Artur Maken i Prvomajski veštičji Sabat

  

            U okviru akcije zvane „Prvomajski uranak“, u ranijim vremenima poznate kao „Valpurgijska Noć“, podsetiću vas na okultnu pozadinu današnjih, nimalo naivnih svetkovina i običaja.

Lavkraft često aludira na dva najveća paganska praznika, i oba imaju korene u keltskim verovanjima. Noć između 30. aprila i 1. maja Kelti su zvali Baltein, a širom zapadne Evrope poznata je kao „Valpurgijska Noć“. Označava početak vedrijeg dela godine, buđenja i rasta. Najpoznatija književna obrada Valpurgijske Noći može se naći u Geteovom Faustu.

            Tada su održavani najveći veštičji sabati. Kako su oni izgledali pomoći će nam da zamislimo dvojica velikih umetnika: jedan je Artur Maken, veliki velški mistik, okultista i pisac horora, čija zbirka najboljih priča VELIKI BOG PAN izlazi iz štampe za par nedelja (detalje o knjizi i o pretplati na nju imate OVDE).

            Drugi je veliki engleski okultista, mag i umetnik, Ostin Osman Sper koji je, kao i Maken, bio preokupiran Panom, satirima, okultnom upotrebom seksa, seksualnom magijom, vešticama, sabatima, jarčevima i uopšte atavističkim silama čije je buđenje, za razliku od Makena, smatrao pozitivnim i poželjnim. Sperovim crtežima ukrasio sam predstojeće odlomke iz Makenovih priča.

            Pred kraj (o)kultne Makenove priče „Beli prah“ jedan doktor objašnjava:

Bez sumnje ste čitali o veštičjem Sabatu i smejali se pričama koje su užasavale naše pretke; crne mačke i metle kao i kletve bačene na kravu neke babe.

Otkako sam saznao istinu često sam razmišljao da je, sve u svemu, srećna okolnost što se i dalje veruje u takvu lakrdiju, jer ona služi da sakrije mnogo toga što je bolje da široke mase ne znaju. Pa ipak, ako vam je stalo da pročitate apendiks monografiji Pejna Najta, u njemu možete otkriti da je pravi Sabat bio nešto vrlo različito, iako se pisac vrlo lepo suzdržavao kako ne bi obznanio sve što je znao. 

Tajne pravog Sabata bile su tajne dalekih vremena koje su preživele do srednjeg veka, tajne jedne zle nauke koja je postojala dugo pre nego što su Arijevci došli u Europu. Muškarce i žene koje su na prevaru namamili iz njihovih domova dočekala su stvorenja dobro osposobljena da preuzmu, kao što su to i činili, ulogu đavola, a onda bi ih njihovi vodiči odveli na neka pusta i usamljena mesta, poznata iniciranima kroz dugu tradiciju, a nepoznata svima ostalima.

Možda je to bila neka pećina u kakvom goletnom, vetrovima šibanom brdu, možda najdublje skrovito mesto velike šume, i tamo je održavan Sabat. Tamo je, u najcrnje doba noći, spravljano Vinum Sabbati i taj je zli napitak bio sipan i nuđen neofitima, a oni su učestvovali u paklenim svetim tajnama; „sumentes calicem principis inferorum“, kao što je to dobro iskazao jedan stari autor. 

A iznenada svako onaj ko je pio našao bi se u društvu izvesnog pratioca, očaravajućeg oblika i nezemaljske privlačnosti, koji ga je pozivao nasamo kako bi učestvovao u još snažnijim užicima, jačim i uzbudljivijim od bilo kakvog sna – u konzumaciji braka Sabata.  

Teško je pisati o takvim stvarima, a ponajviše zato što ta prilika koja je mamila ljupkošću nije bila halucinacija, nego, koliko god to bilo užasno reći, živ čovek. Snagom tog sabatskog vina, nekoliko zrna belog praha bačenih u čašu vode, kuća života bila je rasturena a čovečje trojstvo rastočeno, a crv koji nikad ne umire, onaj što leži uspavan unutar svih nas, postao je opipljiva i spoljašnja stvar, odevena u odoru od krvi i mesa. 

Tada bi, u ponoćni čas, praiskonski pad bio ponovljen i na delu prikazan, a strahotna stvar prikrivena velovima u mitu o Drvetu u Rajskom vrtu iznova je bila počinjena. Takve su bile nuptiae Sabbati.

            A u pregenijalnoj priči  „Beli ljudi“ (koju je Lavkraft s pravom smatrao Drugom Najboljom Horor Pričom Ikada Napisanom!) nalazi se i sledeći opis sabata – ovog puta iz pera jedne devojčice koja jedva da poima sve implikacije mračnih radnji u koje biva postepeno inicirana. Kontrast između njenog naivnog jezika i sadržaja koje opisuje dodaje učinak jeze ovome što sledi.

A ponekad mi je dadilja pričala priče koje je čula od svoje prabake, koja je bila veoma stara i živela u kolibi u planini sasvim sama, i većina tih priča govorila je o brdu gde su se ljudi sretali noću nekada davno, i igrali su raznovrsne neobične igre i radili čudne stvari o kojima mi je dadilja pričala ali ja nisam mogla da razumem, a sad, rekla je, svi osim njene prabake su pozaboravljali sve o tome, i niko nije znao ni gde je to brdo, pa čak ni njena prabaka.

