izabrana dela

izabrana dela

субота, 03. децембар 2016.

ARRIVAL (2016)


 *** 
 3 

            Pre svega, najnoviji SF ARRIVAL o dolasku vanzemaljaca na Zemlju *nije* rimejk istoimenog filma sa Čarlijem Šinom iz 1996. o dolasku vanzemaljaca na Zemlju. Nešto je malo pametniji od njega, mada ne baš toliko koliko misli i želi da se predstavi (i koliko će mnogima izgledati).
            Pre svega, valja istaći da je ovo krajnje redak primer SF filma koji nije niti dosadna arty dramica sa 2-3 glumca u jednom setu, niti je povod za superspektakl-ekstravaganciju zasnovanu na spec. efektima, niti je alibi i maska za neki drugi, zabavniji žanr (akcija, horor, ratni…). Ovo je klasična SF tema (po priči Teda Ćanga, "Story of Your Life", odnedavno i na srpskom, u izdanju Buke) i tiče se prvog kontakta, pa je kao takva više cerebralna nego visceralna, mada pokušava i da gudi po emocijama (više o tome ispod).
            Plot već znate: došli alieni i parkirali svoje međuzvezdane ovale vertikalno (aha! falusoidno!) nešto malo iznad tla na 12 lokacija širom globusa. 
Došli, stali i – ćute. Čekaju. A ljudi, šta će, kud će, popnu im se u te sprave koje deluju kao da su između nečeg tehno-napravljenog, u kakvu stenu isklesanog i – izlučenog iz dupeta džinovske alien-kokoške.
I onda tamo stanu pred nekakvo veliko staklo, kao da su u džinovskom svemirskom zatvoru došli u posetu bratu sa druge planete. Ali ne, ovo je zapravo OK fora, jer alienima treba drugačiji pritisak i atmosfera, pa je to zbog toga. Dobar detalj. Plus, vizuelno naglašava dve strane u „sukobu“, tj. odnosu komunikacije – ono, MI i ONI, i zid između...
            I sad, šta? Šta reći, koju posluku porati – i na kom jeziku? Šta reći ovim povelikim Ktuluovim srodnicima sa po sedam pipaka-pseudopoda koji se rascvetavaju na po još sedam krakova? Phnglui mglw nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn?  
Kako saznati odgovore na ključna pitanja: ko su, odakle su, i najbitnije – dolaze li u miru? Ne, zapravo, najbitnije je: „Šta u tome ima za nas? Nose li nam kakva nova zanimljiva oružja, oruđa, gedžete i džidža-midže?“
            Tu upada naša glavna junakinja, ekspert-lingvistkinja (vrlo dobra Ejmi Adams), sa svojim timom, da ostvari kontakt sa ovim potpunim tuđinima. Uzgred, smesta znamo da je ovo film naučne fantastike kad, još na samom početku, vidimo da ova skromna univerzitetska profesorka sasvim neunosnog jezičkog predmeta (hej, nije ovo ni pravo, ni ekonomija, ni menadžment, gde se vrte pare) stanuje u luskuznoj, super-skupocenoj kućerini sa savršenim pogledom na morsku obalu koja mora da košta nekoliko miliona dolara. Eto, kolege filolozi, jednog dana ćete i vi tako... Najviše za dve do tri godine...
            I onda se dobar deo filma posvećuje upravo onome preko čega se u većini SF filmova prelazi olako: naime, najčešće alieni ili smesta govore engleski (kao što je jedino i učtivo: kad nekome ideš u goste, govoriš njegov jezik!), ili brbljaju neke nebuloze čije značenje ostaje otvoreno („klaatu barada nikto“, sjećate se?), ili ne govore ništa, već puštaju da pogledi i dela govore umesto njih (Gigerov alien).  
ARRIVAL se, dakle, pretvara u mokri san svakog filološkog nerda i nerdkinje, i bar pola filma se posveti pokušajima da homo sapiensi (vođeni pomenutom ženkom) dokuče ehovito brundanje i prtkanje ovih Ktuloida i prevedu ga na naše majmunsko roktanje i groktanje, odnosno da nađu smislen patern u vizualizacijama alien-jezika koje ovi, kao sipa mastilo, ispuštaju u etar i uobličavaju u nekakve mrljave kružnice koje najviše liče na otiske naopačke obrnutih šolja iz kojih je popijena kafa.
            I tako oni gledaju u šolju letnji dan do podne, i gataju dal ova ili ona fleka znači „vidim ti čoveka na kraju puta“ ili „stiže zgoditak idućeg utorka“ ili „neko tebi blizak radi ti o glavi.“ Ili možda: „došli smo da vas zgazimo ko mrave, ali nas zabavlja da vas prvo gledamo malo kako se koprcate, bwa ha ha ha“. Jebi ga, sa tim oktopodolikim Ktuloidima sve je moguće!
            E pa, pošto će uskoro spojleri, za pasus ili dva, da kažem ovde odmah nekoliko uopštenih stvari: ARRIVAL je dovoljno dobar i vizuelno nadahut da zaslužuje gledanje u bioskopu; odlična gluma, kamera i režija, intrigantna priča koja navodi na razmišljanje i možda čak malo neobaveznog ćaskanja posle filma, nekoliko slika koje će vam ostati u pameti i dugo posle gledanja... malo li je?  
Dakle, trk u bioskop, ne gledajte ovako nešto na skrnavim cam snimcima. A kad pogledate, vratite se pa čitajte spojlere koji slede i bave se daljim razvojem situacije, krajem, temama i idejama – te mojim rezervama koje imam prema filmu od kojeg sam ipak očekivao nešto pametnije, dublje i više drugačije nego što sam dobio.

