Barouz: KUDA IDU DIVLJI MOMCI

             Na današnji dan Vilijam Barouz niti je rođen, niti je umro. To je sjajan povod da baš sada široj javnosti obznanim jedan blast from the past – impresionistički mladalački nekrolog koji sam napisao povodom Barouzove smrti, takoreći u afektu, tog leta 1997. godine. Ovaj tekst – zapravo, kolaž citata (mada ne baš cut-up, nego niz pažljivo odabranih i raspoređenih odlomaka) povezan mojim vezivnim tkivom, napisao sam za fanzin EMITOR. Skroz sam zaboravio da sam to pisao i da je to objavljeno; uostalom, bilo je to pre nego što sam imao svoj kompjuter, zato ga nisam ni imao u e-arhivi. I tako je to čamilo u tmuši moga sjećanja sve do pre neki dan, kad slučajno naiđoh na primerak tog broja. Pošto u vreme izlaska tog fanzina ovaj tekst teško da je pročitalo više od par tuceta ljudi (at best!), evo ga sada ekskluzivno na ovom blogu, gde će ga najzad pročitati malo više sveta...

            PS: Besplatna reklama-obaveštenje: u prodaji je od nedavno još jedna polu-Barouzova knjiga na srpskom; izdalo Rende.

A NILSKI KONJI SU SE SKUVALI U SVOJIM BAZENIMA - Vilijam Barouz i Džek Keruak

A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima  je zajednički roman Vilijama Barouza i Džeka Keruaka napisan 1945 godine, deset godina pre nego što su obojica autora postali poznati kao vodeće figure beat generacije i sve do 2008 godine nije objavljen. Knjiga se sastoji od naizmenično pisanih poglavlja ova dva pisca, Barouza kao Vilijama Denisona i Keruaka kao Majk Rajka. Roman opisuje istiniti dogadjaj, ubistvo Dejvida Kamemera, koga je u pijanoj tuči, u navodnoj samoodbrani, ubio Lisjen Kar. Kar je priznao ubistvo Barouzu i Keruaku koji ga nisu prijavili i zbog toga su osudjeni kao saučesnici u prikrivanju zločina, kada se Kar  kasnije predao policiji. Keruak je odslužio deo kazne a Barouza je od zatvora spasila porodica...

Cijena? Prava sitnica! Samo 1500 din!

A sad, ono glavno!

KUDA IDU DIVLJI MOMCI

(c) Dejan Ognjanović

"U početku beše reč, i reč beše teško sranje."

(V. Barouz: KARTA KOJA JE EKSPLODIRALA)

Stari Bil više nije u ovom lošem tripu koji zovemo životom.

Čovek koji je napisao GOLI RUČAK – uz Kafkin ZAMAK najveću knjigu ovog veka – čovek koji nikome i ničemu nikada nije pripadao, sem drogi (delimično) i pisanju (potpuno) – čovek koji je ovladao svojom zavisnošću i video šta je "na vrhu viljuške", šta čini zalogaj koji opsednuti, slepi i zavedeni poslušno gutaju iz dana u dan kroz celu (ne)ljudsku istoriju – vizionar i ultimativni otpadnik: 

"Obični otpadnici krše od čoveka stvorene zakone. Zakoni protiv krađe i ubistva krše se svake sekunde. Prirodni zakon se krši samo jednom. Za običnog kriminalca, kršenje zakona je sredstvo ka nekom cilju: sticanje para, uklanjanje izvora opasnosti ill gnjavaže. Za PO (Prirodnog Odmetnika) kršenje prirodnog zakona je samo sebi cilj: kraj tog zakona."

(V. Barouz: ZAPADNE ZEMLJE)

 

Hasan I Sabah, Starac sa Planine, osnivač reda Asasina (hašašina) za Barouza je arhetipska figura Kontrole: veštački rajevi u zamenu za iznuđene zločine. Njegovu maksimu "Ništa nije stvarno – sve je dozvoljeno" Barouz je uzeo za svoj moto. U svetu Maje (budistički koncept iluzije) granice su veštačke, zakoni su iluzorni. "Onaj koji se uopšte usudi, mora se usuditi na sve" (ZAPADNE ZEMLJE). I stvarno: narkoman, homoseksualac, ubica (iz nehata), pa još i pisac – malo je "grehova" koje Barouz nije probao.

