2016: NOVI HORORI (1. deo)

            Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак. Ipak, red je da se bar ukratko osvrnem na nove ovogodišnje (i sveže prošlogodišnje) filmove koji su dostupni za gledanje postali nakon dodele Zlatnih gulova, na kraju januara. Dakle, evo šta sam uspeo da odgledam u februaru, martu i aprilu.

            Napomena: svoje zasebne kritike dobili su neki od boljih horora viđenih u ovom periodu: THE WITCH (***(*) / 3+), The Invitation (*** / 3-) i Over Your Dead Body (*** / 3-) a specijalni tretman dobio je i THE RIFT, koji, naravno, ne valja, ali je „domaći“ (sort of!), pa zaslužuje da bude tretiran kao „specijalan“ (sinonim za: retardiran).  

Sve ostalo je dole, sažeto.

Tačnije, filmovi su izređani po redosledu kojim sam ih gledao, od početka februara do sredine aprila. Ostatak (sa najsvežijim buđavostima) sledi uskoro.

The Enfield Haunting

UK, 15

**(*)

3-

TV film (tj. trodelna mini-serija spojena u jednu podužu celinu) prema “istinitom” događaju (aren't they all?!) sa poltergajstima u jednoj proleterskoj engleskoj familiji tokom 1970-ih. 

Timoti Spal igra „eksperta“ (aren't they all?!) koji dođe da vidi da li se i zašto pre-teen curica bacaka po sobi i ko/šta/zašto baca stvari uokolo, uključujući tu i kiše sitnog kamenja „niotkuda“. 

Dobra gluma se podrazumeva, ali ovde je više drame nego horora, što je takođe bilo za očekivati. Gledljivo je to, ali ništa posebno. Uskoro izlazi CONJURING 2 koji je ovim događajem takođe inspirisan (kladio bih se, vrlo slobodno)!

SOUTHBOUND

USA, 16

**(*)

3-

Hajpovan a u suštini isprazan omnibus sa kvazi-povezanim pričama koje zapravo povezuje jedino „anything goes“ koncept: nekakva lebdeća skeletoidna krilata čuda (alieni? vandimenzionalna bića? zli anđeli? nešto osmo?) spopadaju neke ljude, mada ne znamo zašto baš njih. Ljudi beže, čuda ih jure: neke i stignu, s gadnim posledicama. I tako. Niti znamo šta su ta bića, ni kolko ih ima, ni šta hoće, ni otkud ovde... A nije ni bitno.

Svaka od pričica u ovom omnibusu kreće in medias res, i „završava“ se bez prave konkluzije. Utoliko ovaj film oličava blatantnije nego mnogi jednu od temeljnih boljki današnjeg horora: nesposobnost (i nevoljnost) da se pruže iole zaokružene, celovite priče. Niko ne ume da osmisli nešto što ima početak, sredinu i kraj (kraj, kažem: poentu, konkluziju – a ne nagli prekid na proizvoljnom mestu u kojem neko pogine)!

Ima tu ponešto solidnih vizuelnih pa i atmosferičnih momenata, i zato ako volite da gledate horor „na parče“, bez očekivanja i nade da se ti komadići ikada sklope u smislenu i zadovoljavajuću celinu, odnosno slagalicu (strave!) – eto vam. Ima i gorih horora u ponudi od Sautbaunda – ali, što je još gore, vrlo malo boljih!

FRANKENSTEIN

USA, 16

**

2+

Bernard Rouz (Kendimen!) nastavlja svoje bauljanje po video-andergraundu: srećom, ovo je nešto malo gledljivije od nedavnog skroz-naskroz promašenog FFF-a S_X TAPE, ali je u pitanju i dalje tek jedna mlohava i plitka „modernizacija“ besmrtnog romana Meri Šeli u kojoj Rouz otkriva toplu vodu zauzimajući pristup da je „monstrum“ zapravo veliko, nedoraslo dete, naivno verujući da to niko do sada od miliona tumača tog dela nije primetio.