            SPOJLERI: 
SELEKTUJ PA ČITAJ 
TEK NAKON GLEDANJA FILMA!

            Osim prolongirane lekcije iz lingvistike koja zauzima pola filma, u čemu nema bogzna šta pametno – osim za ljude koji se baš nikad u životu nisu zamislili nad jezikom, jezicima, komunikacijom i raznolikim oblicima toga koji odstupaju od utabanih jezičkih paterna popijenih zajedno s majčinim mlekom – ovaj DOLAZAK ne nudi ništa naročito duboko na planu tema i ideja.
            Ispostavi se da su alieni dobri. Da, da, kao što je to Lakobrija odavno govorio: „Oni su dobri! Oni su dobri!“


            Došli su da nam otkriju svoje najveće blago. Gedžeti? Zvrčke? Andrmolji? Aplikacije? Mašine koje rade „Ping“? Ne! Nego svoj nelinearni šolja-od-kafe jezik! A kad njime ovladamo, počinjemo da razmišljamo nelinearno – praktično, i sami ispadamo iz linearnog toka i možemo da istovremeno percipiramo prošlost i budućnost (samo da percipiramo, ne i da putujemo tamo-vamo i menjamo stvari, TERMINATOR- style!).
            I to je baš lepo, ili barem lepo zvuči, dok ne uključimo mozak. Jer, ako to učinimo, onda neke stvari postaju problematične.
            Kao prvo, krajnje je bezveznjački da jedna toliko giga-napredna civilizacija dođe kod jedne tako zaostale kao što je naša, i da onda skrsti ruke (svih sedam njih!), sedne i čeka da divljaci nekako dokuče njihov super-mega-jezik. Takav postupak aliena ne samo što je nadmen i glup nego sasvim predvidivo (kad smo taki kaki smo) dovede Zemlju do ivice III svetskog rata (ako ne i I Međuzvezdanog), 
...zbog vrlo sitnih i lako premostivih grešaka u komunikaciji i prevođenju koje su se mogle izbeći da alieni nisu došli s tim svojim „My way or the highway“ pristupom, odnosno, „Nauči moj jezik ni iz čega, preko noći, ako oćeš da pričamo“. Iz'em ti takve dobrotovore i benefaktore i kosmičke mecene i mentore kad svojim debilnim pristupom za dlaku izazvaše masovno uništenje na planeti!
            Jebote, ako si mnogo IZNAD, normalno je da se spustiš, da ČUČNEŠ do onoga kome se obraćaš, da svoj govor prilagodiš njemu – kao kad pričaš s detetom, recimo. A ne da dođeš trogodišnjem detetu i staneš da mu palamudiš o Hajdegeru, Veberu i Lakanu, pa još na jeziku koji to dete uopšte ne govori, i očekuješ da te ono razume.
            Kao drugo, nejasno je da li je ovaj dar baš toliko lep i fin i koristan i upotrebljiv za ljudsku civilizaciju. On možda dođe ko budali šamar ovoj našoj junakinji – ALI, kako bi izgledao život na Zemlji ako bi svi (ili većina) izašli iz linearnog prostor-vremena u kojima egzistiramo milenijumima i u kojima smo izgradili sve što imamo, i dobro i loše, i na čemu počivaju svi naši modeli bivstvovanja, mišljenja, življenja? Ne bi li takvo „iskakanje“ u masovnom broju izazvalo slom života kakav poznajemo – a nije nimalo očigledno da bi na ruševinama toga mogao nastati nekakav novi, viši, bolji oblik življenja u kojem će svekolike milijarde ljudske stoke gledati budućnost kao na dlanu.