Ali ispričala mi je jednu čudnu priču o tom brdu i ja sam uzdrhtala kad sam je se setila. Rekla mi je da su ljudi tamo uvek išli u leto, kad je bila velika vrućina, i morali su poprilično da igraju. 

Isprva bi bilo sasvim mračno, i bilo je drveća okolo, koje je sve činilo još mračnijim, i ljudi bi dolazili, jedan za drugim, iz svih pravaca, tajnom stazom za koju niko drugi nije znao, i dve osobe bi čuvale ulaz, i svako ko bi naišao morao je da načini veoma neobičan znak koji mi je dadilja pokazala najbolje što je umela, ali rekla je da mi ga ne može pokazati sasvim kako treba.

I svakojaki ljudi bi došli; došla bi gospoda i seljani i neki starci i dečaci i devojčice i sasvim mala deca koja bi sedela i posmatrala. I sve bi to bilo u mraku dok su oni dolazili, izuzev u jednom uglu gde je neko palio nešto što je mirisalo snažno i slatko, i teralo ih na smeh, i tamo se moglo videti sijanje užarenog ugljevlja a dim koji se dizao bio je crven. 

I tako bi svi oni ušli tu, i kad bi poslednji došao ulaza više nije bilo tako da niko više ne bi ni mogao da uđe čak i ako bi znali da ima nečega s druge strane.

I jednom beše neki gospodin koji je bio stranac i jahao je dugo putem, i izgubio se u noći, i konj ga je odveo u samo središte divljine gde je sve bilo izvrnuto naglavačke i bile su užasne močvare i velike stene na sve strane i rupe pod nogama, a drveće je nalikovalo vešalima, jer imalo je velike crne grane koje su se pružale preko puta. 

I ovaj čudni gospodin je bio veoma uplašen, a konj je počeo da drhti celim telom, i naposletku je zastao i nije hteo dalje da ide, i gospodin je sjahao i pokušao da vodi konja ali on nije hteo da se pomeri, i bio je sav obliven kao mrtvačkim znojem. 

I tako je gospodin produžio sasvim sam i išao dalje i sve dalje u divljinu, dok naposletku nije došao do mračnog mesta gde je začuo vikanje i pevanje i vrisku ni nalik bilo čemu što je dotad čuo. Sve je to zvučalo njemu sasvim blizu, ali nije mogao da uđe, i tako je počeo da doziva, i dok je dozivao, nešto mu dođe sleđa i začas su mu usta i ruke i noge bili skroz svezani i on pade u nesvest. 

A kad je došao sebi našao se kako leži kraj puta, baš na mestu gde se prvi put izgubio, ispod gromom sažeženog hrasta sa pocrnelim stablom i konj mu beše vezan za njega. I tako on odjaha u grad i reče tamošnjim ljudima šta mu se desilo, i neki od njih behu začuđeni; ali drugi su dobro znali.

I tako jednom kad su svi pristigli nije više bilo ulaza kojim bi bilo kod drugi mogao da uđe unutra. A kad su svi bili unutra, ukrug u prstenu, dodirujući jedni druge, neko otpočne da peva u tami, a neko drugi bi načinio buku nalik grmljavini nekakvom spravom koju su imali za te svrhe, i u mirnim noćima ljudi bi čuli zvuke grmljavine daleko, daleko od te divljine, i neki od njih, koji su mislili da znaju otkud ti zvuci, običavali su da načine znak na grudima kad bi se probudili u svojim krevetima u gluvo doba noći i začuli tu užasnu, potmulu buku poput grmljavine u planinama.

A buka i pevanje bi potrajali i trajali dugo vremena a ljudi u krugu ljuljali bi se na jednu pa na drugu stranu; a pesma je bila na starom, starom jeziku koji niko danas ne govori, a melodija je bila neobična. 

Dadilja je kazala da je njena prabaka znala nekoga ko se sećao njenog manjeg dela, kad je bila mala devojčica, i dadilja je to pokušala da mi otpeva, i to je bila toliko neobična melodija da sam se sva smrzla i koža mi se naježila kao da sam ruku spustila na nešto mrtvo. 

Nekada je to pevao muškarac a nekad žena, a ponekad je onaj ko je pevao činio to toliko dobro da bi dvoje ili troje prisutnih palo na tlo vrišteći i grabeći ga šakama. Pevanje je trajalo i dalje a ljudi u kolu bi se dugo vremena njihali tamo-'vamo i naposletku bi se mesec popeo iznad mesta koje su nazivali Tol Deol i otkrio ih kako se klate i ljuljaju ustranu dok se gust sladak dim izvija nad užarenim ugljevljem i lebdi u krugovima svuda oko njih. Onda bi večerali.

 Jedan dečak i jedna devojčica bi im doneli večeru; dečak je nosio veliki pehar vina a devojčica hlebnu pogaču, pa su dodavali hleb i vino ukrug i ukrug, ali ukus im je bio različit od običnog hleba i običnog vina, i izazvali bi promenu kod svakog ko bi ih okusio.

Onda bi svi ustali i zaigrali i tajnovite stvari bi bile iznete iz nekog skrovišta i oni bi igrali izvanredne igre i plesali ukrug i ukrug i ukrug na mesečini i ponekad bi ljudi iznenada nestali i za njih niko potom ne bi čuo, i niko ne bi znao šta im se desilo. I pili bi još tog neobičnog vina i činili bi idole i obožavali ih, a dadilja mi je pokazala kako se idoli prave jednog dana kad smo bile izašle u šetnju i prošle kraj mesta gde je bilo puno vlažne gline.

