MUDBRICK (KULT MRTVIH, 2024)

 *(*)

2-

 

Ovo nije rivju: ovo je upozorenje. Ne nasedajte na bombastične najave o domaćem „folk hororu“, o „najstrašnijem filmu u novijoj istoriji“, itsl. Ova čatmara je dobra samo za potpalu.

Dobro, ako imate para za bacanje, možete ga ove nedelje pogledati u bioskopima. Ali, ako baš morate ovo da gledate, ako vam moja upozorenja tako malo znače, ako vam je radoznalost jača, ako vas primordijalni atavizmi gone da po svaku cenu pogledate jedan „domaći“ horor smešten u ruralne krajeve, u staro selo, u drevnu čatmaru (kuću od blata) – možete to uraditi i za dž. Ko zna, znaće… (Šifra: Yifi.)

Ovca mi se jagnji, knjige mi se pišu, pa stvarno nemam sad vremena da ovo raščlanjujem na sastavne delove: to ću ostaviti za moju knjigu o balkanskim hororima. Do tada, samo ukratko.

Ako hoćete horor – to nećete ovde dobiti. Ovo je jedna do negledljivosti razvučena, razbrbljana porodična drama u kojoj se odreda antipatični likovi valjaju u beskrajnim scenama ruralnog mizerabilizma, svađe, muke, patnje, nesreće, jauka, suza, gde se mnogo laje a (skoro) nimalo ne ujeda, gde su sve boljke domaćeg filma dignute na kub (loš scenario, mnogo blebetanja, blato neartikulisane psiho-patnje, odbojni i nemotivisani likovi za koje te živo zabole, itd).

Ako hoćete FOLK horor – ni to nećete ovde dobiti, bar ne u zadovoljavajućem obliku. Priča je apsurdna: u nekom selu u Istočnoj Srbiji seljani obožavaju Velesa tako što se mole drvenom totemu na fudbalskom igralištu-livadi ali i random drvetu izvan sela, drže u čatmarama drvene duboreze s nečim što nazivaju Velesom, i stalno ponavljaju „Slava Velesu!“ Hrišćansku crkvu u selu ne vidimo, lokalnu policiju (koju vidimo!) kult Velesa ne zanima, a šta on tačno podrazumeva, kakvo je to božanstvo, kako se štuje - o tome ne vidimo u filmu ni najmanji nagoveštaj.

U NEKAKVOJ vezi sa svime time su i NAVI (nekrštenici), ali to su sve samo krajnje nesuvislo, nedomišljeno ubačene mistifikacije, proizvoljno prepisane iz ovdašnjeg folklora. Glavni lik, Pavle, izgubio je dete dok je bio u Londonu. Nejasno zašto, tačno, nešto nije valjalo s fetusom, a onda ni s brakom… Sad se vraća u svoje rodno selo.

Svi njega nazivaju Navom. Neki ga teraju da se SETI, neki se boje toga da se seti (da je navodno Nav). Kako može Nav da bude odrastao, kad je nav zapravo revenant nekrštenog deteta umrlog pre nego što je moglo biti kršteno? Kako je Nav odrastao, zašto ga film tretira kao nekakvo božanstvo od kojega zavisi milost prema seljacima, letini, stoci… ako je on samo kreatura, poput vampira, vukodlaka, gula, todorca, a ne božanstvo? Zašto na Velesovom totemu stoji urezano NAV?

Ako hoćete DOMAĆI, SRPSKI horor – ni to nećete ovde dobiti. Film je 92% na engleskom, 7% na MAKEDONSKOJ inačici srpskog, i samo oko 1% na srpskom. Ni rečju se u filmu ne pominje SRBIJA, nego će samo ovdašnji gledalac, i to ako je baš oštrook i dovoljno dokon da zagleda sitnice, primetiti uniformu srpske policije, ili da su dokumenta koja lik gleda na srpskom, ili jedva čitljivo ime sela (ČINIGLAVCI) na jednoj zgradi, u jednom kadru.

Inostrani gledalac nema ama baš NIKAKAV signifajer da se ovo zbiva u Srbiji: film je na neku foru dostupan na stranim striminzima, valjda zato što svako govno koje krstiš „folk hororom“ danas ima prođu, ali za nekog Amera, recimo, ovo se možda zbiva u Bugarskoj, ili Makedoniji, ili Rumuniji, ili ko zna gde, u nekoj fantomski nedefinisanoj Ruritaniji, Stiriji, Transilvaniji, Slavistanu...

Zašto likovi (nominalno, po unutarnjim pokazateljima, Srbi) našem protagonisti govore na makedonskom? Zašto mu PIŠU na makedonskom? Zato što tvorce ovoga živo ZABOLE za domaćeg gledaoca, a Amer ionako ništa neće primetiti.

Pavle bi kao trebalo da se nečega SETI, ali ako je čovek decenijama živeo u Engleskoj, i za njega u filmu nema dokaza da uopšte zna srpski-makedonski, sem par fraza („Zdravo“), zašto mu onda pišeš poruku na ĆIRILICI, na makedonskom? 

Sve je ovde napadno fejk, usiljeno i neubedljivo od same premise: naime, čoveku koji je živeo u Londonu umre otac, i ostavi mu – bednu blatnu čatmaru u nekom selištu u izumiranju. I ovaj potegne iz Londona, u „Srbiju“, u to selo, i zapne da nasledi tu čatmaru, da se nastani u njoj, iako tu već odvajkada živi njegov brat Jakov sa svojom ženom i ćerkom! I tu se izrodi čitava frtutma oko te jebene polu-ruševine: čija će biti!

Film je, navodno, inspirisan istinitim događajem – problem je samo što se on, kao, desio posle II svetskog rata. Znači, pre 80 godina! U vreme poratne bede u nekom zabačenom selištu je imalo smisla da se dva brata žestoko i tragično posvađaju oko nasledstva očeve blatne kuće. Zašto bi se jedan Londonjanin u 21. veku svađao s rođenim bratom u nekim ČINIGLAVCIMA u planini oko neke kuće od ćerpiča (mudbrick) – to nam film čak i ne skicira.

Razne su tu stvari nabacane, ali dramaturški kranje nevešto i konfuzno, tako da proizvode frustraciju i otuđenje, a ne misteriju i involviranje gledaoca: ta ćerka je trudna, ali NE sa njenim momkom iz sela. Ne kaže se čije je dete. MOŽDA je čak i očevo (incest, dakle), ali ako je tako, to je krajnje smušeno (ne) nagovešteno. Momka ovaj, Jakov, ubije sekirom usred sela (u mraku, u leđa – ne očekujte splater, jer nema ovde krvi), i nikom ništa – život ide dalje, ni policije ni istrage ni familije ni ništa. Sutra je novi dan, idemo dalje, sve normalno: kam ga onaj – nema ga onaj, ko da nikad nije ni bio.

Inače, muzika je otrcana: ili dramljenje i buka za podizanje strave i napetosti u scenama u kojima ih zapravo nema, ili neki bezoblični ETNO horovi i popevke koje kao da je A.I. smućkala od „kako mali A.I. Đokica zamišlja istočnoevropski etno“.

