Dilan Dog i Betmen: U SENCI SLEPOG MIŠA

  

Dilan Dog / Betmen: U senci slepog miša

Autori: Roberto Rekioni, Điđi Kavenago

Format: 19,5 x 26 cm
Povez: Tvrd
Broj strana: 208
Štampa: Kolor

 

Šta kaže izdavač?

 

DILAN DOG je istraživač noćnih mora, romantik i izmučena duša. Iako zna kolika je stvarni svet noćna mora za običnog čoveka, pakao skrojen po meri ljudi, on nastavlja da brani žitelje Londona od raznih košmara. A najveći od njih je Ksabaras, naučnik toliko opsednut večnim životom da je spreman da svet preplavi živim mrtvacima.

BRUS VEJN je multimilijarder kog je u mladosti odredila lična tragedija, besmislena pogibija roditelja, zbog čega je stavio svoj život i porodično bogatstvo u službu borbe protiv kriminala i postao BETMEN, zaštitnik Gotama, njegov Mračni Vitez. Betmenova pojava uliva strah u srca kriminalaca. Pa čak i Džokeru, klovnovskom princu zločina, koji godinama širi smrt i teror ulicama Gotama.

Dva najmračnija negativca iz oba univerzuma udružuju snage i stavljaju na probu savez dva heroja – dva heroja, različita karakterom ali srodna u svakom drugom smislu, koja nikad nisu zasjala toliko snažno kao u ovom stripu. No postoji li veće zlo i od Džokera i Ksabarasa? Scenarista Roberto Rekioni i crtači Verter Del’Edera i Điđi Kavenago, uz kolor Đovane Niro, donose impresivnu priču neslućenih razmera u kojoj pružaju odgovor na to pitanje. 

 

Šta kaže Ghoul?

 U moru krosovera koji vladaju današnjom pop kulturom, gde se odavno izgubio smisao, i svaki pokušaj smisla i reda u tome ko koga sreće, ko se s kime udružuje u svim tim multiversovima, vlada samo jedan princip: „Trpaj, Mile, ja sam nerotkinja!“ The more, the merrier! Anything, and anyone goes!  

To je princip koji ja nazivam „Abot i Kostelo načelo dramaturgije“; svi sreću sve: Drakulu, mumiju, Frankenštajna, Peru Detlića, Kandraksa, Ksabarasa, Doktora Iks, Darta Vejdera, Breda Berona, Jazavca (pred sudom), Leptiricu, Glišića, Šerloka, Ktulua, Džeka Trboseka, Vuka Karadžića, Majkla Majersa, nema veze, samo trpaj, sipaj u bačvu bez dna, blago promućkaj taj bosanski lonac, pa šta ispadne. Džastis Liga, ili samo ljiga, nema veze, fanovi gutaju i traže još. Multivers je multi, meta je meta, a cilj te mete je – trla baba lan da joj prođe dan…   

U tom moru krosovera, susret Betmena i Dilana Doga još i ima nekog smisla: obojica su moody & broody mračnjaci, melanholici, samotnjaci, smrtnici bez natprirodnih moći koji se uprkos tome akaju sa Zlom koje nekad ima a nekad nema extra moći…

S tim što se Betmen malo više oslanja na svoje milijarde, za razliku od gologuzana Dilana, i na razum i logiku, u odnosu na Dilanovo „peto i po čulo“. To malo što ih razlikuje čini ih utoliko zanimljivijim (privremenim) parom kompanjona.  

Zaplet je malo teže prepričati, jer na tih 200-ak strana toliko se skače sa stvari na stvar, s lokacije na lika na preokret, da to mator čovek ne može ni da pohvata, ali današnja mlađarija, navikla na tik-tokanje i tvitovanje i da sve bude u 30 sekundi i u 140 znakova brzo i kratko (ali ne mora i jasno, to je prevaziđen, klasicistički kvalitet kojem nema mesta u 21. veku) verovatno traži i očekuje ovako nešto: nigde zadržavanja, nigde meditacije, nigde dubine, nego samo zap-zap-zap, ciketi-caketi-cak!  

U ovoj tamte-vamte, abre-ubre dramaturgiji otprilike sve počinje kad Dr Ksabaras pozove Džokera u Englesku da se malo druže i da prave iskežene zombije. Za petama Džokerovim doleće Brus Vejn sa svojim mega-avionom u kojem vozi i Betmobil i Bet-jeroplan, da mu se nađu u Engleskoj, i smesta se obraća Dilanu za pomoć.