I tako me je dadilja pitala da li bih htela da znam kako su izgledale te stvari koje su oni pravili na brdu, i ja rekoh da. Onda me je ona pitala da li bih mogla da obećam kako nikad ni živoj duši o tome neću pričati, a ako pričam da budem bačena u crnu jamu sa mrtvacima, i ja rekoh da nikome neću pričati, a ona je kazala istu stvar stalno iznova, i ja sam obećala.

* * *

            Eto, deco: tako su naši stari dočekivali 1. maj, 7. jul, 29. novembar i ostale okultne praznike. Nekad bilo, sad se pripoveda...
               
Više o ovome i drugim srodnim stvarima čitajte u genijalnoj zbirci VELIKI BOG PAN, u mom prevodu – USKORO!
Da nam živi, živi Pan!

PERSONAL SHOPPER (2017)

 *** 

 3 

Najbolji horor koji videh u ovoj godini, do sada, zapravo i nije horor. Ili ipak jeste? Svakako ga ne reklamiraju kao takvog: nema mračan poster niti jezive face na njemu, ni senku lobanja, krvi, duhova ili čudovišta, a vala i sam naslov ni izdaleka ne nagoveštava stravu. Pa opet...

...Pa opet, ovaj film sadrži nekoliko prilično jezivih scena natprirodno-nagoveštavajuće strave od relativno „tihe“ ali vrlo prijatno-golicave sorte koja baca žmarce niz kičmu upravo svojim anderstejtmentom, suzdržanošću i realističnošću. Totalna suprotnost od nažalost skoro nezaobilaznih jump scare duhova koji skakuću po ekranim današnjih „ghost movies“ i beče vam se u facu svojim izbuljenim očima i nenormalno preširoko razjapljenim ustima čak i kod navodnih „majstora” poput precenjenog Flanagana.

Ne, ništa cheesy nalik tome; zapravo, mogu reći da PERSONAL SHOPPER prilazi vrlo blizu tome kako zamišljam da duhovi, ako zaista postoje, mogu da izgledaju i ponašaju se – a da ta suptilnost ipak ne ide u tolike ekstreme da se sve svodi na to da jedna šibica „sama od sebe“ pređe pola metra po stolu za sat vremena itsl. Ne!

Ima ovde duha i duhova, neke i vidimo kao oblačke „pare“ iliti ektoplazme, a jednog, vala, vidimo i u set-pis prolongiranoj sceni strave koja je nešto najjezivije što sam u skorije vreme video baš zato što je okružena realističnim ambijentom, likovima i pričom, unutar konteksta koji nije horor, ali sama scena itekako jeste jeziva i napeta i čak iznenađujuće žestoka i eksplicitna u svojoj hororičnosti.

Kao što ja to uvek ponekad kažem, žanr je nekom majka a nekom maćeha; a ponekad ume da bude i jedno i drugo. Koliko daje – toliko ume i da oduzme, jer već sama najava da gledate „horor“ film priprema vas na određeni način, uvodi vas u jedna pogodbeni svet na čija pravila pristajete, dolazite spremni, naoružani... PERSONAL SHOPPER je utoliko efektniji kao horor zato što to nije. Odnosno, on to jeste zato što (isprva) nije. Pa na kraju (kad se sve sabere) ipak jeste.

Baš zato namerno izbegavam da govorim o zapletu, iako ovo nije vrsta filma koja ima twist u uobičajenom smislu reči – mada ima ambivalentan pančlajn koji, baš kao i onaj u MARTYRS, može da izaziva različita tumačenja ali je, i izvan njih, naprosto prelepo izveden i zabavan u svojoj prividnoj kontradiktornosti.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER govori o gubitku – o jednoj usamljenoj mladoj ženi čiji je brat-blizanac umro pre nekoliko meseci od srčane deformacije koju i sama poseduje (što će reći da je i njena srčka nešto kao „ticking bomb“) pa sad ona pokušava da ga „prizove“ u njihovoj nekadašnjoj kući, pustoj i spremnoj za prodaju, dok je frustrirana kako dvosmislenim „znacima“ da ima nečega posle tako i prilično nedvosmislenim znacima da nema ničega s ove strane. Naime, njen (ne)život svodi se na to da za nekakvu nadrkanu „zvezdu“, modelsicu ili glumicu ili tako nekakvu slavnu personu, kupuje ili, još češće, iznajmljuje fensi odeždu, torbice, čizmice, nakit i sl. pošto ova nema vremena da se time bakće (jer neko mora da brine i za gorile u njinom prirodnom habitatu s kojima treba da se slika i raji predstavlja filantropom) i tako se nalazi u situaciji prepoznatljivoj velikoj većini današnjeg sveta: da joj skoro sve vreme odlazi na bavljenje nečim što ne voli i ne zanima je, samo kako bi zaradila pare, koje ne stiže da potroši na ono što voli jer je procesom njihove zarade iznurena, iscrpljena pa i zaglupljena...