Pavle ceo film ima istovetan zbunjeno-škiljeći izraz lica, jer ni njemu nije jasno ŠTA igra. Zato ceo film zamišljeno ŠKILJI.

Jakov ceo film ima istovetan namrgođeni izraz lica, ali on barem zna šta igra: Majkla Rukera sa Temua. Zato se ceo film MRŠTI i govori nekim grlenim glasom istočnoevropskog Tarzan-Ingliš zlikovca-krimosa.

Obojicu glavnih likova igraju trećerazredni engleski glumci za koje niko nije čuo, i to s pravom. Poneko ih je možda video u ponekoj epizodici u nekom trećerazrednom filmu ili drugorazrednoj TV seriji. Zašto su baš oni angažovani da igraju SRBE u filmu koji je skoro ceo NA ENGLESKOM? Jel će možda neko da plati da gleda ovaj film zbog njihovog star powera?! Razumem da Tuki dovede Kena Forija ili Franka Nera na tezgu u Srbiji, jer posle s tim imenima može da proda svoj film u tuđini. Kome će OVO da se proda na konto imena Endrju Hauard (Jakov) i Filip Brodi (Pavle)? Što je najgore, oni se muče, bore, koprcaju s tom konfuzijom koja im je napisana – možda po sebi i nisu tako loši glumci kako ih ovaj film prikazuje, ali nedokuvan scenario im vezuje ruke i tu nema beganja.

Ko je uopšte zlikovac ovde? Pavle-Nav, Velesov poslanik (?!) iz Londona (!) koji je zaboravio šta je (!!!)? Ili Jakov-portret seoskog ubice, žrtva bratove pohlepe, a možda i otac svog unuka? Za koga uopšte da navijamo ovde, i zbog čega? Šta je uopšte dramski konflikt: udario brat na brata? OK, ali to nije psiho-socijalna studija, niti je arhetipska parafraza Kaina i Avelja – ako je jedan od njih natprirodno biće (nav)!

Umesto horora imamo neubedljivu, razbrbljanu i repetitivnu dramu bez ikakvih prijemčivih elemenata. Umesto drame imamo motivacijsku i karakternu konfuziju gde ljudi rade nemotivisane i GLUPE stvari sve vreme, bez posledica.

Samo jedan mali detalj: Pavle je zapeo da dobije Potvrdu o smrti svog oca, kako bi mogao da sredi nasledstvo, tj. da sebi prebaci tu jebenu blatnu kuću. Začudo, ovo zabačeno selište sa jedva 20 duša IMA nekakvu zgradu lokalne uprave, i u njoj ŠALTER (!), na kojem piše „Šalter“. 

Iz nejasnih razloga su prema njemu neljubazni i tetka za šalterom, i pajkan koji ga TERA ODATLE (Zašto? Zato!). Malo kasnije, taj pajkan uzme i ode iza te štale koja glumi policijsku stanicu – i napolju, naočigled okoline, zapali taj dokument. Zašto pajkan pali taj papir uopšte? Zašto ga pali napolju, na vidnom mestu, a ne u klozetu ili negde zaklonjeno??!!

Debilana, nebuloza i – silovanje. Jer, ako na ovo prvo nema smislenog odgovora, na ovo drugo imamo bar nekakav: scenarista i reditelj ga je naterao da tu nemotivisanu i glupu radnju obavi napolju kako bi ga neko VIDEO i potom odneo dopola sagoreli dokument Pavlu. Na kojem je ĆIRILICOM, na makedonskom, napisao da TREBA DA SE SETI. Umesto da mu lepo KAŽE u lice to čega treba da se seti…

Po svojim dometima, ali i opštem pristupu, ovaj film je sasvim uporediv sa nedavnim VAMPIROM, od pre par godina, koji nisam stigao da vam na blogu prikažem, jer nije ni vredan rivjua (ista ocena: 2-). Znači, nesuvisla exploatacija lokalnog ambijenta i folklora od strane netalentovanih mistifikatora nesposobnih da skockaju smislenu (a kamoli jezivu) priču, nego trpaju sve čega se dosete, ali pošto su im kapaciteti ograničeni, rezultat je samo udica za naivne, odnosno dosadan, prazan, glup film bez jeze i bez smisla.

P.S. U filmu ne postoji nikakav KULT MRTVIH, dakle čak i u (pod)naslovu vas lažu…

P.P.S. Da ne bude da imam nešto protiv tvoraca ove budalaštine, priznaću im dva kvaliteta: 1) direktorka fotografije je odradila odličan posao i uslikala ovo daleko bolje nego što zaslužuje, odnosno na svetskom nivou za ovaj (nizak) nivo low budget produkcije, i 2) CGI efekti sa zmijama su, takođe, na svetskom nivou za ovaj (nizak) nivo low budget produkcije.

NOSFERATU (2024)

 

***

3

 

Teško je i rečima, a kamoli zvezdicama, sažeto izraziti spoj pametnog i glupog, lepog i ružnog, smelog i konvencionalnog, nadahnutog i otrcanog, promišljenog i površnog koje, sve zajedno smućkano, čini najnoviju verziju NOSFERATUA. Na kraju krajeva, ocena će zavisiti od svakoga ponaosob, od onoga što sa sobom (kao predznanje i kao kritičko umeće) donosite u bioskopsku salu – ali, znanje na stranu, zavisiće i od očekivanja koja donosite.

            Valjda svako zna da je NOSFERATU zapravo DRAKULA pod drugim imenom, prekršten od strane nemačkih pirata u naivnoj veri da se Vlasi, i Stokerova udovica, neće dosetiti (spojler: JESU!)? I valjda svako zna da je jedan od tih pirata bio Fridrih Vilhelm Murnau, samo jedan od najvećih reditelja koji su ikada rediteljevali, autor dva prvorazredna remek-dela mračne fantastike (drugo je FAUST, 1926)* – koji bi nam sasvim sigurno podario i još koje pride, jednom kad je krajem 1920-ih dospeo u Holivud, samo da nije voleo da puši dok vozi (ili da mu puše dok vozi – glasine su neprecizne). I valjda svako zna da je Murnauova lobanja bila ukradena iz groba pre 10 godina, što se sasvim slučajno 100% poklapa sa periodom vremena tokom kojeg se Egers upinjao da snimi „svog“ NOSFERATUA, a narodu ga pušta upravo sad, na 10-godišnjicu tog navodno okultno-nadahnutog skrnavljenja. (* Možda je Murnau napravio bar tri remeka žanra, ali avaj, njegova JANUSOVA GLAVA, prema Džekilu i Hajdu, nije sačuvana!)

            Pa, ako je Egers bio taj koji je maznuo Murnauovu glavu i držao je sve ovo vreme pod jastukom, ili nešto čarao i gatao i inhalirao se nad njome u nadi da će nešto iz nje preći u njegovu – moram vam reći da je džaba krečio. Ako je Murnauovo telo bilo oskrnavljeno, njegov film nije, jer eno ga, svuda, restaurisan, kolorizovan, ko nov, na dvd-u i blu reju, moderan, zlokoban, okultan, jeziv, košmaran kao i pre stotinak godina. Ništa mu nisu mogle ni udovice gladne tantijema i njihovi krvožedni izvršitelji (kojima je sud naredio da unište sve kopije filma: evo vam kurac, gospodo! živela piraterija – i oni koji su uspeli da sačuvaju printove ovog na smrt osuđenog masterpisa kojem je ipak bila obećana večnost!), ništa mu nisu mogli satanistički gulovi (hej, ne gledajte u mene: ja u kući imam samo dve lobanje, jednu voštanu i jednu staklenu!), a ništa mu, evo, nije mogao ni Egers.

