! Đavolji ples! Golotinja i razuzdanost! Vatra! Noć! Žrtvovanje beba! Blasfemični pokliči! Obožavanje Đavola! Spremanje Njegovog povratka na Zemlju! Dozivanje Antihrista! Bezgrešno satansko začeće! Apokalipsa sutra! Sve je tu!

            Ali, za razliku od senilnog deda-Arđenta, ovo je sve ofilmotvoreno sa ubeđenjem – i talentom! Zvuči kao blasfemija, ali svejedno, Ghoul tells it like it is: današnji Rob Zombie je znatno bolji filmmejker od današnjeg Arđenta. Živahan je, svež, drčan, besan, ima etitjud, i ima dovoljno talenta da osmisli i oživi neke fascinantne set-pisove!

            Da se razumemo: zaplet je glup i dramaturški i idejno, a specifičan (spori) ritam i "storiteling" na ivici eskperimentalnog zasmetaće publici koja se lako smara i očekuje konvencionalniji, komercijalniji "satanistički" hororčić. Obrazložiću ovo.

            Sledi SPOJLER, i mada to inače ne radim za dobre filmove, u ovom slučaju verujte zaista nema šta da se spojluje što iole pronicljivom gledaocu nije jasno već iz trejlera (i minulog rada ovog reditelja). Dakle, kako izgleda ovaj "zaplet"? Prosto i linearno: salemske veštice su pohapšene zbog svojih đavolijada, ali su bacile kletvu na sudiju koji ih je navatao, tik pre nego što ih je i spalio (!) – da će njegova potomkinja biti "posuda" kroz koju će biti rođen Antihrist.

            Kako to? Prosto: putem đavolske EP ploče sa uistinu genijalnom drone-noise temom koju naša radio didžejka, Hajdi (Šeri Mun, Zombijeva cura i stalna pojava –da ipak ne kažem glumica– u njegovim filmovima) dobije od nepoznatog pošiljaoca. Zombi je oduvek maštao o "đavoljoj muzici" (tako mu se u podnaslovu zove najbolji album), tj. ponašao se kao da ima istine u fundamentolskim osudama hevi metala, i da će svojim metalisanjem (u srednje-poznijoj fazi sa sve više upliva electro & industrial zvuka) stvarno da kvari omladinu i navodi ih na Put Pakla.  

            Kad ova tu ploču pusti "u etar", počne da ima razne vizije i košmare, dok njene tri MILF susetke u zgradi gde stanuje počinju da se ponašaju sve veštičastije, kao da su, božemeprosti, potomkinje/reinkarnacije nekadašnjih (pogubljenih) veštica. Naravno, kao što nešto kasnije kratko Guglanje pokaže, naša Hajdi je direktna naslednica nekadašnjeg sudije vešticama pa stoga, logično – majka dolazećeg Antihrista. 

 

Zašto baš ona, baš sad – kad je prošlo više od 300 godina od pogubljenja salemskih veštica (1692)? Because Fuck you, that's why! Osim ako je Đavo jedino mogao da potomka začne putem gramofonske ploče i nikako drugačije? Ali, sve i da je tako, to je opet mogao da uradi još pre 100-ak godina, kog je Đavola čekao do sada!

            Da je naša Hajdi mogla još bolje da se zove Marija (bezgrešno, ili barem bez-sexualno oplođena Đavoljom muzikom, Hell Yea!) saznajemo iz njenih Ken-Raselovsko-Dejvid-Linčovskih vizija u kojima, recimo, svoje dolazeće žgepče vidi kao degenerisanog kepeca sa rupom posred stomaka, čija creva vode direktno u njen stomak.

            Takođe, njegovog Tatka ona opaža kao džinovskog Saskvača u Paklu (?) dizajniranom kao za neki bogatiji i nadahnutiji hevi-metal video spot.

            Usledi još nekoliko vizija, koje Hajdi-haj istrpi pasivno, bez mnogo sekiranja. Ama ni Houdi-ho da uzvikne, čak ni kad počne da bljuje krv! Pa šta, jaka stvar, unutrašnje krvarenje, kao da je to ozbiljan simptom i nešto zbog čega bi čovek zvao Hitnu pomoć – pa još u Americi, gde su zdravstvene usluge presoljene i nedostupne radnom didžejskom narodu. 