"Prestao sam da budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto, pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuće je smrt. Ako ne položite svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste promašaj, čak i više od promašaja..." (Luj Ferdinand Selin)

Ove reči komotno je, od prve do poslednje, mogao i sam Barouz da izgovori. Pisac. Hroničar koji beleži "ono što mi je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za beleženje... Ja se ne usuđujem da namećem "priču", "zaplet", "kon-tinuitet"..." (GOLI RUČAK) Jer reč je, ne zaboravimo, teško sranje. To je tuđinska laž, mamac Operatora i Kontrolora pomoću koje postajemo opsednuti jer nam je nametnuta tuđa, unapred kreirana percepcija. A ne postoji druga stvarnost sem one koju mozak stvara: zato, nemojmo ga hraniti lažima. "Izbriši reč", Barouzov je poklič. Oduzmi oružje Kontroloru. Na svaki način, po svaku cenu. "Bolje bez obrasca (kalupa) nego s tuđinskim obrascem."

"Ono što me interesuje, kao i sve ostale koji uzimaju drogu, jeste menjanje svesti. Ta izmenjena svest je, naravno, piščevo skladište ideja. Da je moja svest bila konvencionalna, siguran sam da moje knjige nikog ne bi interesovale." (V. Barouz)

Naravno, Barouz je svestan da droga nije nikakvo benevolentno sredstvo: on, kao pravi Otpadnik, svesno polaže kožu na sto i kontrolisano unosi Smrt u sebe – vakciniše se Njom u malim dozama, kako bi organizam proizveo anti-tela i učinio se imunim. On beleži njeno dejstvo svojim nervima i krvi, pišući tom istom krvlju. 

"Ako želite, shvatite ovaj način izražavanja kao metaforičko preterivanje, ali moram reći da mi se droge, ti razdražujući otrovi, ne čine samo jednim od najstrašnijih i najpouzdanijih sredstava kojima raspolaže Duh Tmine za vrbovanje i potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavršenijih ovaploćenja." (Šarl Bodler, VEŠTAČKI RAJEVI)

Barouz to zna. I zato ne dozvoljava da završi kao zombifikovana ruina izjedena narkotikom: on preuzima kontrolu nad Kontrolom. "Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku", kaže on u GOLOM RUČKU. Naravno. On ih je imao.

"Barouz je zavisnik koji je postao onaj koji daje dijagnozu, žrtva oboljenja koja je sada posvećena analizi bolesti." (Toni Tarner: GRAD REČI)

"U vrlo doslovnom smislu, odbacivanje navike uključuje smrt ćelija zavisnih od džanka, i njihovu zamenu ćelijama kojima džank nije potreban." (V. Barouz: DŽANKI) 

Upravo Barouzova oslobođenost od svih zavisnosti i uslovljenosti čini njegovu viziju tako značajnom, prodornom i – uticajnom. Ali, kad smo već kod toga, treba razbiti famu o Barouzu kao bitničkom piscu, koju mu uglavnom oni koji nisu pažljivo čitali ni Njega ni njih uporno pripisuju. On jeste bio savremenik i prijatelj Ginzberga, Keruaka i kompanije, ali je oduvek odricao svaku pripadnost bit-pokretu – kao da je to odricanje i potrebno onome ko je zaronio u same tekstove i uverio se da su stil, i namera, i ideja, i svetonazor Barouzov svetlosnim godinama daleko od, recimo, one pred-hipijevske naivne smejurije – NA PUTU Džeka Keruaka i njemu sličnih piskarija. (U stvari, jedina zanimljiva epizoda u tom delcu je upravo ona u kojoj se opisuje boravak te bit-komune kod Starog Bila, i njegova distanca prema njima.) 

"Post-tehnološki sižei Barouzove proze, ritualna vešanja/ejakulacije i mutantni ljudi-insekti, komplikovani zapleti NOVA POLICIJE i ultra-nasilje DIVLJIH MOMAKA, džankiji u krajnjim stadijumima i užasne seksualne epidemije svakako su više u skladu sa Haosom i Anarhijom pank subkulture ili ekološko-moralnim padom osamdesetih nego sa pacifističkom utopijom hipi-ere." (Vitore Baroni) 

Kod Barouza, sofisticirana psihodelija prepliće se s naučnim i kvazinaučnim idejama, genetski inžinjering i biotehnologija sa svojim monstruoznim mutacijama, kiborzi, magvampi, latasi, vodenjaci i proizvodi visoke tehnologije, tehnološke psihijatrije i zabludele medicine doktora Benveja; Hasan I Sabah, Kastanedine, Habardove i Rajhove teorije, medijska mekluanovska retorika, konspiracije i paranoja na svim nivoima, crni humor i satira potrošačkog društva, treš i džank socio(pato)logija, demoni, paraziti i virusi svih vrsta, iz svih kultura i civilizacija i istorijskih perioda; univerzalna predatorika unutrašnjeg, spoljašnjeg i interzonskog svemira, međuplanetarne i intergalaktičke zavere, paralelni svetovi, čendlerovska poetika, lavkraftovski kosmički užasi i dekadencija, narkomanske somnambulije...

