U PLANINAMA LUDILA – Lavkraft i Baranže

Format: 24 x 32,10 cm
Povez: Tvrd
Broj strana: 120
Štampa: Kolor

 

Šta kaže izdavač?

 

Arkam, 1933. Profesor Dajer, ugledni geolog, saznaje da se sprema naučna ekspedicija zlokobno slična njegovom putovanju na Antarktik 1931. godine. U nadi da će ih odgovoriti od rizičnog poduhvata, odlučuje da prvi put iznese kompletan izveštaj o tragičnim događajima koje je preživeo. Dve godine ranije, brodovi koje je unajmio Univerzitet Miskatonik dospeli su do zaleđenog kontinenta i grupa profesora i studenata odmah se dala na posao bušenja leda i prikupljanja fosilnih ostataka. Nekoliko dana kasnije, biolog ekspedicije, profesor Lejk, izvestio je preko radija da je u jednoj novootkrivenoj pećini zatekao neverovatne primerke ljudima dotad nepoznate vrste bića, bizarne i jedva pojmljive, a onda je oluja prekinula vezu s glavnim logorom. Sutradan je krenula potraga za Lejkom i njegovim ljudima, ali Dajer nije mogao ni da sanja na šta će sve naići na tom putu, koji će ga odvesti među preteće, nestvarne vrhove najviših planina na planeti, kao i u najdublje ponore košmarnog straha i nezemaljskog ludila... 

Novela U planinama ludila H. F. Lavkrafta, prvi put objavljena 1936. godine, jedno je od najvažnijih dela tog kultnog autora i važi za klasik američke horor literature. Sam Lavkraft je ovo delo smatrao svojim možda najuspelijim, a ono je svakako poslužilo – služi i dalje – kao inspiracija mnogim umetnicima iz raznih polja.

Fransoa Baranže, ilustrator ranije poznat po radu na filmovima i video-igrama, od malih nogu je opčinjen Lavkraftovim stvorenjima i vizijama što tavore u najmračnijim uglovima fantazije, a ova knjiga je njegova dosad najambicioznija umetnička kreacija.

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Roman U planinama ludila vrhunski je izraz ideje da Drugost u hororu predstavlja dodatak poznatom, a ne njegovu kontradikciju: u njemu Lavkraft daje oduška davnašnjoj fascinaciji naukom uopšte, ali i Antarktikom konkretno, budući da je još sa dvanaest godina pomno pratio izveštaje tadašnjih polarnih istraživača i čak pisao mladalački entuzijastične članke o njima. Osećaj paklene strave koji nose priče okultnog horora, kao što je npr. „Danički užas“, u ovom romanu je donekle ublažen spojem sa fascinacijom koja njegove junake, naučnike i istraživače, ali očigledno i samog pisca, nosi tokom čitavog dela.

„Naučnici do poslednjeg daha – šta su oni uradili što mi ne bismo na njihovom mestu?“ uskliknuo je njegov pripovedač, profesor Vilijam Dajer, govoreći, sa spojem groze i divljenja, o vaskrsnutim Drevnima, a ta ista kvalifikacija važi i za njega samog i mladog Denforta. Ma koliko stravična bila saznanja do kojih dolaze u lavirintima, nemerljivim hodnicima, ruševinama, podrumima i katakombama eonima mrtvog vanzemaljskog grada u neistraženim predelima Južnog pola, naučnički duh goni ih stalno napred i napred.

Žeđ za znanjem vuče ih dalje, sve dok, kao što to obično kod Lavkrafta biva, ta žeđ direktno ne ugrozi i zdrav razum i sam život odvažnih kršilaca ustaljenih normi i granica.

            Ali, šta je zapravo izvor užasa u ovom romanu? To više nisu neshvatljivi demon-bogovi i okultne čini kojima se ovi prizivaju, niti njihov pakleni nakot na zemlji, mutanti, veštice i čarobnjaci. Nekadašnji bogovi-demoni postali su sada – vanzemaljci. Ali ne na prozaičan način tadašnje, ali i mnogo docnije naučne fantastike, gde su navodni stanovnici dalekih planeta i galaksija bili prikazani kao antropomorfne, dvonožne kreature vođene istim ili sličnim porivima kao i ljudski, ovozemaljski akteri…

            Pisao sam već, veoma iscrpno, o značaju ovog romana u pogovoru mom prevodu tog dela, u izdanju Orfelina, pa ako želite ultimativno srpsko izdanje, sa obiljem fusnota (neophodnih za tekst koji obiluje naučnim frazama i faktima neznanim prosečnom čitaocu), sa ilustracijama Ivice Stevanovića, i sa dodatkom novele „Sena iz drugog vremena“ – potražite Orfelinovo izdanje.

