ČARLSTON ZA OGNJENKU (2008)

-->

ČARLSTON ZA OGNJENKU

*** 

 3+ 

Scenario: Uroš Stojanović, Aleksandar Radivojević

Režija: Uroš Stojanović

Muzika: Šigeru Umebajaši

Kamera: Dušan Ivanović

Uloge: Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić, Stefan Kapičić, Nenad Jezdić, Olivera Katarina

Iako je film ČARLSTON ZA OGNJENKU, u suštini, izneverio (neka) očekivanja, teško je biti strog prema njemu, iz više razloga.

Pre svega, tokom dugogodišnjeg iščekivanja (zbog komplikovane postprodukcije) u brojnim napisima je stvorena fama kojoj bi slabo odgovaralo bilo šta ispod remek-dela. U slučaju ČARLSTONA, 'hajp' o tzv. Novom srpskom filmu bio je kontraproduktivan jer je stvorio vrstu iščekivanja kakvu teško da bi bilo koji film mogao da zadovolji.

Osim toga, ČARLSTON ZA OGNJENKU uspeva na toliko nivoa i dospeva tamo gde je malo koji srpski film i pokušao a kamo li uspeo da gazi, da se čini pomalo nepriličnim kritikovati ostvarenje sa tolikim i takvim postignućima.

Pa opet, svojom ambicioznošću i nadobudnom samouverenošću ČARLSTON nameće visoke standarde i ozbiljna merila ne samo konkurenciji (koju u današnjem srpskom filmu praktično i nema) nego i sebi samome, i zato zaslužuje da ne bude tretiran sa ustupcima kao polu-retardirani siroti rođak sa sela, što je inače jedini humani pristup prosečnom srpskom filmu. Za razliku od manje ili više sirotinjskih slika naše uobičajeno prozaične kinematografije, ovo je –ako ništa drugo- film! Dakle, delo koje u punoj meri koristi potencijale zvuka i slike, i gledaoca daruje brojnim detaljima vidljivim samo na velikom platnu.

Raskošni vizuelni talenat Uroša Stojanovića nije sporan. Zapažen je već u njegovom kultnom kratkom filmu VEŠALA ZA DVOJE snimanom pomoću štapa i kanapa, a privukao je pažnju lepim pakovanjima sklonom Liku 'Luk' Besonu, čije su finansije omogućile Stojanoviću pristup igračkama sa kojima većina srpskih reditelja ne bi ni znala šta da radi. Avaj, skupe igračke poput kompleksnih kranova i složenih vizuelnih efekata pokazale su se kao sumnjiv blagoslov. Umesto da posluže priči, na kraju su je umnogome ugušile i postale sebi svrha, gušeći pritom emotivni naboj priče stilističkim egzibicijama u čiju su svrhu korišćene.

Paradigmatična scena za sve ključne kvalitete, ali i probleme filma, jeste flešbek koji prikazuje odvođenje mladoženje sa svadbe na ratište. Tipična, gotovo arhetipska za ove krajeve i njihovu tragiku, ona svojim jednostavnim ali efektnim simbolizmom (kroz kontrast između nakićene prelepe neveste i svatova s jedne, odnosno namrgođenih vojnika u maslinastim uniformama s druge strane) pogađa u žicu tragične nužnosti koja je upravljala srpskim životima u većem delu XX veka, a ne samo u I svetskom ratu kao najtragičnijem događaju u istoriji Srba još od Kosovskog boja. Na žalost, Stojanovića manje zanimaju ljudi i emocije, a više – lepe slike i komplikovani kadrovi. Zato on taj prizor inscenira u jednom dugačkom kadru u kome su protagonisti svedeni na statiste u sopstvenoj sceni, dok kran vozi unazad od otetog mladoženje preko svadbenih stolova kroz gomilu razdraganih (još uvek?!) žena koje bacaju uvis cveće i latice sve do ulice kojom maršira smrknuta, gotovo zombifikovana četa vojnika. Sve je to savršeno koreografisano i zadivljuje tehničkom izvedbom, ali se –uprkos izvanredno elegičnoj muzici- emocija i značenje povlače u drugi i treći plan. Kako ovde, tako i na toliko drugih mesta u filmu, 'neviđeni' efekti, fascinantna scenografija i kostim, zasenjujuća kompozicija kadra ili pokret krana odnose prevlast nad likovima izdižući se iznad njihovih priča.

Ako je vizuelna raskoš filma do sada neviđena u srpskoj kinematografiji, i ako se po njoj on ističe kao unikat – ono gde je ČARLSTON ZA OGNJENKU tipičan, jeste njegov osnovni problem – scenario. Istina, premisa je izvanredna i nadasve potentna: etno-ambijent stilizovan je vizuelno i narativno na način neviđen u srpskom filmu, kroz koncept koji čini odmak od mimezisa istorijski zasnovanih muka i nedaća, koristeći naše istorijsko ali i folklorno i fantastično nasleđe za visoko konceptualizovanu potku o selu punom žena bez muževa koja se razvija sa postmodernističkim žanrovskim eklekticizmom. Na žalost, film pada onde gde i skoro svaki srpski film u poslednjih par decenija – na nedomišljenoj, nedosledno sprovedenoj priči. Premisa na nivou sinopsisa – izvanredna; razrada – osrednja. ČARLSTON je neodlučan između komedije i tragedije, romanse i parodije, road movie-ja i fantastike, i počinje da gubi dah onde gde bi tek trebalo da nas zasenjuje svojom inventivnošću: onda kada dve devojke iz ratom obezmuženog srpskog sela uspeju (bez pô muke!) da sebi ulove dva prvorazredna mišićava mužjaka. Zbrzano oživljena i nedovoljno motivisana Baba-Boginja s onoga svijeta (Olivera Katarina) toliko zbrzano i razočaravajuće neiskorišćeno odlazi iz filma da je njen lik samo jedan u nizu aspekata filma sa aurom neiskorišćene šanse. Nakon što se naša još uvek harizmatična diva povuče iz filma a da nije rekla ni uradila ništa za pamćenje, dve cure i njihovi momci prepušteni su nemaštovitoj peripetiji i emotivno praznom raspletu.