"Svaka vrsta ima svoj Glavni Virus: Izopačenu Sliku te vrste." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

I dok dela bit-generacije lagano tonu u zaborav, svakim danom sve više gubeći vezu sa Sadašnjim (i Budućim) Trenutkom - Barouzova analiza Virusa ove civilizacije nikada nije bila aktuelnija. Kao jedan od pionira tehno-sveta i "prvi pisac kiberpanka" (po Daglasu Ruškofu, autoru knjige CYBERIA), direktno je uticaa na većinu relevantnih imena moderne kulture, od Timoti Lirija i Endi Vorhola preko Dejvida Kronenberga, Dž.G. Balarda, Klajva Barkera, Filipa Dika, Gasa Van Santa i Vilijema Gibsona, do Dejvida Bouvija, Toma Vejtsa, Alena Jurgensena (MINISTRY) i Kurta Kobejna. Kultna ličnost underground publike, njegov duh osetno lebdi nad najesencijalnijim magazinima kraja ovog veka, kavi su RAPID EYE, SEMIOTEXT(E), RE/SEARCH i MOND02000 - u kojima se, uostalom, stalno i materijalizuje. Telesna promena – mutacija – body piercing – izmenjena stanja svesti – buntovništvo – otuđenost – alternativna seksualnost – promenjena percepcija – iracionalnost – odbacivanje "vrednosti" i morala bankrotirane civilizacije – globalno selo i Internet – kiberseks – eksperimentisanje – življenje na "granici" – poigravanje sa smrću ---    sve ove moderne opsesije imaju korene i u vizijama ovog genija. 

"Tako ti ja dobijem jedan ekskluzivni odgovor na pitanja zašto za mene ne igra živa reč. Zato što se reč ne može NEPOSREDNO iskazati... Ona se možda može samo NAGOVESTITI mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću..." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

U predgovoru svog romana PEŠKO Barouz, u vezi sa nehotičnim ubistvom svoje žene (u igri Viljema Tela) priznaje: "Prisiljen sam na užasni zaključak da nikada ne bih postao pisac da nije bilo Džoanine smrti, kao i na razumevanje obima u kome me je ovaj događaj motivisao i formulisao moje pisanje. Živim sa trajnom pretnjom posedovanja i stalnom potrebom da se izbavim iz zaposednutosti, od Kontrole. Tako me je Džoanina smrt dovela u kontakt sa uljezom, Ružnim Duhom, i naterala na doživotnu borbu u kojoj nisam imao izbora do da ispišem svoj put."

Dejvid Kronenberg, jedini današnji genije Barouzovog ranga, uzeo je ovo priznjanje kao osnovu za nadahnutu i osobenu preradu Barouzovog dela u svom sjajnom filmu GOLI RUČAK (1991), gde istražuje stvaralački proces – iznutra.

"Pisac ne sme da podlegne iskušenju da izbegne pisati istinu samo zato što zna da bi ono što stvara moglo da se vrati i opseda ga. To je priroda pogodbe koju činite sa svojom pisaćom mašinom." (Dejvid Kronenberg)

Sigurno. Videti Stanje Stvari je opasno. Govoriti o tome javno – još opasnije. Pisanje je iskušavanje đavola: ritual priznavanja i, eventualno, isterivanja. U suštini, kockanje sa našim Ružnim Duhom. Ishod je neizvestan. Jedino je ogoljavanje našeg svakodnevnog obroka bitno. A šta je na vrhu viljuške? Možda ovo:  

"Do belog usijanja bukti horizont čijim se beskrajem protežu redovi golih idiota, sklupčanih starih kostiju, govana i zarđalog gvožđa. Mrtva tišina – uništeni im govorni centri – sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti elektrode klize niz kičmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom vazduhu. Deca bodljikavom žicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru između nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu vatra liže butine. Meso mu se trza na vatri kao insekt u ropcu." /.../ 

"Koračao je po đubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd kao izmet, u nepokretnom vazduhu... čađavi belu opnu podnevne žege... D. L. hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim, hladnim vatrama... nosi otvorenu kantu benzina čiji ga miris obavija... prelazeći preko brda zarđalog gvožđa, srećemo grupu Domorodaca... bezizražajna dvodimenzionalna lica riba- strvoždera...