Ali pošto su obojica bandoglavi, to ne proradi odmah, nego tek kad se u kanalizaciji susretnu Žena-Mačka, Dilan i Gručo, nacereni zombiji, Gušter-Zver i bogte pita ko još… Bam bam, pucaju meci i zombi lobanje, švić-švić puca i bič, bum-tras pucaju zidovi, cigle lete, i onda nekako nekad u svemu tome Gručo bude otet, pa postane zombi-Džoker, pa ga nekako izbave (i vrate na nenormalu dok si reko „No Time Tolouse!“)…

Pa onda (jer nema stajanja, the show must go on) Džoker reši da oživi Kileksa, ali da bi Dilan proverio da li je ovaj stvarno ponovo živ nema pametniji način nego mora s Vejnom da ode i do madam Trelkovski, i do Konstatina Helblejzera, i do Krvavog, i da siđe u Pakao (prosto ko pasulj: kroz frižider – because fuck you, that’s why), gde sreće i Minotaura i Lucifera i – nećete verovati – EPIKURA (da, filozofa, epi-kurca)!

A dok oni proveravaju da li je Kileks oživeo ili možda ipak nije, Kileks kiluje po Gotamu, kolje i dere sve živo, u potrazi za ćelijom ovo malo duše, pa onda ovi moraju iz Londona u Gotam (očas posla preko okeana, šta ima veze, drogirani Dilan prespava let avinjonom) da ga nekako navataju – ali ako se pitate da li će u tome uspeti, ili možda neće, nego će Dr Kileks zaklati i odrati bar pola Gotama – e, to ćete morati da proverite sami, u ovom albumu.

Ja, kao što ste možda mogli naslutiti pažljivim čitanjem između mojih suptilnih redova, nisam baš fan ove vrste „Abot i Kostelo dramaturgije“ – ali hej, šta pa ja znam o stripovima!? Pa meni se, bre, iz istog razloga, ne sviđa naročito ni Sklavijev DEMON LUDILA, u kojem se svi Zagorovi veći neprijatelju dižu iz groba odjednom, pa se on rve i sa Helingenima i sa Kandraksima i sa robotima i sa Akronjanima i Azatot te pita s kim sve ne – a Sklavijevi fanovi i Bonelijevi Svedoci SEKU VENE za tim epizodama, kunu se u njih, smatraju ih nečim najboljim u svemiru još od izuma rupe na saksiji, uprkos mom ostajanju hladnim pred tim galimatijasom…

Pa, prema tome, imajte na umu da, ako volite „Abot i Kostelo dramaturgiju“, sa izobiljem dodvoravanja fanovima (tzv. fan service, iliti srpski servisiranje fenova), sa brdima uskršnjih jajašaca, aluzija, citata, referenci zbog kojih ćete se osećati strašno pametni bar dvaput na svakoj strani prepoznajući ih („hej, ovo je ONO odande, a ovo je iz ONE epizode, a OVAJ lik je iz onog stripa, a ovu repliku je reko ONAJ onomad, onde…“), onda će vas ovaj susret Betmena i Dilana NAPROSTO ODUŠEVITI.

Rekionijev scenario jeste all over the place, i sigurno ima ko to voli baš tako i baš zato (jer to je danas IN); što se mene tiče, simpatičniji mi je bio na mikro-planu, jer tu ima stvarno mnogo dobrih, vrcavih replika, uan lajnera, dosetki, fora i fazona, igrarija verbalne i vizuelne vrste, i to skače, đipa, vrca i prca na sve strane neprestano, dinamikom koja ne ostavlja vremena za razmišljanje („Ej, čekaj malo, kako sad ovo, otkud ovi, kako je onaj znao, otkud se ovaj ovde stvori…?“).

 

A i što biste razmišljali, kad je ovo pre svega jedna velika bombonica za oko, božanstveno nacrtana i naslikana Kavenagovom šarenom, mewstly narandžastom kičicom? Na vizuelnom planu ovo je apsolutni SPEKTAKL, raj za oči, divota, ludilo, božanstvena orgija divotalnosti horor-fantastike i neo-gotike, postmoderne raspojasanosti, gde je zaplet ionako poslužio samo kao skica, kao izgovor, za neke izuzetno bogate prizore (oni u Paklu, npr. obilato se nadahnjuju ilustracijama Gistava Dorea, ali nude i mnogo toga svoga).

Tako da, ako ja i imam neke rezerve oko priče, mnogi stripadžije ih neće imati; plus, nemam ih nimalo po pitanju izobilja prokleto prelepih slika (mnoge preko cele strane, u velikom formatu i punom koloru), pa vam stoga ovaj album, u najmanju ruku zbog njegovih vizuelnih kvaliteta, snažno preporučujem!

Naručite ovde: https://carobnaknjiga.rs/dilan-dog-betmen-u-senci-slepog-misa