PREY (2022)

 ***

3-

Predator među Komančima, tamo negde početkom 18. veka. Tuce mladih i besnih ratnika, ogrezlih u rvanje s pumama i međedima, ne mož’ da se meri s jednim Predatorom: zaginu ko malji deca. Još tuce ili dva okorelih francuskih trapera koji su upravo genocidirali krdo bizona – ni oni ne mož’ da se mere s Predatorom. Zaginu ko Švabe pred Batom Životinjom.  

Ali zato je tu neki komančanski curetak, tinejdžerka, ima je trijes kila sasve perdušinku – e, ONA može da se meri sa Predatorom koji ima dvesta kila žive vage (mišića) i supernaprednu međuzvezdanu tehnologiju, lasere, džidža-bidže i čuda koja lete, skeniraju, eksplodiraju… Džaba mu sve, jer ovo je redak zver, (post)moderno čudo: omoćena žena.

U čemu je njena moć? Njena tajna uspeha? Gul će vam objasniti. U tome što je svi preziru i nipodaštavaju, od rođenog brata pa preko saplemenika-lovaca i smrdljivih Francuza sve do samog Predatora. Čak i on, koji je preleteo pola svemira da bi lovio po Zemlji, i on sa svojim X-ray vidom ispadne slepac: ni on u njoj ne vidi svoj top-trofej nego samo neko levo smetalo. Svi su u fazonu: „Bež’ bre, curo, ne smetaj, ne zaplići mi se u noge, pusti odrasle muškarce da završe poso! Idi u vigvam i krpi čarape il nešto.“

„E, tu sam vas čekala“, kaže ona! „Baš tad, kad mi okrenete leđa kao nevrednoj pažnje, ja ću iz svoje prezrene i potlačene pozicije da vas višfulfilmentski šutnem u guz’cu i pokažem šta može jedno ženče od trijes kila sa sekirče, luk i strele protiv hipertehnološki opremljenog brda mišića s druge strane svemira!“ I onda (spojler?) – to i učini. Who’s laughing NOW?

Lepo je što su, čujem, snimili i verziju filma klot na komančanskom, kakti da bi bili „autentični“; ali niko normalan, a kamoli ja, nije čekivo da će ovo biti ozbiljna kulturološka studija o životu među Indijancima pre trista godina, akuratna u bilo čemu izvan (možda!) šminke, a svakako ne u međuljudskim odnosima, nazorima, običajima, vrednostima…

Mislim, ipak je ovo direct-to-streaming nastavak SF-akcione franšize, a ne antropološki dokumentarac, pa zato ne zameram previše što su odnos Indio-brata i sestre, i svi dijalozi među Indijancima, vrlo moderni, kao da je to grupica današnjih mladića kostimiranih za Noć veštica (iako su zbog "autentičnosti" doveli neke po poreklu Indijance, a ne zagaravljene Belce).

Ženski Indijanac predvodi grupu muških Indijanaca, Amerika 1719, kolorizovano

Ali zameram što grupa Indijanaca pre trista godina, koja jedva da je naživo videla vatreno oružje u vidu neke kubure, izdaleka, i smatra je za vrhunsko čudo i mađiju, a kad im Zagor (dva veka POSLE ovog doba u filmu) izvede neki smešan trik s ogledalima oni popiju priču da nije čoek od krvi i mesa nego Duh sa Sekirče – e, ti isti sretnu neljudsko čudo visoko dva i po metra sa svetlucavim očima i svetlucavim zracima i moćima i snagom, i niko nijednog trena ne pomisli i ne zavapi da je to možda nekakav njiov Bog, ili dapače Demon, tako mi Manitua i svih bućkuriša mog čukundede-vrača!

I ne samo da to kaže, u nekoj uzgrednoj replici, nego niko da se zamisli nad tom činjenicom i da je inkorporira u svoj vrednosni sistem: „Čekaj bre, ovo je možda Vatanka-Natanka sišo s Večnih lovišta da me kazni što sam drkao u šumi prošle nedelje kad sam mislio da me niko ne vidi?“ Ili: „Ovo je iz Velike Rupe izašo demon Pazuzu-Naguzu, ne mogu na njega sa strele i praćke, treba mi velika magija, treba da zovemo Vrača-Pogađača i njegovu medicinu!“ Jok, naš curetak-zanovetak na tog demona kojega je, za razliku od drugih, lično videla kako dolazi sa neba, referiše samo kao na „onog stvora“ („that Thing“), i tol’ko. Vrlo sekularno za 1719. godinu e.v.! Pa to je stvarno samo da čovek glasno uzvikne: VOAH!