            Glede očekivanja: da li neko stvarno očekuje svežu krv u petstotoj adaptaciji DRAKULE? I još važnije – da li je neko stvarno očekuje od Egersa?

            1979. je Verner Hercog snimio svoj omaž Murnauu, nemačkom expresionizmu i uopšte „očevima“ nemačkog filma – nadahnuto mračan (jer: Hercog!), atmosferičan (Jorg Šmit Rajtvajn!), erotičan (Izabela Ađani!), zlokoban (Klaus Kinski!), groteskan (Rolan Topor!), ukleto jeziv (Popol Vuh!). Dakle, nemoguće je moguće VELIKIMA. Kad imaju pravu motivaciju, i talenat da je sprovedu u delo.

            Da li je Egers VELIKI reditelj?

            Pa, svakako nije nigde blizu Hercogovog ranga, a kamoli Murnauovog; to bi vam valjda čak i njegova keva rekla.

            Egers jeste jedan od boljih današnjih reditelja koji se povremeno pačaju u horor, ali to je samo zato što boljih trenutno nemamo, pa na pozadini srednjaštva i on štrči. Ali on nije ni revolucionar ni vizionar: on je solidan tehničar i ŠTREBER čija su interesovanja dovoljno excentrična da se izdigne iznad Džejmsa Vana i Blumhausa i da se primakne arty delima Arija Astera i A24, ali ni NOSFERATU neće promeniti njegov status, barem u mom ličnom panteonu i proceni – jer to, u krajnjoj instanci, i sažeto rečeno, jeste jedan tehnički natprosečno izveden horor u kojem se tvorac sve vreme razbacuje svojim ŠTREBERSTVOM, pokazujući nam šta je sve čitao i šta je sve gledao, pa rekreirao, ali u kojem je sve to nalepljeno jedno na drugo bez dovoljno čvrste i jasne VIZIJE koja bi to objedinjavala u CELINU. Ovaj NOSFERATU nema dovoljno jasan i nepogrešiv autorski pečat – ili, narodskije rečeno, jednu očiglednu i nesumnjivu PAMET koja smisleno organizuje sve tematske i filmske elemente u nekakav stejtment, ili barem koherentan SVET.

            Egers je kao Vukovac koji je nabubao sve lekcije, zna sve podatke, imena, godine, on ZNA kad je počeo I svetski rat, i kog datuma je bio atentat u Sarajevu, i kako se zvao asasin a kako austrougarski car, ali kad ga pitaš ZAŠTO je počeo taj rat, koji su njegovi UZROCI, on počne tuc-muc, ovvvaaaaj, kako da kažem, uhh, paa, eto…

            Egers zna da je vampir potekao iz slovenskih verovanja, a ne iz irsko-engleskih (Stoker) i holivuđanskih (Tod Brauning) i opet engleskih (Hamer!) prežvakavanja, pa nam zato (?) rekreira jedno cigansko (!) iskopavanje groba vampira, samo da bi već tu, na samom početku, pokazao da je marljiv, ali ne baš bistar učenik. No, iz njegove, holivudske perspektive, Cigani, Srbi, Rumuni, Transilvanjani, sve su to neki isti prljavi čudaci iz Zemlje Iza Velike Šume i ko će sad da se bakće njiovim rasplitanjem: imamo kratku ali efektnu šok-scenu koja spaja erotizam (gola cigančica na konju) i hororizam (kuljanje krvi iz usta probodenog vampira) i odmah jurimo dalje. No time Tolouse… Ali ne očekujte nigde u filmu da vidite da je ovaj Vukovac zaista svario to što je, kako kaže, gledao u našoj LEPTIRICI.

            Na mikro-planu ima ovde svašta nešto da se pohvali i da se voli: scenografija i kostimi su odlični, kao i lokacije, i kamera. Ima tu brojnih kadrova koji su prelepi: Drakulin, ovaj Orlokov zamak, naročito u detaljima, u vratnicama, zidinama, ciglama, u kripti – sve to deluje ubedljivo, kao da je snimano u pravom prastarom zamku a ne na studijskom saund-stejdžu – dakle, mestimično to zaliči više na Hercoga nego na Tima Bartona, ili Kopolu.

A i onde gde je stilizovano, ume da priđe slikama nemačkih romantičara poput Kaspara Dejvida Fridriha, recimo raskrsje u snežnoj šumi i zlokobna kočija, ili božanstvena grobnica (porodična kripta), ili ono stepenište usred grada na kojem Dafo i Depova imaju kraći razgovor. Dakle, naš vredni štreber je, zajedno sa svojim talentovanim saradnicima i tehničarima, i sa 50 miliona $, napravio neke lepe mrdajuće gotičarske slike.

Maska je odlična. (Ne, neću ovde o brkovima! A ni o vampirovom lažnom, protetičkom penisu! )

Ima tu nekoliko upečatljivih prizora: npr. goli Orlokov leš koji sisa krv iz ljudskog tela kao džinovski krpelj ili pijavica – ja baš ovakav prikaz toga dosad na filmu nisam video.

Viljem Dafo je najbolji glumac u ovom kastu, pa bez veće konkurencije upadljivo sija među ostalima (i preglumljava mnogo manje nego što sam se pribojavao – jbg, ipak je njegov lik po prirodi texta excentrik).

Sajmon Mek Barni je izuzetan: najbolji Renfild, ovaj Nok, u istoriji – najzad je lik, koji se po difoltu tretira kao komik rilif, tretiran kao jezivo-mračno morbidna psiho-fizionomija.

I mogao bih se sad letnji dan do podne baviti uskršnjim jajcima koja nam je Štrebers posejao ovde (zašto se njegov Helsing zove Albin, ili zašto Orlokula ima brkove, itsl), ali internet je danas prepun malih mrava koji će za vas, u svojim plitkim jućub videima i podkastima pretenciozno i netačno nazvanim OBJAŠNJENJE („ending explained! symbolism unveiled! meaning analyzed!“) rasplitati takve SITNICE, kuriozitete i fusnote, ali vam niko neće kazati SUŠTINU, poentu, smisao kojem sva ta jajca (treba da) služe.

Niko? Dobro, pokušaću ja.

