TANTEI MONOGATARI aka DETECTIVE STORY (2007)

TANTEI MONOGATARI

aka DETECTIVE STORY

TAKASHI MIIKE

***

3

nehumano dugo se čekalo na ovaj film, ali najzad je dolijao! čim se pojavio sjajan dvd-rip sa savršenim engleskim titlovima – ovo se pogledalo, i evo presude: DETECTIVE STORY je jedan od blago-natprosečnih, ali ne baš vrhunskih miikeovih filmova.

a ako me baš povučete za jezik, reći ću da u vrhunske ubrajam sledeće (sa ocenama):

Fudoh: The New Generation [1996] ***(*) =4-
Audition [1999] ***** =5
MPD - Psycho [2000] ***** =5-
Visitor Q [2001] **** =4
Ichi the Killer [2001] **** =4
The Happiness of the Katakuris [2001] =4-
Three... Extremes - 'The Box' [2004] **** =4+
Big Bang Love [2006] **** =4
Imprint [2006] **** =4
Sukiyaki Western Django [2007] ***(*) =4-

DETECTIVE STORY je, za moj groš, negde u rangu sa ONE MISSED CALL ili CROWS ZERO. to će reći, ovo je jedan komunikativniji, zabavniji miike (u smislu crowdpleasinga), pristupačniji je nešto prosečnijem gledaocu, naslanja se na opštepoznatu tradiciju detektivskih krimi-trilera kao i horor-trilera o serijskim ubicama a gegovi su često na nivou slepstika tako da i joe sixpack može da se slatko nasmeje gledajući ovo, a ne kao u nekim miikeovim ezoteričnijim naslovima, u kojima su ironija i sarkazam skriveniji pa prosečni moron ne zna da li da se smeje, plače, povraća ili da gasi TV!

žanrovski, DETECTIVE STORY nije baš jednostavno smestiti u bilo koju fijoku sem one na kojoj piše 'miike', koji je već postao žanr po sebi. ako se neko buni zašto o ovom filmu, pored ostalog, govorim i kao o hororu, neću zameriti. ako se neko buni protiv onih koji poriču da je ovo horor, i to ću razumeti. horor je, u ovom slučaju, ograničen pretežno na splatter sekvence, sa izvađenim unutrašnjim organima, raščerečenim leševima (iz misterioznih razloga – blurovanim na DVD-u sa koga je ovo ripovano; pitam se da li je tako u svim verzijama, prokleti bili!?), te krupnim planovima crva kakve još od hejdeja lučija fulčija i ranog barkera nismo gledali ovako, preko celog ekrana.

"I'm ready for my close up, mr. Miike" said the worm.

"Action!" said Miike.

he he he.

pred kraj filma ima i malo bockanja sečivima i odsecanja izvesnih delića tela, ali nekako, za miikeove standarde, to je jedan relativno umeren bloodbath. ili sam ja skroz skrenuo, i potrebne su mi sve veće količine splattera kako bi utažile moju žeđ? nekako, kako starim, potrebni su mi sve jači i ljući začini, žešći šokovi, krvopljusnije scene, a nekadašnji usklik koji su pripisavali kronenbergu (iz dana pre nego što je crvenilo krvi zamenio crvenim tepisima) – MORE BLOOD! – sve više postaje moj moto i mantra tokom gledanja bilo kog filma. a uklikivao sam ga čak i tijekom gledanja SRPSKOG FILMA. u poslednje vreme jedino me je MARTYRS potpuno zadovoljio na tom planu…

nego odlutah. znači, miike i horor. izvan splatter prizora, koji su uglavnom urađeni groteskno, na ivici tongue-in-cheeka, horora ima u par prekratkih saspens scena, i u završnom okršaju koji je više triler-akcija nego li nekakav horor, iako krv pljušti poprilično. treba svakako istaći i scenu iz koje je ona napaljujuća sličica sa stvorom (čovekom?) u misterioznoj kontrapciji i sa bizarno creepy maskom na faci, if any. kako ispade, u pitanju je omaž SILENCE OF THE LAMBS (odnosno MANHUNTERU): pod tom maskom je uapšeni i unakaženi psiho-ubica koga je naš detektiv priveo 15 godina ranije, a kod koga sada dolazi po savet. scena je neodoljivo spooky i morbidna, i ima creepy vibe koji je baš vintage miike: vidi se zašto je on i dalje vrhunski majstor strave, onda kad se odluči da je napravi.

ipak, ne očekujte čist horor. naslov nije lagao: ovo je pre svega detektivska priča, ili tačnije – parodija na detektiviku, jer ovde imamo jednog nesposobnog 'profi' detektiva i jednog trapavog amatera koji mu se pridruži, a načini na koje dolaze do tragova i napretka u istrazi najčešće su stvar slučaja ili okolnosti u kojima su im mozak i dedukcija od najmanje pomoći.

što se tiče humora, on je od 'otkačene' sorte koja se od miikea očekuje i koju on gleefully isporučuje kroz obilje narativno nebitnih detalja. potonji deluju kao tipični dodaci na jedno relativno normalno tkivo koje miike, kako bi razbio dosadu, kiti svojim osobenjačkim kićankama – kao npr. kad se jedna luckasta junakinja bukvalno upiša usred umetničke galerije. to ima i narativnu vrednost jer onda ode u WC gde pronađe… nešto vredno za zaplet; ali fora je u tome da ona nije morala da se upiša, mogla je 'normalno' da ode u WC i zatekne to što zatekne; ali ne, ovo je miikeov film, i ne može to 'normalno'! čitav film je krcat takvim detaljima, nebitnim a dražesnim ostranjenijima – jedna ružnjikava intervjuerka na kraju svog iskaza o promiskuitetnoj susetki izjavi da joj zavidi, i počne da oralno zadovoljava svoj palac, tokom jednog razgovora u javnom kupatilu tokom čitave scene bez ikakvog razloga ivicom kade u krug hoda goli dečak, itd.

u suštini, ovo je palp premisa, prilično generička, i u rukama nekog drugog reditelja sve bi ovo bilo mnogo statičnije i nezanimljivije; miikeova čipka po rubovima ove storije čini je zanimljivijom nego što stvarno jeste, ali ipak ne može ni on da od kaputa napravi loptu baš kao što ni slikar u filmu ne uspeva da svoje platno naslika tako neprofesionalnim i kvarljivim materijalom kakva je – krv.

interesantni kurioziteti:

antropozof rudolf štajner ima popriličnu važnost za zaplet (ili tačnije za gimmick kojim se psiho ubica rukovodi) i moram reći da osim njegovog indirektnog prisustva u arđentovoj SUSPIRIJI i INFERNU ne znam za druge primere njegovog rabljenja na filmu.

umetnost (slikarstvo) ima važnu ulogu u filmu, i za svaku pohvalu je što nisu angažovali neko bedno mazalo da za sitne pare za film namaže neka platna, nego su korišćene slike koje deluju vrlo profi – verovatno od nekog umetnika koji se, pre svega, napajao na gigerovom izvoru, ali sa malo više kolora i slikovnosti jednog trevora browna i mrvicu dalija, pride.

sve u svemu, inicirani miikeovci uživaće u ovom filmu kao u još jednom dokazu superiornosti ovog autora čak i onda kada se bavi relativno površnim, generičkim materijalom. istovremeno, TANTEI MONOGATARI je savršen uvod za neinicirane ili sumnjičave, jer su sva boleština i bizarni humor i otkačene situacije plasirani na pitak i zabavan način.