Bebifejs Zavijer Semjuel mu u tome pomaže, predan je tako koncipiranoj ulozi („Frenki“ kao veliko, naivno dete-siroče), ali je njegovo stvorenje ipak u jednom jedinom (dosadno patetičnom) tonu.

Nešto bolji je Toni Tod (Kendimen!) kao crni i slepi beskućnik s kojim se ovaj sprijatelji (kao varijacija na epizodu iz BRIDE OF FRANKENSTEIN) i neko vreme s njim i okolnim kurvama deli 'leba sirotinjski pre nego što krene svojim tvorcima/roditeljima da namire račune...

Spoj palpa, žanrova i splatera sa pokušajima realizma i društvenog angažmana trapav je kao i sam monstrum – nakalemljeno je to ali ne uspeva da oživi kao nešto stvarno svoje, sa jasnim i nužnim razlogom da postoji i nešto novo (po)kaže. Ne možeš imati „ozbiljan“ ambiciozan film sa nekim kao dubokim idejama, i u njemu karikaturalno zle i nesposobne pajkane koji kao da su prepisnai iz Krejvenove LAST HOUSE ON THE LEFT, a o naslovnom zlom naučniku da i ne govorimo.

Ovo je najgora vrsta treša – onaj koji a) misli da je mnogo pametan, a nije; i b) stidi se da bude to što jeste, pa je poludupast i onda kad je eksploatativan, pa je rezultat: c) pretenciozno-dosadnjikav treš sa tek sporadičnim, retkim iskricama nečeg što je moglo biti zanimljivo.

KRAMPUS

CAN, 15

**(*)

2+

Ovo je lako mogla da bude horor verzija filma BAD SANTA, u kom slučaju bi sve to bilo beskrajno zabavnije i subverzivnije. Uvodna špica, tokom koje se pomahnitala rulja bori na život i smrt u nekakvom tržnom centru zarad robe „na akciji“, u slow-motionu, uz dobroćudnu božićnu pjesmicu, ukazuje na satirične nakane koje, avaj, film vrlo brzo napusti.

Umesto žestoke satire i prodornog crnog humora, ovaj PG-13 filmček se zadovolji sa nešto malo benigne porodične kvazi-mizantropije na početku (zapravo, kliše gunđanje na daleku kretensku rodbinu, koje nijednog trena ne sme da uzdrma Stub Društva, TM), pre nego što se upusti u sasvim prosečno baktanje sa nemačkim (pred)božićnim demonom u američkom predgrađu (snimljenom u Kanadi).  

Šteta što su u ovakav srednjački film, samo radi malo dekora, protraćili neke unikatno zlokobne dodolske maske iz evropskih paganskih rituala iz vremena pre Hrista koje bi lepše legle u neku pametniju i zlokobniju varijantu WICKERMANA.

Gledljivo je to, ali skroz zaboravljivo i nebitno.

LUDO

IND, 15

**

2

Viđen na FEST-u, gde je čak dobio i nekakvu nagradu od žirija kojim je presedavao Šijan! Grupica uspaljene indijske omladine nema gde da se seksa, pa od muke zaglavi u zatvorenom tržnom centru kao najmanje lošoj opciji, gde ih spopada nekakva baba-beskuć-veštica i njen pomagač (tj. brat). Nude im nekakvu varijantu igre „Ne ljuti se čoveče“ (Ludo, iz naslova) i onda: stvarnost se rastače, nastaje delirijum, košmari, vizije, koješta... Na polovini filma dobijemo flešbek koji zapravo zauzima skoro celu drugu polovinu, ali to naprasno skakanje u sasvim drugi film (kojim se napuštaju dotadašnji „junaci“ i njihove neutažene muke) trapavo je izvedeno kao i skoro sve ostalo.