Polij ih benzinom i zapali..."

(GOLI RUČAK) 

I najzad, ako je uopšte potrebna neka vrsta naravoučenija, ili epitafa, koji bi sumirao jedinstveni život ovog čoveka, sam Barouz ga je napisao u svom romanu ZAPADNE ZEMLJE: 

"Vrlo je opasno živeti, prijatelju moj, i retki su oni koji to prežive. A ne preživljava se izbegavajući opasnost, kad imamo čitav univerzum da pobedimo i apsolutno ništa da izgubimo."

Kula lobanja: Ghoul u Ćele-kuli

            U okviru akcije "Ghoulish Nish" (Ghoulnish!) već sam ovde predstavio foto-reportažu sa spomenika braniocima Niša iz doba Turaka, na brdu Čegar. To je, podsećam, mesto pogibije Stevana Sinđelića i njegovih junaka koji su, brojčano nadjačani, u ćorsokaku, napušteni od svojih saboraca (naravno! SSSS, iliti ćirilično CCCC!), sa sobom u smrt poveli 10-ak hiljada Turaka. Slikoviti izveštaj sa mesta ove svete klanice je OVDE.

            E, sad – logičan nastavak tog slikopisa jeste ishodište pomenute bitke, odnosno jedan od njenih slikovitih rezultata: Ćele-kula, unikatna građevina u svetskim okvirima. Nju su Turci napravili tako što su odrubili glave poginulih srpskih junaka sa Čegra, odrali ih, uštavili kod lokalnih kožara i ugradili u malter, u četvrtastu "kulu", s namerom da zaplaše narod od daljih buna. 

 

Ideja je bila da navedu Srbe da, rečnikom današnjih izdajnika i njihovih nalogodavaca (npr. povodom Kosova) "prihvate stanje na terenu". Tadašnji Srbi su, za razliku od današnjih, na tu ideju rekli: "Možete vi samo da nam prihvatite, ali znate šta!"

            Ukratko, uprkos svim odsečenim glavama, uprkos krvi i lobanjama, od željene strave i užasa nije bilo ništa. Turci su se malo zajebali oko "audience response" sa svojom horror-predstavom! Umesto straha i drhtanja, samo su osnažili tradicionalni srpski inat, i još tradicionalniju (bar u to vreme!) žudnju za slobodom.

            U svakom slučaju, radi se o jedinstvenom spomeniku kakvim niko drugi na svetu ne može da se ponosi: zapravo, većina naroda na sličnu ponudu odgovara sa "Neka, hvala; bolje nam odmah recite kol'ko visoko da skočimo; biće nam zadovoljstvo da udovoljimo vašem ultimatumu i prihvatimo 'realnost' koju ste nam nametnuli". 

Ćele-Kula (srpski: Kula lobanja) je obeležje ne samo grada Niša, nego i rečit simbol za čitav ovaj narod i njegovu slavnu, ali nesrećnu, stradalničku istoriju. Francuski pesnik Lamartin svratio je ovde 1833. godine i ostavio sledeći nadahnuti zapis, koji možete videti i u samoj Ćele-kuli:

"Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija, u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili."

Dakle, iako suštinski morbidna građevina (tipična za stil "Pusto Tursko"), Ćele-kula je, karakterističnom srpskom alhemijom pretvaranja poraza u pobede, transformisana u simbol hrabrosti, ponosa i ljubavi prema slobodi kakve mnogi obližnji, pa i dalji narodi, ututkani u prijatno podguzno udvorništvo i ropstvo, niti su znali niti osetili, a još manje preduzeli nešto tim (eventualnim) ćutnjama...

Zbog svega toga, moja nedavna (ponovna) poseta Ćele-kuli bila je ispunjena poštovanjem i divljenjem, i zato se tu nisam glupirao kako bih inače na nekom drugom ghoulish spomeniku. Sa respektom, i sa knedlom u grlu, obišao sam ovo sveto mesto i podsetio se njegovog značenja i značaja.

