NAT­PRI­ROD­NA STRA­VA I NI­HI­LI­ZAM TO­MA­SA LI­GO­TI­JA

  

Evo nečega za ljubitelje mraka, Marka i Ligotija: u uglednom časopisu Kultura (br. 163 / 2019) objavljena su dva temata: „Kulture otpora“ i „Kultura i novac“. U ovom prvom objavljen je, pored ostalog, i naučni rad o Ligotiju koji je napisao dr Marko Pišev, naš odličan (pa stoga i ne baš plodan) pisac strave, a u zadnje vreme sve istaknutiji akademski radnik (Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet – Odeljenje za etnologiju i antropologiju).

            Pomenuti temat „Kulture otpora“ priredila je dr Ana Došen, koja je i autor još jednog rada u njemu koji bi čitaocima ovog bloga mogao biti zanimljiv, a tiče se japanskih mangi – konkretno, naslov rada je „Subverzivne odlike manga kulture u kontekstu popkulturnog globalnog sela“.

            Retko se dešava da neki horor pisac, a naročito vrhunski kao što je Ligoti, bude u ovoj zemlji, na našem jeziku, predmet ozbiljnog naučnog rada, pa vam zato sada skrećem pažnju na ovaj rad o Ligotiju. Naslov je „Oni­rič­no pod­ri­va­nje stvar­no­sti: Nat­pri­rod­na stra­va i ni­hi­lizam To­ma­sa Li­go­ti­ja“.

Evo kako glasi sažetak:  

Pro­sve­ti­telj­ski ide­al sve­ta ko­jim u ce­lo­sti vla­da ljud­ski ra­zum i ko­ji je pot­pu­no ustro­jen uni­ver­zal­nim me­ri­li­ma ra­ci­o­nal­no­sti jed­na­ko je ospo­ra­van i bra­njen ot­ka­ko je za­ži­veo u in­te­lek­tu­al­noj tra­di­ci­ji Evro­pe. Ve­ra u ra­zum kao u eks­kluziv­no svoj­stvo ljud­skog uma ka­dro da re­pro­du­ku­je au­ten­tič­nu sliku stvar­no­sti, na Za­pa­du se br­zo po­ka­za­la di­sku­ta­bil­nom ka­ko iz ugla fi­lo­zo­fi­je, ta­ko i umet­no­sti, ali i po­je­di­nih na­uč­nih di­sci­pli­na (pre svih, psi­ho­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je). U okvi­ri­ma sa­vre­me­ne knji­žev­ne pro­duk­ci­je, je­dan od naj­ve­ćih pro­tiv­ni­ka pro­sve­ti­telj­ske za­mi­sli o ra­zu­mom spo­zna­tlji­voj pri­ro­di stvarno­sti je ho­ror pi­sac To­mas Li­go­ti. Za ovog au­to­ra, „svet ka­kav je­ste” ima ma­lo ili ni­ma­lo ve­ze sa ra­ci­o­nal­nom sve­šću, a da­leko vi­še sa sa­dr­ža­ji­ma ko­je nam su­ge­ri­šu naj­du­blji ira­ci­o­nal­ni stra­ho­vi oli­če­ni u gro­zni­ča­vim vi­zi­ja­ma i ko­šmar­nim sli­ka­ma. Za­sno­vav­ši svoj lič­ni i umet­nič­ki sve­to­na­zor na in­ver­zi­ji ustalje­nih pred­sta­va o stvar­nom, Li­go­ti stva­ra spe­ci­fič­nu vr­stu sub­ver­ziv­ne pro­ze: na­i­me, onu ko­ju svet li­ša­va vi­šeg smi­sla i ti­me ospo­ra­va čo­ve­ku sva­ku mo­guć­nost ute­he. Da li ova kraj­nja be­zi­lu­zor­nost in­di­vi­dui osta­vlja ika­kvo me­sto za sa­mo­stal­no de­la­nje (sub­ver­ziv­no ili ne) jed­no je od osnov­nih pi­ta­nja na ko­je ću na­sto­ja­ti da od­go­vo­rim u ovom ra­du.

Ključne reči: To­mas Li­go­ti, nat­pri­rod­na stra­va, po­je­di­nac, stvar­nost, ko­šmar, ni­hi­li­zam

           

Ako hoćete da skinete i čitate ceo ovaj broj Kulture (sasvim legalno, na njihovom sajtu), imate ga na ovom linku.

Ako biste da čitate samo Markov rad o Ligotiju, njega sam isekao i okačio ovde.

Ako još niste nabavili dve odlične Ligotijeve zbirke na srpskom, moram vam reći da je PISAR TAME trenutno rasprodat, nema ga kod Orfelina, i ne znam da li će biti rađeno II izdanje (ako vam je knjiga promakla – slobodno gnjavite izdavača na Sajmu da knjigu ponovi!) a da DNEVNIK NOĆI još uvek možete naći, pa se nemojte mnogo premišljati. Uzimajte dok ima!

3. MEĐUNARODNA KOLONIJA FILMSKE KRITIKE U NIŠU

Ove godine nastavljamo da realizujemo pretprošle jeseni ustanovljenu manifestaciju pod nazivom Međunarodna kolonija filmske kritike u Nišu. Poučeni dosadašnjim iskustvima i impresijama učesnika, spremni smo da organizujemo treće izdanje ove kolonije, sa nadom da ćemo, u interesu naše profesije i onih koji će nas jednog dana naslediti, biti još bolji, uspešniji, efikasniji i dinamičniji.

Iako ima presudan uticaj na vaspitavanje i sazrevanje filmskog ukusa kod mlađih filmofilskih naraštaja, filmska kritika je sve zapostavlјenija kinematografska delatnost. S obzirom na to da u Nišu u kontinuitetu izlazi jedan od retkih filmskih časopisa u štampanom obliku – „Filaž“ − i s obzirom na činjenicu da Niš ima nekoliko afirmisanih filmskih kritičara − Branislava Miltojevića, Dejana Dabića, Dejana Ognjanovića i Srđana Savića – logična je što se kolonija filmske kritike organizuje baš u Nišu.