            Dakle, na implikacije tih snova i vizija (i unutrašnjeg krvarenja) ona samo slegne ramenima i kaže "Son cosas de la vida!" Eventualnu opoziciju Đavoljim planovima sačinjava duet tragikomičnih levih smetala, i ti mlakonjavi muškarci bivaju uklonjeni smešno lako! Hajdinog bradatog nešto-kao-dečka prosto izguraju iz zgrade da ne smeta i ovaj se mučenik ne pojavi više do kraja. Još gore, "experta za veštice" (čovek napis'o knjigu, ej!) umlate – tiganjem! 

Pa nek posle neko kaže da žene nisu veštice! Dal' tiganjem, dal' metlom, dal' kutlačom il' nekim otrovom u čorbi – ali doakaće vam nekim svojim alatom, i muškarci prosto spram njih nemaju šanse! Slabiji pol? Ko, žene?! Like Hell!

            A onda, na samom kraju – iznenađenje! Naša Hajdi lepo rodi to bepče, i – to mu je to. Kraj filma. U svetu Roba Zombija: hepiend! Jes' da to nema ni deseti deo impakta kraja ROZMERINE BEBE, ali barem lepo izgleda i praćeno je finom muzikom…

            Strogo gledano, ovaj "zaplet" je linearniji nego auto-put Beograd-Niš. Školski primer kostura za set-pisove na mestu gde u ozbiljnijim filmovima ipak postoji nekakav storiteling.

            U idejnom smislu je zaplet kretenski jer: a) žrtve pretvara u monstrume (to je tendencija o kojoj sam nedavno pisao u kritici Zelićeve priče u U ZNAKU VAMPIRA): umesto kao nedužne žrtve gluposti, praznoverja, neiživljenosti i latnentog crnomantijaškog (hrišćanskog) sadizma ovaj film prikazuje "veštice" kao Đavolove Sluge, i b) kazuje nam da su zlikovci bili u pravu što su ih genocidirali i palili, jer one su zaista to što su sve vreme govorili – Satanin Nakot!

            Pritom Zombiju ni research nije baš najbolji – jer salemske "veštice" uopšte nisu bile spaljene nego vešane! Mislio sam da je ovaj fakt opštepoznat, ali što jes-jes, tlapnju o spaljivanju veštica u Salemu prolongirala je na svojim predavanjima čak i moja ex-profesorka Uvoda u američke studije i autorka udžbenika za isti (SUDBINSKI SNOVI), prof. dr Dragana Mašović (kasnije proslavljena kao moja mentorka i inkvizitorka). Ako jedna redovna profesorka američke istorije i književnosti to ne zna, što bi znao jedan hevi-metalac?

            Ima u ovom filmu čak i poneka neoprostiva žanrovska omaška: svi znamo za pravilo da životinje uvek predosećaju i slute više od svojih vlasnika, i reaguju na "nevidljivo". E, ovde u jednoj sceni vidimo psa koji jede u kuhinji dok mu dva metra iznad glave lebdi vizija ili sablast ili tako neko spooky čudo koje ne primećuju ni Hajdi ni njeno kuče. Nešto kasnije, to isto kuče kome duh veštice lebdi nad glavom a ono ga ne oseća – ode skroz na drugi kraj hodnika i grebe ispod jednih vrata, jer sad naprasno, jer se Zombiju tako sviđa, "njuši" da s druge strane vrata nisu čista posla… 

            Neko bi čak mogao ukazati na sitni "detalj" da bi, u svetlu zapleta i raspleta, prikladniji naslov bio LADIES OF SALEM, a ne LORDS, jer čitavo se zamešateljstvo svodi na 100% žensku urotu, bez ijednog jedinog vešca (warlock) pa zato stvarno ne znam koji bi mu ovde ti LORDS iz naslova bili!?