Sve je to neumereno, neartikulisano, jeftino, a treš i ako je isprva i delovao freaky bizarno, vremenom postaje naprosto zamoran i dosadan, baš kao i obilje primitivno izvedenog splattera, a kraj (uz bučni hevi-metal na špici) dođe samo kao olakšanje uz sleganje ramenima i „Jebote, šta sam ovo odgledao?“

Der Nachtmahr

GER, 15

**(*)

3-

Viđen na FEST-u: mestimično zabavan film (onda kada koristi napadne strobove i buku, naročito na početku, u scenama „žurke“) sa sporadičnim natruhama kritike savremene nesposobnosti komunikacije: 

svi „junaci“ sve vreme u rukama drže telefone nakačene na net i fejs i instagram i tviter i sve živo, a opet – udaljeniji su jedni od drugih i od sebe samih nego da su klasični tinejdžeri izgubljeni u šumi iz slešera od pre 30 godina.

Ova tema, međutim, nije baš dosledno sprovedena, i veći deo filma zauzima ne baš naročito nadahnuto niti zanimljivo potonuće u ludilo (?) glavne junakinje, izrazito antipatične devojke kojoj se nakon žurke priviđa nekakvo čudovištance koje samo ona vidi.

Još od KLIPA i VARVARA nije viđen film sa ovako dosledno i duboko iritantnim mladim „junacima“, odnosno kretenima vrednim samo za u veliku vodenicu za meso.

BUNNY THE KILLER THING

FIN, 16

*(*)

1+

Finski pokušaj da se napravi instant-kult klasik putem infantilnog poigravanja neukusom: džinovski zec sa velikim kurcem trčkara snežnim šumarcima i oko polupustih koliba i spopada (siluje!) sve što zaliči na vaginu 

– a posebno su mu privlačne nacrtane, pa tako radije naskače na jednog lika koji nosi majicu sa sitnom, hiperstilizovanom „picom“ negoli da povaljuje pravu, mesnatu vaginu na nogama koja trči odmah pored ovoga.

Sve je na prvu loptu, jeftino i dosadno, bez trunke duha, naporno kao „neukusni“, prljavi „seksi“ vic koji vam priča neki 12-godišnjak u pokušaju da vas šokira. Inače, u majskom broju magazina RUE MORGUE možete čitati moje detaljnije i surovije sasecanje ove budalaštine.

the girl in the photographs

USA, 16

**(*)

3-

Vrlo solidan slešer o serijskom ubici u jednom malom mestu koji javno kači fotografije svojih mladih ženskih žrtava. To privuče pažnju hiper-iritantnom Hindu-fotografu koji misli da je ubica bio nadahnut njegovim radovima, pa zato dođe sa ekipom u to mesto i pravi audiciju za modelsice koje će slikati u ubistvenim pozama... što naravno, dovodi do krvavih rezultata.

Prepotentno-cinično-mizantropski Hindu fotograf je zaista redak spoj napadno antipatičnog i sporadično zabavno-simaptičnog lika – od sorte koju volite da mrzite.

Iako njegov karikirani lik preti da pojede film (i horor u njemu), pred kraj ipak dočekamo i nešto solidnih slešer scena, iako su i zlikovci, i motivacija (ŠTA?) i rasplet krajnje banalni i zatupasti.

THE BOY

USA, 16

** 

2+

Usiljeni gimik od zapleta: Amerikanka došla čak u Englesku da beži od siledžijskog momka i da bude dadilja lutki (!) dečaka čiji „roditelji“ (deda i baba!) smesta odu na put i ostave je samu u ogromnoj gotskoj kućerini.

Zatim sledi klackalica – da li je u kući nešto natprirodno, da li je tu duh dečaka, da li je lutka živa, šta to šuška, šta to pomera „dečka“...

A onda i rasplet u skladu sa svom tom usiljenošću (dakle: prikladan). Lepo je to slikano i nije bez svojih momenata (naročito ko voli gotsku vizuelnost i ne smetaju mu mehanički napregnuti zapleti), te se stoga može i pogledati. 