Usred tog začaranog kruga zvanog „Ćuti kad bar imam posao, makar kakav, barem račune da imam od čega da plaćam i familiju od čega da 'ranim“ – u toj egzistenciji žrtvovanoj plaćanju računa i poreza i nameta i reketa koja se nikad i ne ralizuje kao EGZISTENCIJA već ostaje poludupasto zatuljena u svitanje zore dana koji nikad neće svanuti – naša ljupka curica žudi za znakom da bar „s druge strane“ ima života kakav oko sebe ne vidi i ne oseća... I nekakvi znaci, zaista, i dolaze – ali da li stvarno s druge strane, ili s ove – to nam se ne kazuje eksplicitno, odnosno i kad se kaže, to je izvedeno na takav način da je odgovor sve samo ne nedvosmislen.

A u dobrim pričama o duhovima tako se to i radi – od „Okretaja zavrtnja“ preko „Uklete kuće na brdu“ do Zavodnika – dvosmislenost je ime igre a psihologija aktera (ali i čitaoca/gledaoca) jedan je od ključnih faktora u totalnom učinku i efektu. Takođe, u sva tri klasično-moderna primera, umereno lagodan tretman vremena/zbivanja je presudan: horor ne valja kad se previše žuri, strava je najslađa kad autor, što bi reko naš narod, „takes his own sweet time“ – a uložena pažnja i strpljenje bivaju nagrađeni. Kome se žuri neka umesto pomenutih autora i dela čita knjige u kojima poglavlja imaju oko 3-4 stranice i neka gleda filmove u kojim kadrovi ne traju duže od 3-4 sekunde.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER nije za svakoga: ko očekuje konvencionalan horor, biće razočaran a možda i ugnjavljen gomilom scena koje, strogo gledano, nisu horor, mada, ima prilično saspensa i misterije i usred bela dana, u SMS prepisci koju junakinja započinje sa nepoznatim, možda onostranim entitetom na svom mobilnom. Doskora je paradigma jezivog dvosmislenog dijaloga bila zasnovana na krupnim planovima ljudskih lica (npr. u Umirenoj jagnjadi, između Klaris i hanibala). LIČNI KUPAC uspeva da bude golicavo-jeziv i intrigantan u scenama notorne banalnosti u kakvima i sami svaki dan učestvujemo: u razmeni SMS-ova, odnosno u chatu (ovde: s nepoznatim). Pored toga, ritam je opušten, ne i spor, ali film nema bombastičan zaplet sa ne znam kakvom akcijom i preokretima i ubistvima na svakih 15 minuta; uvlači vas polagano, hipnotiše ako se prepustite njegovom ritmu i deluje kako na površinskom (razumskom) tako i na podsvesnom nivou.

Važna napomena: ovaj film obavezno gledajte što je glasnije moguće – ili ga dobro pojačajte, ili metnite slušalice ako gledate u gluvo doba noći a ne želite da budite ukućane (if any) ali obavezno se prepustite njegovoj zvučnoj auri. Ja nisam skoro video film čiji me je dizajn zvuka toliko oduševio – u toj meri da mi je krivo što nisam na vreme uveo i kategoriju Zlatni Ghoul za zvuk, jer da postoji, ovom filmu bih ga sasvim sigurno dao idućeg januara! Naime, PERSONAL SHOPPER je sav u nagoveštajima, u šumovima, u tihim lupkanjima, kapanju vode u kupatilu na spratu, a naročito u gotovo fetišistički tretiranom krckanju podnih dasaka i ostale drvenarije u staroj, pustoj (or is it?) kući. Čak i kad/ako budem zaboravio zaplet, likove, rasplet i bilo šta, ono što će mi od ovog filma zauvek ostati jeste to predivno krckanje dasaka pod stopalima junakinje u velikoj pustoj kući usred noći – taj soundscape kuće ispunjene pregnatnom tišinom... To me je kupilo već na prvo gledanje, na nedavnom FEST-u (znači, veliki ekran i zvuk i sve optimalno i kako treba), a u tome sam uživao i nedavno, kada je film procurio na net pa sam ga s uživanjem reprizirao (što vrlo retko činim u tako kratkom razmaku s novijim filmovima).

U većini horora me nasmrt gnjave one scene u kojima usamljena djeva cunja po praznoj kući uz obavezno „Hello, is anybody there?“ i kad ih vidim ne samo što mi nisu jezive nego poželim da metalnom šipkom mlatim reditelja po glavi što me uopšte smara tim klišeom, uglavnom na predvidive i otrcane načine. E pa, Oliver Asajas je uspeo da me zavede i oduševi upravo takvim scenama (s tim što naša cura ne kaže „Hello, is anybody there?“ nego samo ime svog brata...) – praktično je reinventovao horor, time što ga je vratio u klasičnu formu i što nije brzao, žurio i posezao za jeftinim efektima, bar ne smesta, nego kad i ako dođe do šoka, on je tempiran drugim ritmom; ako se desi – desi se tamo gde ga ne očekujete, ili na način na koji ne očekujete – ukratko, uspeva da izazove žmarce, pa vala (u toj jednoj žešćoj sceni) i stravu o kakvima 98,6% današnjih „horora“ može samo da sanja.

Malo li je na ovo krizno vreme?