            Ali koga je pak za to briga – kad imamo film koji

- izgleda ovako zgodno, 

- ima tako divno zamišljene i uslikane prizore, 

- kad je atmosfera hipnotična (retro-vizuelnost eksterijera i enterijera /kao iz poznih 1970-ranih '80-ih!/ kao i slow-burn ritam podsećaju na Ti Westa u njegovom najboljem, takođe satanističkom, izdanju iz HOUSE OF THE DEVIL), 

- i kad je saundtrek ovako fascinantno odličan.

 

Što se tiče saundtreka, pohvalu zaslužuje originalni, skoro-avangardni skor koji je proizveo gitarista WHITE ZOMBIE-ja, John Lowery (aka John 5) koji je zajedno sa izvesnim Griffin Boiceom sočinio barem dve antologijske teme: nojzično-bizarno-morbidnu "The Lords Theme", i nežnu, elegičnu, koja prati odjavnu špicu ("A Special Child"). 

U jednakoj meri valjana je i upotreba ready-made pesama, a pre svega blek metala (Leviathan The Fleeing Serpent – "Crushing the Ritual") i klasičnog pop-roka (The Velvet Underground & Nico – "Venus In Furs" i "All Tomorrow's Parties" – potonjom se ilustruje hepi-end).

I na planu muzike, kao i na planu filmske (B-movie) filatelije ali i vaskrsavanja poluzaboravljenih B-epizodista, Zombi se dokazuje kao dostojan "Tarantino horor žanra", a s njim deli i ljubav prema italo hororu, koja se u LORDS itekako oseća. Evo šta je on sam o tome kazao u jednom intervjuu:

"It wasn't a conscious effort to imitate Italian horror, but as the movie filmed and was forming normally, it was taking on some of the elements of European horror. And I thought, "I have no idea how this will go in America, but the Europeans are gonna fucking love it," and when I went to Italy they had screened it and everyone loved it. I was trying to capture the weirdness of a Lynch, Polansky or Argento movie, just a permeating sense of dread even when nothing important is happening. There are scenes in those movies where a woman's walking through an airport and you're just feeling this building sense of "oh shit, something's going to happen," and I wanted to try and create that for myself."

Pored tog vrlo prijatnog Italo (i uopšte, artsy-Euro) vajba spojenog sa američkom exploatacijom, moram reći da veoma imponuje videti ovakvu snagu ubeđenja u neprikriveno gadnom i prljavom (a opet – fascinantnom) prikazu satanističke tematike, koju minorniji filmmejkeri otaljaju na autopilotu, pribegavajući otrcanim klišeima, dok je Zombi to sve prikazao meraklijski, sočno, živopisno, fetišistički, sa očiglednom strašću i – ehm – ljubavlju!

U tome mu značajnu podršku pruža trojka iskusnih milfara (veštice u sadašnjosti), koju čine Judy Geeson, Patricia Quinn i Dee Wallace (Zombi-veteranka), kao i četvrta, junački frontalno gola Meg Foster u scenama flešbeka, i u vizijama koje intrudiraju u sadašnjost. 

Sve četiri su svoj glumački zadatak odradile pošteno, 100% predano, životno, očigledno se dobro zabavljajući dok hule, psuju, pljuju, keze se, beče, proklinju Hrista i uzdižu Satanu u originalnim, živopisnim tiradama koje je RZ sočno sočinio. Stvarno svaki rispekt za ove tetke – za razliku od pojedinih čiča koji samo dođu i otaljaju najsramotnije to što im je dato da pokupe ček (kao Rutger Hauer u Arđentovom DRAKULI!), ove su Zombiju dale i duše i tela!

            Znači, da sumiram – ovo jeste u nekom smislu infantilno hevimetalsko "satanisanje" prikladnije 14-godišnjim metalcima i "mračnjacima" negoli zrelim, "odraslim" poklonicima "sedme umetnosti" – ali šta sad mogu kad ja 14-godišnjeg metalca i infantilnog buntovnika još čuvam negde u sebi i baš mi je prijalo da mu malo dam oduška u ovoj Zombijevoj Satanijadi.