HUSH

USA, 16

**(*)

3-

Gluvonemu devojku koja sama živi u kolibi u šumi (how convenient!) proganja manijak. Zašto? Zato što je manijak! Zašto on nosi masku? Zato što je manijak! Zašto je, pre polovine filma, skine i ogoli sasvim običnu facu? Zato što je manijak! Zašto je ne ubije kad može, nego se poigrava i pusti da ga ova bezveze izbaci iz kolibe? Zato što je manijak! Zašto mu je tako teško da razbije neko od grdnih stakala na vratima i prozorima nego mora sat vremena s njom da se abre-ubre lomata a da ne upadne unutra? Zato što je manijak!

Uostalom, čitav zaplet je rađen po principu „Because FUCK YOU, that's why!“ i ako niste spremni da progutate tu premisu, nemojte ni gledati. AKO, pak, pređete preko gorepomenutih tema i dilema, pomireni s tim da ne gledate realističan film o tamo nekim stvarnim ljudima i real world problemima, 

...nego čist žanrovski film koji bi samo da se malo igra s nekim klišeima bez naročite poente ili smisla ili poruke, eto tako, Because FUCK YOU, that's why, onda sve te Tom & Džeri, Kojot & Trkačica, Home Alone pizdarije mogu biti umereno zabavne za jednokratno gledanje.

---NASTAVIĆE SE---

Vrmdža: selo motike bez gotike

            Na ovom blogu povremeno se bavim tzv. „srpskim gotikom“, odnosno, pustim, „ukletim“ selima u izumiranju i raspadu, u ruševinama... Kao što znate, u jedno takvo smestio sam i svoj roman ZAVODNIK.

            Međutim, pretpošlog vikenda bio sam deo jedne delegacije kreativnih ljudi iz Niša koji su posetili selo kraj Sokobanje čudnog, skoro neizgovorljivog imena – Vrmdža! – koje je redak primer živog i živahnog sela sa solidnim perspektivama za budućnost.

            Ovo što sledi je jedan sasvim subjektivan slikovit izveštaj, skroz iz mog ugla, o jednom lepom mestu koje ima šta da ponudi onima koji vole ovu vrstu ambijenta.

U nedelju, 8. maja 2016. godine, Mesna zajednica Vrmdža, na čelu sa predsednikom Slavišom Krstićem, lokalnim aktivistom koji je po svojoj posvećenosti i uspešnom radu na razvoju zajednice pravi primer svima u Srbiji, organizovala je okupljanje planinarskih i kulturnih aktivista i kreativaca radi pravljenja ambicioznih planova za budućnost.

Iz Niša su krenuli

Marijan Cvetanović Maksa, profesor muzike, filmski reditelj i poznati džez trubač i kompozitor, vođa sastava "Nais Blu" i presednik Udruženja "Forum Artistikum" iz Niša,

Vladan Pavlović, član Udruženja "Forum Artistikum",

Miroslav Dokman, pokretač mnogih planinarskih manifestacija na jugu Srbije

i Dejan Ognjanović, pisac i kritičar.

Domaćini i vodiči su nam bili članovi sokobanjskog društva planinara. Sa njima smo obišli neke od lokalnih znamenitosti.

Skromni „Etno-muzej“ sa autentičnim nameštajem i raznim priručnim čudima, kostimima i ukrasima iz starine

...uključujući i jednu (crkvenu) knjigu starostavnu čiji me je memljivi miris smesta privukao...

Crkvicu i zvonik kraj nje...

Te slikovito stenje i vidikovac odmah pored...

Tu su i tragovi nekadašnjeg propadanja, u vidu ruševine stare škole – prizor tipičan za (polu)mrtva srpska sela...

...ali tu je i nova, zdrava i prava škola u koju idu deca iz ovog sela.

Jedna nadstrešnica kraj nje poslužila nam je kao privremeni zaklon tokom kraćeg pljuska, nakon kojeg smo produžili dalje.

Selo samo po sebi u pogledu arhitekture nije naročito slikovito, odnosno izgleda kao i bilo koje drugo selo u ovom kraju – što uključuje i poneku čatmaru u stanju raspada...

...iako su ovakve, sablasne, u Vrmdži, zapravo vrlo retke; većina ih je novih, živih (ali time za ovaj hororični blog manje zanimljivih).