            Svaka čast glavnoj junakinji na tome što vidi da će dete koje tek ima da rodi izrasti u prelepu curicu koja će da umre od retke bolesti, i što reši da je uprkos tome rodi – ako je to uopšte za čestitanje; nisam siguran. Ali mnogi u takvoj situaciji ne bi ni rađali dete ako znaju da će da već u svojim tinejdž godinama da prerano umre. Ili, ajde, to je drastičan primer: ali šta je sa svima onima koji vide da će njihovo buduće dete da izraste u nekakvog skota, bota, mrmota, Vučića, u sitnog dilera, u radnika „Jure“, u Vulina nedobog? Preozbiljne su to stvari da se tek tako odjednom krknu jednoj rasi, jednoj civilizaciji... Stoga je i gorkoslatki hepiend ovog DOLASKA krajnje usiljen i upitan.
            Kao treće, to sa vremenom i izlaskom iz njegovih linearnih „stega“ zapravo pruža priliku za jeftin i narativno nezadovoljavajuć „deus ex machina“. Kad ne zna kako da spreči izbijanje rata između ljudi i aliena (rata izazvanog lošim kineskim prevodom jedne alien fraze! – da ne ulazim sad i ovde što su i u ovom filmu Kinezi i Rusi dežurni potencijalni zlikovci, a Ameri su ti koji dekodiraju šifru, reše stvar, donesu svetski mir i međugalaktičko razumevanje...), naša junakinja virne u budućnost i iz nje joj se javi kineski general koji joj šapne šta mu je rekla/šta da mu kaže telefonom. „Ali ja ne znam vaš broj!“ „Pa evo ti ga, ludice“, kaže ovaj, i pokaže joj ga u budućnosti kako bi ga ona znala sada.  
Možda je nekome ovo strašno pametno, ali po meni ovo je samo besramni plagijat/varijacija fore iz SPACEBALLS kad zli imperator u želji da sazna planove pobunjenika uzme video-kasetu sa filmom SPACEBALLS i premota do željenog mesta. I ne mnogo daleko od onoga u FUNNY GAMES kad junak tog filma uzme daljinski i premota unazad sopstveni film (taj koji mi gledamo i čiji je on antijunak), do dela pre pogibije drugara, kojega tako spase. Mrzeli ste to, je li? Nervirao vas Haneke? A sad vam Vilnev mnogo pametan, a? Pih. A ista fora, samo bezveznije primenjena.
            Kao četvrto, iako film koketira sa Kjubrikom i Tarkovskim, na kraju se ipak spušta na banalni nivo jednog Zemekisa i njegovog (meni neshvatljivo precenjenog) KONTAKTA. I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta svode na intimnu pričicu jedne osobe. Ovo je lepo primetio Kim Njumen u svom rivjuu: „A slight downside is that, just as Contact crossed the universe so Jodie Foster could hug her dead Dad, this shifts the emphasis away from the truly world-changing events to become yet another fairly standard family story.“  