            Ko kaže da zabava mora da bude dubokoumna? Što ne bi bila, bar ponekad, i malkice praznoglava, vulgarna i detinjasta – samo ako je praćena audiovizuelnom feštom kakva se retko viđa, kao ovde!? Guilty pleasure or not – pleasure mi je SALEM dao, i taj fakat ništa ne može da obori.

            Da li će vama da legne ili ne – iz gornjeg texta i slika trebalo bi da je jasno. You'll know who you are! Hail, Satan!

Uskrs Gugl idiota – vaistinu!

             Specijalno prvomajsko neradničko Tito-komemorativno šarenojajčano bogougodno đurđevdansko romale-čabale izdanje!

            Evo nekih od većih hitova koje je pravoslavni srbski narod u poslednjih mesec dana tražio od Gugla, a ovaj ih odbacio do Gula. Ima tu, dakako, i nešto malo pomoći sličnopričajuće i sličnomisleće katoličke i musli braće, a dopuštam da se tu, možda, zalomio i pokoji nevernik (na nivou statističke greške). Ipak, većinu ovoga dole tražili su ortodoksni – da ne kažem šta!

prdi jebe porno

japanska i ruska filmska silovanja

JEBE SA KONJOM I PAS

lazne porno slike tanja boskovic

bosanska idila jebanje

neka jebac udje u kadar srpski pornic

bej blejd ideje za jaja

dejan ognjanović i dimitrije vojnov porno lizanje

čovek jebe svinju pornić

razni sexy stripovi u slikama

zena jebe muskarca

stare zene koje su gole i jebu se sa muskarcem

rupice na obrazima znacenje

incest pornici sa prevodom sa majkom

štramplice porno

koja je to knjiga koja govori o pozajmljenoj ogrlici koju glavni lik izgubi

zasto biti asistent na fakultetu

pornici skroz gola visoka zena

prirodni resursi objasnjeno kratkim filmićem

sta voze seici

jebenje golih cura velikim penisom

rumunski porno film duzi od dva sata

makedonki porno casopisi

kako se zove pornić sa životinjama

otac jebe cerku erocki

googel pas jebe golu ženu

facebook besplatni porno filmovi sa zivotinjama

alister krouli i srbi

kako se oduzima nevinost devojci prikaz film

koji srbi su satanisti

pornici americkih cigana

penis u trenerci

anatomski porno film srpski

koji covek je preziveo napad save savanovica

trikovi djavola

svetilište dagonu usred parka u vrscu

stiven hoking jedan od antihrista

nekronomikon unistenje zemlje

objasnjenje iz francuskog

porno dominacija djevojčice kolju

porno domoroci djungla

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)

              Ovih dana prožet sam (bogo)čovekoljubljem, pa zato sada, u okviru akcije "Voskresenije",  potpuno besplatno predstavljam ovde na blogu odlomak iz moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN u kome pišem o, po meni, najboljem ikad snimljenom filmu o Hristu. Svi vi koji ovu knjigu niste kupili na vreme, evo delića onoga što ste propustili...

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)

*****

5

Martin Skorseze u Poslednjem Hristovom iskušenju pruža redak film o Hristu koji svojoj priči i likovima pristupa sa inteligencijom, talentom i iskrenom verom. U tome treba tražiti i korene njegove kontroverznosti, ozloglašenosti i prokazanosti kod takozvanih "vernika", zblanutih odstupanjem od holivudskih zašećerenih tehnikolor epika kanonizovanih u "pravu stvar". Odličnu adaptaciju romana Poslednje iskušenje Nikosa Kazancakisa izveo je Pol Šreder, zadržavši respekt prema Najvećoj Priči Ikad Ispričanoj i prenevši iz nje sav bol, sumnju, strah i drhtanje koje duboka vera nosi sa sobom. "Bog me voli," kaže Hrist (frenetični Viljem Defo). "Znam da me voli. Ja hoću da prestane s tim." Jedna od poruka koje Šreder i Skorseze naglašavaju jeste da Božja ljubav – boli. To nije tugaljiva romansa kakvom je obično prikazuju beslovesni američki (i drugi) "religiozni" filmovi, već bolna, mučna, iznurujuća, duboka veza ispunjena nesigurnošću, neznanjem, sumnjom, patnjom, paradoksom. 