Međunarodna kolonija filmske kritike Niš 2019. trajaće od 8. do 11. oktobra i imaće petnaestak učesnika iz Srbije i okolnih zemalјa.

Mesto dešavanja: Regionalni centar za razvoj obrazovanja Niš u ul. Pariske komune.

Prvi dan, 8. oktobar, predviđen je za radionicu filmske kritike na temu „Čudotvorni mač – klasično ostvarenje jugoslovenske i srpske kinematografije“; u toj bi aktivnosti, nakon besplatne školsko-edukativne projekcije Nanovićevog filma za polaznike radionice u konferencijskoj Sali Regionalnog centra za razvoj obrazovanja u Nišu, učestvovali zainteresovani kritičari koji su gosti i učesnici ovogodišnje kolonije.

Drugi dan, 9. oktobar, zamišlјen je tako da se putem okruglog stola, uz slobodan izbor odgovarajućih tematskih smernica unutar zadatih okvira, iz raznih uglova sagleda ovogodišnji autor u fokusu, Ingmar Bergman (čitav stvaralački opus autora, razne faze u njegovoj karijeri, pojedinačni filmovi, Bergmanov autorski rukopis, Bergman u kontekstu švedske i svetske kinematografije, Bergman kao multimedijalna stvaralačka ličnost i slično), uz napomenu da će posebno predavanje o ovom velikanu nordijske kinematografije održati naš specijalni gost iz Švedske Jan Holmberg.

Treći  dan, 10. oktobar, posvećen je, opet u formi okruglog stola, temi pod slikovitim nazivom „Tajne odaje filmske istorije“, gde bi akcenat bio na zapostavljenim, pomalo zaboravljenim, skrajnutim ili neopravdano potcenjenim autorima, filmovima, školama ili pokretima u našoj ili drugim kinematografijama.

            Pored pomenutih redovnih učesnika iz Niša, na ovogodišnjoj koloniji naći će se i Nikola Stojanović, Božidar Zečević, Toma Gavrić, Igor Toholj, Goran Mitić, Milan Nikodijević, Radenko Ranković, Stojan Sinadinov, Jan Holmberg i Jelena Mila iz Švedske.

            Tačan program odnosno teme izlaganja nisu poznati, ali što se tiče dr Ognjanovića, mogu reći da ću ja na ovoj koloniji učestvovati sa dva izlaganja i to:

1. Elementi horora u Bergmanovim delima

i

2. "Angst" (Strah) kao skriveni dragulj 7. umetnosti

 

Ulaz na ovo dešavanje je slobodan – odnosno, ne morate biti kritičar ili filmski radnik da biste, kao posmatrač/slušalac, prisustvovali izlaganjima. Studenti, filmofili – izvolite!

Ovaj post ilustrovan je fotkama sa prošlogodišnje kolonije.

Evo jasne i pregledne satnice.

Utorak, 8. 10. 2019.

Školska radionica filmske kritike:

„ČUDOTVORNI MAČ“ – KLASIČNO OSTVARENjE JUGOSLOVENSKE I SRPSKE KINEMATOGRAFIJE

12:00 – 14:00  Projekcija filma „ČUDOTVORNI MAČ“

14:15 – 16:00  Kritička diskusija o filmu

Mesto dešavanja: Regionalni centar za razvoj obrazovanja Niš 

Sreda, 9. 10. 2019.

11:00 – 14:00  Autor u fokusu: INGMAR BERGMAN (1. deo sesije)

16:00 – 19:00  Autor u fokusu: INGMAR BERGMAN (2. deo sesije)

Mesto dešavanja: Regionalni centar za razvoj obrazovanja Niš

Četvrtak, 10. 10. 2019.

11:00 – 14:00  Okrugli sto: TAJNE ODAJE FILMSKE ISTORIJE (1. deo sesije)

16:00 – 19:00  Okrugli sto: TAJNE ODAJE FILMSKE ISTORIJE (2. deo sesije)

Mesto dešavanja: Regionalni centar za razvoj obrazovanja Niš

JOKER (2019)

***(*)

4-

            Svi smo mi, neko manje a neko više, gaženi životom – političarima, šefovima, „kolegama“ s posla, familijom, ljudima u prevozu i na ulici, partnerima (ko ih ima), nemanjem partnera (ko ih nema), decom (ko ih ima), nemanjem dece (ko ih nema) i sve tako, od kolevke pa do groba... Sve nas jebe mikro ili makro kosmos u kojem moramo da se borimo za egzistenciju, i svi smo, neko češće a neko (lucky bastard!) ređe, izazvani da pomislimo ili čak i izgovorimo legendarne reči: „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ (mora s vrskanjem; bez toga to nije TO!)

            I nek se prvi baci kamenom u pravcu najbližeg prozora onaj ko nikad nije poželeo, rečima Radovana III, „da pobijem govna i gotova stvar!“

            Pa eto, Džoker je, pored ostalog, film i o tome – o luzeru koga gazi ko stigne, na razne načine ali sa sličnim učinkom, od keve s kojom, mator konj, živi u oronulom stanu, preko šefa i kolega na shitty poslu (klovnovsko majmunisanje na ulici u službi boga konzumerizma) pa do Hispano klinaca na ulici i japi degena u metrou.