Zatim smo otišli u etno-restoran „Kod deda Mijine vodenice“, zaklonjen u šumi, podalje od sela (kao što je i običaj sa vodenicama), u autentičnom ambijentu blage zabiti, prijatne tišine i udaljenosti od civilizacije.

Ako nešto prezirem, to su „etno-restorani“ kraj auto-puta ili na srodnim mestima gde huje kamioni i prozori se tresu od autobusa a prašina i izduvni gasovi zaprašuju „etno“ stolove i gozbe.

Ovde nema ni traga od toga: mesto je na vanredno prijatnom mestu, barem preko dana. Šta se noću vrzma oko ove vodenice usred šume, to za sad još nismo otkrili.

Inače, ovo nije pozerska, šminkerska kvazi-vodenica za slikanje i turiste nego zaista aktivna, delatna vodenica koja se bavi svojim osnovnim poslom, mlevenjem žita.

Što je najslađe, na licu mesta možete kupiti brašno iz nje, ili u etno-restoranu probati proju od brašna samlevenog odmah tu, na 5 metara od vas.

Čak i ja, koji nisam naročiti ljubitelj proje, ovom prilikom sam u slast pojeo dva poveća parčeta, i jedva sam se suzdržao da ne uzmem još – odnosno, sprečila me je samo želja da ostavim mesta i za (mesnatiji) ostatak jelovnika.

Pored ostalih sagovornika, na tom ručku našao se i Pol Šapira, američki kompozitor pank opera, jedan od nekolicine inostranih stanovnika Vrmdže. Istina, Maksa je s njim više pričao, što je i prirodno, pošto su obojica muzikanti.

Priča o lepotama kojima je okruženo ovo selo privukla je u njega i nekolicinu drugih stranaca da baš ovde kupe placeve i nastane se tu, ili barem ovde sebi izgrade bazu za lomatanje po belom svetu...

Ne bih za sada previše o brainstormingu obavljenom ovom prilikom, jer ostaje da se vidi da li će i šta da se izrodi iz ideja koje su tom prilikom iznete, a u cilju obogaćenja kulturne i turističke ponude ovog ambicioznog sela. Verujem da će nešto svakako biti, da li jednokratan događaj ili nešto što će prerasti u stalnu manifestaciju ili festival, ali – o tom potom.

O ambicijama sela svedoče i brojni novinski članci i TV-prilozi o njemu koje možete naći na netu, a nesmanjeni interes za njega vidi se i u činjenici da je baš tog dana kada smo se tamo zatekli tu došla i ekipa Radio-televizije Srbije, gde će za desetak dana biti emitovana emisija "Trag u prostoru", o selu Vrmdža, njegovoj osobenosti, i svemu lepom što se u selu dešava, a u čemu veliku ulogu igraju i planinari.

Poznato je da je selo Vrmdža okruženo stenama, i da je idealno mesto da postane centar alpinizma i slobodnog penjanja.

Zato su otpočeli radovi na uređenju penjališta na stenama Devojački kamen i Nikolin kamen, koje se nalaze između vrmdžanskih stena Latin grad i Sokolovac.

Prošetali smo ovim predelima i nauživali se u pogledu koji sa ovih stena puca udalj, sve do mistične piramide Rtnja u daljini...

Zbog blatnjavog puta nismo ovom prilikom mogli da odemo do Vrmdžanskog jezera, gde se govorka da vreba nekakvo veliko čudo, da li zmaj ili zmija, po imenu Vrmdžilo; taj susret ostavili smo za narednu posetu.

Zahvaljujem Miroslavu Dokmanu koji je organizovao ovaj poslovno-prijatni biznis & pležr izlet. Takođe i na nekim od fotografija u ovom postu: neke je uslikao on, neke Maksa, a većinu ja sa mojim novim foto-aparatom. 

Najzad, Dokmanu hvala i na njegovom izveštaju iz kojeg sam neke delove preuzeo i upotrebio u gornjem tekstu.