            "Hvala ti Bože što si me doveo tamo gde nisam hteo da idem!" kliče Hrist. Kazancakisov-Šrederov-Skorsezeov Isus nije nedodirljivi, veći od života Božji Sin, već pre svega – čovek, mučen iskušenjima prepoznatljivim svakom pravom verniku. Stoga je to jedini filmski Isus blizak verujućem čoveku, jedini koji ubedljivo otelotvoruje svakog vernika, jedini s kojim se ovaj zaista može poistovetiti. Umesto banalnog ilustrovanja opštih mesta iz Novog Zaveta, Skorseze im prilazi kao dramama unutar drame, izvlačeći maksimum emocije i duhovnog značenja iz svake od njih. "Misliš li da je blagoslov znati šta Bog misli?" odvraća izmučeni Hrist Judi, svom najbližem sledbeniku, jednako zbunjenom misterijom vere (u inkongruentnom tumačenju Harvija Kajtela, sa neumanjenim bruklinskim akcentom).

(Verovatno najkompleksniji prikaz iste ove tematike, odnosno misterije (hrišćanske) vere i tamne noći duše, može se naći u noveli Leonida Andrejeva "Juda Iskariotski". U njoj se po prvi put na umetnički promišljen i razrađen način izlaže teza da je Juda bio najverniji Hristov apostol, jedini zapravo koji je zaista shvatao suštinu njegovog učenja i onaj koji je, možda, patio još i više nego Hrist zbog uloge koja mu je dodeljena (na kraju Hristovih patnji nalaze se iskupljenje i vaznesenje u okrilje Nebeskog Oca; na kraju Judinih patnji je večno prokletstvo "izdajnika"). Ovu dinamiku odnosa između Jude i Hrista prepoznaje i u velikoj meri prenosi Kazancakis, što nije prijalo onima koji se lagodnije osećaju identifikujući se sa Petrom koji se, uoči Hristovog raspeća, tri puta odrekao Učitelja.)

            Skorseze vaskrsava i čak naglašava dualizam u osnovi navodno monoteističke hrišćanske vere. On je najavljen već u citatu iz Kazancakisovog romana koji kao moto otvara film:

Dvostruka supstanca Hrista – žudnja, tako ljudska, tako nadljudska, čoveka da dosegne Boga... oduvek je bila duboka, nepojmljiva misterija za mene. Moja prvotna muka i izvor svih mojih radosti i patnji od detinjstva pa nadalje bila je neprekidna, nemilosrdna borba između duha i tela... a moja duša je arena u kojoj su se ove dve armije susretale i borile.

U ovako postavljenoj situaciji, duh je izjednačen sa Bogom a telo sa Đavolom, u čemu leži srž milenijumske protivživotne tendencije hrišćanske crkve. Osnovni problem je u činjenici da su duša i telo tako misteriozno spojeni da ih je nemoguće bezbolno razdvojiti, što je inače suština hrišćanske strategije. Problematični dualizam duša-telo, dobro-zlo, svetlo-tama, vrlina-greh u Poslednjem Hristovom iskušenju vraća se iznova i iznova kao lajtmotiv, uključujući tu i nejasno raspoznatljivu dihotomiju Bog-Đavo. Kada Isus doživi svoje prve vizije, ni sam nije siguran da li dolaze od Boga ili Đavola. Juda sugeriše da se možda radi o nečastivom uticaju i da treba pozvati isterivača Đavola, a Hrist odgovara: "Đavo? A šta ako je to Bog? Ne možeš Boga isterati, zar ne?" Problem sa vizijama religiozne prirode je u tome što je često teško odrediti njihovo pravo poreklo. 