Društvo su mi pravili dragi prijatelj iz Slovenije, Marko Mehtsun (žila-kucavica Grossmann festivala filma i vina!) i njegova ljupka izabranica Tina, autorka svih ovih fotografija, inače diplomirani foto-ekspert, što se i vidi iz priloženog. Njih dvoje sam, tokom njihove kratke ali slatke posete Srbiji, uoči Balteina, tj. Valpurgijske noći 2013-te, vodio da obiđu znamenitosti Niša i okoline.

Tu priliku iskoristio sam da fotografski ovekovečim neke od slikovitijih momenata vezanih za spoljašnjost i unutrašnjost ĆELE-KULE, jer ipak bilo bi nakaradno da imam u ličnoj arhivi slike sa svakojakih belosvetskih (američkih, austrijskih, hrvatskih...) zlokobnih lokacija, ali ne i sa nekih od kultnih Niških, koje su mi nadohvat ruke!

Na slikama možete videti spoljašnjost građevine napravljene krajem 19. veka da od elemenata zaštiti samu kulu i njene lobanje, u omalenom ali prijatnom parkiću odmah pored Vojne bolnice, 

kao i unutrašnjost – srećom, fotografisanje je dozvoljeno i unutra, pa nema potrebe za skrivanjem i zamajavanjem vodiča.

Nažalost, od prvobitnog obilja lobanja (bilo ih je 952), do danas ih je u građevini ostalo vrlo malo, manje od stotinak (kažu – nisam brojao – da je preostalo 58 komada). Mnoge su ljudi krišom skinuli ubrzo po podizanju kule, kako bi dostojno sahranili svoje bližnje, čija su tela Turci ovako oskrnavili i u morbidni show pretvorili. 

Jedna od lobanja je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka, Stevana Sinđelića. 

Mislim da je posle svega ovoga izlišno uopšte naglašavati da, ako ste bili u Nišu, a niste videli Ćele-kulu, kao da i niste dolazili – jer šta ste onda, kog đavola, gledali, ako niste OVO?!

Ovom prilikom podsećam na još jednu ekskluzivu na ovom blogu: sken putopisa koji je saradnik kanadskog RUE MORGUE magazina napisao o Ćele-kuli za rubriku "Travelogue of Terror", nekoliko godina pre nego što sam ja počeo da pišem za njih. Kako je Ćele-kula izgledala jednom hororoljubivom strancu (kanađaninu italijanskog porekla verenom za srpkinju!) možete pročitati samo i jedino OVDE.

Prema tome, kao što ja to uvek ponekad kažem (a čegarski junaci, ugrađeni u Ćele-kulu, svojim primerom potvrđuju): DAJ MI SLOBODU ILI MI DAJ SMRT!

RESOLUTION (2012)

 *** 

 3+ 

            Ovo na prvi pogled ne izgleda kao potencijalni hit: vizuelnost je osrednja, mrljavo-realistična (samo prirodno svetlo, ništa fensi reflektori i sočiva, ništa video-spot estetika), što je tim gore ako vidimo da se 4/5 filma dešava u jednoj prozaičnoj kolibi bez ikakvog eye candyja; glavni junaci su srednjaci ne naročito simpatičnih fizionomija a još manje karaktera, a tematika je pomalo opskurna i vodi ka ezoteričnom završetku (if at all). Čak i poster je loš. Daleko gori filmovi imali su izvanredne postere. A opet, kad se sve sabere, RESOLUTION je jedan od ubedljivo najboljih novih horora koje videh od početka godine.

            Kako to? Deluje jednostavno, ali stvarno deluje: jer, kad imaš magiju, onda sve ide samo od sebe; kad je nemaš, onda se oteže i kilavi i napreže i gnjavi na mišiće, ali silom ne vredi. Magija koja je ovde na delu zove se: odlični glumci, živi likovi, sočni i ubedljivi dijalozi i – nećete verovati – motivacija i ponašanje likova zasnovani na psihologiji, logici, zdravom razumu, kontekstu i uopšte onome kako se živi ljudi inače ponašaju!

            Zvuči zapanjujuće, zar ne? U 99,7% novih američkih horora zaplet je omogućen isključivo time što su glavni junaci IDIOTI koji se ponašaju kao MORONI i ništa im se zapravo ne bi desilo, ili barem horora ne bi bilo, da su ispali malo manji IMBECILI i da su uradili ono što im svako iz publike uzvikuje, umesto onoga, RETARDIRANOG, što im je lenji scenarista zamislio i napisao da govore i rade.  