I mada se motiv „mrtvog deteta“ ne zlorabi ovde na uobičajen holivudski način, na kraju balade, uprkos twistu oko toga (ispadne da je mrtvo dete iz prologa zapravo epilog, da je ceo film anagram, da mu je početak isti kao kraj, da je to nešto što će tek biti...), nije ni mnogo daleko od tog violinskog gudanja u srčane žice. Da budem skroz iskren, mnogo više suza mi je izazvao Gibsonov „ratni“ film nego ova kvazikosmička a zapravo „topla“ i intimna priča (zapravo, ovde mi je suzna žlezda ostala skroz nezagolicana – na fletlajnu sam ispratio celu tu melodramu).
            Sve u svemu, ovo je jedan blago natprosečan film koji u ponečemu dovoljno iskače iz klišea (narativnih kao i vizuelnih) da ga vredi overiti: zbog lepih slika; zbog uverljivog prikaza prvih faza jednog ovakvog događa koji svi priželjkujemo i bojimo ga se; zbog osećaja čudesa, zadivljenosti, misterije, nepredvidivosti, saspensa...; zbog pokretanja intrigantnih pitanja o tome ko smo, gde smo, šta smo i kako se to kaže na alienskom jeziku.  
ALI, samo zato što ne ide najotrcanijim stazama i ne nudi sva prvoloptaška DAN NEZAVISNOSTI „rešenja“ – ne znači da je revolucionaran, originalan, poseban, pa čak, rekoh, ni naročito pametan. Pokušajte da ga zamislite BEZ svih tih naklapanja oko jezika: zamislite isti ovaj zaplet BEZ problema u komunikaciji – da su alieni, koji su nas posmatrali izdaleka, pojmili naš jezik, i smesta nam se obratili na njemu čim su došli na Zemlju. Šta bismo onda imali? Otrcanu pričicu tipa: volite se, ljudi, sarađujte, mi dolazimo u miru i nudimo vam da razorite svoju civilizaciju i način života tako što ćete naučiti naš RINGU-jezik i postati vidoviti. Prc!
            Naravno, jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl. Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu.

            PS: Dva aliena s kojima, kroz staklo, komunicira naša filološkinja i budući otac njenog budućeg soon-to-be-dead deteta, ovi naši spontano nazovu Abbott i Costello. Prevodilac na srpski (govorim o verziji gledanoj uredno, u bioskopu, u niškom Sinepleksu) ta imena u titlu prepeva u „Betmen“ i „Robin“, valjda sluteći (s pravom) da prosečan srpski gledalac neće znati ko su Abot i Kostelo. Eto ti, pojedi to, Darko Tuševljakoviću! Šta sam ti ja govorio još pre nekih 7-8 godina, a? I još ispadoh zlikovac zbog toga! Who's laughing NOW?!

13 коментара:

Srpska sekira је рекао...

Posle gledanja, bez mnogo promišljanja, rekoh ti da mi smeta sveameričkoumnodominantnojunačenje ali da je zanimljiv pristup pisca i zanimljiva koncepcija. Slažem se sa ovim tvojim kidanjem udova organizma priče. Betmen i Robin su bruka prevodioca, što jest-jest, kao i replika glavne glumice prevedena kao " moraće da se prevede na SRPSKI". Valjda ameri kada kažu za svoj jezik "envleski", to se prevodi kao "SRPSKI". Da je preveo "srbski" pa da ga shvatim.

Man from Valley је рекао...

Arrival mi se podsvesno rimovalo sa Interstellar, a u podsvesti su uvek najjače korelacije. Američki filmski genotip uvek ekspresuje sci-fi filmove sličnog fenotipa. To vam je kao vuk i lisica, približno slična morfologija dve zveri koje imaju isti cilj - grabljivost (bioskopskih mušterija). Očekivao sam veće dubokoumlje, ali ću ipak pogledati 1080p verziju, zbog trojke.

Marina Veselinovic је рекао...

"I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta svode na intimnu pričicu jedne osobe."
Upravo tako. Melodrama zamaskirana u sf. Bljuc.

Ivan Milojkovic је рекао...