            Nešto kasnije, kada se Isus zaputi u pustinju, tražeći odgovore, Juda ga upozorava: "Budi pažljiv. Bog tamo nije sam!" Juda takođe podseća Hrista da je Bog Izraela zapravo Bog Pustinje. Pradrevna predstava o pustinji kao o mestu na koje odlaze oni koji bi da se približe Bogu čudesnim je putevima u kasnijoj crkvenoj istoriji zamenjena idejom da je pustinja Đavolovo stanište. Crveni pesak i crveno sunce i crveni plam postali su simboli Đavola proteravši Boga iz pustinje i njome suvereno zavladavši. Institucionalizacijom hrišćanske vere pustinjaštvo i misticizam postali su čak opasni po suverenu vladavinu Crkve. Lična inicijativa i lični kontakt sa Bogom postali su nepoželjni onda kada se javio posrednik u vidu Crkve. Crkva je pustinju pretvorila u mesto otpadnika, onih koji ne primaju "Istinu" od jedinog "ovlašćenog" i dogmatizovanog izvora, ukratko – u mesto zla i Satane... 

            Ipak, pre nego što je Crkva izvitoperila sve što je od Hristovog učenja mogla, on je otišao u pustinju da sam, bez posrednika, popriča s Bogom. Štaviše, on se zavetuje da se neće pomeriti iz kruga koji je nacrtao u pesku dok god Bog ne progovori. No, kako to najčešće biva, Bog sam bira kada će i na koji način "progovoriti", i to obično bude onda kada se najmanje očekuje ili traži. Umesto njega, javlja se onaj daleko spremniji da na čovekovo prizivanje odgovori, drugi činilac vladajućeg dualiteta – Satana. 

            Prvo se ukazuje u vidu crne kobre koja se predstavlja kao njegov duh. Glasom Marije Magdalene (Barbara Herši), zmija apeluje na njegovu usamljenost i navodi ga na ovozemaljski život oličen u braku. "Svetu ne treba spasenje. Spasi sebe. Nađi ljubav." Ali Hrist odvraća da već ima ljubav (prema Bogu), i zmija eksplodira. Potom se javlja kao lav (njegov srce), i glasom Jude Iskariotskog nudi mu moć i vladavinu nad ovim svetom. Hrist preti pesnicom i čupanjem lažljivog jezika, i lav nestaje na obodu kruga. Najzad, u trećoj viziji, Đavo simulira pojavu Arhanđela u stubu plamena, i nudi mu da bude kao Bog, da vlada nad svim postojećim. Kada Hrist usklikne: "Satana!" vatreni stub zgasne. Umesto njega, odmah izvan kruga čudesno niče drvo života, mameći jarkocrvenim jabukama Spoznaje. Isus zagrize u jednu, ali iz nje pokulja krv. "Videćemo se opet!" obećava Satana iz vatrenog stuba i nestaje.

            Obećani susret dešava se nešto kasnije kada je Isus, sledeći svoj zacrtani put, dospeo na krst. Izmučen Golgotom, pod nemilosrdnim suncem prikovan, žedan i u delirijumu, Isus je idealna žrtva za poslednji pokušaj iskušenja. Za razliku od većine prethodnih dešavanja, verno zasnovanih na Novom Zavetu, poslednje i najveće Hristovo iskušenje ne beleži nijedan od apostola. Ono je Kazancakisova tvorevina, sasvim u duhu već iskazanog suštinskog dualizma hrišćanstva, onog između tela i duše. Ispostavlja se da je poslednje i najopasnije, najzavodljivije iskušenje koje može hrišćanina da spopadne ono oličeno u – ženi. Satana se ovog puta ukazuje kao crvenokosa devojčica na pragu puberteta, dakle, malo starija od onih kod Bave i Felinija, što ima smisla utoliko što je sada njena/njegova kušnja putene prirode (što kod prethodnih autora nije bio slučaj). 