Kakvo je samo osveženje, kakvo okrepljenje, kakav nalet svežeg vazduha i čiste izvorske vode kad naiđete na film kao što je RESOLUTION, u kome 3-D likovi govore i ponašaju se kao 3-D likovi, kao živi ljudi, a gde im, opet, ni sav zdrav razum i dobre namere i logika i sve ostalo na kraju opet NE pomognu baš mnogo pred naletima ludila koje ih spopada.

            Ukratko: Majk je sveže priženjen čovek koji dobije video na kome je njegov najbolji prijatelj, inače dugogodišnji ovisnik, prikazan kao samouništiteljski razvaljen dok se ludira i glupira negde u divljini. Shvativši to kao poziv upomoć (mada se kasnije ispostavi da te snimke ovaj nije poslao; nije ni znao da postoje), reši da ode u kućicu koju je ovaj iznajmio u indijanskom rezervatu, da ga doslovno veže lisicama za zid i spasi mu život primenom terapije poznate kao "ladna ćurka", tj. nedelja dana bez miligrama droge, skidanje "na suvo", umri ili ostavi.  

Jedini problem: kad krene "terapija", počnu da nailaze na fotke, gramofonske ploče, slajdove, vhs-kasete i digitalne snimke uznemirujućeg sadržaja (ništa eksplicitno gadno, ali to što se vidi uglavnom je uvrnuto, nadrealno i zabrinjavajuće). Iz svih njih ispada da ih neko, možda, posmatra i snima dok ne slute; da čudne energije vladaju tim mestom; da se tu prostor i vreme drugačije ponašaju; a kad počnu da dobijaju snimke iz budućnosti (nimalo vesele), e tu đavo odnese šalu, i počne borba protiv zacrtane (?) sudbine, kako ono sa snimaka ne bi postalo stvarnost! Ali, ima li beganja?

Nisam baš neki ljubitelj formule "manje = više", ne zato što je ona pogrešna po sebi, nego zato što je toliko zajebano odraditi je kako valja da 96,3% naslova koji uopšte pokušaju da je realizuju na kraju ispadnu samo – isprazne smaračine u kojima se ništa ne dešava. Zbog toga je formula "više = više" bolja iz razloga čiste statistike jer, čak i ako film ne uspe, ipak od svih tih pokušaja u pravcu "više" barem neki neće da ispadne ćorak, pa tako dobijemo bar NEŠTO. E, ali zato je postignuće RESOLUTIONA veće, jer definitivno se radi o jednom od najuspelijih (manjinskih) predstavnika horora koji dokazuju da "less is more", bar ponekad, MOŽE da bude formula za uspeh.

            RESOLUTION uspeva da bude jeziv maltene bez ijedne klasične horor scene: bez pipkanja u mraku, bez dosadnih "Hello, anybody there?", bez naglog iskakanja mačaka i puštanja golubova i sličnih jeftinih fazona. I nema skoro nimalo krvi. A opet, film uspeva da bude prožet zlokobnošću i pretnjom, jezivim slutnjama, misterijom (tim davno zaboravljenim činiocem USA horora!) – i najređim od svih kvaliteta: uspeva da vas zainteresuje, da vas bude briga za te likove, da vas involvira u situaciju i sudbu dvojice protagonista. Takođe je blaženo lišen na silu ubačenih "dama u nevolji" ili pak obaveznih romantično-ljubavnih zamešateljstava. Ovo je jedan čist buddy film; i jedan od najboljih od te sorte, vaistinu.

     Uostalom, šta reći, koju posluku porati, kad je jedna od najjezivijih u filmu zapravo scena RAZGOVORA – kada glavni lik dospe do prikolice nekog Francuza, antropologa i čudaka koji je došao u Ameriku da proučava indijanske narodne umotvorine, pa ostao tu, i onda ovaj creepy lik (izgorelog lica – reklo bi se, zaistinski, a ne šminkom-maskom) krene da raspreda o tome kako je dospeo tu, i kakve sile tu vladaju, uključujući i opskurna naklapanja o stvarnosti, univerzumu i svemu ostalom (uz malu pomoć ogledala, radi demonstracije). 

            Umesto da se, kao u 98,75% novih američkih horora "zabavljate" pitanjima tipa "koga li će sledećeg, i kako, da ubiju?" ili "kako li su ovo snimili? mora da je cgi" ili "na koji me video spot podseća ovaj kadar i ovo svetlo?" ili pak "na koji film/podžanr je ovo aluzija? odakle ovaj citat? gde sam već video ovaj prizor ili scenu?" ovde ćete biti zabavljeni pitanjima "šta se ovde, dođavola, dešava" i "kako li će ovi naši iz ovoga da se izvuku, sto mu muka?"