Druga (problematična) polovina filma sastoji se iz niza žrtvovanja – duh babe se žrtvuje zarad svojih unuka, dve sestre se žrtvuju jedna zarad druge, a čak i momci (skrajnuti u ovoj iznenađujuće ženocentričnoj priči) dobiju priliku da se žrtvuju zarad svojih novih devojaka. Žrtva je, po sebi, svakako jedna od dramski najjačih i najupečatljivijih radnji i nosi specijalni oreol uzvišenosti i tragične lepote onome ko se na nju odvaži (bio to Isus u POSLEDNJEM HRISTOVOM ISKUŠENJU ili Leo u TITANIKU). Na žalost, rediteljev tretman tih scena je toliko zbrzan i neadekvatno akcentovan da one gube veći deo svog emotivnog i značenjskog udara: gledalac jedva da ih i registruje, zasenjen šarenim lažama kojima ga Stojanović zasipa u svakom kadru tokom zbivanjima prenatrpane završnice. Zbog toga se njihova tragičnost razvodnjava i maltene gubi, a sa tim i emotivnost i dramski značaj.

Najveće iznenađenje predstavlja poslednja trećina filma: suprotno reklamama, posteru i naslovu, od vedre i razigrane, gotovo eskapistički fantastične priče o nekim odlučnim devojkama, simpatično trapavim momcima, o čarlstonu i slikovito reinterpretiranoj epohi, OGNJENKA poprima mračne tonove i pokušava da postane tragedija. To, po sebi, nije nedostatak. Na ovim prostorima smeh i plač oduvek idu zajedno, baš kao i seks i smrt (što ovde ilustruje videospotovski stilizovana erotska scena smeštena u mrtvačka kola!). Dakle, nije problem čak ni to što u filmu ima malo čarlstona. Ni u KO TO TAMO PEVA nema mnogo pesme, a to što ima nije ni vedro ni veselo. Ni u MARATONCIMA nema mnogo trčanja niti sportskih podviga i veselja. Ali kada u tim filmovima (crnohumorna) vedrina ustupi mesto tragediji, taj prelaz je gotovo neosetan, i deluje kao sasvim prirodan zaključak iz izloženih premisa. Kada OGNJENKA pokuša da postane ozbiljnija nego što jeste, ona nudi premalo i prekasno, kao u jednom od onih iritirajućih neočekivanih preokreta u filmovima koji nas nisu adekvatno pripremili na svoje iznenađenje u poslednjih pet minuta. Umesto čarlstona dobijamo tvist.

Ozbiljnije rečeno, za razliku od pomenutih Šijanovih filmova, Stojanović ne uspeva da aktuelizuje tragičnu nužnost u pozadini svoje priče: počev od proizvoljne simbolike minograda pa do nužnosti da bilo ko strada u njemu, on ne uspeva da nas ubedi da to tako mora. Centralni lokus filma, i njegova glavna metafora, zapravo je jedna proizvoljna rupa u scenariju. A kada autor siluje likove i događaje da bi se priklonili onome što on želi da se desi, on siluje i gledaoca da prihvati ono na šta ga nije adekvatno pripremio, i ovaj se gubi, njegova intelektualna i emotivna uključenost u film se rasplinjavaju. Preterano oslanjanje na bombastičnu Umebajašijevu muziku samo potvrđuje rediteljevu nesigurnost u emotivni naboj scena koje tom muzikom filuje, ali razmak između njih je prevelik i ne može se premostiti muzikom. Glumci čine koliko mogu, ali scenarista i reditelj im nude premalo, i oni čak i u onome što bi trebalo da budu dramski najnabijenije scene – poput klimaktične, u minogradu – ostaju statisti zasenjeni pirotehnikom i vizuelnim efektima. Takvi efekti nisu bili potrebni klimaksu MARATONACA, jer tamo smo imali likove i priču. OGNJENKA bi da nas zaseni superstrukturom, ali zaboravlja bazu, i na kraju se urušava pod teretom sopstvenih (vizuelnih) kvaliteta nepoduprtih klasičnim, temeljnim (narativnim i idejnim) vrednostima.

Zbog njenih kvaliteta, OGNJENKU treba gledati u bioskopu. Kolikogod da su nedostaci filma nezanemarljivi, ono što Stojanović uspeva da oslika (zahvaljujući timu u kome se posebno ističu naš najgenijalniji scenograf, Veljko Despotović, ali i nišlija Boban Savić Geto, zaslužan za vizuelni identitet filma) toliko je daleko iznad svega viđenog u srpskom filmu da zaslužuje podršku gledalaca. Ovu kritiku shvatite kao pokušaj stvaranja umerenijih očekivanja, a ne odvraćanja od gledanja. Film svakako nije dosadan, ali izluđuje i frustrira svojom nesposobnošću da do kraja iskoristi potencijale svojih premisa i izvanrednih scena poput one sa rakijom 'paukovačom'... Ako ČARLSTON bude imao više gledalaca u Francuskoj nego u Srbiji imaćemo još jednu u nizu potvrda da smo zaista, kako reče onaj pokojni psihijatar – 'lud narod'!

---update: OGNJENKA se baš nije proslavila u Francuskoj, tako da... eto.