            On/a je kovrdžave crvene kose i u neupadljivoj sirotinjskoj haljini, nežna lica i glasa dok Hristu šapuće da je prošao božji test i da je sada vreme da se vrati ovozemaljskom životu a pre svega Mariji Magdaleni čiji ga zagrljaj čeka. Hrist ne prozreva Satanu onako brzo kao kada se ovaj javljao u liku zmije, lava ili plamenog stuba, što je samo još jedan dokaz da je u obličju žene, pa još maloletne, Đavo najopasniji. "Mesija" silazi s krsta i živi svoj život kao čovek: ima decu i čak poriče da je mesija u susretu sa Petrom. Petar kaže da jedino vaskrsnuti Hrist, koji pobeđuje smrt, donosi nadu i spasenje a da je prava istina o Hristovoj sudbini manje važna od ljudskih potreba za verom u tako nešto. "Stvorio sam istinu od onoga u šta ljudi veruju i šta im je potrebno," priznaje branilac institucionalizovane idolatrije Hrista kao bogočoveka. Nazarećanin se distancira od Petra, doživljava starost i umalo i umire kao običan čovek kada mu na samrtnu postelju dolaze nekadašnji učenici. 

            Nikako nije slučajno što je upravo Juda taj koji ga najoštrije kritikuje (jer ga najviše voli i najbolje razume). "Učitelju, slomio si mi srce," kaže on, misleći na napuštanje trajektorije što preko krsta vodi u vaskrsenje i spasenje. "Tvoje mesto je na krstu, gde te je Bog postavio!" Upravo onaj koji je u kasnijoj hrišćanskoj tradiciji postao, poput žrtvenog jagnjeta, simbol nečasti i izdaje onaj je koji prozire Sataninu igru! Juda razotkriva "nedužnu devojčicu", smesta preobraženu u stub vatre i učinjenu nebitnom. Raskrinkavanje je sasvim dovoljno za Satanin poraz, i nikakvi dodatni egzorcizmi nisu potrebni. On zna kada je poražen. Ovim Juda omogućava da Isus otvori oči, spozna zabludu ovozemaljskog života i zatraži od Boga da ga vrati na krst. Tako se čitava storija "normalnog" porodičnog života briše kao iluzija i vizija, kušnja na krstu, a Hrist, odolevajući joj, umire s olakšanjem  i izdiše: "Ispunjeno je."

             Pored već obrazložene (antinomijske) povezanosti satanskog i devičanskog, nesumnjivo je da Skorsezeovo posezanje za ovim prilično idiosinkratičnim Đavolovim likom ima veze sa njegovom filmofilskom samosvešću i željom za odavanjem omaža slavnim prethodnicima. Ovaj američki režiser italijanskog porekla poznat je kao veliki ljubitelj italijanskog filma, što se može videti u njegovom dokumentarcu Moj put u Italiju (Il Mio Viaggio in Italia, aka My Voyage to Italy, 1999.), ali i u igranim filmovima. Jarke, osnovne boje, a posebno crvena, po uzoru na Marija Bavu, česte su u njegovom opusu, pa tako i u Poslednjem Hristovom iskušenju, počev od uvodne špice pa nadalje, sve do kulminacije u prizoru Judinog ulaska u Hristovu sobu, dok iza njega Jerusalim plamti nadrealno jarkim crvenim tonovima. Skorseze je često isticao Bavu kao jednog od svojih omiljenih režisera; uostalom, napisao je uvodnu reč za definitivnu biografiju/studiju o Bavi, MARIO BAVA – All the Colors of the Dark Tima Lukasa. Otud je i smislenija njegova pozajmica đavolske devojčice od Bave, uz usputno odavanje počasti Feliniju.

Skorsezeova sklonost omažima vidi se i u sledećem dijaboličnom kuriozitetu: u svim scenama u kojima Satana ne koristi glasove Marije Magdalene, Jude ili devojčice, dakle onda kada govori iz plamenog stuba, glas potiče od Lea Marksa. Leo Marks je scenarista filma kojeg potpisnik ovih redova skromno smatra najboljim britanskim hororom svih vremena: Smrt u očima, iliti Voajer (Peeping Tom, 1960), filmom toliko dobrim da je prevremeno zapečatio karijeru velikog Majkla Pauela, još jednog od Skorsezeovih uzora. Pošto Pauel nije bio živ u vreme snimanja Poslednjeg Hristovog iskušenja, Skorseze se obratio Leu Marksu kao svom daimonu, glasu iz plamena, izvoru inspiracije i obožavanja, da oživi primarni uzor i muzu svih pravih umetnika.