PS: Vidim u rivjuima na netu da je popularno mrzeti glavnu glumicu ovog filma Kristen Stjuart zbog toga što se proslavila u serijalu TWILIGHT. Ja niti sam pratio taj serijal (suprajz!) niti sam (suprajz!!!) upoznat sa njenim privatnim životom i eventualnim skandalima (s kim je, gde je, šta je, dal je bila pijana ili drogirana pred nekim paparacima itsl). Njen vanfilmski prtljag me ne zanima i u film sam ušao bez ikakve predrasude prema njoj. U ovom KUPCU ona me je kupila solidno izvedenom ulogom – ne verujem da ću joj dati baš Zlatnog Ghoula, zavisi od konkurencije ali nije ovo baš vrh vrhova nego tek pristojna, pomalo one-note performansa koja solidno nosi film. Koga zanima, vredi reći da je Kristen ovde takođe bila konstantno fetišizovana kroz kameru i da čak izdašno ogoljava svoje lepe grudi u bar dva navrata, pa je i to nekakva motivacija onima koje nisu kupile reference na fetišizovanje krckanja dasaka i aluzije na Džejmsa, Džeksonovu i Ognjanovića!

DOG SOLDIERS (2001)

  

            Prezauzet sam ovih dana! U štampi su ili tik pred štampom dve knjige na kojima sam intenzivno radio u poslednje vreme a onda i sve do juče pregledavao prelome i proofove da se ne potkrade neka greška; imam da napišem knjigu na engleskom do kraja maja i na njoj intenzivno radim (a ona pored samog pisanja podrazumeva i obiman research i podsećanje na literaturu); član sam jedne komisije zbog čega sam imao da iščitam 40 scenarija i da se osvrnem na svaki; treba da spremam jedno strip-predavanje za kraj maja; itd. itd.

            Zbog toga ne postizavam da pišem rivjue čak ni za neke zanimljive nove filmove o kojima rado bih, pa zato, dok ne ukradem neki sat od pomenutih i drugih radova, evo jednog mog starog rivjua, za odličan film koji je možda promakao mlađariji koja čita ovaj blog a kojeg vredi da se podsete i oni stariji. Vala, i ja ga nisam odavno gledao, a baš bi valjalo... Ako stignem!

            Evo, dakle, šta sam pre skoro 15 godina pisao u kritici za magazin Znak sagite, br. 11, maj 2003, str. 1880-1881.

PASJI VOJNICI

(Dog Soldiers, UK, 2001)

Scenario i režija: Nil Maršal

Uloge: Šon Pertvi, Kevin Mek Kid, Lajem Kaningem, Ema Klizbi...

 * * *  

 (3+) 

Engleski horor se budi iz hibernacije, ako je suditi po nekoliko u svetu zapaženih novih britanskih horora (THE HOLE, DEATHWATCH, 28 DAYS LATER, MY LITTLE EYE...), a PASJI VOJNICI su bili među onima koji su probili led i podsetili ostatak sveta na ovu u hororu nekad vladajuću kinematografiju (zahvaljujući filmovima Hamer produkcije o Drakuli i Frankenštajnu tokom '60-ih i početkom '70-ih).

            Motiv vukodlaka jeste klasičan, i obrađivan i u vreme Hamera, ali pristup koji ovde nalazimo (na svu sreću) nema mnogo veze sa PROKLETSTVOM VUKODLAKA Terensa Fišera, u kome je Oliver Rid dao svoju prvu veliku ulogu. Film govori o grupi vojnika koji se na vežbi u šumama Škotske nađu opkoljeni porodicom vukodlaka, i o njihovim pokušajima da prežive noć zabarikadirani u kući na koju nabasaju usred šume...  

Zbog toga, mnogo očiglednije paralele mogu se povući sa filmovima kakvi su NOĆ ŽIVIH MRTVACA (klasični i u mnogo čemu neprevaziđeni film opsade) ili OSMI PUTNIK 2 (utoliko što su glavni likovi solidno opremljeni vojnici suočeni sa nadmoćnim neprijateljem). Ne može se reći da su PASJI VOJNICI igde blizu revolucionarnosti ili originalnosti pomenutih naslova, ali Maršal uspeva da prepoznatljive horor motive osveži modernijim pristupom, pre svega dinamičnom režijom i perfektnom montažom i tajmingom pomoću kojih uspeva da naglasi munjevitost, brutalnost i žestinu napada vukodlaka. Gluma u filmu je toliko dobra da čak i lokacije snimljene u Luksemburgu (!) uspevaju da 'glume' Škotsku; likovi su živi i ubedljivi, gledalac se sa njima saživljava i brine za njih, a bez obzira na svu njihovu simpatičnost, režiser ih ne štedi – krvava sudba čeka većinu njih!

            Filmovi o vukodlacima su nekada bili sinonim za spektakl specijalnih efekata maske; iako je za taj posao ovde bio zadužen dokazani majstor Bob Kin (HELLRAISER), budžet nije bio naklonjen egzibicijama na tom planu, što je možda i bolje, jer siluete i munjeviti prizori kojima nas Maršal časti čine ove stvorove daleko jezivijom i efektnijom pretnjom nego što bi to dugi prizori transformacija i t.sl. Naglasak je na likovima, na situaciji i na održavanju klaustrofobične atmosfere, i tu film uspeva kao malo koji skorašnji horor.  

Jedine zamerke mogle bi se uputiti dijalozima, koji iako su veći deo filma živi i ubedljivi, mestimično skliznu u standardnu trejler-rutinu ('Sada znaš šta živi u senkama...') pa se zato izveštačenost još jače oseti; sem toga, i sklonost likova da, u završnici filma, prolaze kroz zidove i podove naizgled čvrste kuće kao da je ova od kartona narušavaju dotad pažljivo građenu i poštovanu realističnost. Najzad, ni poreklo porodice vukodlaka nije najbolje objašnjeno, ali pojedine rupe u scenariju postaju vidljive tek nakon uzbudljivog spektakla, kad sebi dozvolite luksuz predaha...