Orlok kod Nemaca izgleda kao ćelavi PACOV u ljudskolikom obličju zato što treba da podseća na karikaturu klempavog nosatog (zato se zove NOS-feratu!) buljookog Jevrejina dugih prstiju i kandži (da ih lakše zavuče u vaše džepove!), i poistovećen je s pacovima, dolazi zajedno sa njima, on je njihova metonimija a oni njegova, jer oni su INVAZIJA S ISTOKA, iz mrakom i sujeverjem posednute Istočne Evrope, gde su Sloveni, Cigani i Jevreji izmešani u odrpanu i štrokavu rulju, kao crni, sivi i smeđi pacovi koje niko nema potrebe da uzajamno razlikuje („Bog neka probere svoje“, što reko onaj pionir genocida u Francuskoj 1200-i-neke)…

Orlok kod Štrebersa ima brkove i orlovsku nosurdu jer je autor, u svojim iscrpnim proučavanjima rumunskih, mađarskih i transilvanijskih velmoža iz Srednjeg veka, došao do epohalnog roket-sajens zaključka da su tada SVI IMALI BRKOVE. Dakle, njega je više zanimala istorijska akuracija nego simbolika lika. OK, legitimno – ako je to sveopšti, dosledno sproveden princip, AKO je istorijska akuracija pristup kojim se rukovodilo i u ostatku filma.

Ali čekaj prvo da završimo s Orlokom. KO je on zapravo? Ne-Mrtvi transilvanijski velmoža, kaže nam se. Zašto je takav, nemrtav (nosferatu)? Nešto je petljao s Đavolom, pa ga ovaj ostavio u neživotu, da smrdi zauvek. OK, znači štovalac Đavola? Zato je, dakle, i „Renfild“ ovde nekakva Sotonjara koja crta magijske krugove po patosu (koje je Štrebers, u svom risrču, iskopao u svuda-dostupnim istorijama magije). Ali film nam nikad ne pojasni u kakvom su odnosu njih dvojica zaista – KADA je i KAKO Orlok stekao vlast nad njime, i na čemu je ona zasnovana, koja je priroda njihovog pakta? Gde je ĐAVO (a s njim i prišipetlja BOG) u svemu tome?

Još važnije – ŠTA OĆE ORLOK? Šta mu fali u Transilvaniji 1838, pa je zapeo da ide u Nemačku – i ŠTO BAŠ U NEMAČKU? Ne čak ni u Minken (oca mu u vr’ guzice) nego u neku nemačku palanku jedva napredniju od Bukurešta tog vremena. (Istina, u Nemačkoj tog vremena svi govore engleski, ali zato kad Orlok zagrmi na rumunskom, svi ga razumeju!)

Zbog ženske?

Zbog Mine, ovaj Elene? Koju je opazio tek u medaljonu službenika koji mu je doneo papire? Papire za ruševinu koju je već nedeljama ranije odabrao da kupi? U Kopulinom DRAKULI imamo petparačku motivaciju: Mina je reinkarnacija Drakuline davnopreminule ljube, pa on sad „prelazi okeane vremena“ da je povrati. Bezveze, jeftino, ali ima NEKU logiku. Kod Štrebersa ne vidimo niti slutimo motivaciju da se nemrtvi Rumun zaputi brodom u daleku Nemačku. Ako je to Elena, ZAŠTO baš ona?

Kao prvo, kad Huter (Harker) dođe Orloku, i oslovljava ga sa SIR, ovaj insistira, baš snažno,  da ga ovaj oslovljava sa MY LORD, u skladu s njegovim statusom. OK, to je istorijski i klasno akuratno, da ovaj velmoža smesta smesti ćatu gde mu je mesto. Ali, zašto bi se onda, minut potom, ovaj LORD zabuljio u žensku ovog služinčeta, u tu neku švapsku buržujku obične crvene a ne plave krvi, nedostojnu njegove LOZE, istaknute minut pre toga? Dobro, reći ćete, nije da nije bilo presedana, da velmoža gleda kurcem a ne mozgom i zacopa se u neku seljančicu, sluškinjicu, itsl. ALI!

Kao drugo, tu žgoljavu sluškinjicu ne igra anđeoska Izabel Ađani (ko ne bi prešao okeane vremena, ili barem pola Evrope, zbog nje, onih dana – a vala i dan-danas?!), nego Lili Rouz Dep, antipatično ženče koje ima veće jagodice nego sise, i koje je odbojno i kao pojava (kasting) i kao lik (scenario).

Kao treće, rekoh već, taj plan o kupovini švapske ruševine (!) bio je već skovan mnogo pre nego što je Orlok uopšte opazio taj sudbonosni medaljon s njenom slikom.

Ali to je problem s adaptiranjem priče koju smo već petsto puta videli adaptiranu – plot points se ne motivišu, oni se podrazumevaju, oni se OČEKUJU.

Šta, dakle, Orlok ZNAČI u ovom filmu?

Film počinje njegovim ZAZIVANJEM. U prvom minutu Elena ga doziva u jednom od svojih somnambulnih stanja. „Više godina kasnije“, piše na ekranu zatim, Orlokov plan se uveliko realizuje, mi vidimo da je ona jedva zalečena histerična žena koja bi svakog muškarca s oba oka u glavi i nešto mozga iza smesta odbila kao BAD NEWS (ovo labilno patetično melanholično stvorenje s očima na pola koplja ne obećava nikakvu srećnu budućnost, a kamoli zdrav porod) i njen Huter već hrli Orloku sa svojim advokatskim artijama… AKO je triger svega bilo to njeno zazivanje, zašto nam se docnije, kad Orlok vidi njen lik na medaljonu, NIKAKO ne sugeriše da on nju PREPOZNAJE („Hm, kao da sam ovu ludaču već negde video? U ružnim snovima?“)

Dakle, ako je VAMPIR ovde odgovor na prizivanje jedne (sexualno, a i šire) neutažene žene – ne bi li onda on trebalo da ikonografski izgleda bar malo privlačnije od PODGREJANOG LEŠA? (Izvinte me što razmišljam kao razumni muškarac a ne kao iracionalna žena!)

„Hej, znate šta sam otkrio u svom risrču?“, kliče Štrebers. „Vampir, to nije neki švaler i zavodnik tipa Hristifor Li ili Frenk Lanđelko, o ne, to je bre zapravo jedan živi leš, zombi, sav truo i crvljiv!“

Pa, znaš šta, Štreberse, kaže Ghoul, vampir nije samo to. Vampir može da bude MNOGO TOGA. Čak i u srpskom folkloru. Obavesti se kod Tikomira Đorđevića, recimo. Može da bude velika mešina, amorfna, ko džinovska ameba, koja se kotrlja po putu. Može da bude rutavi vukodlak. Ili živi leš, rumena lica. Ili bled ko krpa. Ili žut ko vosak. Itd. Tako i na filmu: ima gi razni, zavisno od priče kojoj služe: neki su švaler-zavodnici, neki su ogavni ljudi-pacovi, neki su zombiji, neki su emo-goti koji svetlucaju… znači, sve zavisi koju priču oćeš da ispričaš. ŠTA JE TAČNO TVOJA PRIČA?

Ako je verovati njegovim intervjuima, on je hteo da Elena bude glavni lik. Ona je krhka ženica neshvaćena u svojoj falocentričnoj sredini uštirkanih muškaraca koji je vezuju za krevet i drogiraju lekovima, e ne bi li sputali njen libido, njenu ženskost (jer žena = sex, sugeriše nam se)… Zvuči kao neki (plitki, malođokinski) feminizam, zar ne? Ali, kako se u to uklapa činjenica da nam ova storija zapravo ilustruje prastaru mizoginu formulu CHERCHE LA FEMME?!

