PIRANHA (2010)

***

3

ažina PIRANA je savršen primer filma otpornog na kritike ('critic-proof') i, takođe, sjajan primer dela u kome kritičar nema šta da traži. nema zaludnije stvari na svetu nego baviti se 'analizom' ove PIRANE. ovo nije rađeno da se analizira, nego da se gleda. zato ga ni ja neću analizirati, nego ću samo ponuditi nekoliko impresionističkih opisa, konstantacija i filozofskih zaključaka o stanju ljuckog uma na pragu milenijuma.

šta imamo ovde?

sise. guze. frontal noodlity. girls gone wild. droga i tekila sa ženskog stomaka. fun. party-time. loša muzika. gužva, alkohol, stoka koja se cereka i tiska u krdu… sve je tu.

savršena podloga za krvavi pir pirana.

            da su žrtve sa godišnje skupštine experata za delo marsela prusta, ili bar marsela marsoa, ovo ne bi bio isti film. da su pirane upale na konferenciju u čast ludviga vitgenštajna ili nekog od onih psihoanalnih drka-đon smarača (lakan, delez…) ili njihovih populističkih reinterpretatora (žižak) to bi, istina, možda bilo zabavno uskom krugu gledalaca (čitaj: ghoul, i još 2-3 max), ali ovako kako jeste – sa fun-loving razgaćenom polupijanom i hormonima nadraženom omladinom na obali jezerca proizvođači ovog filma pokazuju da znaju šta (i za koga) rade.

            PIRANA je jedan od boljih filmova za neandertalce koje sam do kraja odgledao. to nije slučajno kad se radi o hororu o praistorijskim mega-piranama koje provale u jedno izletište da naprave pokolj među ljuckim mladuncima. za uživanje u ovom filmu idealan je mozak koji je na stupnju razvoja iz vremena kad su te ribe plivale na površini planete, a ne u njenoj podzemnoj dubini.  

za gledanje PIRANE mozak samo može da smeta. mozak bi tražio rupe u zapletu, nelogičnosti (tropske ribe preživele milenijume u ledenim podzemnim vodama? i to tako što su se MILENIJUMIMA hranile samo i jedino samim sobom – kao kanibali?!!). mozgu bi smetali klišei, tipski 'likovi' i jeftini šok-efekti. neko s mozgom bi se pitao: kako one dve sirene uspevaju da ONOLIKO DUGO dišu pod vodom, skroz gole, i bez ikakve maske? (ali, hej, jebeš logiku i fiziologiju: bitno je da su gole, i da bar 5 minuta plivuckaju u dubokim ali svetlo-otkrivajućim dubinama!) mozak bi tražio podtext (šta je ovo – ekološka parabola? satira na američki post-kolonijalni eskapizam? slojeviti prikaz prodora jouissance-a kroz tanku opnu reda, rada & discipline?).

pošto meni, za razliku od nekih, ne uspeva baš sasvim da ugasim mozak tokom gledanja filmova, pa čak ni tokom ovog, zapaziću samo sledeće:

PIRANA je zasnovana na starom i staromodnom puritanskom modelu, odnosno formuli: ZABRANA – KRŠENJE ZABRANE – KAZNA.

to je očigledno od prve scene, u kojoj pivska flaša (!) na dnu jezera 'izazove' potres koji iz podzemlja na površinu izbaci retro-pirane.

očigledno je iz pročišćujuće golgote koju prođe naš uspaljeni teen nakon neposluha svoje sexy roditeljke, šerifice (elizabet šu) – umesto da čuva svog bratića i seku, ovaj kreće trbuhom za kurcem (svojim), prateći radarski kretanje nekakve fufice primamljene na porno-jahtu onog odvratno-antipatičnog o'donela (mada, savršenog za ulogu ljigavog pornićara).

i, naravno, nacrtano je tako da i poslednji neandertalac shvati, u ključnom set-pis masakru, u kome šerifica i njen nigra-pomoćnik iz megafona urlaju: 'ne ulazi u vodu, stoko!', a stoka masovno, horski odvraća 'jes, bole nas kurac!', skače u vodu i – biva okrutno proždrana od strane kalvinističkih pirana. ko preživi – taj je izabran. ostali su kolaterala.

znači, idejno je ovo klasična retrogarda: ko krši zabranu, biće kažnjen.

u duhu konvencionalnog sexističkog puritanizma je i odnos prema golotinji: žensko telo se prvo fetišizuje (čime pobuđuje uspaljenost muškog GEJZA) a potom se i kažnjava za probuđenu uspaljenost time što ga gejz kažnjava, tj naslađuje se kidanjem, komadanjem i raspadanjem tog istog (polu)obnaženog tela. da je masakr sexualizovan, i sa konotacijama koje sam naveo, očigledno je iz izbora žrtava: u skoro svim krupnijim splatter set-pisovima, krvopljus i kidanje se dešavaju (mladim, poželjnim…) ženskim telima. a u jedinoj krupnijoj, razrađenijoj sceni muškog stradanja – potencira se stradanje falusa (korena pretpostavljenog muškog gejza), u sceni sa obeskurenim pornićarom.