            Ovo su relativno sitne zamerke u prilično dobro osmišljenom i odlično realizovanom filmu, pa se zato ne dajte obmanuti novim nastavcima NOĆI VEŠTICA i sličnim štancovanim holivudskim rutinama – PASJI VOJNICI su horor kakav treba da bude: sa dušom, sa stravom, i sa pristojnom količinom krvi. Ako je ovo nagoveštaj nove krvi u engleskom hororu, možemo samo s nestrpljenjem očekivati ostale reprezente vaskrsle horor velesile. 

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

  

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

Knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem

Autor: Dejan Ognjanović

Izdavač: Orfelin, Novi Sad, 2017

Uz pomoć FCS-a,

i fondova za kulturu grada Novog Sada i pokrajine Vojvodine

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU je knjiga razgovora sa rediteljem Đorđem Kadijevićem koje je vodio i priredio Dejan Ognjanović.

Razgovori sa ovim velikanom srpskog filma pokrivaju njegov celokupan opus, i to hronološki, od filma Praznik (1967) pa do, za sada, poslednjeg – dokumentarnog TV filma Tito i umetnost (2014) iz serijala „Titova soba tajni“. Knjiga sa podjednakom pažnjom govori i o TV projektima Đorđa Kadijevića: serijalima „Fantastika“ i „Beogradske priče“, kao i o velikoj TV seriji „Vuk Karadžić“.

U otvorenom i iscrpnom razgovoru Kadijević minuciozno izlaže osnove svog svetonazora i svoje filmske poetike: govoreći o sebi i formativnim događajima svoje biografije on govori i o ključnim dešavanjima u Srbiji od II svetskog rata naovamo i pretvara se u pronicljivog svedoka jednog vremena. Kao autor čija su dela često bila posvećena istorijskoj tematici, Kadijević govori o svom odnosu prema vremenu, istoriji, prolaznosti i večnosti – ali i o svom odnosu prema srpskom narodu i njegovom mestu u istorijskim procesima.

Osvrćući se na uslove u kojima su njegovi filmovi nastajali, Kadijević govori i o svojim saradnicima – pre svega o svom stalnom direktoru fotografije, Aleksandru Petkoviću – Petku, ali i o najvećim glumcima srpskog filma s kojima je sarađivao, kao što su: Slobodan Perović, Pavle Vujisić, Aleksandar Berček, Miki Manojlović, i drugi. Kadijević otvoreno govori o brojnim kulturnim poslenicima nekadašnje srpske kinematografije i Televizije Beograd, uključujući i svoje kolege, reditelje, i tako upotpunjuje sliku uslova u kojima su filmovi nastajali u vreme SFRJ, i u vreme posle njega, sve do današnjih dana.

            Lucidni i intelektualno potkovani Kadijevićev um suvereno se kreće kroz kulturu i umetnost svih epoha, a posebno XX veka, povlačeći brojne paralele sa filozofijom, politikom, istorijom i drugim oblastima. Njegov smisao za humor i ironiju daje posebnu draž i bogatstvo ovoj knjizi.

          Razgovori su potkrepljeni uvodom autora, Dejana Ognjanovića; kratkim podacima o zapletu i ekipi svakog pojedinog filma ili serije; nužnim komentarima i objašnjenjima u fusnotama; bogatim i ekskluzivnim fotografskim materijalom iz Kadijevićeve lične fototeke, kao i iz arhive RTS-a.

Rezultat razgovora Dejana Ognjanovića i Đorđa Kadijevića, zabeležen u ovom rukopisu, mnogo je više od puke knjige intervjua: ovo je temeljita autopoetička studija, utemeljena i faktografski i teorijski, i obogaćena obiljem ekskluzivnih fotografija koje dodatno doprinose njenom statusu prvorazrednog dokumenta kakav je nužno potreban našoj kulturi.

Autor ove knjige, Dejan Ognjanović, svojim ranijim knjigama već se bavio skrajnutim vrednostima srpskog filma, npr. u zborniku Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koju je ko-priredio (Clio, Beograd, 2008) i gde je već objavio jedan studiozan esej o Kadijevićevom Prazniku. Takođe, u knjizi U brdima, horori:srpski film strave (NKC, Niš, 2007) temeljito je analizirao Kadijevićeve filmove fantastike i strave, a nizom tribina i autorskih večeri na kojima je učestvovao zajedno sa Kadijevićem dokazao se kao jedan od najboljih poznavalaca njegovog filmskog rada.

*

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, knjiga iscrpnih i nadahnjujućih razgovora sa pionirom srpskog filma fantastike i strave, Đorđem Kadijevićem, bogato je ilustrovana sa oko 225 (da – dve stotine dvadeset i pet!) ekskluzivnih, uglavnom nikad viđenih fotografija iz njegovih filmova i sa njihovih snimanja, i ima 496 strana B5 formata, u tvrdom povezu, sa srebrotiskom...

Evo sadržaja knjige:

Na nju se možete ODMAH pretplatiti. Pretplata traje do 20. maja.

Pretplatna cena je 1.900 din, a u knjižarama će biti oko 2.400.