            A onda mu se – našem Džokeru (kršteno ime nebitno, u istoriju će ući sa nadimkom, baš kao Tito!) – desi jedna od onih how conveniently crappy sedmica u kojima se, u rasponu od 3-4 dana, desi čitav niz neprijatnih iskustava, gubitaka, razočarenja, premlaćivanja i ostaloga, što – pojačano krizom identiteta koju mu nestabilna i ne baš pouzdana keva usadi u mozak (naime, da je on možda potomak bogatuna koji ga je navodno začeo s kevom dok mu je ova radila kao sobarica) – i tako, sve to na gomili dovede do situacije koju je moj pokojni nastavnik istorije opisivao izrazom: „pa to je da čovek prsne na švajsovano mesto!“

            A naš Džoker i nije baš nešto švajsovan, dapače; od prve scene on je očigledno oronuli i korodirani luzer, jadnik, slabić, jedno od onih stvorenja koja je život toliko često i intenzivno gazio da su donekle i oguglala a odnekle maltene sama kao da prizivaju: „Šljusni me preko face, nisam za bolje!“

            Jasno je kuda to sve (jedino može da) vodi.

            A to čak nije ni spojler, osim ako niste baš doslovno ZALUTALI u bioskop (i u 20. i 21. vek pride).

            Mislim, ima li neko ko ne zna da je ovo „origin story“ o nastanku jednog od najgadnijih Betmenovih zlikovaca? Onoga iz naslova? Kojeg ste već ranije gledali u izvedbama Džeka Nikolsona i Hita Ledžera?

            ---Digresija 1: jedan od problema ubedljivosti ove storije jeste to što je ova verzija Džokera toliko sjebana u startu, toliko nemoćna i jadna i socijalno nekompetentna, toliko robuje svojim simptomima da do pucanja zateže kredibilnost rezultata, naime, da će ovaj ovde sjebani šonja da, preko noći ili dve, izraste u super-vilana koji će ubrzo da zavodi slojevito osmišljene i organizovane orgije terora po čitavom Gotamu, a i šire!---

            Dakle, jedna dimenzija užitka koji ovaj film pruža je katarza u onome kad zadugo-gaženi ustane pa krene da gazi svoje gazitelje.

            Međutim, film je dovoljno pametan da se ne svodi na jeftinu, eksploatatorsku i moralno upitnu „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ dimenziju (šta god neki po novinama i internetima kenjali, brinuli i prognozirali).

            Mislim, da, okej, verovatno će biti ugnjetenih jadnika koji će u Džokeru videti svog kućnog sveca i slaviti ga ko krsnu slavu; i možda će u bliskoj budućnosti neki ugnjetavani luzeri po američkim školama zapucati na vršnjake a da im se potom u sobama pronađe dvd ovog filma; ali takve stvari su neizbežne, ma koliko bile žalosne, i ne možemo imati iole vrednu i zanimljivu i relevantnu umetnost ako stalno na umu imamo to kako će je labilne, ionako načete osobe primiti. Jer, kad bi se sve što se peva, piše i filmuje po takvima odmeravalo i upravljalo, ne bismo imali ni TAKSISTU (jedan od očiglednih uzora ovog filma) a kamoli nešto površnije stvari kao što je ovaj ovde DŽOKER.

            Ipak, svaki iole zreo i pažljiv gledalac zapaziće da DŽOKER vrlo jasno i odgovorno tretira svoju pipavu tematiku: da, istina, zahvaljujući pre svega antologijskoj ulozi Hoakina Feniksa (evo da mu odma, sad i ovde, čestitam na Oskaru kojeg će za ovo dobiti!), film nas ubacuje u cipele tog jadnika i tera nas da dobrim delom saučestvujemo sa njim, čak i onda kad je pomalo zločest (prema onima koji su to zaslužili) – ALI nam takođe vrlo jasno, nedvosmisleno pokazuje koliko je taj lik sjeban, poremećen i opasan (npr. u odnosu sa samohranom mamicom malog bebirona u istoj zgradi, s kojom mašta da se spanđa), i koliko su njegove reakcije nekontrolisane i PRETERANE (npr. u iznenađujuće gadnoj splatter sceni s jednim kolegom koju neću spojlovati).

            Film je jasan u povlačenju granice između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa, tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije bio normalan, i nije ga film „pokvario“.

            Možda neki likovi tu nisu baš najsimpatičniji i moralno najčistiji (npr. komičar kojeg igra De Niro, u svojoj meta-epizodi), ali teško da bi iko normalan kazao da zaslužuju metak u čelo. Možda je i Džokerova (bolesna!) majka malkice kriva za njegovo stanje, ali ipak, come on... Nemojmo preterivati...

            ---Digresija 2: Jedan od oblika užitka koji nudi ovaj film jeste, slično kao kod Tarantinovog HOLIVUDA..., igranje na predznanje s kojim publika ulazi na film, odnosno činjenica da i jedan i drugi film prikazuju relativno „malu“ pripremu za prilično velike docnije stvari. Kod T-a je to „veliko“ masakr Mensonovih degena koji visi nad čitavim filmom kao usud, kao Doom over Sarnath, kao Shadow over Innsmouth, i koji svojim mračnim tonovima (kojih smo unapred svesni) boji i ranije, naizgled nedužne, „male“ scene.

U DŽOKERU je to svest da će Jadnik koga gledamo izrasti u Super-Vilana, da će Šmokljan s kojim osećamo nešto sapatništva i saučešća, za kojeg često i navijamo, ubrzo postati Pomahnitali Zlikovac. I ta svest boji i brojne prethodne, naizgled „male“ scene, kao što je to interakcija sa bogatunskim „tatkom“ Vejnom u klozetu luksuznog bioskopa (gde se, nimalo slučajno, prikazuju Čaplinova MODERNA VREMENA), a još više – u beskrajno simpatično zločesto zabavnoj sceni kada Džoker načas sretne i interaguje sa svojim budućim nemezisom, Brusom Vejnom kao 10-godišnjim dečakom.