            Zbog tih retkih kvaliteta, ni ja neću da spojlujem – uostalom, višeznačni naslov odnosi se, pored ostalog, upravo na ljudsku prirodnu potrebu za rezolucijom, u smislu svršetka, okončanja, ali takvog koje je logično, smisleno, koje vezuje mašnicu na priču i pruža nekakav osećaj kraja, ili, što bi rek'o naš narod "closure".  Ali, nije li "smislen kraj" samo još jedna fikcija koju smo projektovali na haos u kome obitavamo, ne bi li nam egzistencija bila malo lakša? (SPOJLER: naravno!)

Neće svi biti prezadovoljni okončanjem ovog filma – a iskreno, nisam ni ja baš sasvim, mada sam slutio nešto u tom stilu. No, ne mogu reći ni da sam razočaran ili naročito nezadovoljan. Možda je moglo malo bolje, ali… prihvatam ga. Ako ništa drugo, bar će vas ova REZOLUCIJA navesti na razmišljanje, diskusiju (ako ga gledate u društvu) i još jedno gledanje. Sva sreća pa je film više nego dovoljno dobar, zabavan, duhovit, jeziv, tajanstven i odlično odglumljen (baš bih voleo da vidim koji će glumac ovom Viniju Kuranu, koji igra adikta, idućeg januara da preotme Zlatnog Ghoula za mušku ulogu!), pa zbog svega toga pomisao na još jedno gledanje uopšte ne zvuči kao loša ideja.

RESOLUTION nije samo jedan od najuspelije jezivih novih horora; on je, takođe, i jedan od najduhovitijih: smejao sam se ovde više i dublje i slađe, iz stomaka, mnogo češće nego u bilo kom recentnom patetičnom pokušaju horor-komendije (a la COCKNEYS VS ZOMBIES i sl.), a pritom humor sve vreme proističe iz karaktera i odnosa, i nije zasnovan na gegovima i "vickastim" one-linerima. Najzad, ovo je i jedan od najhumanijih (!) horora u poslednje vreme: uz sve dosetke i gimike i fore i fazone on ne gubi iz vida svoje ljudske likove, i njima se pametno bavi sve do same rezolucije. 

Ali, pre nego što počnete da bljujete na samu reč "humano", žurim da dodam da je RESOLUTION takođe jedan od najmračnijih novih američkih horora, i to NE u površnom, mehaničkom smislu na koji to skoro svi ostali pokušavaju da budu (npr. "bu-huu, glavni junak stradao na kraju" – iz'em ti pesimizam!) nego u dubinskom, psihološkom, pa i u antropološkom smislu. Prosto, crnilo ove situacije sa narko-ovisnikom i njegovim sjebanim životom NIJE samo plitki alibi da se zaplet gura dalje pre nego što ovo bude gurnuto pod tepih (kao što to, recimo, biva s tretmanom narkomanije u rimejku EVIL DEAD). Ni na koji način taj očaj i propast nisu razvodnjeni ili "kao na filmu" ulepšani i umanjeni nekim lakim, jeftinim vađenjem: zapravo, ovi likovi i ova drama dovoljno su zabavni da bi film bio zanimljiv i kad ne bi bilo ikakvih horor dešavanja. Za koliko horora to možete da kažete, novih ili starih, a?

Zbog svog respekta prema svojim likovima (i prema gledaocima!), RESOLUTION i od mene ima respect, i pečat preporuke!

Uwe Boll's ASSAULT ON WALL STREET (2013)

         Pretežno zloglasni, a samo za manjine kultni Uve Bol izbacio je novi film, ili nešto nalik filmu. Tema, nominalno, nije nezanimljiva, štaviše napadno je aktuelna. Ukratko, opis plota kaže ovo:

Jim is an average New Yorker living a peaceful life with a well paying job and a loving family. Suddenly, everything changes when the economy crashes causing Jim to lose everything. Filled with anger and rage, Jim snaps and goes to extreme lengths to seek revenge for the life taken from him.

Ne verujem da ću ovo pogledati, ali svejedno mislim da Bol inače, a ovim filmom naročito, ima svoje mesto na ovom blogu. Meni lično on nije zanimljiv (sem kao fenomen), ali nekim čitaocima bloga verujem da jeste, a dovoljno je blizak profilu i tematici po više osnova (žanr, treš, poluhoror, crnilo & ludilo, crni humor, anti-USA...). Na svu sreću, povremeni saučesnik ovog bloga, Nikola Popević, spada u manjinu onih koji pomno prate, pa čak na neki način i poštuju Bolov "opus", pa zato imam zadovoljstvo da ovde okačim njegov kratki rivju najnovijeg Bolovog doprinosa filmskoj umetnosti ranog 21. veka.