Ako odlučite da smesta, po najpovoljnijim uslovima, sebi rezervišete ovu knjigu, evo šta treba da uradite. Novac (1.900 dinara) treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad): ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Pretplata na Kadijevića. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog. Isporuka knjiga je odmah po izlasku iz štampe, sredinom maja.
Uzgred, podsećam vas da je Orfelin pre pola godine objavio i Kadijevićev mračni roman BOŽIJA VOLJA koji još uvek možete naručiti od ovog izdavača.

Takođe vam skrećem pažnju, odnosno podsećam, da tokom maja izlaze još dve nove knjige Orfelina: VELIKI BOG PAN – Artura Makena (klikni za detalje!) i Priče o čudnovatom – Ransoma Rigsa.

Za one koji odluče da kupe sve tri knjige – poseban popust. Umesto 3.700, sve tri knjige možete dobiti za 3.500 (poštarina je uračunata u cenu). Ako se odlučite za ovu opciju, sve je isto kao gore u uputstvima, samo što uplaćujete 3.500 i naznačite Za majske knjige.

            Koricu i unutrašnjost knjige grafički je dizajnirao David Tankosić a fotografije u Kadijevićevom stanu koje vidite u ovom postu (a neke su i u knjizi) načinio je Dušan Mladenović. Obojici zahvaljujem na odlično obavljenom poslu.

Evo više detalja o ovoj po svemu spektakularnoj knjizi.

Kratak opis:

Jedan od najznačajnijih srpskih filmskih i TV reditelja, Đorđe Kadijević, govori iscrpno, otvoreno i stručno o svom filmskom opusu, svojoj estetici i poetici, o svom vremenu.  Razgovori u ovoj knjizi hronološki su organizovani tako da prikazuju rađanje i razvoj Kadijevićevih poetskih principa od Praznika (1967) do Titove sobe tajni (2014).

Cilj projekta:

Predstaviti ličnost, misao i delo jednog od najznačajnijih aktera jugoslovenske i srpske kulturne scene, istaknutog reditelja i istoričara umetnosti, Đorđa Kadijevića i omogućiti re-evaluaciju njegovog opusa.

Ciljna grupa:

Stručna, ali i najšira javnost: istoričari umetnosti, filmski radnici, studenti filma i umetnosti, filmofili, svi koji se profesionalno ili amaterski bave filmom i zanimaju za ovaj umetnički medij.

Forma knjige (intervju) čini tekst dinamičnim, jasnim i razumljivim široj čitalačkoj publici, bez obzira što se teme razgovora dotiču najdubljih pitanja umetničkog stvaranja i života uopšte.

Očekivani rezultati:

A) Otkriti najširim krugovima domaće javnosti prvorazredno značajan a malo poznat i slabo istražen opus velikog umetnika i mislioca.

B) Re-evaluacija opusa velikog reditelja, ali i kinematografije koje je bio deo, kao i vrednosti televizijskog autorskog stvaralaštva, i uopšte jednog blisko prošlog vremena čije su teme i dileme i danas aktuelni.

C) Čitav niz podataka i uvida ove knjige doprineće boljem razumevanju nekih od najplodnijih faza u domaćoj istoriji kulture i umetnosti („Crni talas“, autorski TV filmovi, rađanje žanra fantastike i horora kod nas...).

Evo kako počinju moje

Uvodne napomene

            1. Van šablona

Đorđe Kadijević u našoj kulturi ima neobičan status, definisan dihotomijama koje su i odredile njegovu specifičnost: istovremeno intelektualac i „filmadžija“; istoričar umetnosti i reditelj; režiser za bioskop ali i za televiziju; autor žanrovskih ali i nežanrovskih filmova... Kolumnista vodećeg nedeljnika NIN (na likovne teme) i filmološka nepoznanica sa skrajnutim statusom u domaćim filmskim leksikonima i enciklopedijama... Slavan, i u senci; svima znan i – nepoznat... 

Ovime se ne iscrpljuju dihotomije vezane za njegov opus (tačnije, za dve njegove „paralelne profesije“, kako ih sam naziva), ali već i navedeni parovi suprotnosti dovoljni su da nagoveste jednu nesvakidašnju i potencijalno kontroverznu pojavu.

*

            Kadijević se odupire definisanju i uklapanju u ma koju kategoriju: on je, kao stvaralac, etabliran, a opet – uvek i svuda stranac, gotovo autsajder. Među rediteljima bio je posmatran sa zazorom, kao došljak iz drugog sveta – kao intelektualac, odnosno „likovni kritičar koji pokušava da režira“. Među likovnim umetnicima i kritičarima posmatran je, sa čuđenjem, kao reditelj koji, umesto da tematizuje njih i njima slične, snima filmove o običnim ljudima u ruralnoj sredini. Među bioskopskim rediteljima retko se pominje jer ga smatraju prevashodno televizijskim autorom. Na televiziji, stalno zaposlene „kolege iz radnog odnosa“ gledale su ga kao uljeza iz sveta bioskopa koji remeti njihova ustaljena pravila snimanja. Iako inicijalno stigmatizovan kao „crnotalasovac“ zbog svoja prva dva igrana filma, slabo se uklapa u šablon te grupacije reditelja i retko se, a i tada sasvim uzgred i ovlaš, nalazi u napisima o „Crnom talasu“. Kao pionir horora u našoj kinematografiji stekao je određeno priznanje, sa zakašnjenjem od više decenija, ali i ono je uglavnom ostalo u sferi „kulta“ – marginalnih publikacija i minornih festivala... Povremeno se poneko u štampi ili na internetu doseti Leptirice pa sroči prigodan tekst, uglavnom zasnovan na prepričavanju, nostalgiji i opštim mestima, računajući na prepoznatljivost i popularnost ovog naslova, ali ozbiljnih kritičkih napisa o tom i drugim Kadijevićevim filmovima ima vrlo malo...