---Digresija 3: uzgred, malo mi je čudan tajmlajn ovog filma. Ako Džoker ovde ima preko 40 godina (Hoakin ima 45!), a ako Brus istovremeno ima samo 10, dok mališa izraste u onu razvijotku Betmena (za jedno dve decenije), Džoker će dotad da bude deda u paralitičarskim kolicima a ne Super-Vilan s kojim će mlađahno Betmen-momče kolko-tolko ravnopravno da se maklja. ---

...To sa predznanjem i meta-dimenzijom je, dakle, jedna krupna sličnost koju ova dva ovogodišnja odlična filma dele. Ono gde se bitno razlikuju, za moj groš, jeste sledeće: HOLIVUD je neujednačen film, koji sadrži i dobre, i vrlodobre, i odlične deonice, ali ima i povrh toga nekih 40-ak minuta suve genijalnosti (Span ranč + Šaron u bioskopu + čitava završnica i njen epilog). S druge strane, DŽOKER je mnogo ujednačeniji film, bez digresija, vrludanja, tupljavina, fetišističkih interluda i sumnjivo-relevantnih scena, ALI – nema, zaista, genijalnosti. Ima mestimične odličnosti u svojoj prilično uniformnoj, ravno namazanoj vrlodobrosti, i to je to. Tako mala razlika, reko bi neko površan, ali tako mnogo znači. Ne morate se slagati sa Dr Ghoulovom recepturom ali, za mene, dvije žlice genijalnosti u šerpi, pomešane sa dobrim, vrlodobrim i odličnim sastojcima, više vrede nego pun lonac homogene vrlodobrosti a BEZ one dvije (zlatne) žlice.

Šta je najodličnije u ovoj odličnosti? Odličan je prikaz jednog duboko neljudskog društva: svet ovog filma je bespoštedni kapitalistički exploatatorski svet u kome je iskorišćavanje fabrički ugrađeno, samopodrazumeva se pravo jednih ljudi da koriste druge, da ih ugnjetavaju, pa i da ih ismevaju za tuđu zabavu (kao što to „komičar“ De Niro čini sa zlosrećnim Džokerom). Svi likovi koje vidimo načeti su, iznureni tom pacovskom trkom (pa i doslovno, pošto je grad preplavljen pacovima) a Gotam je prikazan kao Beograd pod Vesićem, jedino što iz vazduha izgleda nešto lepše i pompeznije. Ali kad se siđe dole, među narod – to je ista ta rugoba, štroka, đubre, zaraza i haos, a ni (polu)svet koji dole vidimo nije ništa civilizovaniji i finiji od Beograđanoida i dođoša svih boja što im razrovanim ulicama špartaju.

Ukratko, ono što ovaj film vrlo lepo i pametno prikazuje nije samo puko „društvo me je učinilo takvim“; DŽOKER pokazuje mehanizme koji ne samo što stvaraju nego još i potpomažu i u prvi plan dovode ludake i klovnove. Nije ovo ekranizacija one sumnjive floskule „A HERO will rise!“ (iz GLADIJATORA, ali sasvim prikladne svakom standardnom superherojskom filmu); ovo je naličje toga, mnogo realnije i ubedljivije: „A PSYCHO will rise!“

Sad, psihoa uvek ima i uvek će ih biti kao nužnih nuspojava toga šta smo gde smo i kakvi smo; ALI, DŽOKER nam prikazuje svet u kojem jedan PSIHO može, prilično plauzibilno, da se popne na vrh i postane mastermajnd, zahvaljujući zdušnoj pomoći svih nivoa društva koji ga, svako na svoj način, podupiru i izdižu.

Ovde se, recimo, zločesto parodira lakoća s kojom se daju zloupotrebiti u načelu pozitivni pokreti – mase obespravljenog sveta isprva simpatišu sa klovnom koji je ubio trojicu zlih japija u metrou i rulja sad na face meće klovnovske maske (slično kao što to čini rulja u V FOR VENDETTA, ali i njihovi kopiketovi kasnije, u stvarnom životu). To je ovde naročito pregnantno, jer ovi pioni, ova beslovesna rulja doslovno sebe predstavlja kao KLOVNOVE, nesvesna da njome upravlja spoj slučaja i zlonamernosti. Pokret navodno liberalnih proletera koji misle da se bore za ljudska prava i pravednije odnose u društvu zapravo su izmanipulisana rulja komedijanata. A šala je na njihov račun, ponovo.

Pored solidnih socioloških uvida u ovom duhu, istakao bih psihološki momenat Džokerove neodoljivosti – ono što je pesnik (u međuvremenu postao najbolji drugar Pink bljuzgovizije) kazao antologijskim stihom: „Smejem se, smejem se, smejem se – a plakao bih“. To je scenaristički i rediteljski lepo osmišljeno i inscenirano, ali pre svega i iznad svega superlativno oživljeno Feniksovim performansom – taj lajtmotiv, koji od prve do poslednje scene viđamo: ono, kad ne znamo smeje li se ili plače. Kao ono u hororima ponekad kad niste sigurni da li grcanje i jaukanje koje čujete iza zida potiče od orgazmičkih užitaka ili od samrtnog ropca; tako i ovde, svako malo imate situaciju da čujete pa i vidite čoveka za koga vam nije smesta očigledno da li se grči u smehu ili plaču – ili čini oboje istovremeno.