Ko je kriv, od Rajskog vrta do danas? ŽENA!

Ko je prizvao Orloka iz daleke Transilvanije? ŽENA!

Ko je prizvao KUGU u grad i pomorio bar pola nedužnog stanovništva? ŽENA!

Ko je indirektno umorio/la svoju najbolju (trudnu!) prijateljicu? ŽENA!

I na kraju, ko je sjebo matorog ljubavnika-vanpira? ŽENA!!!

Posle tolikih okeana vremena, ko je iskusnog sisača naveo da prečuje prve petlove i previdi izlazak sunca? ŽENA ŽENA ŽENA! 

It was the beauty killed the beast! A ako je mogla da sjebe King Konga, šta je jedan polutruli brka iz Istočne Evrope?

„Oooo, ali nisi razumeo, Gule“, čujem ja neki glasić iz daljine, „Ona se na kraju ŽRTVOVALA, dakle nije tu žena KRIVA, nego je žena ZASLUŽNA, učinila je vrhovni HRIŠĆANSKI čin, ponudila je i svoje telo na izvolte da ga kara zubati zombi iz rumunskih katakombi, a time je ponudila i svoju devičansku napaćenu dušu, samo da bi spasila….“  One iste koje je u opasnost i dovela svojim ZAZIVANJEM ZLA?

Da vam kaže Ghoul: taj bih njen čin prihvatio i poverovao u njega da je bar malo u skladu sa LIKOM kakav smo pre toga imali videti. Avaj, Štrebers (i Lili) nam nisu prikazali smernu i čednu hristijanku otvorenu za koncept ŽRTVE, nego jednu histeričnu i sexualno frustriranu pacijentkinju u vlasti morbidnih maštarija, koja je sve vreme preokupirana SOBOM (i u tom smislu je „moderna“ i prijemčiva 21-vekovnim gledateljkama), koja žudi za time da bude „omoćena“ (kroz sex, naravno; ali joj toxični muži, sa svojim lekovima i okovima, ne daju) i čiji je jedini spas u – grljenju crvljive lešine?!

I koja je uopšte poenta da angažuješ lepolikog i manekenski napucanog Bila VRANU Skarsgarda, samo da ga zatrpaš kilogramima maske i šminke, za ulogu koju je – sa mnogo manje šminke, i za mnogo manje para – mogo da odigra i Nikola Đuričko?! Pa još s autentičnim Tarzan Ingliš akcentom, umesto komično karikiranog Skarsgardovog? (Apropo istorijske i druge akuracije – ovaj Orlok govori preteranije i komičnije nego bilo ko u DRAKULI… Mela Bruksa!)

            I kad smo kod toga – i Nikolas Hoult je ovde loše kastovan: ne zato što je on po sebi slab glumac, jer nije, nego zato što on, ovakav, nije prikladan za LIK koji mu je dat da igra u ovoj (melo)drami. Taj Huter je trebalo da bude neko šonjaviji, neki neupečatljivi srednjak, koji izgleda kao da ne može da utaži porive i prohteve naše vrle Elene, dok Hoult izgleda kao jedan sasvim kompetentan komad muškosti – dakle, on izgleda kao ODGOVOR na dozivanje neke sexualno frustirane žene, a ne kao POVOD da neka žena bude frustrirana, neutažena, pa da doziva nekoga trećeg sa strane kao ispomoć!

        Drugim rečima, ne vidim zašto jedna sexualno neutažena žena u svojim dozivanjima ne bi prizvala k sjebi jednog Nikolasa Houlta, ili Bila Skarsgarda – umesto trulog Nikole Đurička!??

            U konfuznoj dramaturgiji ovog filma, gde se sve vreme rvu feminizam i mizoginija, Štrebers prilazi vrlo blizu da samouništi sopstvenu storiju i poentu koju je, kao, krenuo da pripoveda: naime, u jednom trenu Elena kaže svom Huteru nešto kao „Ti nikad nisi mogo da me zadovoljiš kao ON (Orlok)!“ Na šta ovaj kaže „Je li? Jel tako? Tako dakle?“, pa smakne pantalone i krene da je taslači. I sad, u tom času, svaki muški šovinista spontano usklikne: „NAJZAD da nam neki film prikaže ono što smo oduvek znali: da je najbolji i jedini lek za histeričnu ženu – jedan dobar kurac! Evo, najzad, kure za histeriju!“ I to zaista tako i izgleda, 10-15 sekundi, ali ne, onda se Štrebers trgne, uplaši, shvati da je ovime sebe ofarbao u ćoše, doveo u ćorsokak: „Hej, čekajte, nisam tako mislio – keve mi!“ I onda iz svog dupeta izvuče kratku šok-viziju krvavolike Elene koja se (ne znam zašto i otkud) javi Huteru, i njegov huter se smesta spitioše, i on istog časa siđe sa nje, i tolko mu beše od njegove kure…

BU!!!

            A zbrkan je i Štrebersov odnos prema Van Helsingu, ovaj Albinu: on je čas okultista (to je njegov aspekt koji se najviše potencira, nauštrb doktora-naučnika-detektiva iz romana i većine filmskih verzija), čas hrišćanin (u kratkoj tiradi koju izloži Eleni na stepenicama, on joj praktično sugeriše da treba da se žrtvuje za druge); čas je nežna sapatnička duša jedina koja Elenu razume, bolje od ikoga u njenoj okolini, a čas je excentrični sumanuti ludak opasan i po sebe i po druge. Na kraju ostaje nejasno da li je i samoga sebe, i zašto, spalio u onoj grobnici; a ako nije, ako je otud izašao jedva oprljen, zašto ga ne vidimo na kraju, nadomak Elenine nekro-postelje da izgovori kakvo bogougodno naravoučenije – ili barem da ga značajnim pogledom sugeriše?

            Površnom gledaocu će smetati dužina filma (preko dva sata!); dosađivaće se jer mu je sve predvidivo (ko te tero da gledaš prethodne 499 verzije?! što se nisi čuvo baš za ovu, like a virgin, da ti sve bude baš ko prvi put?) i jer su likovi nezanimljivi (hej, probaj da pročitaš Stokerov roman, nekad, da vidiš šta su nezanimljivi likovi, i odakle su!) i jer je očekivo NE ZNAM ŠTA – da se film zove NOSFERATU a da zaplet zapravo bude BRAĆA KARAMAZOVI?

             Površnom gledaocu blagonaklone sorte svideće se film jer JAO ŠTO SU LEPE SLIKE, jao kakvi kadrovi, joooj što montira… što su leeepi glumci, a tek one aljine, pa drvenarija i galanterija… vidi se budžet gde je otišo, baš je to jedan lepo spakovan GOTHIC. A ima i nešto bajkovito, a zapravo realno, o ženama, ne znam tačno šta, al deluje vrlo moderno i provokativno!