Fotografija je osrednja, konvencionalna, pešačka. Nema se dovoljno osećaja za lepotu skoro-netaknute prirode, njene surove divote, to se sve uzima zdravo za gotovo u nekoliko dron-snimaka, šuma ko šuma, brda ko brda, umesto da budu jedan od likova, upečatljivi, opipljivi, živi, samo su konvencionalna skrinsejver-razglednica.

CGI is here to stay, nažalos, i ne bih da zvučim kao deda koji zanoveta na oblak, ali jače je od mene: moram da kažem da sam i ovde izrazito neuzbuđen, a u nekoliko navrata i snažno razočaran kompjuterskim efektima. Ne vredi sav „fotorealizam“ nekakve (ionako osrednje renderovane) pume, ako ona, kad se kreće po grani drveta, tu granu ama baš ni za milimetar ne zaljulja, ne zatrese, ne povije nadole, nego ta grana stoji nepokretno kao da je betonski stub… Džaba vam to sve što ste nacrtali kad u taj kompjuterski program još ne umete da ubacite gravitaciju, inerciju i još poneke bazične elemente ponašanja tela u 3-D prostoru.

Akcija je prihvatljiva, za današnje standarde. Nije to ništa što bi nateralo da se prevrću u grobu jedan MekTirnanić, pa čak ni Stiventoni Hopkins, ali uglavnom se vidi ko šta kome kako. Nema žešće energije, sočnosti, ludila, ali eto. Pregledno je. Bar nešto.

Krv je krajnje svedena u prikazu, iako nije u zamisli: odnosno, to što piše u scenariju da se desi mestimično je prilično gadno. Ali u inscenaciji, i naročito u montaži, to se ili ne vidi uopšte, ili samo u magnovenju, ili trepni-i-propusti. Kad se tome doda često posezanje za CGI efektima čak i u splateru, onda je logična posledica da skoro ništa od toga nema nikakav impakt. A valjda je to i poenta današnjeg filmmejkinga: da nikome ništa ne bude neprijatno.

Razni tu neki ostaju bez udova, bivaju probodeni šiljcima i ovo-ono im se desi, jednoga čak supermreža iseče na froncle, ali ništa od toga nema onaj osećaj opipljive znojave i krvave telesnosti koji je postignut u prvom Predatoru, i naravno da ništa nije ni približno gnusno kao ona sekunda-ili-dve u kojima vidimo odrana i obešena telesa na drvetu, negde pri početku tog filma… (Uzgred, jeste li pohvatali sve reference na Predatora u mojim Prokletijama? Šta, još mi niste pročitali roman? Pa, šta čekate? Da snime film?! Ali, kod mene nema omoćene žene da se skine u belu majicu na bretele i doaka Zlu…)

Ali ajde, da ne gunđam previše. Glavna curica je OK za tu šminkersku koncepciju lika, njen bata takođe drži vodu, ostali su statisti/topovsko meso. Predator je previše u oklopu i pod maskom a skoro nimalo s golom picoustom facom, što je šteta. S druge strane, svaki dan na TV imamo picoustog Grabljivca, pa ne gubimo mnogo.

Nisam od ovog filma očekivao skoro ništa, pa sam dobio više od toga. Ako se zažmuri na sve gorerečeno i skicirano (a mogu da pojmim da mnogi neće umeti ili hteti da zažmure), ovo je jedan solidan, dinamičan, umereno zabavan film koji može poslužiti za sasvim prijatnu razbibrigu i za puštanje prokuvalog mozga na otavu tokom ovih vrućina. Malo li je? Većina drugih novih stvari koje su ovih dana dostupne (RESURRECTION – kakva smaračka bednost! NOPE – kakva neverovatno dosadna prevara!) ne pruža čak ni to!

U svojoj neambicioznosti i nepretencioznosti, banalno-zaboravljivo-nazvani PREY nudi barem neko kratkotrajno mlako osveženje (ako već ne antologijsko remek-delo koje ću citirati u svojim narednim romanima); s druge strane, mega-ambiciozne i nepodnošljivo pretenciozne smaračine kakve su RESURRECTION i NOPE ne nude ni trun zabave, ni trun pameti (ma koliko se upinjali u tom pravcu) i jedino što zaslužuju jeste nemilosrdni masakr s moje strane, što će uskoro i dobiti.