            Međutim, ako volite horor i Lavkrafta, izdanje Čarobne knjige je dovoljno čarobno da ga takođe morate imati. Prevod romana (ili, kako oni kažu, „novele“) obavio je Darko Tuševljaković, i o njegovom kvalitetu sami donesite sud. Verujem da je korektan.

            Međutim, skoro da je izlišno napominjati da su glavni kvalitet ovog izdanja - ilustracije Fransoa Baranžea. I njih sam već hvalio povodom ČK izdanja ilustrovanog ZOVA KTULUA. To što je valjalo tamo, valjda i sada, u ilustracijama za PLANINE, pa na kub!

 

1) ATMOSFERIČNOST: izraziti smisao za epohu, ambijent, kako arhitektonski tako i prirodni, za igre svetla i SENKE, za odnos svetlih i tamnih površina, prednjeg i drugog plana, za kompoziciju kadra…

            Brodovi (jedrenjaci), avioni (starinski, iz 1930-te), naučno-tehnička oprema, bušilice, čuda-muda, sve je to besprekorno, starinsko, s patinom.

            Igre svetla i SENKE ovde su upotrebljene na daleko spektakularniji način, jer je i povoda za to daleko više nego u KTULUU – Baranže zaista genijalno hvata zadnje tračke sunca po ivicama zimskih oblaka; odbleske svetla na snegu i ledu; igre svetla na crvenim ledenicama od smrznute krvi iscurele sa obdukcionog stola…

            Svedenom svetlosnom kičicom iz senki i tame izdvaja delove arhitektonskih čudesa pradrevnog kiklopskog grada na Južnom polu, njihovih unutrašnjosti, zidina, ruševina, a naročito je efektno kako iz zlokobne tmuše izdvaja bareljefe koji pričaju praistoriju vanzemaljskih čudesa…

 

2) ODLIČNA RAZMERA IZMEĐU PRIKAZIVANJA I SUGESTIJE: Zadivljujuće je kako je Baranže uspeo da taj čudesni grad u snežnoj izmaglici nagovesti, skicira, a da opet nemamo utisak da gledamo oštro ocrtanu plastičnu maketu već ruinu s one strane mašte.

            Takođe, izuzetno je uspeo da izbegne nenamernu smešnoću u vizuelnom prikazu HPL-ovih vanzemaljaca, koji ih je, mora se priznati, zamislio i opisao na ivici karikature, ako ne i iza nje, kao nekakve morske krastavce ukrštene s morskim zvezdama, pa sa nasumično nabacanim pipcima i krilima. Baranže ih crta dostojanstveno, gnusno i jezovito, kao kreature nastale na pola puta između Gigera i Botinovih mutanata iz STVORA.

            Sugestija je pametno primenjena i u ponekim gnusnim detaljima, poput pomenute autopsije, gde se ljudi nađu obešeni kao svinjske polutke, i leže otvoreni, s druge strane skalpela, u radoznalim tuđinskim pipcima.

 

3) MONUMENTALNOST: Veliki format (24,5 x 32,5 cm) omogućava da se pruži puni zamah umetniku, Baranžeu – odnosno izvorniku, Lavkraftu, čija kosmička strava ponekad zahteva zaista najveće moguće platno da bi se razmahala. A on nikad nije bio monumentalniji i epskiji nego u PLANINAMA: ove slike zaista zahtevaju PROSTOR, po širini i po visini, da se prikažu sve te građevine, planinčuge, doline, pećine, vrleti, čudovišta (npr. spektakularni flešbek na pradrevni rat jednih i drugih vanzemaljaca, koji uključuje i džinovskog Ktulua) – i Baranže sve to prikazuje besprekorno, savršeno. Najveći kompliment koji mu mogu iskazati jeste da sam mnoge od ovih prizora – u romanu bogatom egzotičnim, originalnim slikama – zamišljao približno slično ili isto kao što ih je on naslikao.

            Stoga, nema potreba za daljom filozofijadom, mislim da sam rekao i slikama pokazao dovoljno da vam bude jasno kako se ovo izdanje apsolutno MORA IMATI.

            A to važi i za prethodno, ZOV KTULUA, kao i za treći album iz serije, DANIČKI UŽAS, na koji ću se zasebno osvrnuti.

            P.S. Za pohvalu su još najmanje dve stvari:

1) što je ČK ovo smestila u jedan tom, iako je izvorno ovo izašlo u dva toma. Ipak je ovo kratak roman („novela“), i nema potrebe da se secka u dva toma, bez obzira na obilje ilustracija, maltene na svakoj strani.

2) Cena je, za ova krizna vremena inflacije i ekonomske pogibelji, više nego razumna, pristupačna za ovu vrstu luksuzne štampe i poveza, i nečega što je u belome svetu izašlo pre samo par godina, dakle dolazi nam još vruće i kurentno.

Bravo!

Naručite, najpovoljnije, OVDE.