Slažem se sa Gulovim osvrtom na film, s tim što bih dodao da nam Hektapod stvorenja ipak pomažu zbog njihovog sopstvenog interesa, ne bi li im ljudi pomogli u nekoj dalekoj budućnosti. E, sad zašto mi...Pretpostavljam da treba da im se odradi neki prljav posao, a ko će bolje od simpatičnih, prljavih zemljana.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ako hoćeš da ti neko pomogne - hell, ako hoćeš da te uopšte shvati, treba koliko god je moguće da se spustiš na njegov nivo, da prilagodiš svoj jezik njegovom, a ne da dođeš sa tim svojim flekama (inače, neprikladnim jednoj visokotehnološkoj civilizaciji), skrstiš pipke i čekaš da ova niža bića nekako prokljuve šta je pisac-alien hteo da kaže!

Mateja Đedović је рекао...

Niste baš razumeli film.

1) Razlog zašto lebde u vazduhu nije zato što su umišljeni nego je ideja da iako su oni došli ovde zemljani naprave zapravo naprave prvi kontakt. ("The twelve identical ships would travel across the universe and end the journey by hovering twenty-eight feet above the ground in delicate equilibrium, leaving it to Earth's people to make the final outreach to contact them".)

2) Da bi Luiz počela da razmišlja na način na koji oni razmišljaju (i tako videla budućnost) ona mora u potpunosti da se unese (imerse oneself) u jezik. Tj. da pokuša da ga dekodira. Kao što vidimo na kraju ona je napisala knjigu o jeziku, ali ipak niko ne vidi budućnost. Čak i ako jezik nije dostupan svima na zemlji siguran sam da je dostupan kineskom generalu koji na kraju kaže da ne razume način na koji Luizin mozak funkcioniše. Čak ni Ian koji očigledno zna nešto o vanzemaljskom jeziku i verovatno je radio sa Luiz i dalje na njemu, ne vidi budućnost pošto očigledno nije znao o smrti njihove ćerke dok mu ona nije rekla. Ceo tim sigurno ZNA jezik isto koliko i Luiz ali se nisu uneli, posvetili i razmišljaji o njemu koliko i ona. Tako da jednostavno znati jezik nije dovoljno da se vidi budućnost već čovek mora da se unese kompletno u jezik.

3) Mi ne znamo šta je poklon vanzemaljaca. Njihov jezik nije poklon već oružje. Poklon je ono što su im dali u 12 delova. Dali su jezik i način ramišljanja samo Luiz (vidi 2) da bi znala šta će joj kineski general reći u budućnosti da bi mogla da ga ubedi da prekine rat sa vanzemaljcima i sarađuje sa Amerikom jel' samo ako spoje svih 12 delova koje su dobili će znati šta su im vanzemaljci poklonili. A kao što znamo film (i vanzemaljci) propagiraju komunikaciju i saradnju. Zašto vanzemaljci propagiraju saradnju? Zato što će im trebati naša pomoć u budućnosti a verovatno im treba ujedinjeni narodi Zemlje.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ma razumeo sam ja sve to, ali mi je to i dalje bzvz, mistifikacija koja se izdaje za ne znam kakvu pamet, a pameti tu nema baš ni blizu toliko koliko nekiam izgleda. 1) znači, kad odeš kod komšije da nešto od njega pozajmiš ili uslugu zatražiš, ti dođeš i samo sediš nemo, ko mulac, i čekaš da te on pita šta ti treba? 2) krajnje je pipavo to pipkanje sa 'imersijom' – šta to uopšte ZAISTA znači? gomila floskula koje mi deluju kao nekakva fantazija i – rekoh već, mistifikacija. jezik koji nije jezik nego je nadjezik, vidovnjaštvo, šesta dimenzija, unošenje, kurac-palac, ma idi begaj!

Mateja Đedović је рекао...

Meni stvarno nije jasno šta Vama nije jasno

1) Ima tu i praktičnih objašnjenja. Koliko se ja sećam njihova atmosfera nije ista kao naša, zato su iza onih stakala. Takođe ne vidim koja bi poenta bila da izađu iz svemirskog broda, počnu da bacaju one krugove svuda i da ih upucaju redneci. Lepo su sačekali da dođu bitni ljudi do njih. Sumnjam da bi redneci otišli i doveli filologa da nauči njihov jezik. A pritom, kao što smo videli, vojska se uspaniči kad ih vanzemaljci pogledaju, ko zna šta bi im radili da su još sišli na zemlju. A kao i što rekoh gore to je takođe i simbolični akt koji tera zemljane da napravi prvi kontakt ka uspostavljanju komunikacije.