A to istovremeno smejanje i plakanje je emblematično i za današnji trenutak u svetu, u svetu sve dominantijih lažnih osmeha, u svetu u kojem je veliki greh biti tužan, odnosno neveseo, neoptimističan, ne participirati u globalnom optimizmu i usiljenom veselju pred sve izvesnijim uništenjem, u kojem se ljudima nameće smeškanje i osmehivanje i smejanje baš dok je za to povoda sve manje. To važi naročito za Ameriku koja za predsednika trenutno ima Ludog Klovna kojeg je na tu poziciju iznedrilo nezdravo društvo u kojem se talog odavno skuplja, ali i za današnji trenutak u Srbiji gde, takođe, na vlasti imamo Zlog i Sumanutog Klovna (avaj, hronično operisanog od smisla za humor!) – frustriranog paćenika i neiživljenog šonju koji je, u nezdravom društvu, uz svesrdnu mada nesvesnu i ne uvek i svuda voljnu pomoć svih slojeva društva isplivao iz taloga i zajašio kako bi na sve nas izručio svoje nekontrolisane Simptome.

Nije ni čudo što narodi pod klovnovskim đonovima Ludih Klovnova maštaju o nekim novim Betmenima... ali, avaj, naši Betmeni, if any, trenutno su tek dječarci, i trebaće poprilično vremena dok odrastu i budu u stanju da zgaze govna...

Zašto ocena filmu nije veća?

Zato što stripovska trešoidnost nije baš harmonično spojena sa pokušajima realizma, što je previše naivnosti, jednostavnosti, infantilnosti i sira (cheese) preživelo u ovoj wannabe drami gde se ipak veći naglasak stavlja na sitne ribe Zločina (ulični huligani, siledžije iz metroa, džeparoši i orobljivači po mračnim sokacima...) a nedovoljan se stavlja na Velike Ribe Zločina. Ili, Brehtovim rečima, više se to bavi pljačkašima banaka nego onima koji banke osnivaju (a koji su najveći lopovi)!

Ima nagoveštaja i toga; recimo, lepo je što tatko na Betmena nije idealizovan, čak deluje prilično neprijatno (on čak, baš onako vesićevski gilipterski grubo i glupo ljude koji su neuspešni, siromašni nazove – klovnovima!); takođe ima nagoveštaja kritike medija i industrije zabave (kroz De Nirov lik i kulminaciju u TV studiju), ali trebalo je to još razvijati, još gaziti, za moj ukus više je to skicirano nego što je stvarno elaborirano. Uostalom, sa svojih skromnih dva sata trajanja ovo je jedan od kraćih „superherojskih“ filmova u poslednje vreme: extra pola sata ne bi mu škodilo da bolje razvije svoje mišiće...

Da li je, onda, ovo najbolji film iz Betmenovog univerzuma?

Nije. Tu titulu ipak nosi Bartonov BATMAN RETURNS: za moj groš, TO je savršena adaptacija tog lika i te priče i tih vilana baš zato što je hiperstilizovana i sa jezikom u obrazu. Prećerivanje sa „realizmom“ i „dramom“ u suštinski infantilnim storijama uglavnom vode u grotesku, u pilesisitis (sindrom izrastanja sisa na grudima pileta); i mada je u DŽOKERU to kalemljenje ozbiljnosti na suštinski neozbiljnu priču izvedeno uspešnije nego što inače biva, i sa mestimično zanimljivim i potentnim rezultatima, ipak se ne treba zavaravati da se šavovi ne vide, da je to sve besprekorno i genijalno, jer nije.

Ali lepo je, prijatno vickasto, zabavno, mestimično čak i pametno, i svakako spada u vrh ovogodišnje produkcije.

Ako ćemo iskreno, najveće zadovoljstvo koje DŽOKER nudi je zadovoljstvo u nihilističkom orgijanju, u prikazu kraha svih ideologija i projekata kao i u ogoljavanju onih koji se i dalje kriju iza njihovih maski: jer, svaka ideologija se na kraju svede na privatnu patologiju.

Ludo je verovati u nešto. Džoker veruje u Ništa. To je razlog što naše nesvesno, pomalo s krivicom, oseća užitak u njegovom nihilističkom razaranju svega i najslađe participira u njegovom sumanutom, zlokobnom plesu, u njegovom danse macabre.

Pauci na PAUKU

            Javio mi se iz Vršca jedan simpatični mladi poštovalac mog rada i posvećeni fan horora uopšte, po imenu David Voja.

Ako nije baš najmlađi svakako je jedan od mlađih sledbenika ovog Kulta (što je uvek lepo videti i znati da „ima na komu ostanuti carstvo“), a po predanosti hororu, koliko mogu da vidim, on šije i mnogo starije.

            David u svom domu čuva tarantule, pa je to bila sjajna prilika za hororičnu foto-sesiju koju je načinio sa našom nedavno izašlom zbirkom PAUK I DRUGI UŽASI H. H. Eversa (ko nije još kupio – nek pohita! Ima kod Orfelina, ima 2-3 primerka i kod mene...)

            Na Davidovim fotkama videćete dva pauka, Euathlus smithi i Brachypelma boehmei. Imaju 2 godine, a pol im je nepoznat.

            Za razliku od paučice iz Eversove priče, ovi pauci ne hrane se ljudima, već stvarima koje ćete videti na donjim slikama...

            Uživajte. Hvala Davidu na fotkama. Sweet dreams are made of these...

MRAČNI BOGOVI – T.E.D. Klajn

  

  Sa zaista posebnim zadovoljstvom najavljujem 16. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“, zbirku novela Mračni bogovi savremenog američkog pisca T.E.D. Klajna, prvi put objavljenu 1985. godine.

            Sasvim tipično, ovo je PRVI put da je bilo šta od Klajna objavljeno na srpskom. Da, doslovno nijedna njegova priča do sada nije bila dostupna na srpskom, ali će to Orfelin, kao i u slučaju mnogih drugih majstora strave, uskoro ispraviti!

            Slutim da mnogim našim čitaocima njegovo ime ne znači mnogo, da su brojni za njega prvi i jedini put čuli u mojim ranijim najavama ovog izdanja, ali nadam se da smo Orfelin i ja kao urednik ove edicije do sada opravdali vaše poverenje dovoljno da nam malo i verujete „na neviđeno“ – obećavam vam i potpisujem, ova knjiga biće vam pravo OTKROVENJE i takav komad horor genijalnosti kakav niste ni slutili da (može da) postoji!