            Što se mene tiče, dobio sam otprilike koliko sam i očekivo, za te pare, i od tog reditelja. Lepe slike su mi držale pažnju a zbrkana dramaturgija i konfuzne konotacije nisu me previše nervirali, jer to pipanje u mraku povremeno je prilazilo zanimljivim stvarima. Uostalom, te sam zamerke imao i na nedomišljenu VEŠTICU i na prekonfuzni SVETIONIK i na zbrkanog poludupastog SEVERNJAKA, pa me to nije onomad sprečilo da uživam u onome što je tamo valjalo.  

Tako i ovde: nije to ni švajneraj i kataklizma epskih razmera kako razočarani bljuju, a nije ni remek-delo, masterpis i najbolja verzija DRAKULE, ili bar NOSFERATUA ikada snimljena, što se može naći kod pojedinih žrtava hajpa, egzaltacije i/ili histerije. Ne. Ovo je najbolje i najdublje što jedan današnji američki reditelj može da posegne u autentičnu evropsku mitologiju (slovensku, prelomljenu kroz germansku) i da iz nje izvuče i reimaginira kroz goth ikonografiju i pop-psihologiju, a da to još uvek bude komercijalan film, i kako Štrebers reče: „my most accessible one.“

Succumb to darkness, indeed. Pristupite i podlegnite tami ovog našeg mračnog, bezidejnog, plitkog početka 21. veka… Ako za sto godina neki neo-kromanjonci budu čeprkali po bunjištima ruševina ove civilizacije – praviće ovog NOSFERATUA od blata. Bukvalno.

2024 R.I.P. - GDE SMO BILI, ŠTA SMO RADILI

 

            Kraj godine je uobičajeno vreme da se podvuče crta i da se vidi GDE SMO BILI, ŠTA SMO RADILI.

            Ispod ću navesti moje najvažnije horor aktivnosti i postignuća, ali odmah na početku moram da naglasim da su se one odvijale u senci sve toxičnijeg okruženja ove mafijaške „države“, dakle u „hororu“ tzv. stvarnosti koji je uporno zagorčavao sve lepo što bi se bilo kome desilo, pa tako i meni.  

art (c) Ivica Stevanović

Još od masakra u Ribnikaru prošle godine, pa preko neuspeha protesta „Srbija protiv nasilja“ da dovede do smene antinarodnog i antiljudskog režima, sve do užasne tragedije, odnosno zločina pod nadstrešnicom SNS zla u Novom Sadu atmosfera u Srbiji je uzavrela, i sve otrovnija, i u njoj, takvoj, nemoguće je osetiti pravu, čistu, neokaljanu radost, veselje, a kamoli slavlje – čak i kad čovek za to ima povoda. 

U normalnoj zemlji pucao bih iz kubura u vazduh (da ih imam!) povodom mnogih od lepih stvari koje ću navesti ispod, ali u otrovnoj, badi-snečovanoj i zombifikovanoj Srbiji postalo je, a naročito u poslednja dva meseca, neukusno radovati se i slaviti… Zato ću i ja bez mnogo euforije nabrojati ove stvari ispod.

            Uzgred, pre nekoliko godina objavio sam priču „Mladež“ (u zbirci DIVLJA KAPELA), čija je jedna od poenti ta da je mladost protraćena na mlade. Ovih dana, otkako su se studenti Srbije podigli, uspravili kičmu, i počeli da se direktno bune protiv ZLA oličenog u monstruoznom, ubilačkom režimu, osećam oprezni, bojažljivi dašak krhkog optimizma, ali ne usuđujem se ni da zamislim šta će biti ako ova divna mladost, optimizam i patriotizam budu na kraju skuvani, razvodnjeni i zgaženi od strane fašističko-mafijaškog režima koji smo imali nesreću i glupost da dovedemo na vlast pre skoro 13 godina… Da li će ova današnja mladež omogućiti promenu nabolje, ili će ubrzo u ovom našem svakidašnjem hororu zavladati još crnji mrak… videćemo, uskoro.

            Do tada, o nekim malo lepšim hororima…

 

 

POSTIGNUĆA

 

Ove godine nisam dobio nijednu nagradu, ali sam imao ozbiljne NOMINACIJE i prišao vrlo blizu da dobijem čak dve vrlo značajne.

1) Moj roman ZADUŠNICE početkom 2024. je ušao u uži izbor kandidata za Ninovu nagradu za najbolji roman godine na srpskom jeziku.

Članovi NIN-ovog žirija kritike,Tamara Mitrović, Violeta Stojmenović, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović, od ukupno 188 romana primljenih na konkurs odabrali su uži izbor, od 12 najboljih romana iz 2023. godine – i ZADUŠNICE su se našle među njima.

Da stvari budu još neverovatnije i luđe, u užem izboru bio je i Marko Pišev: TAJNI SVAT (Orfelin izdavaštvo), roman iz edicije „Gluvo doba“!

Da, dobro ste zapazili: među 12 najboljih romana iz prošle godine, po izboru Ninovog žirija, našla su se čak dva horora – jedan koji sam napisao, jedan koji sam uredio.

Ulazak u top-12 bio je maksimum i za mene i za kolegu Piševa, ali eto, desio se i taj kuriozitet.

Iskreno da vam kažem, sa ove distance, uglavnom je i ostalo na KURIOZITETU, fusnoti, na „verovali ili ne“. Uži izbor za NINO-a nije doneo primetno veću prodaju ni ZADUŠNICAMA, ni TAJNOM SVATU. Nedavno sam radio popis, i ustanovio da 14 meseci od izlaska ZADUŠNICA iz štampe, imam na lageru još 250 preostalih od ukupno 1000 štampanih primeraka. Bojim se da Orfelin ima mnogo više SVATOVA… Dakle, ja nisam primetio da je NINO uticao da mi roman bude zapaženiji (niko me nije obavestio da je izašao prikaz u nekom književnom časopisu, niti mi ga je iko tražio u te svrhe), a kamoli da bude više prodavan.  

Takođe, ovaj kuriozitet (hej, ne biva često, hell, ne biva NIKAD da se dva horor romana nađu u top-12 za Nina!) NIJE poslužio kao povod da se organizuju tribine, promocije i javni razgovori ili medijski nastupi izvan onih na već uhodanim mestima (čitaj: žanrovski geto) gde to i inače, i bez poštapalice NINO-a činim.

Izvan žanrovskih festivala (vidi dole), jedina promocija naša dva horor romana bila je 15. aprila u Bulevar Books knjižari, Novi Sad.

 

2) I u 2024. bio sam nominovan za RONDO HATTON nagradu, za članak povodom 100 godina WEIRD TALES magazina, koji mi je objavljen u RUE MORGUE magazinu.

 Nagradu nisam dobio, ali sam se našao u najužem krugu – „honorable mentions“.

 

 

OBJAVLJENE KNJIGE

 

Kao autor ove godine potpisujem jednu, ali vrednu knjigu:

GROSSMANN TALES: 20 Years, 20 Interviews.

Povodom jubilarnog 20. Grosman festivala, koji se održao 11-15. juna 2024. izašao je rezultat mojih ranijih festivalskih aktivnosti, ovo jubilejsko izdanje, sa mojih 20 intervjua sa 21 svetskom žanrovskom veličinom (plus, sa Tomažom Horvatom).