2) Cela ta teorija imersije ima korena u psihologiji, nisu je izmislili za film. To je kao ako živite u stranoj zemlji eventualno počnete da sanjate na njihovom jeziku. A što se jezika tiče zaista ne znam na koji način funkcioniše. To znaju samo vanzemaljci. Ne sećam se da je iko imao problem sa recimo "Ratovima zvezda" zato što im nije baš jasno na koji način funkcioniše lightsaber. Ne znaju ni likovi u filmu, ne znamo ni mi. A da je fantazija, jeste fantazije. Nije "Arrival" dokumentarac nit' je baziran na istinitom događaju. I meni je smešna ideja đavola koji zaposedaju ljudske duše pa opet volim "Isterivača đavola".

Deveti Putnik је рекао...

Zanima me, naravno ako imaš vremena, volje i strpljenja, tvoje mišljenje o meni interesantnom komentaru o filmu sa YouTube-a: https://youtu.be/z18LY6NME1s

Uroš Antonijević је рекао...

Sa ovom recenzijom se već ne bih u potpunosti složio, jer film jeste pametan ali ne na onaj način o kome je se svugde bilo reči (i više nego što je potrebno). Izgleda da ste se i vi, uz svo dužno poštovanje, upetljali u niti direktnog, da ne kažem površnog, analiziranja filma. Ovo je možda i najbolji osvrt na ideju filma i suštinsku poruku koju on uspeva da pošalje: https://youtu.be/2ZpPMuvoaok

P.S. Uzgred, deluje da vanzemaljski brod ima falusni oblik (nije greška tako ga okarakterisati), ali suštinski predstavlja poprečni presek ljudskog oka! Krugovi su uroborosi (Ničeovo večno vraćanje), ptičica u kavezu je takođe važan simbol okovanosti ljudskog uma koji se neprestano pribojava smrti, ali i života... Na kraju krajeva, bacite pogled na video...

post continental satyr је рекао...


Gulj, u ovoj humanističko globalističkoj propagandi ponovo se, po ko zna koji put, sukobljavaju

LAKANOV KURAC i ORIJENTALISTIČKA PIČKA

Lakanov judeohrišćanski Kurac, Master Označitelj, koji uvodi podelu, crno belo, dobro i zlo, muško i žensko, protiv Orijentalističke Pičke, koja jezik bazira na ravnopravnoj razmeni (ili prevodu) u relativistički shvaćenom prostoru i vremenu

Pobeda orijentalističke pičke naravno paše u viziju Vavilonske kule, gde narodi i narodnosti govore Unvierzalnim Jezikom, zasnovanim ne na podelama, nego na uzajamnosti.

Uroš Antonijević је рекао...

Kao što Šopenhauer jednom reče, svet je volja i predstava, a u slučaju komentatora iznad - svet je čemer i jad... jer ako na stvari gledamo kao što to dotični čini, onda badava sve.

post continental satyr је рекао...

Uroše pogledao sam tvoje 'objašnjenje filma' na Youtube. Još jedno blagoteleće Nju Ejdž predavanje o tome kako mi ne možemo iz straha da prevazidjemo temporalnu dimenziju jezika te da bismo iza nje otkrili Veliki Krug Života. Interesantno, objašnjenje samo sebi upada u usta, jer junakinjo znanje o bolesti ćerke ne može da promeni njenu sudbinu, nego eventualno da dovede do budističkog mirenja sa istom.

Ja sam hteo da naglasim POLITIČKI aspekt medjutim, gde film radi sve što ljudski može da ocrni jezik kao reč Božiju - jezik dovodi do nerazumevanja, do podela, do sukoba. Rešenje je u skladu sa EU i UN politikom. Ukinuti dakle ljudski jezik i prigrliti Alien Esperanto, gde su svi narodi i narodnosti ujedinjeni u Krugu.