            Mračni bogovi je zbirka novela, poprilično dugačkih; jednu od njih, od kojih 90-ak strana, poneki nazivaju i kratkim romanom (mada se ja s tim ne bih složio). Originalno izdanje ove zbirke čine četiri novele, i to:

„Deca kraljevstva“

Usred Njujorka jedan čovek od skromnog sveštenika otkrije neomitologiju o navodnoj rasi podzemnih bledih, veoma zlih humanoida. Iako niz epizoda kao da ukazuje da u toj priči ima istine, on to odbacuje kao fantaziju. A onda u celom gradu, usred noći, nestane struja...

 

„Piti“

Zabava povodom useljenja u novu kuću, nekadašnju farmu, u šumovitoj zabiti Konektikata. Gomila njujorških japija smeje, se, zabavlja, šali sa svojim domaćinom – ali iz fragmenata raznih razgovora, kao i nekih dešavanja, javljaju se nagoveštaji da je ta kuća stečena na nečastan način, da je prethodni vlasnik poludeo (doslovno: u ludnici je, gde je samom sebi rukama iščupao grlo), a da je za sobom, možda, ostavio nekakvog ljubimca... koji odavno nije nahranjen...

„Crni čovek sa rogom“

Stariji pisac iz Njujorka nekada davno družio se sa Lavkraftom i pisao priče u njegovom stilu; ceo život proveo je u njegovoj senci. Sad, u smiraj svojih dana, čuje ispovest čoveka koji beži od mračnog božanstva iz džungla Malezije koje je obožavao Čo-Čo narod, o kojem je Lavkraft pisao. Piščev život pretvara se ubrzo u horor priču jeziviju od onih koje je sam pisao...

„Najdelmanov bog“

Najdelman ima uspešan posao u marketinškoj agenciji, skupocen stan, ženu, dete, ljubavnicu... ali njegovu rutinu razbija jedan naizgled luckasti hevimetalac koji je u Najdelmanovoj pesmi iz mladosti pronašao uputstvo za oživljavanje „sluge“ koji će obožavati naročio zloćudno božanstvo koje je Najdelman jednom davno izmislio. Luckasti čovek tvrdi da je u tome uspeo, da veliki stvor načinjen od otpada i đubreta izvršava njegove komande, ali da bi radije slušao onoga koji ga je stvarno stvorio...

To su, dakle, četiri genijalne novele koje izvorno čine ovu zbirku, ne zna se koja je bolja od koje – vrhunci modernog horora. ALI TO NIJE SVE!

Ghoul i Orfelin vam uvek daju VIŠE!

Dakle, Dr Ghoul je uspeo da ubedi Klajna lično da odobri da se, specijalno za srpsko izdanje ove zbirke, doda još jedna njegova genijalna novela, pa ćete tako u ovoj našoj knjizi naći i noveletu koja se zove:

„Događaji na farmi Porotovih“

Mladi profesor iz Njujorka ode u nedođiju Nju Džerzija, u jednu staromodnu versku zajednicu, usred šuma, potoka i netaknute prirode, kako bi pripremao kurs iz horor književnosti. Međutim, ubrzo on, nenamerno, oživi drevno zlo iz šume koje počne da se ispoljava na podmukle načine...

Ova priča je inspirisana Makenovim „Belim ljudima“, kao i Lavkraftom uopšte, a naročito pričama „Danički užas“ i „Boja izvan ovog svemira“. Nju je kasnije Klajn razradio i proširio u svoj za sada jedini roman - Ceremonije (The Ceremonies, 1984)

            Pored toga, podrazumeva se da knjiga sadrži i opširan pogovor Dr Dejana Ognjanovića koja objašnjava Klajnovu poetiku kao vrlo osobeni spoj Lavkraftove i Kingove – naslov je „T.E.D. Klajn: Lavkraftov marljivi učenik“. Tu je, naravno, i detaljna biografija tog autora kako biste najzad mogli nešto o njemu na srpskom da pročitate.

            Ova knjiga ima ukupno 370 strana – dakle, ima tu itekako šta da se čita.

            Knjigu je u celosti, i s najvećim uživanjem, preveo Dr Dejan Ognjanović.

            Izuzetne ilustracije za korice kao i unutrašnjost načinio je Nikola Vitković, isti onaj koji je već ukrasio i naše izdanje Ligotija, DNEVNIK NOĆI.

            PRETPLATA za ovu knjigu kreće danas, i traje do pred početak Sajma knjiga, tj. do 20. oktobra. Pretplatnici koji dolaze na Sajam mogu svoj primerak preuzeti i tamo, na štandu Orfelina, jer knjiga će iz štampe izaći neposredno pred Sajam, a pretplatnicima će poštom biti slana početkom novembra.

            Cena kod Orfelina iznosi 1.100 din. U knjižarama će biti nekih 30-ak % veća.

            Pri razmatranju cene ove knjige imajte na umu sledeće:

            1) Sa svojih 370 strana, MRAČNI BOGOVI je knjiga duplo obimnija od nekih naših novijih.

2) Ovo je veoma retka, rasprodata zbirka, nenabavljiva na engleskom za manje od 45$ PLUS ptt iz USA; dakle, tu knjigu danas u Srbiji ne možeš dobiti -na engleskom- za manje od 60-70$; 

a na srpskom je imate, u stručnom prevodu, sa pratećim tekstovima i obiljem fusnota (koje u izvorniku nemate), u tvrdom povezu, sa odličnim dizajnom, za samo $10!

Plus, sva američka izdanja Klajna imaju neverovatno debilne, prozaične, čak bedne korice! Zar za ovo da dajete 60$???