To se nalazi u tvrdom povezu, ima 360 strana velikog formata (isti je format kao za NEKRONOMIKON, recimo), bogato je ilustrovano ekskluzivnim festivalskim crno-belim fotografijama kroz čitavu knjigu, a na kraju ima i galerija sa 16 strana u punom koloru.

Više detalja o ovom spektakularnom izdanju imate ovde:

GROSSMANN TALES – moja najnovija knjiga!

            It is available for order through email: shop@grossmann.si .

Act quickly and make your holidays - and life in general - fantastic and special!

Price is 29 € + postage.

Approximate postage:

SLO 6,84 EUR

EU 12,37 EUR

World 28,35 EUR

Grossmann Tales brings in-depth interviews with 20 distinguished guests who have left their mark on world cinema…

 

            Kao urednik u Orfelinu u 2024. potpisujem pet novih knjiga.

Tu su četiri nove knjige u ediciji „Poetika strave“:

33. i 34. knjigu u ediciji čine Nesmirena prašina Roberta Ejkmana (preveo Strahinja Mlađenović, grafički opremila Aleksandra Dević) i Golem Gustava Majrinka (sa nemačkog preveo Luka Račić, grafički opremila Aleksandra Dević),

35. i 36. knjiga edicije su ultimativno izdanje Lavkraftovog najhororičnijeg romana, SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA i zbirka priča  NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije.

 

Ove dve su premijeru imale na Sajmu knjiga u Beogradu, počev od 19. oktobra, baš kao i nova knjiga koju sam priredio za ediciju „Crna mačka“:

2. tom KNJIGA KRVI, Klajva Barkera.

Iscrpne i stručne pogovore napisao sam za svih pet ovih knjiga. Kad bi se oni svi stavili na jedno mesto, ukupan obim tih pogovora bio bi dovoljan da ispuni jednu zasebnu knjigu od oko 200 strana! Ali za mene je sav taj rad samo business as usual, move along, nothing to see here…

 

GHOUL U AMERICI!

Avaj, za sada sam u Americi samo u knjigama i drugim štampanim stvarima, ali ako se ovaj mafijaški pakao ovde produži, ko zna…?

Tokom 2024. započeo sam saradnju s američkom izdavačkom kućom Chiroptera Press. Radi se o izuzetnom izdavaču, specijalizovanom za mračne sadržaje (Lavkraft, Ligoti, Ted Klajn), za vrhunski dizajn i štampu i za luksuzna, za srpske standarde skoro nedostižna izdanja.

U petak 13. septembra 2024. započela je pretplata na deluxe izdanje legendarne, vrhunske zbirke savremenih horor priča, MRAČNI BOGOVI (DARK GODS) autora T.E.D. Klajna.

Ovo je ultimativno izdanje kapitalne, pregenijalne zbirke koju najsnažnije obožavam do imbecilnosti. Nju vam je Orfelin objavio 2017. a ja s uživanjem preveo; trenutno je rasprodata, ali skoro sigurno će biti novog izdanja u 2025.

E, ali glavni detalj vezan za to izdanje jeste ovaj: to američko izdanje ima MOJ POGOVOR! Da, imam tu neizmernu čast da moje opširno pisanije o Klajnu krasi ultimativno izdanje njegove najbolje knjige!

A to je tek početak, ali o najavama i upcoming stvarima, uskoro.

 

Chiroptera Press takođe izdaje i fanzin NIGHTLANDS, i u okviru njegovog izdanja ovog leta izašao je moj obiman esej o Lavkraftu – H.P. LOVECRAFT: OUT OF THIS UNIVERSE.

To je moj prevod i adaptacija pogovora koji već imate u NEKRONOMIKONU. Sad je samo osveštan dokazom toga da je vredan da se pojavi i pred američkim čitaocima – i to u istom broju u kojem je i članak najvećeg svetskog poznavaoca Lavkrafta, S.T. Džošija…

 

 

ADAPTIRANI GHOUL

 

Veoma sam počastvovan što je radio-drama po mojoj horor priči „MLADEŽ“ emitovana u okviru ciklusa „Paukova mreža“ na Radio Beogradu 2 u utorak 10. decembra.

Ciklus „Paukova mreža“, koji se emituje utorkom od 18.32 na Radio Beogradu 2, kultni je serijal koji obuhvata radio-dramska dela domaćih autora ili dramatizacije klasičnih dela domaće i svetske književnosti u žanrovima fantastike, horora, naučne fantastike, krimi-priče.

Sve o tome, uključujući linkove da se ta drama posluša, imate ovde:

http://cultofghoul.blogspot.com/2024/12/ghoul-u-paukovoj-mrezi.html

 

 

FESTIVALI

 

1) SLAUGHTER FESTIVAL

5-7. jula

Doljevac kod Niša (bivša klanica).

Letos je održano TREĆE izdanje ovog horor festivala, gde sam ja umetnički direktor. Film otvaranja trećeg izdanja Slaughter festivala umetničkog horor filma bio je najintrigantniji horor ove godine, Supstanca (The Substance) koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu za najbolji scenario. 

Samo mesec i po posle Kana ovaj hit je došao u mali Doljevac, gde je imao srpsku premijeru, na samom početku svog festivalskog života i pre bioskopske distribucije bilo gde. U naše bioskope došao je tek dva meseca kasnije, negde u septembru…

U okviru Slotera održana je i specijalna tribina:

„HOROR U VIDEO KLUBOVIMA“ (subota, 6. jul)

Učesnici: Luka Bursać, scenarista i reditelj filma VIDEOTEKA koji je prikazan na Slaughter Festu,

Miško Jančić, vlasnik video-kluba MB+,

Nenad Bekvalac, stručnjak za retke horor naslove i ko-autor emisije ŠOK KORIDOR,

i moderator, Dejan Ognjanović.

 

2) ZMAJKON

Marko Pišev predstavljao je ZADUŠNICE a Dejan Ognjanović TAJNOG SVATA na festivalu fantastike U NIŠU, u nedelju, 19. maja, u 20h, u Niškom Kulturnom Centru.

 

3) 10. Festival fantastične književnosti „Art-Anima“

Razgovor o romanima Zadušnice Dejana Ognjanovića i Tajni svat Marka Piševa

Subota, 08. jun, 18h, Koska Bar Dorćol Platz, Beograd

Učesnici: Dejan Ognjanović i Marko Pišev. Moderator: Filip Rogović.

 

4) Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji

Tema ovogodišnjeg simpozijuma bila je „Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma.“

Ja sam izložio rad u kojem sam se pozabavio filmovima u kojima su spojeni krimić i horor: RITAM ZLOČINA i TREĆI KLJUČ. U kojoj meri su ti žanrovi srodni i bliski, a gde i u čemu tačno razlikuju i razilaze, i još poneka pitanja, predmet su tog mog rada.

 

5) Interliber, Zagreb

Vodio sam promociju Orfelinove „Poetike strave“ i novog romana Pesak Pjeskare autora Milenka Bodirogića. Uz autora, u razgovoru je učestvovao i Nikola Janković.

Petak, 15.11, 16:00h, Zagrebački Velesajam, Paviljon 7, Pozornica.

