THE RITUAL (2017)

**(*)

3-

Rađeno po romanu Adama Nevila, popularnog horor pisca čija dela meni do sada nisu zvučala naročito privlačno, a posle ovog filma – još manje. Istina, ima indicija da su mu priče bolje, i to ću uskoro proveriti; jedna jedina koju sam mu dosad pročitao previše je eksperimentalna i unikatna za jasan sud (nema uopšte ljudskih likova, samo opisuje opusteli brod koji pluta morem).

Ukratko: grupa frendova ide u hajk švedskim pustarama i šumetinama bez žive (ljudske) duše, ili se bar tako čini, kako bi tim putem komemorisali svog drugara stradalog godinu dana ranije, kao kolateralna šteta, slučajno zatečenog prilikom pljačke dragstora.

Lepi su ti šumoviti predeli za oko, ima i nešto fine atmosfere dok tu cunjaju i dok se javljaju nagoveštaji da ih nešto prati, a vrhunac biva već negde na sredini filma, u kolibi usred šume na koju nabasaju, gde na tavanu nađu nešto kao oltar. A ubrzo taj oltar neće ostati bez prikladne žrtve...

Posle toga, za moj groš, to ide nizbrdo – predvidive griže savesti, predvidive trzavice među nedovoljno živim niti zanimljivim likovima – a onda sve padne još stepenik niže kad SPOJLER vidimo jelenoliko čudovište koje bi trebalo da je neki kao Vendigo. Još gore, tu su i njegove konvencionalne ljudske rednek sluge koje ga opslužuju žrtvama, iako je nejasno zašto bi ikakvi pomagači bili potrebni ovom čudu koje, iako visoko bar tri metra, više od pola filma provede uspešno se šunjajući među drvećem, jedva opaženo.

U finalnoj petini filma pokušaji međuljudske drame i (jeftine) psihologije tonu u sir (cheese), kliše, pulpu i akciju koja izneverava dotadašnje koketiranje sa duhom velikog i očito nedostižnog Aldžernona Blekvuda.

Nažalost, i ovom prilikom se pokazuje ustaljeno pravilo, da anglofoni žanrovski film naprosto ne ume (i ne želi) da se bavi ni okultnim, ni mističkim, ni kosmičkim, već sve, smesta, brže-bolje, po difoltu, maltene kao po nekoj nepisanoj ali samopodrazumevajućoj direktivi, svodi na psihologiju.

Čak ni to ne bi bilo tako strašno da su barem ti likovi i odnosi razrađeni i originalni; da su njihovi psiho-mehanizmi dovoljno zanimljivi i sveži; ali nisu. Ono što je počelo i pola filma trajalo kao silidan pokušaj filma STRAVE (a ne akcije, jurnjave i lomatanja i pesničenja s onostranim) – na kraju se, avaj, ipak svede na konvenciju i kliše.

Uprkos mojim gornjim ogradama, RITUAL je, sa svim svojim nedostacima, na ovu sušu i oskudicu, jedan solidan, gledljiv film kojem možete pružiti šansu. A ako vam zafali ono što je i meni, sad bar imate Blekvuda na srpskom...