3) Ova naša srpska zbirka ima EXTRA noveletu koju nema nijedno drugo izdanje ove zbirke. Ta noveleta je teško nalažljiva jer je objavljena u Klajnovoj zbirci davno rasprodatoj koja sada košta oko 150 $ kod preprodavaca, ne računajući poštarinu iz USA.

4) Do sada nismo razbijali magičnu-psihološku granicu od 1.000 din u ovoj ediciji: valjda ova knjižurina od skoro 400 strana zaslužuje to (a još uvek, i sa 1.100 din, ona košta MANJE od 10 eu!)

Da budem sasvim jasan: knjiga košta malkice više ne zato što je u USA nenabavljiva po normalnim cenama, nego zato što izdavača košta malo više nego inače zbog tog dodatka (extra prava, extra prevod, extra papir) – koji je, verujte, itekako vredan extra 100 din!

5) Ova cena od 1.100 din važiće i na Sajmu knjiga.

            Citiraću dva odlomka iz mog Pogovora o ovoj knjizi kako bih vam dao još bolju ideju šta da očekujete:

Klajnova biografija jasno pokazuje značaj koji je H. F. Lavkraft imao za njega, ali taj uticaj na njegovo pisanje ne mora svakome biti smesta očigledan. Bezbrojni su autori pozajmljivali čitave elemente mitosa od džentlmena iz Providensa, razrađujući i rekontekstualizujući Ktulua, Nekronomikon, Insmut, Arkam, Niarlatotepa, Jog-Sotota itd. a da, uprkos tome, nisu pokazivali da su išta, zaista, od njega naučili. Kod Klajna, međutim, nalazi se samo jedna eksplicitno lavkraftovska priča, „Crni čovek sa rogom“ – a u smelom i uspelom meta-žanrovskom postupku, u njoj se javlja i sam Lavkraft, u reminiscencijama i citatima iz njegovih pisama.

Međutim, prodorniji pogled na priče iz zbirke Mračni bogovi (računajući i jednu specijalno dodatu srpskom izdanju) pokazaće da ti „bogovi“ nisu prepisani iz Lavkraftovog neo-mitosa, već su vrlo originalno i autentično izgrađeni na osnovi tradicije čitavog žanra, a ono što ih čini lavkraftovskim nisu imena bogova već njihova priroda, a još više svekoliki kontekst u kojem se javljaju i način na koji to čine. Još konkretnije rečeno, uporedna analiza spisateljskih načela Lavkrafta i Klajna pokazuje da je Klajn jedan od najkvalitetnijih nastavljača velikog pisca upravo zbog odmaka koji je načinio od površnih činilaca „mita“ a, još više, zbog dubinskog razumevanja srži pripovedačkih postupaka koji, po Lavkraftu, čine vrhunsku horor priču. I ne samo razumevanja, već i talenta da se ono što je ispravno shvaćeno još i na najbolji mogući način oživi.

(...)

Ako je polazišna tačka Klajnove poetike definisana Lavkraftom, njegova odredišna lako je mogla biti definisana skoro dijametralno suprotnim piscem – Kingom. Za razliku od drugih velikana horor književnosti svog doba, Ligotija i Ejkmana (s potonjim se jednom, u Londonu, i sreo), čiji ih svetonazori, pristup i stil pisanja nužno svrstavaju u zabran kulta, jer prosečnom čitaocu njihovi svetovi nisu smesta komunikativni i zahtevaju izvesno navikavanje, Klajnov jezik, iako sofisticiran i pažljivo građen, ne odskače primetno od uobičajenog stila kvalitetne horor proze svog vremena kakvu su pisali, recimo, Remzi Kembel, Piter Štraub, Tomas Trajon ili Stiven King. Njegovi junaci su obični, prosečni ljudi s kojima čitalačke mase mogu lako da se identifikuju, ambijenti u kojima žive i problemi sa kojima se susreću takođe su svakodnevni, opšte-prepoznatljivi, a pripovedanje je pitko, linearno, jasno, bez naročitog eksperimentisanja, dvosmislenosti i očiglednih odmaka od konvencionalnih vrsta naracije na koje su čitaoci navikli. Pored toga, svojom dinamičnošću, jasno razrađenim zapletima, naglašenom vizuelnošću i obiljem dijaloga, ta proza je izrazito sinematična (tj. nalik filmu), što je takođe jedan od važnih zahteva za masovnu popularnost jednog savremenog dela.

            Poredeći Klajnov stil sa onim kod njegovih kolega, Robert M. Prajs zapaža:

„Sasvim odsutan je starinski, barokni ukus jednog Poa, Lavkrafta ili Klarka Eštona Smita. Pa ipak, moramo Klajna isto tako suprotstaviti drugim savremenim piscima strave. On nema snoliku opskurnost Remzija Kembela, niti sinematičnu tehniku toka svesti jednog Roberta Bloha. Svojom realističnom karakterizacijom i direktnim, modernim pripovedanjem Klajn bi se mogao uporediti sa Stivenom Kingom, iako je Klajnova proza daleko uglađenija i linearnija. Čitalac nikada neće s Klajnom postati nestrpljiv, žaleći se, kao kod Kinga, da je svoju pripovest mogao skratiti za trećinu.“ (Robert M. Price, „T.E.D. Klein“, in: Darrell Schweitzer (ed), Discovering Modern Horror Fiction, Wildside Press, Berkeley Heights, 1999 (Starmont House, 1985), str. 76.)

Klajn se, zaista, može opisati kao lavkraftizovani Stiven King iz koga su izbačeni svi nedostaci potonjeg: neumerenost svake vrste, a naročito pripovedačka razbrbljanost (koju je sam King kod sebe dijagnostifikovao kao „elefantijazu“) i sklonost digresijama; nepotrebne vulgarnosti i neukus; banalnost na svakom planu, kako realističkom tako i fantastičnom; infantilna i konzervativna koncepcija „Zla“; sklonost melodrami i patetici; plitkoća ideja; trivijalizacija (koja se često, ali ne nužno, ogleda kroz zatrovanost primitivnim oblicima pop-kulture), itd. Ničega od toga nema ni u naznaci u Klajnovim novelama...