            A kad se ispod svega podvuče crta, glavni (mada ne jedini) krivac za ovakvu situaciju upravo je sâm Kadijević. Njegova nezainteresovanost za samoreklamiranje, za klike i tabore, za centre moći, kao i njegova umetnička, poetička neuklopivost u vladajuće paradigme domaćeg filma i svesni, snažni zazor od bilo kakve etikete, bilo kakvog pripadanja i svojatanja, u korenu su jednog skoro unikatnog statusa: da bude istovremeno svima znan, a opet, suštinski nepoznat i neprepoznat. I tako, već decenijama...

* * *

            A evo šta su u svojim recenzijama o ovoj knjizi kazala dva istaknuta domaća poznavaoca i stvaraoca.

Aleksandar Erdeljanović

Upravnik Arhiva Jugoslovenske Kinoteke

Đorđe Kadijević je režiser čiji je rad višestruko obeležio našu kinematografiju, pre svega filmovima Praznik (1967) i Pohod (1968), ali je podjednak doprinos dao i njegov snažan autorski rad na televiziji, gde je proizveo neke od najzapaženijih TV filmova, kao što su Leptirica i Karađorđeva smrt, i neprevaziđenu TV seriju Vuk Karadžić.

            Ovaj autor se sa velikim uspehom oprobao u različitim žanrovima (ratni film, istorijski, horor...), često na pionirski način smelo tretirajući tematiku koju je malo ko smeo da takne (npr. fenomen kontrarevolucije, ili I svetski rat) ili žanrove kojima se niko do tada kod nas nije bavio (fantastika i horor).

            U knjizi Više od istine: Kadijević o Kadijeviću ovaj umetnik govori otvoreno, iscrpno i lucidno o svojim filmovima sa dubinom i prodornošću kakvi do sada nisu bili viđeni i koji bacaju novo svetlo na njegov opus – ali i na vreme u kojem je stvarao, tako da ovo nije samo knjiga o jednom umetniku, već i o jednom vremenu i jednom narodu. Njegove meditacije o užasima II svetskog rata, o filozofiji egzistencijalizma, o istočnom i zapadnom poimanju horora, o katoličkom i pravoslavnom shvatanju Đavola, o turbulentnoj istoriji Srbije i Jugoslavije – zapravo služe istoj svrsi: da upotpune i novim slojevima obogate sliku o iskustvu, misli i viziji koji stoje iza njegovog dela.

           

*

Miloš Radivojević

filmski reditelj

Rukopis knjige „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“ predstavlja dragocen, a slobodno bi se moglo reći fundamentalan doprinos boljem razumevanju i re-evaluaciji opusa jednog od naših najznačajnijih reditelja, Đorđa Kadijevića.

            Ovaj autor, kako to Dejan Ognjanović u uvodu ističe, u našoj kulturi ima neobičan status, definisan dihotomijama: istovremeno intelektualac i filmadžija; istoričar umetnosti i reditelj; režiser i za bioskop i za televiziju, i žanrovski i nežanrovski... Kolumnista vodećeg nedeljnika NIN i filmološka nepoznanica sa skrajnutim statusom u domaćim filmskim leksikonima i enciklopedijama...

Stručno vođeni razgovori u ovoj knjizi umešno su, hronološki organizovani tako da prikazuju rađanje i razvoj Kadijevićevih poetskih principa. Bogatstvo uvida koje ova knjiga nudi relevantno je ne samo za bolje razumevanje ovog značajnog stvaraoca, nego i za vreme koje je svojim dugim životom obeležio, od svedočanstava koja počinju II svetskim ratom, pa preko doba Titove Jugoslavije kada je stvorio svoja najznačajnija dela, pa sve do našeg „tranzicionog“ doba.

Tekst ove knjige otkriva Kadijevića kao usamljenog, gordog pojedinca koji ne pripada konstituisanom načinu mišljenja, već je autentična pojava koja uistinu jeste delovala razorno ali nadgrađujuće na kulturu, remeteći kolotečinu i donoseći nešto smelo, svoje, originalno, dotad neviđeno a suštinski značajno za istu tu kulturu, bez obzira na to koliko je ova bila (ne)sposobna da to prepozna i valorizuje.

Kao takva, ova knjiga je od prvorazrednog značaja za ovu kulturu i zaslužuje najtopliju preporuku za objavljivanje.

*

Ova knjiga objavljena je bez ikakve pomoći Ministarstva kulture Republike Srbije. Na konkursu za izdavačke projekte od nacionalnog značaja za 2016. godinu ona NIJE dobila nikakva sredstva; vajna komisija je procenila da je četrdesetak drugih knjiga te godine bilo značajnije za nacionalnu kulturu od ove knjige razgovora s jednim od najznačajnijih filmskih stvaralaca i uopšte intelektualaca koje su ova i njoj prethodeće zemlje imale. Na svu sreću, malo i uz pomoć gorepomenutih, ali pre svega zahvaljujući Orfelinu koji je prepoznao vrednost ovog rukopisa, knjiga će se uskoro najzad naći pred čitaocima!

Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad Kadijević govori, pametni vade beležnicu i zapisuju!