Rivju © by Nikola Popević, for The Cult of Ghoul, Inc.

Pogledao sam "Napad na Volstrit". Imam utisak da sam gledao neki običan DTV film, prilično rutinski režiran, bez uvebolovština. E sad... Reč "uvebolobštine" sam upravo sad izmislio i u pitanju je neka vrsta Roršahove mrlje šta nama ili smeta ili nas oduševljava kod Boleta. U mom slučaju, reč je opet o nečemu što sam izmislio da bih objasnio opus ovog zanimljivog autora, a to je "estetika preteranog (ili još bolje preterivanja)", nešto što sam osmislio za esej koji nije i verovatno nikada neće biti napisan.

Ukratko, Uve je posao odradio relativno kompetentno i prilično smireno. Dakle, jebiga, nije to to.

Prvih sat vremena reč je o nekoj vrsti doku-drame gde se Bol prevashodno bavi dajdžest pričom o uzrocima, mehanizmu i posledicama ekonomske krize u Americi, sa preteranom melodramom oko bolesne supruge Dominika Parsela. Ako je neko imao strpljenja da pogleda Inside Job dokumentarac, zna da je Bol prilično dobro prokljuvio mehanizme i lepo ih inkorporirao u priču, ali kako je za njega izazivanje bilo kakve empatije prema likovima još uvek neosvojena teritorija (ali dobro, čovek uvek pomera granice), onda se u emocionalno najdramatičnijim trenucima film najviše i klima. Tim više što te scene Parsel, naravno, nije u stanju da iznese, ali je zato maestralan u svim ostalim, gde sve pizdarije koje ga zadese, ljigavi broker i advokat, kao i isprazno društvance (svi iz organa reda, mira i zaštite)... Na sve slegne širokim ramenima i tupo tera dalje. Biće bolje, samo što nije.

Međutim, čim se Bol posle tačke 01:00:00 prebaci na svoju teritoriju, film kida za sve pare. Jer tu se javlja lajtmotiv kasnog Boleta, bes, što Parsel samo naglašava svojim anderplejem, naoruža se i onda krene ono što smo i čekali. Ali Bole tu ima neke neočekivane kečeve u rukavu, jer ako je neko očekivao reprizu potpuno genijalnog Rampagea, zezno se. Odnos prema žrtvama je hladan, ubistva su na distanci, a potpuno fenomenalno (ali bez zezanja) osmišljena scena koja je rezultat poslednjeg zakazanog susreta s brokerom, zapravo ima odjeke "Američkog psiha" (ali romana) gde su ljudi iz finansija toliko obezljuđeni da je potpuno nevažna njihova realna uloga u sistemu; u Boletovom slučaju, svako je legitimna meta i on tu ne ostavlja trunke prostora za moralno preispitivanje (dokle god osvetnik drži distancu).

Drugi adut je pejof naizgled beskrajnih i repetitivnih scena okupljanja malog Parselovog društvanceta u jednom dajneru, kad Parsel prizna da je on ubica i onda postoji niz kadrova koji vrište "Neki od ovih će te izdati! Ko? Ko?" – međutim, ko je malo gledao Boleta i vidi da su u društvancetu Edi Furlong, Majkl Pare i Kit Dejvid, zna da od izdaje nema ništa i da će ovaj moći da ode u finalno rokanje i fini i pomalo hau konvinijant tvist. 

Sve u svemu, da malo i ja sad spustim loptu, svaka čast Boletu što je jedan od retkih koji se bave SEKom i bilo bi lepo kad bi bilo još SEKaploatacije, makar da gledamo masakre presipača iz šupljeg u prazno kad se već deratizacijom niko ne bavi stvarno. Međutim, Bole bi trebalo da se okane potrebe da ispriča ljudsku priču, pogotovo da grebe na vratanca empatije. Boletovi zaista vrhunski filmovi, Rampage i pogotovo Stoic zapravo su ekranizacije unutrašnjeg besa, u prvom slučaju eksplozivnog, u drugom potiskivanog i sadističkog. Uz svu opasnost da snimi drugi Rampage, Assault on Wall Street bi funkcionisao bolje kad bi sebe ipak shvatao malo manje ozbiljno.