(...)

TED Klajn, nedavno

U skladu s tim, njegova koncepcija horora radikalno je različita od Kingove, koja je ukorenjena u senzacionalističkim, direktnim, eksplicitnim efektima i čudovištima poteklim iz B-filmova i drečavih horor stripova iz 1950-ih. Klajn, kao i Lavkraft, teži metafizičkom hororu i suptilnim učincima; ne toliko užasu i šoku koliko – osećaju strahopoštovanja:

„Volim mali drhtaj, nakostrešene dlačice na vratu, i više mi je vredan onaj konkretni osećaj koji dobijate kad načas opazite nešto ogromno i čudno – znate, 'izvan našeg dosega'. Lavkraft je nekada u meni izazivao taj osećaj; sada ga sve više nalazim kod Makena. Izvesni prizori zapravo mogu da mi navru suze na oči. Vidite, to nije zaista strah; više je to neka vrsta strahopoštovanja. Mislim da zato više volim 'natprirodnu fantastiku' nego 'horor' kao frazu kojom bih opisao prozu koju volim.“ (T.E.D. Klein, in: Douglas E. Winter, Faces of Fear, ibid, str. 161.)

* * *

Za slučaj da iz svega gore rečenog niste primetili koliko se divim Klajnu, reći ću još i ovo:

Novembra 2019. ugledni njujorški izdavač Hippocampus Press, posvećen pretežno Lavkraftu i njegovim nastavljačima, objavljuje obiman izbor (600 strana) koji čine sabrani Klajnovi esejistički i kritički tekstovi (eseji, članci, prikazi, predgovori i pogovori, kao i intervjui) pod naslovom Providens posle mraka i drugi tekstovi (Providence After Dark and Other Writings).

Knjiga je apsolutno genijalna – tako pronicljivi uvidi, tako duboke a jasno izrečene stvari o hororu, Lavkraftu, pisanju, životu... Milina! Da, već sam je pročitao, unapred je dobivši od izdavača jer – za dvobroj Nov-Dec 2019. časopisa RUE MORGUE napisao sam članak na celoj strani posvećen ovoj knjizi.

Pored toga, u narednom broju izuzetnog časopisa filozofskog horora VASTARIEN, koji u SAD izlazi u novembru, moći ćete da čitate moj mega-iscrpni intervju sa Klajnom!

***

Ali ni to nije sve!

Zajedno sa pretplatom na MRAČNE BOGOVE, možete se pretplatiti i na još jednu novu knjigu koju Orfelin izdaje za Sajam – roman savremene fantastike u novopokrenutoj ediciji „Belladona“, koju uređuje Sava Kuzmanović, prevodilac ove knjige (kao i svih delova GOSPOĐICE PEREGRIN).

Iskorenjena

Zmaj koji to nije, Šuma užasnija od najstrašnije šume, Agnješka koja će tek postati ono što jeste. Magija što teče duboko ispod doline.

„Iskorenjena“ autorke Naomi Novik je roman magijske fantastike objavljen 2015. Dobio je nagradu Nebula za najbolji roman, nagradu Robert Holdstok za najbolji roman Britanskog udruženja fantastike, nagradu Lokus za najbolji roman iz oblasti fantastike, nagradu Mitopoetičkog društva za fantastiku, a ušao je i u uži izbor za nagradu Hugo i nagradu za najbolji roman Svetske konvencije fantastike.

Raskošno oslikani svet koji donekle podseća na naš, svet u kom je magija uvek prisutna, ali i tamna senka zlokobne Šume što se nadnosi nad čitavom dolinom. Svet kraljeva, vitezova, čarobnjaka i veštica, svet magije i ljubavi. U tom svetu odrasta Agnješka, znajući da se primiče dan Zmajevog izbora, znajući da će Zmaj odabrati najbolju među njima, njenu prijateljicu Kasju. Međutim, kada taj dan zaista dođe, stvari se počinju odvijati neočekivanim tokom i njen život biva iz korena izmenjen.

„Magija u romanu Iskorenjena, sa stvarnom moralnom dimenzijom, tako je jasno uverljiva da deluje kao da bi svako od nas mogao izvoditi te čini. Ipak, ova knjiga učiniće to umesto tebe.“

Ursula Legvin

„Iskorenjena ima u sebi sve što obožavam u pisanju Naomi Novik, sa dodatkom drevne magije i ukusom mračne vilinske priče.“

Patrik Rotfus

„Veličanstvena junakinja, novi pogledi na drevne mitove i legende, iznenađujući obrati. Uživanje!“

Kasandra Kler

„Divlje, uzbudljivo i duboko, mračno magično. Klasik.“

Lev Grosman

Iskorenjena će u knjižarama biti 1.760 din, u pretplati kod Orfelina (kao i na Sajmu) košta samo 1.200 din.

Knjiga ima 330 strana, velikog B5 formata (24 X 18 cm), tvrdo je ukoričena, ušivena, sa zlatotiskom. Dizajn korice, u sličnom fazonu kao za Nekronomikon, uradio je takođe Ivica Stevanović.

            Dakle, knjigе treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.

Ako ćete samo MRAČNE BOGOVE, uplatite 1.100 din na gornji račun.

Ako uzimate samo ISKORENJENU ali ne i pregenijalne MRAČNE BOGOVE (šmrc!) - uplatite 1.200 din na gornji račun.

Ako uzimate i ISKORENJENU i MRAČNE BOGOVE, uplatite 2.300 din na gornji račun.