naravno – i ovde važi staro puritanski-falocentrično pravilo: jedini dobar kurac je otkinuti, odgriženi, sažvakani i izbljuvani kurac. taj i takav može da se vidi, u 3-D, u krupnom planu da nam se klati pred nosevima. zdrav i čitav, prikačen na neosakaćeno telo izazvao bi, naprotiv ovome, takvu cenzorsku halabuku da bi film verovatno bio zabranjen i prikazivao bi se samo u terminima posle SRPSKOG FILMA.

no, ako isključimo mozak i apstrahujemo zatucanosti implicitne 'ideologije' PIRANE, ono što nam ostaje je jedna sasvim fina splatter zabava za neandertalce i puritance, a naročito za potonje, koji će moći da uživaju i u 'grehu' (ah, sva ta golotinja!) i u više nego sadističkoj i krvoliptećoj kazni za 'grehove' (ah, te divne maske i efekti nikotera i berdžera!), i tako hipokritički dobiti i jare i pare, i sve to za samo 80ak minuta!

kamera je, kao i uvek kod aže, izuzetna; pravog skora ima relativno malo (preovlađuje cigansko-neandertalsko-džunglovita muzika za zabavu stoke), ali to što ima od skora nije loše; efekti maske su odlični, a CGI nacrtane pirane izgledaju - kao nacrtane, ali u filmu u kome je sve dvodimenzionalno kao u tomu i džeriju to i ne smeta previše. ko je uopšte očekivao realizam ovde? gluma… eh, koja gluma? (kad sam kod toga, veoma žalim što kameo ričarda drajfusa nisu izmuzli za veću minutažu i za nešto supstancijalnije od toga da se pojavi, otpeva pesmu iz AJKULE, i da ga smesta izedu pirane! – ovo nije spojler, pošto se dešava u prvih 5 minuta filma)

kao što rekoh, ovo je igrani ekvivalent jedne mega-krvožednije (i sexipilnije) varijante toma i džerija, i posmatrana u tom svetlu, PIRANA je sasvim pristojan komad reakcionarne razbibrige.

posmatran u kontextu ažinog opusa, ipak, ovo je još jedan korak naniže: čovek je započeo remek-delom za koje čovek mora biti genije pa da shvati šta se tu sve krije i zašto taj twist itekako ima smisla (govorim o HAUTE TENSION, odnosno o aži kao horor reditelju, te stoga apstrahujem njegov pravi debi, SF-dramurdu FURIA, da mi ne bi narušavala simetriju teze, pošto se ionako radi o osrednjem, zaboravljivom sub-bessonovskom filmiću kojim se aža tek pripremao za svoju pravu karijeru); zatim je napravio rimejk koji, takođe, ima ponešto na pameti, i kotira se među najboljim novijim reciklažama; onda se srozao na isprazno prežvakavanje korejskog derivata koje je, naravno, prelepo uslikano, ali je šuplje i glupo da to skoro boli; najzad, evo nam ga sa ovim zabavnim parkom za majmune. njegov sledeći projekat je rimejk MANIJAKA (aka. the savini & spinell show), izrazito glupog i mean-spirited filma koji će, slutim, biti još podmukliji, pokvareniji, bolesniji, krvaviji i besmisleniji od oriđinala.

PS: možda se neko upita: zašto sam onda ovom filmu dao trojku ako je to stvarno samo 'zabavni park za majmune'? pa, pre svega, nigde nisam rekao 'samo'. treba i to umeti – apelovati na naše najniže strasti i podsetiti nas da smo svi mi ipak samo majmuni ispod naših drka-đon filozofija. otvoreno ću, kao i uvek, da priznam: i sam sam uživao u krvavom stradanju sve te extrovertne fun-loving stoke. njihova žudnja za 'životom' i 'zabavom', ogoljena do krajnjih, stočnih granica – koka kola marlboro suzuki, diskoteke gitare buzuki (i hip-hop, ovde) – gadi mi se. zato je tako slatko videti ih kako stradaju. ako već ne možemo da gledamo pirane il neku sličnu pošast kako istrebljuje onaj ogavni nakot sa FARME, VELIKOG BRATA, SURVIVORA i sl. produkata za neandertalce, ažina PIRANA je najbliže što tome možemo prići, i šteta što kasting nije bio još nadahnutiji, pa da su među žrtve ubacili lindzi lohan, britni spirs, paris hilton, džastina bibera i ostale 'zvezdice' o čijoj što gnjusnijoj pogibiji možemo samo da sanjamo. dakle, PIRANA od mene ima solidnu ocenu zato što, pored zabave za majmune, nudi i zabavu za one koji mrze majmune i vole da ih gledaju kako stradaju na vrlo krvave načine. there, I said it!