 

6) Međunarodna kolonija filmske kritike u Nišu

Prvi dan (13. decembar) u popodnevnim satima (17.00 – 20.00) posvećen je, u formi okruglog stola, temi „Hrišćanstvo i film”. U okviru ovog dešavanja, baš na petak 13. imao sam izlaganje na temu „ISTERIVANJE ĐAVOLA I UTERIVANJE VERE“.

 

7) 20-ti GROSSMAN FILM & WINE FESTIVAL

Ljutomer, Slovenija, od 11. do 15. juna!

Govorio sam na promociji moje knjige GROSSMAN TALES, a tu su bili i kritičar Igor Stanojević, šef Grosmana Tomaž, i još poneki…

 

 

GHOUL U ČASOPISIMA

 

1) Objavljen je novi dvobroj časopisa ATHANATIK (klikni za detalje) i u njemu imate jedan moj stručni rad: do sada je bio objavljen u Hrvatskoj, u jednom akademskom zborniku, ali u Srbiji još nije. Naslov mu je STRAVA ILI UŽAS: LAŽNA DILEMA? Mislim da mi je to jedan od najznačajnijih teoretskih napisa do sada…

 

2) 10. broj KNJIŽEVNE FANTASTIKE

Novi broj „Književne fantastike“ donosi simbolični temat posvećen „kralju horora“ Stivenu Kingu. Moj rad je jedini kritički intoniran: „Problemi poetike Stivena Kinga“, ali poziva se na kritičke uvide uglednih svetskih teoretičara književnosti Harolda Bluma i S. T. Džošija.

 

3) GHOUL IN GRADAC

Naš najbolji književno-kulturni časopis, GRADAC, jesenas je objavio temat posvećen FILIPU DAVIDU. Moj opširan i detaljan intervju sa g. Davidom (koji sam radio za knjigu DOLAZAK HORORA) možete da premijerno čitate u tom tematu. Sav naglasak u tom razgovoru jeste upravo na hororu i mračnoj fantastici u njegovoj prozi, ali i u srpskoj kulturi, uključujući TV Beograd, gde je on bio urednik dramskog programa tokom 1970-ih i 1980-ih… (P.S. Slučajno imam jedan extra primerak i mogu ga prodati prvome ko se javi – cena je 1.200 din + ptt)

 

 

GHOUL U MEDIJIMA

 

1) AGELAST podkast: Dejan Ognjanović o HORORU!

 

„Agelast“ podkast je projekat Galeba Nikačevića. Radi se o jednom od najgledanijih podkasta u Srbiji – zapravo je u samom samcitom vrhu, ako se odatle izbace kojekakve Bake Prasad i slična menažerija, a ostave samo pristojni.  

U nedelju 10. marta 2024. na Jutjubu se našao taj razgovor. Pogledajte ga ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=1uUhxNMi3RE

            Baš kao i NINO, ni AGELAST mi nije doneo neki ogroman spajk popularnosti i slave: da, MNOGI su mi se javili, i znani i neznani, i pohvalili moje gostovanje, ali to se nije odrazilo u nekom primetnom povećanju narudžbina mojih knjiga… Mislim, idu one, polagano, pooolaaaagaaaanoooo, prodaju se mic po mic, ali ne mogu reći da je posle NINA ili AGELASTA masa naroda pohrlila mom kultu u naročito većim brojevima nego inače.

 

2) Govorio sam za RADIO BEOGRAD 2 i emisiju „Gutenbergov odgovor“ koju uređuje i vodi Saša Ćirić! Emitovana je 8. marta, na dan uoči Zadušnica, a pretežna tema je – moj roman ZADUŠNICE! Poslušajte me, u drugoj polovini ove jednočasovne emisije, počev negde oko 30-og minuta, OVDE:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5382611/aperkat-na-zadusnice.html

 

            3) „Vredno priče“: NEKRONOMIKON

Tokom Sajma knjiga u Beogradu, drugari iz Kontrast izdavaštva pozvali su me da gostujem u njihovom Jutjub podkastu pod nazivom „Vredno priče“, koji vodi novinarka Sara Arsenović. Taj podkast je do sada već ugostio nekoliko velikih i značajnih imena domaće kulture

Konkretna tema ovog mog gostovanja bio je NEKRONOMIKON i uopšte poetika H. F. Lavkrafta. Razgovor traje 70-ak minuta

Možete ga pogledati OVDE:

https://www.youtube.com/watch?v=3jHY9psHgXE

            Začudo, ovaj podkast je imao neočekivano veliku gledanost: moje gostovanje u Agelastu je za 9 meseci došlo do samo 35.000 gledalaca, dok je ovo kod Kontrasta za samo 2 meseca došlo do – 27.000!!!

 

            4) Govorio sam za dva članka o hororu kod nas. Prvi je za novine NOVA i portal NOVA.RS:

FILMSKI ŽANR KOJI JOŠ NIJE REKAO SVOJU POSLEDNJU REČ: Horori u SAD hrane bioskopske i producentske kase, a istražujemo kako je u Srbiji. Autor: Miloš Čolić. Kultura, 01. jun 2024.

 

5) Drugi: novinarka Ana Ćosić porazgovarala je sa mnom za portal VELIKE PRIČE na večite teme, uključujući zimzeleno pitanje: „Zašto se kod nas, u Srbiji, ne snima više horora?“ Detaljno o tome ovde: http://cultofghoul.blogspot.com/2024/10/noc-vestica-s-ghoulom.html Naći ćete ga ako kliknete OVDE: https://velikeprice.com/kultura/zasto-ne-snimamo-horore/ Imajte na umu da sajt „Velike priče“ nudi samo jedan članak besplatno, a ako hoćete drugi, treći… morate da platite.

 

 

GHOUL U MUZEJU PARANORMALNOG!

 

            Započeo sam saradnju sa Muzejem paranormalnog (Beograd, Lomina 14).

            Održao sam do sada dva predavanja.

 

PREDAVANJE O NEKRONOMIKONU

Petak 7. jun u 20h

 

DEMONI U FILMU

U subotu 21.12. u 20h.

 

            Takođe, znajte da se moje knjige mogu kupiti u Muzeju po ceni od 1.200 din.

  

            Ulaznica za Muzej je 600 din ako poželite da ga obiđete, ali možete da banete i samo da kupite neku od mojih knjiga, ili sve njih, bez plaćanja ulaznice, jer knjige su izložene blizu ulaza…

 

 

GHOUL U KONTRASTU

 

Moje knjige mogu se od kraja decembra 2024. kupiti i u knjižari KONTRASTA (Terazije 35), po ceni od 1.188 din/kom, odnosno 1.155 din (za KAPELU).

 

 

GHOULOV JUBILEJ

 

22. januara 2024. tiho smo i skromno obeležili mini-jubilej: 15 godina KULTA!

 

            Eto, to su stvari koje su se DESILE tokom 2024.

            Svašta se nešto radilo i krčkalo tokom godine, a plodove toga valjda ćete videti tokom 2025. Ako tako bude božja volja. Jer – čovek snuje, bog odlučuje…

            Neka nam je svima 2025. bolja i od ZLA rasterećenija od ove koja upravo iščezava.